Sve znam i ništa ne znam, saga samohranog majčinstva.

Ako budem vikala “vasiono, čuješ li me?!” kao Milena Dravić, iz onog “ne znam mu ime” filma, hoće li me čuti? Ili da se popnem na merdevine? Uzmem i mikrofon? Razglas? 

Delimično sam neuračunljiva, jer je emotivno stanje počelo fizički da mili po telu, znači, prsla sam. Krčkam tugu, telo mi je nalik ekspres loncu, pa ću posledično tome i da propištim kao jedan. Čuću se.

Ljuta sam što većinu vremena ne znam gde mi je dupe, a gde glava. U ovom podizanju deteta, gde sama grabim, hvatam, i kropujem džigericu i živce, na šnicle i tanki vez. Sve znam. I da je sve to normalno i za ljude. I da nisam jedina. I da nisam sama. I da će me u njenom odrastanju dočekati kilometarsko trčanje sa preskakanjem prepona. Znam da sa godinama ide više zavrzlama. Isto tako znam i da ću se saplesti. Znam da ću oguliti nos, kolena i dlanove. Znam da će mi se lice ubuđati od suza koje budem isplakala noćom, dok se krijem u kupatilu. Tamo mi je super mesto za plakanje. Peškiri na sve strane, samo dignem ruku i hvatam suzoupijač.

Sve znam. Znam i da ne delujem optimistično, a da upravo takva treba da budem naštelovana. Ne mogu, kilava sam. 

Moja optimističnost, po pravilu, ide uzlaznom putanjom kad je dete na note, sve se dogovaramo, i baš smo složne. Tako si ja izmaštam kako sve radim kako treba, kako ipak pobeđujem u disciplini “samohrana majka”. Dozvolim sebi da rastem kao kvasac od ponosa, jedva prolazim kroz vrata od svoje majčinske veličine. Tad mi i kosa lepo čuči, nije mi otečeno lice, obučem se na brzaka za posao, utegnem se u korporativne hlačice, lako, kao podmazana. Ma, sve dražesno. Ne hodam, skakućem.

Tad dođe dan kad tata pokuplja iz škole, što je ujedno dan kada provode zajedno neko vreme – čitaj par sati, jer gospodin i ne može više od toga. Bavi se spašavanjem sveta u međuvremenu, a taj Boratov kostim-uniforma, iziskuje vreme da se navuče. Nego, da ne budem bezobrazna. To je ujedno dan kada njoj proradi živac toza-nervoza i kada se ponaša kao da očima ne može da me gleda. Tata ode svojim putem nakon par sati, a ona ni da me smisli. Mene, njenu mamu. Ni ujaka koji joj je omiljeno biće na svetu. Zgazi nas kao bubašvabe, razmrlja načisto.

Mogu da budem pacifista do prekosutra, da bajem u sebi da imam strpljenja, da je to “samo” posledična reakcija viđanja sa tatom i da ga ne viđa stalno i da ne zna lepo da izrazi emocije i da ovo i da ono i da joj tražim opravdanja uzduž i popreko… Ali. Negde sigurno grešim, kad dobijam takve reakcije od nje. Samo ne znam gde.

Opet, sve znam. Znam i da joj je teško, znam da su joj misli često zbrkane. Znam da moram da joj olakšam sve to.  I ponekad mi čak i uspe.

Ljubav je lepa, ali naporna aktivnost. Sad bi me lajf koučevi liferovali na jedan paket od 50 seansi i tihih molitvi, za tričavih 1394958eur po satu.

Sama sam insistirala na njihovom odnosu. Moja doktorka, ona koja mi kaže da sam šašava, isto tako kaže da nema potrebe da insistiram i iscrpljujem sebe zarad formiranja njihovog odnosa. A ja, baš kao za inat. Uporna kao mazga. Želim da ima odnos sa svojim ocem. Želim da imaju nešto svoje zajedničko. Svoje priče, avanture, šale.

Kao svojevrsni kontrolom opsednuti primerak ženskog pola, njihov odnos sam uzela na sebe. Da ga stvorim i održavam. Zasučem rukave, izgrgoljam da namestim besedni ton, pa se zaputim put objašnjavanja, dedukcije i indukcije. Epizoda “objašnjavanje” repriza u broju repriza serije “Srećni život” na RTS-u. Znači, repriza broj 7467863.  Pričam mu i pričam, a on samo mhm-će. Dok ja pričam, on lepo odluta u neki drugi film, na neku drugu planetu, gde može na miru da se ušuškava u svoju nirvanu. Moj glas se pretvara u belu buku, a on polako tone u blagodeti meditacije. Kad završim blebet, bolje bih izgledala da me je neko propustio kroz centrifugu. Naporno mi je. Ali, i dalje to radim. Jer mislim da činim dobro.

Mnogo toga mi nije jasno. Mnogo toga ne mogu ni posle toliko vremena da razumem i svarim. Nije da se nisam trudila. Tele sam porodila, koliko sam trudova uložila. I mnogo me razmišljanja pogazilo i unakazilo. Često imam potrebu da pobegnem kao muva bez glave od misli i tog fizičkog bola koji udara po dijafragmi, stvarajući osećaj da mi je tesno u koži. Šta mi vredi da skačem kao Kalimero i vičem “nije fer”?! Opet, stvarno, najstvarnije – nije fer.

Naporno mi je da progutam neshvatljivu činjenicu da on ne plaća alimentaciju. I da ja svesno pristajem na to, da bi oni imali tata-ćerka odnos. Ne znam šta ima veći stepen upitnosti. Ukoliko pomenem alimentaciju, on se pretvara u Hudinija i ode. Magla za njim se diže. Zemlja ga guta i njega nema. Taman kad pomisliš da u današnje vreme, sveopšte i svemoguće komunikacije na raznim vajberima i mesindžerima, niko ne može da bude neprimećen – on uspeva da utekne. Mađioničar.

Ne mogu da shvatim zašto ne zove redovno. Zašto ne pita da li je zdrava, ima li jesenju obuću, zimsku obuću, da li je prehlađena, da li ima toplu odeću?! Da li bi volela da ode negde za vikend? Kako mu ne nedostaje njen glasić? Onaj njen smeh iz petnih žila? Kako mu ne fali miris njene kože, tu baš kad zaroniš nos u njen vrat, kad je stisneš jako u zagrljaj da pucaju rebarca? Kako mu ne fali njeno trupkanje stoplima po kući? Kako mu ne fali ona? Zgrči mi se grlo u pesnicu samo kad pomislim na to. Onda još više stisnem zube i prebrajam zahvalnosti, kad me ona odgurne i počasti nečim kao što je “moj tata ne bi nikad viknuo na mene”, “meni bi moj tata to dozvolio”, “tata bi ovako i onako”, “ti nisi dobra kao tata”. Ili nešto tako, ili neki kvalitetni bes izleti iz nje, pa plače, vrišti da se čuje do Babušnice. E, tad se spojim sa podom. Srce mi siđe u pete. Manja sam od makovog zrna. Oči mi se skupe na sitno.

Slike, kao na filmskoj traci, krenu da mi se nižu jedna za drugom pred očima, uz propratni filmski kotrljajući zvuk i isprekidane crtice i sneg starog na starom platnu. Javi mi se onaj izjedeni roditeljski ego, pa krene da nabraja, okidajući živce kao žice – ja sam te držala i čuvala i nisam spavala svaku tvoju boljku, držala te u naručju po čitavu noć dok ti se nosić borio za vazduh, nosila po čitavu noć ne bi li zaspla tri minuta, milovala kosu, oblačila, presvlačila, tešila, igrala se, animirila i kad sam padala s nogu od umora, dubila na trepavicama i kad sam bila prehlađena, bolesna toliko da sam puzala od iznemoglosti, selila nas u bolji život sama, pakovala i prebirala sitniš po novčaniku… Radila (i radim) po 10 sati dnevno, ne bih li obezbedila obilaske, turističke atrakcije i ostale zanimacije za oči. Podmirivala biološke potrebe. Objašnjavala, upoznavala sa osećanjima, dozvoljavala da ih ispolji kako joj volja. Odricala se povazdan svega ne bi li na kraju postala second hand i buvljak na nogama sa kalkulatorom podešenim na jadno. Zažmurim jako, stisnem usta u tanku liniju, pustim da me preplave osećanja pa ih otpozdravim. Izem ti i ego, i osećanja, i tugu, i sve đuture što ide sa tim. Izem ti i to što sam kilava. Izem ti i to što kukam kao sinja kukavica. Izem ti što nisam dovoljno jaka da se izborim sa tim gotovo ljubomornim osećanjima. Prebija me u kolenima roditeljski ego, ako to uopšte tako može da se nazove.

Tiću, što bi rekli. Evo, primenjujem i pucam. 

Vežbam da ne obraćam pažnju na to, jer na kraju, samo sam ja tu. Uvek. A ona raste. Vežbam da nabacim tricepse na srčani mišić i tu negde pod dijafragmom, gde se skuplja tuga i očaj. Ide mnogo sporo taj fitnes. Kažu, fitnes je stil života. Pomirenje sa činjenicom da mi stil života bude da neprekidno vežbam da “tiću” u svom tom roditeljskom sosu, izgleda mi kao nemoguća misija, deo 45. Ali, Tom Kruz uvek uspe da omogući misiju. Samo… Kad se suočim sa sobom u ogledalu, primećujem da nisam Tom Kruz.

 

Featured image: Photo by Greg Rakozy on Unsplash

Serija Preporuke: Dečji muzej nauke i tehnike

Oduvek sam volela muzeje. Volim osećaj koji mi donose. Volim kako mi približe istoriju toliko da postane opipljiva, mirisna, taman onoliko stvarna koliko i treba da razumem zašto i kako smo sada ovde gde jesmo.

Korak u zanimljivu istoriju.

Volim da zamišljam ljude koji su koristili izložene predmete. Volim da zamišljam kako je tekao njihov svakodnevni život, kako su doručkovali, ručali, odmarali se na sofama, divanili, mesili pogače, pekli ih dok je miris svežeg hleba zaustavljao vreme na tren, uvlačio se u nozdrve i otvarao apetit u iščekivanju postavljanja trpeze. Zamišljam kako staremajke otresaju brašnjave ruke o ištirkane, čvrste kecelje protkane ukrasima i bodovima, dozivaju razbežalu decu i okupljaju ih na tronoške. Zamišljam njihova dvorišta, bašte, porodični odlazak na pijacu i liturgiju, zvonko čukanje čokančićima za zdravlje. Miris tek samlevene kafe. Zamišljam ukaljane puteve, obuću koja ih je nosila, preskakajući blato, poskakujući od kamena do kamena. Zamišljam klokotanje vode kroz limenu česmicu. Hladna razbuđivanja, uz pljuskanje lica hladnom vodom. Stvaram u mislima žene koje peru veš, marljivo ga cede terajući miris bohora da magleno putuje kroz kuću, čineći da sve miriše na higijenu.

Zamišljam iznenađena lica na istorijskim prekretnicama. Kola na vuču, bicikl, prvi auto, prugu koja isparava na toplo, dim koji je lokomotiva ostavila za sobom hvatajući zalet za prostranstva, tramvaji, prve patike, unihop čarape, ženske pantalone, prvi karmini, pomade i puderi. Zamišljam sve to kako pucketa od novog pakovanja i mirisa na novo. Tada, nekada davno, sve je to bilo novo, dok su oni činili istoriju, tabali put razvoju tehnike i nauke, pisali knjige i radovali se novim pronalascima.

Razmišljam, istorija mi je oduvek bila dosadna u školi. Bilo je lekcija koje sam volela, ali je uvek bilo više onih koje sam prosto bubačila, ne bi li ih se što pre otresla. Gomila godina, ništa dinamično, komandant ovaj, onaj, uvek sam imala osećaj kao da treba da progutam šaku šećera na suvo. Danas, toj dosadi pronalazim razlog. Krije se u tom neshvatanju da je istorija zapravo životna priča sveta čiji smo pripadnici. I, mi, sami smo deo istorije našeg vremena. Neki od nas će ostaviti tragove u knjigama, nečije pokućstvo će biti deo etnografskog muzeja, nečiji pronalasci će spasiti ljude, nečija misao će ih utešiti…

Mesto gde je nauka čarobna.

Srećna sam, jer živimo u gradu koji obiluje muzejima i interesantnim postavkama. Za mene, koja potičem iz grada, koji je večito bio u deficitu kulturnih sadržaja, Beograd je jedno magično mesto, gde svakog vikenda možemo da se teleportujemo u drugu eru. Plan je da do kraja 2017. godine obiđemo sve (prikladne uzrastu) muzeje.

Muzejsko putešestvije je započelo u Dečjem muzeju nauke i tehnike.

Za više nego simboličnu cenu ulaznice dobićete istoriju za na dečiji dlan, kao i pristup izložbenom prostoru Srpskog Lekarskog Društva.

Dečji muzej nauke i tehnike, deluje kao da su ga deca izmaštala. Sva istorija se nalazi na jednom mestu. Na spratu ćete skakutati od ere do ere, naučnih pronalaska, kompjutera, starih predmeta korišćenih u domaćinstvu, gramofona. Zatim su tu prevozna sredstva od starih bicikala, preko kočija do automobila i lokomotive. Makete brodova, ribarskog pribora i čamaca, upriličene su pravim ronilačkim odelom – koje sam ja okarakterisala kroz sledeći uslikik: “Vidi Kai, astronaut!”. Dade optičar nekima od nas naočare i bi bogato nagrađen, za džabe. Jer, neki od nas su prosto izlapeli.

 

O, zdravo “astronaute” u ronilačkom odelu!
Oduševile su nas orgulje.
I gde je ovde ekrančić?
Džez ruke.
U šporet tonu.
A objasni mi mama, gde je ovde YouTube?
Šunj, šunj.
Kriva soba, nije za one osetljivog stomaka.
Brm-brm i robot.
To što svira to su ruke.
Crno-beli svet.
Iz kuće je izleteo na muzejsku postavu Iva.
Bebi brm-brm.
Zar nije magično, sa sve oblačcima?
U interaktivnom crno-belom svetu, gde kvadratići na podu rastu.
Kroz naselja.
Interaktivni naučni centar – koliko si težak na ostalim planetama?
Nekadašnje mesto buć-puruća

 

Muzikica.
Truc-truc.
Gusana peć uz prilog curice, živo ih zamišljam. I toplo mi oko srca.
Bicikleti.
Sedela sam za mašinom šila sam.
Kormilo.
Dok mi tvrdimo da je peglanje zamorna aktivnosti, čik peglaj na ovome!
Kako sam ponosna na čovečanstvo ponekad.
U hiljadu ogledala i odraza, u delu interaktivnog naučnog centra.
Međ igračkama, u boji.
Miris mlevena kafe mi probija kroz sliku!
Kompjuter.

Nisam u stanju, pogotovo ne sa ovako “kvalitetnim” pikselima da prenesem ni delić atmosfere i postavke muzeja. Preporuka je velika kao kuća, na tri sprata, kao i muzej. Bez nekog posebnog reda, provela sam vas kroz spratove. Zato, ako ne znate kud za vikend, put pod noge za putovanje kroz vreme.

Do muzeja se lako stiže mapa je na klik ovde.

Uživajte.

Ps. Ne dajte se zbuniti našim letnjim odevnim kombinacijama. Leto je i bilo. Nego, kasnimo po običaju.

Singl(ica)

Znate šta?

Prošle su godine od kako sam se razvela. U tom samotno-rehabilitacionom periodu, kao raspuštenica, singl(ica), počinjem život iznova i ostale bajke, izašla sam svega šest puta. Ili sedam. Ali, ko broji? Jednom sam ostala do posle ponoći. Znam, potpuno sam luda i neobuzdana. Armija ne može da zaustavi moje žurastične nagone. Nego, već oko deset počinjem da zevam. Oko pola jedanaest gledam na jedno oko.  Oko jedanaest svi đuskaju, a u meni samo đuska misao kako je moj krevet najlepši podijum na svetu. Za spavanje. I da mi je da samo stignem kući i legnem. Ko je ikada video vajdu od zabave? Od spavanja, bogme, jeste.

Šta?

Broj sastanaka pitate? Poslovnih mnogo. Personal-(nih(t)). Nije do mene, zbilja. Ja ih i ne tražim.

Ne traže ni oni mene, pa smo taman kvit.

Moje dete je zaljubljeno odavno. Kaže, to je divno. Oseća da joj srce skače. Kad vidi izabranika srca svog sva se nasmeši. Preporučuje da i ja probam tu zaljubljenost, jer je mnogo fino. Kaže, zaljubljenost ima ukus kao „funny bubble“, sladoled uz koji dobiješ sjajtastičnu tetovažu. Ako je tako, u tom slučaju bih preskočila, jer mi se od veštačkih ukusa skupljaju usta i puće na ružno.

Funny bubble leftovers

Tetovažu, i to sjajtastičnu, ne bih odbila. Takođe, preporučuje da se ofarbam u plavo. Kaže, nije da nisam lepa, ali kad bi bila plava kao ona, onda bi bila najlepša. Sinak, tvoja mama je bila plava. Toliko plava da se i udala. I napravila kijamet. Bolje je kad je mama u svojoj prirodnoj nijansi. Razboritije je. I manje nas košta.

Uvek bi me dočekale iznenađenom priče o ženama koje su iz jednog braka uskočile u drugi. Čak ne i ni u zabavljanje, onog modernog tipa “dejtovanje”. Nego u brak. Kako? Odakle? Ne osuđujem, eto, samo pitam. Kud vam volje i snage i želje? Jeste li pile neki opijum? Jeste li posetile šamana na ćilimu? Igrale dodole za lov muževa? Mlatnule ga oklagijom po glavi?

Sva je prilika da istina leži u tome da su to neke hrabre i jake žene. Spremne da se prepuste životu. Spremne da zafrljače sve tuge pod potpetice, dobro ih izgaze, da se nikada ne povrate. Vole sebe, te se sebi i posvete. To nisu one šaka jada od žene kao, na primer, ja, kukavičkih gaća nabijenih do grla. Od mene samo lete peruške.

Dok su neki od nas, pri tom mislim na moju bivšu jedinku u obliku muža, rešili da se ozbiljno pozabave disciplinom zabavljanja, neki od nas su rešili da se istom disciplinom ne zanose. Uprkos tvrdnjama, moje uvažene, doktorke da to rešenje nije zdravo po mene. Smatram da, pošto već imam doktorku za glavu, nije zdravo niti bezbedno za druge da se upuštaju u zabavljanje sa mnom. Pogotovo ne zato što sam razvedena. Zna se da razvedene žene imaju večito spremne naoštrene kandže. I bore se kao nindže. I opasnije su od kuge. Sastrave te i ćao!

Kaže meni doktorka, mlada si treba da izlaziš. Pitam se kako, kad mi se u izlasku prispava? I koliko sati u vašem delu sveta traje dan? Ona se smeje. Kaže, šašava sam. I to je neka vrsta dijagnoze, ne?

Nakon razvoda, bila sam ekvivalent kineskom ljigavcu kategorije „100 dinala“. Ima nešto tajno u mom mentalitetu i senzibilitetu i u meni kao „teti“ uopšte, da gravitiram ka kukavičluku, jadu, bacanju u očaj i ostalim egzibicijama koje za rezultat imaju ucveljenost. Shodno tome, sklona sam i bežanju u mišje rupe. Mimikrija, gde se ja stapam sa podom u plakanju i grcanju, mi uopšte nije strana. Šta više, tačno znam da zauzmem položaj koji mi najviše odgovara da otplačem turu na podu, a da se pri tom, ne čujem, ne ukočim se i ne izazivam pometnju među ukućanima. Praktično, to umeće sam dovela na nivo umetnosti. Još da uspem da se isplačem bez suza i time izbegnem posledičnu napuhanost lica. E, ali, ne plačem ja zato što žalim za izgubljenom ljubavlju. Ne, ja plačem od umora, od straha, koji se nalazi na drugoj strani ljubavi, a vezuje me za to da se vrlo često osećam nepodobnim roditeljom. Savest udari pod kolena, na ista me spusti i prenerazi.

I sad, pitam se, kako bih ja takva musava, donekle neuračunljiva, kengur-mama, u gaćama bubregarama i vunenim čarapama da ne nazebem, našla nekog?! Vrlo često ne znam gde udaram, a trebalo bi sa nekim da se sudaram? U kom selu to uspeva?! Ni u onom bogu iza tregera, da vam kažem. O bližim i da ne govorim.

Mož’ se plače i ovako. Uz pendžer. Fotka preuzeta sa www.unsplash.com

Ambiciozna, mlada ja, nije očekivala takav upečatljiv razvoj životnog ciklusa. Isto tako, mlada ja, nije imala treće oko i nije shvatala odgovornost za svoje postupke. Kad se ovako izrazim, rizikujem da se poistovetim sa nekim koga krasi nivo inteligencije stadijuma “minus”. No, svojevremeno, u nekom čitalačkom zaletu, uhvatila sam se kao pijan plota za krilaticu „Odgovorna samo za svoju odgovornost“. Svuda sam je pisala kao životni moto, ne udubljujući se previše. Pritom posmatrajući sebe sa mangupskim smeškom, odajući si priznanje za mudrost. To se zove mlados’. Ona je jednaka neosnovanoj, nepotkrepljenoj mudrosti uz prilog pocepanih hlačica, kombinovanog šarenila i, navodno, kul frizure. Dok je realnost jednaka tome da si ti skalamerija u nastajanju.

Na agendi koju sam ambiciozno smišljala, nizale su se stavke, za koje sam mislila da će se same od sebe ostvariti. Ono što ja treba da uradim za njihovo nastajanje jeste da lepo postojim. Misli su mi skakutale kao na trampolini skrojenoj od maršmeloa i slatko se ispredale u: udaću se za čoveka svojih snova, imaću decu, više komada, super posao, odlične cigaret pantalone, koje će mi pasati kao da su krojene samo za mene. Imaću super oksfordice, povazdan dobru frizuru, utapaću se u „Chloé“ bure i mirisati dok ne podavim sve oko sebe. Imaću kućnu biblioteku i putovaću gde mi prst padne na karti. U taj mekani maršmelou sam zaboravila da uračunam troškove života i neplanirana skretanja s puta. Što bi se reklo, maršmelou od love do krova. Mislila sam, naći ću i ja neki krov, sa svom tom lovom ispod njega.

Eto, poznata sam po tim nekim impresivnim idejama da je u životu sve na zvezdice.

I posle razvoda koji me je ogulio do gole kože i skinuo mi i te, moje poznate i tako voljene, kukavičke gaće, tako da su mi peruške sve u usta ulazile, treba da se upoznajem i naposletku, kao i zaljubim. Da mi štuca srca. Treperi u stomaku.

Otvori se za nova poznanstva, kažu. Izađi, upoznaj ljude, kažu. Organizuj bolje svoje vreme da bi izašla, kažu. ’Oću, onomad. Sve je to dražesno u teoriji. U praksi te malo stigne svakodnevni umor i zasićenje svime. Ili je i to još jedan u nizu izgovora koje sebi serviram? A i Desanka lepo kaže “sreća je lepa samo dok se čeka”. Dok čekam, ja ću, kao singlica, da vrtim jednu te istu pesmu, dok se ne zavolim u toj meri da budem sebi najsjajnija numera. Najsjajtističnija numera.

Počeci su divni, ne kažem da nisu. I upoznavanja su divna, ne kažem da nisu. Ali na filmu, eventualno seriji. Tamo gde mogu da ubrzam radnju. Preskočim pola. Još će posle neko da mi kaže da sam nestrpljiva! Nisam ja nestrpljiva, nemam ti ja vremena. Sad sam u najboljim godinama da se posvetim sebi. Jer sam se sasvim tupavo i nepravedno zapostavljala. Sve sam mislila da moram da učinim nekom drugom, da živim zarad nekog drugog. Hoće li mi na grobu pisati – ovde leži Jelena živela je tuđe živote najbolje što je umela?! Neće, ukoliko baš ne tražim tako, ali neću. Ako nekog mogu da razočaram, mogu sebe. Ostali će preživeti ukoliko im se ne prostrem.

Na mom mladalačkom spisku i dalje se migolje neke stavke kao, na primer, te cigaret pantalone, taj „Chloé“ koji mi je i dalje preskup parfimerijski izlet. Ali, imam dete, najvrednije, meni najlepše, najsjajnije, moju loknu tananu i plavu.

 

ps. Foto kredit za prvu sliku ide Mariji V.

Serija Preporuke: knjige za malene čitače

Nikada sebe, niti svoje izbore, nisam smatrala za nešto posebno, nešto drugačije od drugih. Prosto sam ih smatrala svojim. Nikada nisam mislila da bi moji izbori bili nekome zanimljivi, sve dok na instagramu u delu za poruke nije stiglo previše poruka za dve ruke, deset prstiju i dva ćorava oka pod cilindrom, pitajući za preporuke za dečije knjige. Moja glava, između dva ramena, dodatno proširena od svojevremene bremenitosti, nije mogla da veruje da je neko pita za preporuku, sve vodeći se mišlju da je to nešto na šta svi roditelji nailaze u bibliotekama i knjižarama. Svi kopamo po onim kutijama u biblioteci. U onim “Štark” iskorišćenim kutijama, u kojima stoje navodno nezanimljive knjige. Po nepisanom pravilu, tu sam uvek nalazila najveće blago i najinteresantnije knjige. Ponoviću i ponavljaću – deca moraju da budu okupana lepim jezikom, lepim rečenicama, a gde ćeš veću kolekciju istih nego u knjigama.

Usled nedostatka ekstremiteta i krajnje ograničenosti za proces mitoze, rešila sam da oformim jedan spisak Kainih omiljenih knjiga. Ne namećem ništa, ne prodajem, ne nutkam i tutkam, već sam strukturno i funkcionalno ograničena roditeljska ćelija, koja ne može da postigne da svima odgovori lepim i potpunim spiskom. Svi ti odgovori bi uvek propustili nešto, pa bih pisala ponovo, dosađivala, smarala, bez namere.

Redosled nije ni hronološki, ni po važnosti, ni po interesantnosti, već po redosledu pamćenja. Proces je trajao danima. Jer nekim prostim ćelijama, kao što sam ja, potrebno je mnogo više vremena za sintezu. Ali, ko čeka taj i dočeka (razočarano) onog zakasnelog, koji je sve ovo mogao da plasira pred sajam knjiga. Buva me ujela, beogradska buva kašnjenja. Buva me ujela.

Dakle, biblioteka u crticama sledi. Iskreno, meni je ovo tako uzbudljivo, ravno adrenalinu skijaša-skakača pred spuštanje niz rampu. Da se spustimo rampom knjiga za decu od tri do sedam godina (eventualno devet godina). Iako sam, moram priznati, većinu njih čitala detetu i ranije. Na kašičicu. Da bude slatko.

 

  1. Izdavač Kreativni Centar 

 

2. Izdavačka kuća Odiseja

 

3. Izdavačka kuća Propolis Books

 

4. Izdavačka kuća Vulkan izdavaštvo – Vulkančić

  • Nela Most i Anet Rudolf: “Nema veze ili To može svakom da se desi”
  • “Zaviri u ljudsko telo” – sjajno urađena, sažeta enciklopedija
  • Zbirke za vežbanjeŠkola sedam malih patuljaka
  • Antoan de Sant Egziperi: “Mali princ”  –  uprkos podeljenim mišljenjima, vodeći se svojim, jer samo njega imam, ovo je knjiga za sve uzraste. Da se čita lagano i da se dete uvede u predivni univerzum čudnovatog sveta planeta i još čudnijih likova. To je priča o odrastanju, o različitim shvatanjima i pogledima na svet, o prijateljstvu i prihvatanjem sebe. Zato, korak po korak, granica je asteroidska.

5. Izdavačka kuća Beli put (internet prezentacija im je trenutno u pripravnosti te ostavljam link do sajta gde možete pazariti njihova izdanja, ukoliko vas interesuju)

 

6. Izdavačka kuća Pčelica

 

7. Izdavačka kuća Plato

Plato je svojevremeno imao sjajna izdanja, odnosno serije knjiga “Vini Pu” – Rodžera E. Alena. Svaka knjiga je zbirka priča koje opisuju veoma šaljivo i dovitljivo, životarenje Vini Pua i njegove družine Iara, Tigera, sovice i dečaka Kristofera. Kai se odavno zaljubila u Vini Pua, jer je napisan nenametljivo, pitko i kroz priče se proleti, jer su zanimljive i kao “za odrasle”.

 

8. Izdavačka kuća Laguna knjige 

Na moje potpuno iznenađenje, po preporuci naše bibliotekarke, pozajmile smo iz biblioteke knjige koje je napisala Madona. Moram da priznam, bila sam skeptična, ali bez razloga. Kai je u knjigama uživala. Sjajno ilustrovane knjige, takođe.

 

9. Izdavačka knjiga Komshe

 

Slika: Kai i mama u parku. Foto kredit ide Kainoj bebisiterki

To što ne mogu da dočekam da još malo stasa, da zalistamo Gradimira Stojkovića i Enid Blajton i njenih pet prijatelja, o tome neću ni da govorim.

Mislim se nešto sad. Imam dve opcije, moje dete će ili nastaviti da voli knjige ili će joj potpuno dosaditi. Kad već spominjemo ovoliko knjige, to me podseti. Na Crvenom krstu, u čuburskom parku postoji statua beogradskog čitača  – odnosno beogradske čitačice (sasvim nepravilna upotreba imenice, znam). Uglavnom, jednom prilikom, u poseti parku, posle dobranog odmeravanja i premeravanja statue, vidim detetovo lice koje se pretvorilo u trigonometrijsku jednačinu. Pilji ona u statuu, piljim i ja u nju, dok ona pilji u statuu, od napetosti izgleda kao da će iz nje izviriti genije. Ili će se, eventualno, ukakiti. Nakon par minuta progovora pitanjem: “Mama, jesi li ovo ti?”. Rekoh nisam. Kako se kod dece pitanje nadovezuje na pitanje, naravno da me je dočeko jedno i to: “Zašto onda toliko čitaš, ako te nisu napravili u spomenik?” Dobro pitanje, priznajem. Već sam se dala u zalet objašnjavanja, u zalet da joj otkrijem mudrost, u zalet da joj proširim vidike. Kažem volim, osećam se lepo dok čitam, opušta me, hrani mi dušu, upoznajem sebe i… Dva oka u znaku pitanja, oblak brbljanja pod noge pa je na njemu odjahala u susret toboganu i tako nedorečenu me ostavila da se upoznajem i filozofiram i širim sama sebi vidike.

 

Verovatnoća da sam ispustila nešto ravna je stoprocentnosti. Izvolite dopunite i šaljite mi predloge, čekamo ih širom otvorenih očiju. 

 

Ps. Mnogo vas me je pitalo i za muzeje, nisam zaboravila. Sledećom prilikom, u seriji preporuka idemo u muzeje.

 

 

 

 

Sva su deca Lota i Lota je za svu decu

Sve počinje i sve se završava u Galamdžijskoj, pardon, Salamdžijskoj ulici gde Lota živi sa svojom porodicom – mamom, tatom, starijim bratom Jonasom i sestrom Mijom-Marijom. Lota obožava karamele, šećer u prahu, palačinke, kolače teta Berge i svog svinjskog medu, a ne voli riblje pljeskavice, sirup protiv kašlja, posete zubaru i poslušnost. Kao što to biva u svakom pre-roditeljskom domu, i u ovom je bilo mirno sve dok se nisu uselile male galamdžije i drekavci. Tada su nastupili i prvi porodični bilateralni pregovori, nadmetanje, debate, ušunjali se nestašluci da začine život, otanje živce, jer ih i ovako ima previše. Sve ono tipično roditeljski. Dražesno! A biće još dražesnije, ali sad u pravom smislu te reči, kada se prepustite redovima Astrid i velikoj koncentraciji zadovoljstva i humora koji će se iz Salamdžijske ulice preseliti u vaša srca i kojima ćete se neprestano zajedno vraćati.

Ako sam išta naučila bivajući roditelj, to je da kod dece ništa ne prolazi bez određene doze lucidnosti. I gorepomenutog, ključnog elementa – galame. Takvog kvaliteta moraju da budu i knjige. Luckaste i da se čuju. Da budu, što bi rekla reč koja to nije, galamaste.  Ako se pitate kako doći do pouzdane doze lucidnosti, ne brinite brigu, rešenje je već u narednim redovima. A i u biblioteci ili knjižari. Samo tražite Lotu.

Određena doza lucidnosti se meri tako što se uzme težina deteta u godinama i podeli sa visinom decibela – transverzalne okomite vrste čvrstog grlatog grla, nastalih galamom na zamišljenoj skali zanimljivosti. Očekivani rezultat je prirodni broj „e“, znate ona funkcija koja najbrže raste u matematici, a za koju je procenjeno da je broj veći od ukupnog broja atoma u svemiru.

Gde je suma sumarum:

OTD – ne, nije outfit of the day već određena težina deteta u godinama
dB – decibeli
e – prirodni mogućno-nemogući broj

Praktično nešto nemogućno! Ha, mislite? Pa, ispade mogućno. Jer sam za neke od galama mislila da su neproizvodive, kad ono – šipak. Čula sam ih svojim ušima, tako da ta dva klepetala, kojima se često pokrivam preko glave, mogu da posvedoče. Što će se dalje zaključiti – doza lucidnosti koju treba ispuniti na skali zanimljivosti je e = 2, 718. Kako vas ne bih držala u neizvesnosti, zaključak vam otkrivam odmah – Astrid je to uspela.

Ček, ček. Ako ste mislili da je ovo čas matematike i fizike, nije. Neće ni ostali pasusi imati bilo kakve veze sa naukom. Mada ruku na srce, meni roditeljstvo, oblikovanje i pomno praćenje stasavanja deteta u čoveka, (vrlo) često deluje kao nauka u kojoj se praksa i teorija razilaze kao dva razroka oka. Jedno tamo, jedno vamo, ne znaš ni gde gleda, ni kuda ide i na posletku, ne znaš ni kako se zoveš. Samo što ne potegneš za ličnom dokumentacijom da proveriš da nisi možda „Mama Dođi“, „Mama NeMogu“ ili „Mama, NeZnam“. Ja sam „Ali, Mama“, drago mi je. Rastegnite samoglasnike, stopite ih u samoglasnike pa zavrnite na plač, budite prijatni koliko i nerazgažene cipele i to je to.

Nego, da vam ispričam nešto. To „nešto“ malo iz moje prošlosti, ima i te kakve veze sa ovim što sledi. Baš tu gde se prepliću prošlost, sadašnjost i budućnost nastaju važne priče.

Oduvek sam volela da čitam. Miris knjiga mi je bio i ostao jedan od omiljenih mirisa. Pored mirisa tek ispržene kafe. Kao što mi ona miriše na prošlost, a moja povazdan matora duša to prepoznaje, tako me i knjige vodale, šetale, nosile ulicama, teturale kaldrmama zavijajući u ćorsokak neke životne priče. Oduzimale mi dah, tražile da čitam još, udišem još mirisa bilo tek kupljene knjige, bilo starih knjiga, požutelih, pegavih strana koje sam iskopala iz babinog ormana ili neke kutije kod uličnog prodavca. Znate onaj poletni osećaj, kada vam grudi zatrepere kao leptirova krila kada završite sjajnu knjigu?! Osećaj kada zatvorite korice, pa udahnete do središta zemlje. Poznato? Taj osećaj kada vam se čini da biste mogli da pojedete knjigu. Bez ’leba. Na suvo. Uh, što volim.

Imam 9 godina. Starije sam dete. Družim se sa Pipi Dugom Čarapom i Emilom iz Leneberja. Emil je ovde manje važan, svakako ne i manje šašav od Pipike, ali je za svrhu ove priče bitna Pipika. Ima žute, tvrde korice sa ćoškovima na rascvetali kupus. Na koricama Pipi u klovnovskim cipelama, čarapama na crveno-bele štrafte i crvenoj haljinici, sa specijalnim garnirungom na glavi. Ona živi sama, druži se sa majmunom, peva i ne brine brigu. Pipi je plod mašte Astrid Lindgren.  Žene čija sam pisanija obožavala, iako čini se ne dovoljno da njeno prezime zapamtim valjano, pa sam je dugo zvala Lingern. Nekako mi je to bilo baš skandinavski. A ja baš volim sve skandinavsko – oni meni odišu mirom i nekom, za mene nedostižnom, lepotom življenja. Deluju mi ušuškano. Može biti zato što im je stalno hladno. Kad se malko bolje prisetim, taj neozbiljni, nerazumni, neshvaćeni svet Pipike bio mi je fantazija. Čuda su se tamo dešavala na svakom koraku, nadrealnost je bila mala maca u poređenju sa Pipikinim svetom, a mojoj romantičarskoj ustrojenosti, to je bilo sasvim dovoljno da se zaljubim i ostanem zanavek zaljubljena u delo gospođe Lindgern. Tako ti ja porastem još nekih dvadeset godina i dobijem dete. Naravno, čim je stasala dovoljno, pretvorila sam je u člana biblioteke. Srećnim, ili nesrećnim, sporim razvitkom vođenja administracije završile smo sa identičnim članskim karticama. Drugovi članovi.

U toj našoj malenoj biblioteci, ušuškano, na najvišoj, najsevernijoj polici, kao i Skandinavci sami na mapi Evrope, žive dela Astrid Lindgren. Čuj, dela! Pa u mojoj biblioteci bila samo dva – Pipka i Emil iz Leneberja. Naša bibliotekarka, preporučuje Luckastu Lotu i sve ostale serije Lote, kaže ako već niste, oduševićete se. A Lota, kao Pipika, na žutim koricama, doduše papirnog izdanja, sva šašava i nacrtana kao što bih je ja nacrtala, da sam nadarena za držanje olovke i crtanje. Može, prodato. Oprostite, pozajmljeno.

Avantura sa Lotom počela je odmah po povratku kući. Ukrcale smo se sa Lotom u voz, otputovale kod babe i dede na selo, išle na izlet, pa na igranjac, pa sa Lotom prevarile čika zubara, pa rekle ružnu reč, pa se sakrile, stajale na gomili đubriva na pljusku da poraste(mo), pravile lom i ljutile se celog dana, bušile rupe na džemperu, rasparale i upropastile tkanje teta Berge uz nestašni osmejak koji opravdava sve. Genijalna Astrid je uhvatila pažnju mog deteta, bez da sam je platila. Dobro, produživši knjige više puta, pa još par puta preko veze, na kraju smo ih i pazarile, ali ta cena je jedna velika 0 u odnosu na to koliko nam je radosti donela Lota. Ijao, da ne zaboravim, kad Lota slavi Božić! Kako vam tad zamirišu kolači i bela kafa, a tek oni koje je pravila teta Berga komšinica kod koje Lota i njen brat i sestra stalno (nepozvani) odlaze! Da vidite samo kad se zaigraju pa poispadaju kroz prozor teta Berge! Malo je reći da smo nas dve progutale knjigu, uz galamu i smeh  posledično dovitljivom pisanju. Kažem vam, Astrid je jedno genijalno pisarsko pero koje piše razumljivo deci, prilagođeno njima, a pritom ne remeti humor, sasvim primeren kako malenim glavama, tako i velikim, roditeljskim. Posve šupljim i umornim, pred spavanje.

Zbirka priča „Luckasta Lota“ je izmišljena i poručena za sve naše nestrpljivce (koji imaju sve vreme ovog sveta na rukavu), za sve naše migoljiće čije se energetsko polje puni pred spavanje, za sve nas odrasle koji bi mogli da se potrudimo da budemo za koju trunku više „deca koja razumeju svoju decu“. Astrid će poput vrsnog hirurga da izvede zahvat krijumčarenja osećanja poletnosti deteta i osvežiti nam pogled na dečije nestašluke. Astrid doskače i onim neumoljivim, jer ne mogu oni da budu toliko neumoljivi koliko ona može brilijantno da piše.

I uz preporuku da u svoju kućnu biblioteku ušuškate Lotu i nestašluke, da vam kažem nešto o onom mirisu knjiga koji sam spominjala u nekom od gornjih pasusa. Da li ste znali da postoji sveća sa mirisom starih knjiga?! Imala sam je. Dobila sam je jednom za rođendan prekookeanskim pismonošom. Znate kako miriše? Na bajke. Na priče. Na dogodovštine. Na život u knjigama. Na knjige koje su za gutanje na suvo. Bez ‘leba.

Ako je ikad nađete, setite me se.

Ps. Na linku je. Miriše kroz prozor.

 

Tekst je pisan kao preporuka za knjigu “Luckasta Lota” izdavačke kuće Odiseja u saradnji sa Keva.rs 

Hop, skok i minut do kritike.

U Beogradu sam naučila da sve kasni. Od ljudi, preko prevoza do pravde. To je velegradski trend. Čekala sam, i jurila, i za jednima i drugima i trećima. Sat je, ovde, sklon Alchajmeru. Dok mi, tipični Beograđani, gde podrazumevam, nas koji se tu nismo rodili, naviknuti da nam je sve na švajcarski sat, hop, skok i minut, orodili smo se i zaljubili u, zakasneli grad očarani sjajem i betonskim, višespratnim, košnicama. Onda smo oboleli od kašnjenja, pa smo se frapirali (zakasnelom) reakcijom na činjenicu da smo Beograd idealizovali i da je i to jedno selo. Isto onakvo odakle smo i došli, samo veće. Mi, pridošlice, smo ga takvim i napravili. Možda, ne mogu da tvrdim.

U duhu kašnjenja, da zakasnim i ja sa razradom ove priče.

Jeste li primetili da nam kasne i sezone? Leto došlo u zimu, proleća se ne sećam, preskočili smo ga – a sve što se preskoči ne (po)raste, leto pustilo korenje u jesen, a jesen se stidi da gurne sunce pod pretećom depresijom i histerijom naroda kad je loše vreme. Tu negde, kad su klimatske nepogode kovitlale i menjale sve pod svojim meridijanima, mi smo postali Englezi pa zapatili zainteresovanost za komentarisanje vremenskih nepogoda pa se sad pozdravljamo sa: „Je l’ vidiš ti ovo vreme? Ma strašno, ubi me pritisak!“. Mogli smo da iskoristimo tu priliku te da o istom trošku, zapatimo i nezainteresovanost za tuđe brige, ali jok. Taj deo naše DNK spirale je pod hroničnom opstrukcijom briganja tuđe brige. Prosto, delovi našeg polimera ne sadrže ravnodušnost i kratak jezik. Nismo mi neki tamo zatvorenjaci. Mi volimo da opletemo po znanim i neznanim, volimo tuđe brige više nego svoje. Jer tuđe slađe.

Ruku na srce, sve kasni, samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Deca žure da odrastu. Računi pritiskaju da budu plaćeni prevremeno. Novogodišnje ukrašavanje počelo još u maju. Posmatram si dete, samo što nije ispunila šaku punu godina, a pregovara kao da je u poodmaklom pubertetu. Devojčice iz kraja hrle da stasaju u žene, a dečaci u nabusite gorile.

Onomad, vraćam se s posla i lepo svratim u „Maxi“, jer treba da se jede. Šunjam se među rafovima, tražim nešto jestivo, kad ono ispred mene „ono“ puta dva. Drama preko celog lica. D R A M A! Čin prvi – godine mu ne možeš odrediti. Ni jedno, ni drugo ne zna koliko ima godina. Zna koliko bi želelo da ima. Pušteno kroz Eratostenovo sito to je prosti broj 23, a “ono puta dva” prosto imaju prosti broj 13. Gledaš ga, žena nije, u devojku treba da stasa, a dete sebi ne dozvoljava da bude. Čin drugi – ne znaš da li su ga napale trepavice i kako mu taj lančani niz teških treplji ne remeti ravnotežu i ne pravi bicepse na kapcima. Čin treći, to se obojilo, iscrtalo lice pod uglovima nepoznatim i nemerljivim, menjalo lični opis tamnim bojama, korektorima, reflektorima, iluminatorima, šajnerima, šimerima. Čin četvrti, to ima nokte zašiljene na opasno, koji zvučno odjekuju po ekranu mobilnog izraštaja ruke marke „android“. Odjekuje tk-tk-tk-tk. Čin peti, ne možeš da prikriješ da su ti se oči zavrtele unesves’. Šećer i voda ti nisu pri ruci. Da se povratiš, ’oćeš, ali malo sutra, jer pri skretanju pogleda zatekne te go stomak. Izem ti, još i golo pošlo. Goli bubrezi!

I kako osuda kreće da ti se mota oko nogu, kako si krenula da se spuštaš u niski start da opališ po kritici i čudnome čudu, po potiljku te klepi činjenica da si i ti bila klinka.

I ti si iz klinke postala (svoja) mama, tetka, baba. Shvatiš da ti treba sledeći pasus da povučeš paralelu i uvidiš kako te planeta poput grnčarskog točka vrti u krug, a vreme tretira kao glinu i vaja i menja uvažena smatranja.

‘đušica.

Shvatiš da si bivša klinka i da trsiš praznu slamu. I da treba da te bude sramota, jer si, sa drugačijim okom za lepo, probala svašta, izmenjala stadijume, farbala u dugine boje, šišala na ludo, heftala pirsinzima i bušila nos na kvarno – finansiranim od strane novca, darovanog u svrhu uplate novih pantalona. Pantalone se našle na nosu, u formi minđušice i pretećeg roditeljskog srčanog udara. U redu, jednog od roditelja, dok te je ostatak rodbine posmatrao kao vepra. A ti sva sijaš od cirkončića. I sreće. Jer pirsinge voliš.

Dok sam išla u gimnaziju imala sam jedne somotne, plave, duboke pantalone. Kako bih sad volela da imam takve bubregare. Tad sam smatrala da imaju previše materijala. Svi masovno šetali hlačice na kukovima, pa mi nije bilo druge nego da uzmem makaze u svoje ruke. Da i meni hlačice budu na kukovima. Sto mu helanki Fredija Merkjurija, gde mi je pamet bila kad sam odsekla gornji deo pantalona, koji ih je činio, jednim, zaista lepim parom pantalona?! Nisam smela u njima da sednem, jer… ostala bih na pozadnji razdeljak. Bukvalno. Neprestano su mi vukle donji veš, dok sam ja, samo, htela da budem kul kao i ostala deca. Nikad mi nije uspevalo bivanje kul persone, u poređenju sa tim kako mi je kasapljenje odeće išlo super. Mama je bila presrećna. Ma, od-uš-evljena mojim modnim pokušajima, a njih pored svih živih i neživih sila, nikad nisam uspela da sakrijem. Mogla sam da bajem od 1 do 101, ali mame su svevideće, poznate po očima i na dupetu. Tek sad razabiram te situacije, zamišljam da Kai uzme makaze u svoje ruke i krene da prekrojava tek kupljenu odeću od plate za koju sam džidžila, sedela i buljila u monitor, dok oči nisu dobile izgled topografske karte. Zamišljam kad je uhvate tinejdžerski pundravci, hormoni je lansiraju u stratosferu. Jednom sam isekla džemper. Ličila sam na čudo. Jednom sam nosila neke sandale, na punu petu, u sred novembra. Opet, htela sam samo da budem kul i visoka. Kud ću, kad sam stasala samo u želju da porastem.

Opametila se, patike i teraj.

Nikad se nisam ni šminkala nešto posebno. Prigoda je bila matura, pre deceniju i kusur kad sam otišla da me, nazovi, profesionalna šminkerka, nazovi, profesionalno našminka. Žali bože para i toga kako se moj pojam lepog nije razumeo sa njenim. Za nju, i da sam pričala na razboritijem kineskom, da sam objašnjavala pantomimom, da smo odigrale partiju asocijacija, ne bi predstavljalo razliku. Ona je šminkala kako je htela, eventualno, znala. Bacila se na cementiranje i ostali moleraj. Ne sporim da bi bila dobar, ako ne i odličan, moler. Toliko me je zamackala da sam izgledala kao šlogirani, maskirani, rakun. Tad još uvek nisam znala da kažem: „Meni se ovo ne dopada!!!!“ Klimala sam glavom preneražena, odajući joj priznanje bez pokrića. Tako uparađena, nabodena na dve štikle – s patikama u SOS kesi za prvu pomoć i izuvanje, otišla sam na maturu, plačući i venući od sramote u sebi, ne smejući da poskidam sav taj kolorit sa sebe, jer se to platilo. Da mi je da sam bila tako slobodna, da sam sastrugala to sa lica, zafrljačila štikle, obula patike i hodala ko gospodža. Da sam znala sebi da kažem: ne moraš da se šminkaš, samo zato jer se svi šminkuju, ne moraš da nosiš ono što ti pričinjava neprijatnost. Ne znam ni dan danas da se uparadim šminkom. Puder nešto nanesem, ali ne volim, osećam da me guši. Maskaru nafrljačim, toliko da izgleda da imam trepavice. Trunka rumenila, da izgledam (seoski) zdravo. Barem tako kažem sebi. Ubijam bledilo svoje anemičnosti. Ali, baš me briga. Briga me i što mi sede vire iz glave. Hoću da se furam sa belim pramenovima. Kao gospodža.

Pod punom odgovornošću preformulisaću Plauta, odnosno Hobsa, koji je  kasnije prisvojio frazu “Čovek je čoveku vuk” i reći ću “Žena je ženi (ponekad) vuk”. Žena-majka večito spremna da ukaže na „ono naše što nekad bejaše“. „Ono naše“, ono naše vreme. U ono naše vreme nisu se nosile uske pantalone, šorcevi bez dupeta, majice na providno, brushalteri koji dižu grudi do nosa, štikle uz koje porasteš za još jednu osobu, helanke na tigrasto i mačkasto. U naše vreme se deca nisu tako ponašala, devojčice su bile damice, dečaci gospoda. U naše vreme su sva deca bila mirna, danas sve bahato i bezobrazno. U naše vreme nije bilo tako, u naše vreme bilo drugarstvo, radne akcije pa svi zajedno kopamo i pevamo, drug Tito, sve je bilo broznano i divno i išli smo u Trst da kupujemo Levi’s.

A u današnje vreme…

… nekadašnje klinke, današnje mame, jure da navuku bodi, debele čarape, kupe dugu jaknu – ne samo da pokrije bubrege i zadnjicu već i kolena. Jer kad kosti navuku ’ladno – nema ti utopljavanja naredna tri dana.

U Beogradu sve kasni. Samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Navodno uveli štednju struje, grejanja, raznoraznih isplata, davanja penzija na kašičicu. Navodno. Ali, kad je bal, nek je okićeno, kičasto, obojeno kakva su nam i deca. Nek je samo u trendu.

A deca…

Woohoo! Visenje!

Deca su povazdan bila deca. Musavih rukava. Izguljenih kolena. Čupave kose. Blatnjavih prstića. Poderanih patika. Željna igre, koju će prerasti za skok, hop i minut i ući u fazu eksperimentisanja i traženja sebe. Tako smo i mi. Biće im mutna slika. Kao i nama. Pištaće Kalimero, jer ništa nije fer. Niko ih neće razumeti. Kao što nas nisu razumeli. Lupaće glavom o zid. Kao i mi. Kao i naše mame i bake. Generacije u spineru. Taj vrtlog generacija će zanavek biti kamen spoticanja i tačka u kojoj ćemo se razilaziti, raspravljati, negodovati i osuđivati. Sve je to za ljude. Čak i treplje. I bicepsi na kapcima. I nokti na opasno.

 

Pij vode i radi Kegel

Stišći i opušći, rekao bi moj deda. Stišći i opušći petnaest puta, tri puta na dan. Po savetu moje doktorke. Poslušala sam je, i predano vežbala i ponavljala, stiskala i opuštala tri puta na dan, još od onda kada sam se, jednom od kijanja, a više puta od smejanja, malo upiškila. I sad mi dođe da se pokrijem ušima. Neprijatno mi je, transfer blama sa mene trudne na mene ne-trudnu. Sakrila bih se pod sto, pocrvenela, povilenila i odletela u nepoznatom pravcu, tamo na ostrvo srama i vikala na sav glas “to nisam ja, šutnula me beba!”.

Žena u godinama, trudnica početnica, pa da se upiški. Gde to ima?!

Jesam, jeste, upiškila sam se. Moj šok se merio preživljenim sramom mokrih helanki u predelu međunožja. Tamo gde svi piške. Sreća moja, desilo mi se pod sopstvenim krovom. Svaki put. Ali, to ne umanjuje blam i sram. Tera te da se zapitaš dal’ ćeš u pelene da se mećeš ili ćeš ostatak trudnoće da hodaš pribijenih kolena, šaka stisnutih u pesnicu potiskujući karlični predeo. Nisam ja to namerno. Sedmi mesec trudnoće, nije mala stvar, a ni zanemarljiv stomak. Porasla je beba. Brčka se, pliva leđno, malo zamaše nogicama, malo šutne bešiku jednom, dvaput, triput, zabavlja se. Banja se, šta će dete drugo da radi. Internet pretraživač, inače najbolji prijatelj i najveći neprijatelj svake trudnice, kaže inkontinencija i nekakav pridev “stres” uz to. Pravac put doktorke, pa kud puko’ blam da pukne, kad joj s vrata kažem “dobar dan, upiškila sam se”.

Kaže meni doktorka, nemate razloga za brigu, inkontinencija je, maltene, deo trudnoće. Kako beba raste, uvećava se materica te pritisak na karlično dno postaje sve veći. To dovodi do povećanog pritiska na bešiku. Zglobovi i ligamenti se pod uticajem hormona razmekšavaju, jer se karlica priprema za porođaj, pa se shodno tome razmekšaju i mišići karličnog dna i slabe. Sasvim karakteristično za trudnoću je puštanje urina, tu i tamo, kaže doktorka. Nisam bila obaveštena. Čuj, puštanje urina tu i tamo, da idem okolo kao mačor i zapišavam teritoriju. Sestro, doktorko, aman. Mani ti „tu i tamo“, meni treba lek za ovo „stanje“. Šta da radim, pitam sastravljena. Nek drveće olista samo na proleće, samo ja da ga ne zalivam.

Doktorka je moju stravu našla za impresivnu komediju, pa mi je rešenje izložila na doktorskom esperantu. „Znate za tretman stres inkontinencije, imate fizikalnu terapiju elektrostimulacije mišića, biofidbek. Primena električnih struja u kombinaciji sa ciljanim vežbama može da dovode do vidnog poboljšanja mokrenja. Električnim stimulacijama  se podiže tonus poprečno-prugaste muskulature, a biofidbekom, kroz vizuelnu i auditivnu stimulaciju postiže se relaksacija i kontrakcija mišića.“ Govorila je doktorka hitro, dok je moje lice menjalo nijanse i odavalo počast svakom licu koje je Pikaso ikad naslikao. Tu me je izgubila poštovana doktorka.

Vizuelna i auditivna stimulacija?! Ma, šta kažete?

Šta to uopšte znači?

Uspavanka i film za bešiku da se opusti, relaksira i da suze, u vidu puštanja mokraće zaustavi? O električnim stimulacijama ne mogu ni da mislim. O njima neću ni da znam. Sve što je električno, meni je jednako putu u sred zemljine srede. Neka hvala, preskočila bih. Neću struju, neću da mi uspavljuju i pevaju međunožju, neću stimulisanje i biofidbekove. Mišljenja zadržanih za sebe, vidno progutane knedle, pokušala sam da umiljatim pogledom izmamim od doktorke koji redak lečenja na srpskom. Tako sam je nekako i prevarila.

„Možete Kegel vežbe da radite“, reče entuzijastično. „Nisu naporne, čak je poželjno da se rade i pre trudnoće, fino zatežu mišiće, možete da ih radite gde god. Treba ih raditi u petnaestak ponavljanja, tri puta dnevno“, usmeno mi je prepisala terapiju na srpskom. Olakšanje na mom licu bilo je sa pokrićem. „Preporučila bih Vam, takođe, da nastojite da tokom mokrenja prekinete mlaz i ponovo nastavite. U početku sigurno nećete uspeti, ali ne odustajte, uspeh je čak i da smanjite mlaz. Količinu vode koju konzumirate u toku dana ne treba ni slučajno da smanjujete, jer onda utičete na smanjenje kapaciteta bešike. Nemojte piti kafu, čajeve i slično, izbegavajte sve što ima diuretično dejstvo. Nemojte ni previše da praznite bešiku, jer ona dobija prirodni nagon za pražnjenje kad je puna. To bi bilo to. Dakle, bez brige, samo vežbajte! Radite Kegel vežbe obavezno. Nastavite sa njima i posle porođaja, da vratite tonus mišića, ali o tom potom!“ Dogovoreno. Radiću sve zamislive vežbe, čučaću nad wc šoljom, samo da ne moram da stiskam kolena i idem u „x“.

Ovom prilikom bih želela da iznesem svoje neprocenjivo smatranje – ako se nekom čini da je zaustaviti mokrenje u trudnoći lako, grdno ste se prevarili. Veliki i naporan je to arbajt. Rešena i odlučna, stišćala sam i opušćala mišiće tri puta dnevno, dok se ne zabrojim. Dok sam gledala film, seriju, dok sam čitala, pisala, disala. Evo, i sad stišćem i opuštam. Prešlo mi u naviku. Sad ovo počinje da liči na reklamu za vežbe. I tako, do kraja trudnoće stišći i opušći. Sve sam ja to, na kraju, na sopstveno zaprepašćenje, izvela i zategla. Blago si ga meni, sad pijem vodu kao kamila. Trud se uvek isplati. Ne piškim više u donji veš u svojoj 358-oj godini.

Tekst je pisan u saradnji sa najboljom mamom na svetu, kao deo kampanje KELO-STRETCH, gde su mame iskreno pisale o svojim iskustvima u toku ili neposredno posle trudnoće. 

Strašni trio

…iliti kako sam preživela prve obroke čvrste hrane

Ne umem ni da objasnim razlog svog smatranja da hranjenje bebe izgleda kao na reklami. Beba nije musava, radosno zeva i dočekuje svaki zalogaj, udara ručicama o poslužavnik hranilice i smeši se oko glave, a mami vilica golica pod od cerenja i “vau” klicanja. Prvo i prvo, prvi bebini zalogaji su kao neki nazovi zalogaji. Tim zalogajima je cilj da postanu zalogaji. Beba pola pljune i bljucne, mljacne. Sve to deluje neodoljivo i slatko, ali ja sam mislila da to drugačije funkcioniše, jer sve druge mame oko mene govore kako je njihovo dete onoliko pojelo u slast, zeva i traži još. Ja nisam ni znala koliko je moja beba pojela, a koliko sam hrane sa njenog lica i poda obrisala. Grizla me je savest, jer nisam imala pojma da li sve što radim, radim kako treba.

Sve je počelo mojim neumornim prelistavanjem internet literature o ishrani beba. Oči su mi bile u tabelarnoj formi, ništa mi nije bilo jasno i osećala sam se prilično loše, jer su mame sa kojima sam bila u kontaktu tada, pravile svoje tabele uvođenja hrane. Sve u minut organizovano. Ja nit’ tabele, nit’ prevelikog znanja, nit’ opuštenije izabrane doktorke.  A ja mislila da ćemo mi to lako, kao iz šale. Jedina šala u celoj priči, bila sam ja.

Naša doktorka, koju sam iz milošte prozvala dr. Fiziološki Rastvor, jer se prema njenom cenjenom mišljenju 75% dečijih tegoba rešava fiziološkim rastvorom, je smatrala da se uvođenjem čvrste hrane ne treba opterećivati.  Takođe, dr. Fiziološki Rastvor nije bila sklona davanju dodatnih objašnjenjenja, koja izlaze iz okvira onoga što ona smatra objašnjenjem, jer kašće nam se samo. Valjda. Svaki put kada bih joj postavila više od tri pitanja, narušila bih njenu nirvanu, te bi mi uputila pogled šalterske službenice na kraju smene, a ja bih se unatraške, klanjajući joj se, sa detetom u zubima, povlačila iz ordinacije.

Prilikom posete D(e), u toku koje je trebalo da razgovaramo o onome što se ne može rešiti fiziološkim rastvorom, odnosno o uvođenju čvrste hrane, umalo me nije laserski rasekla pogledom kada je videla da iz torbe vadim poveći papir sa povećom listom pitanja. Šta ću, meni je ta hrana bila strašna. Uzdahnula je duboko, tako da joj je para izlazila na uši i nos. Pa to je tako jednostavno, rekla je i izdeklamovala trio: jabuka, šargarepa i krompir. Tri dana jedno, tri dana drugo, onda pomešaš i pratiš.  Ja sam je posmatrala čežnjivim pogledom, poznata po tome da me uputstva zbunjuju, misleći se teško meni. Svaki put kad bih zucnula da priupitam nešto sastavila bi mi jedno “to je tako jednostavno” da sam osećala glupo što ne znam nešto sa čim se prvi put susrećem u životu. Tako je formirani trio preuzeo kontrolu nad mojim dnevnim aktivnostima i u trenu razbio iluzije da je hranjenje bebe jednostavno. Brinula me je satnica uvođenja, količina, kako će prihvatiti, kako ću ja prihvatiti postepeno ukidanje dojenja, jesam li sve dobro zapamtila, a šta ako negde pogrešim, da li mogu da joj naudim, kako da znam da li je dovoljno pojela?! To se onda nastavilo na pregršt potpuno nepotrebnih pitanja kao što su – da li je ova kašičica dobra, ova posuda dovoljno duboka i dovoljno široka, ovi alati za pripremu hrane dovoljno dobri? Da li je kašičica dovoljno savijena, ima dovoljan nagib, dovoljna silikonska? Da se čovek pita kako su naši nas hranili, a pre toga njih njihovi i tako dalje.

“Leti, leti, avion, brm, brm, hajde u garažu, zevaj, njam!” glasila je naša uvodna numera, koja je pratila te prve nesigurne obroke, i uz koju smo savladili strašni trio, koji je bio bauk za mamu. Avion u izdanju silikonske kašičice, malena usta kao garaža, a kašica kao gorivo. Caklile su se okice, kao svetlašca za navođenje aviona na pravu stazu za sletanje. Mljackanje lego osmeha, sačinjenog od osam belih kockica, četiri gore, četiri dole, rasterivalo je hranu do uglova usana, a odatle je skup svilenih prstića, poput malenih kistova, šarao istu po ostatku lica. Nije bila retkost da se pristupalo i poduhvatima kao što su činijica kao modni dodatak, marke šešir. Uz prilog kašice koja se sliva niz ozareno lice. Da je ta prva bebeća hrana, koja sledi nakon mlečne hrane, čvrsta kako joj ime kaže, bilo bi malčice lakše. Zakoni fizike su svakodnevno bili na testiranju. Zakon gravitacije, naročito, kao odgovor na ispitivanje šta se dešava kada se hrana zafrljači.  Bilo je zabavno i musavo. I u redu. Bilo je, sve, sasvim u redu.

I ti si u redu, mama, ako se pitaš da li sve radiš kako treba. I te kako.

Tekst je pisan u saradnji sa Najboljom mamom na svetu za Lino kampanju – uvođenje čvrste hrane bebama

Roditelji u sosu od hrane

Hrana izgleda služi isključivo tome da roditeljima zadaje glavobolje. Lepo te bude muka od saznanja da te obične, prirodne i fiziološke potrebe, poput hrane i spavanja, zahtevaju najviše truda. Tvog roditeljskog truda i znoja. Uputstvo, naravno, nisi dobio, niti ćeš ga dobiti. Uz pedijatrijske direktive dobiješ i parolu „snađi se sam“. To ti dođe kao kardio za nervni sistem. Šta bi još ‘teo?

Sećate se kad su obroci za dvoje, za vas kao par budućih roditelja, bili laka disciplina? Nikakve posebne veštine nisu zahtevane, jelo se kad se stigne, gde god da se stigne. Primenjivao se slobodoni stil. Jelo se s nogu, za stolom, na kauču, u hodu. Uglavnom, niko nikad nije bio gladan, a i kad je bio, sam je rešavao svoju glad.

Onda par reši da preinači svoju jednačinu u 1+1=3 ili 4 ili 5, shodno svojim mogućnostima i željama i donese na svet nove pripadnike planete. Slike njihove buduće bebe i njihove proširene porodice se nastane u roditeljskim glavama. Zamišljaju kakav će biti život sa bebom, kakva će biti njihova beba, kako će se ponašati u određenim situacijama. Kako će se igrati, smejati, kako će puzati i hodati. Žele da joj pruže najbolje od svega. Ljubav, sigurnost, podršku, razumevanje i da se postaraju da bude dobrog zdravlja. Teorija i praksa su pokazale da zdravlje na usta ulazi. Ono si što jedeš i to je fakat. Kako bebe odrastu u roku od odmah, tako se i roditelji nađu u priči „uvođenje hrane svojoj bebi“ gde hrana nikad komplikovanije i strašnije nije delovala. Malena ustašca više ne može da zadovolji samo (mamino) mleko. Na sasvim sebičan način, mamama to veoma teško pada. Njihova beba raste. Mi, mame, postepeni prestanak dojenja, prihvatamo teško, kao da ne služimo više svrsi koja nam je dodeljena onog trenutka kada smo rodile svoje čedo. Koliko god suludo zvučalo, to jedino mi same razumemo.

Na muci se poznaju junaci, a u roditeljskom opisu posla stoji da u svakoj muci moraš biti opušten. Opuštenost je ključna, a mi smo od silnih opuštenosti svi napeti. Posledica toga je svakako naša roditeljska mašta, za koju su holivudski scenaristi amateri. U našem scenariju o hrani, stravu nam tinja odabir organskog voća i povrća, mesa, te pribora, te alergijskih reakcija, te hranilice, te da li je visoka, pod kojim uglom može beba da sedne, da li bi hranilica trebalo da ima ležeći položaj, da li soliti, a kako uvesti jaje u ishranu, je l’ trećina ili polovina ili četvrtina ili desetina belanca ili žumanca?! Odlaziš na pijacu, biraš, mirišeš i opipavaš toliko dugo i temeljno, da te zabrađene bakice prepoznaju kao tržišnog inspektora. Nude ti besplatno, sve neprskano i divno. Konsultuješ sa sa prijateljskim roditeljskim taborima, koji je napravio tabele ishrane za u narednih petnaest godina. Mislio si da ćeš naći utehu, ali sve što si pronašao je opuštenost zavijena u napetost. Sad već probijaš plafon, jer ni tvoji roditelji ne mogu mnogo da pomognu. Danas se rađaju deca drugačijeg brenda i njihova ishrana nije ni nalik na ishranu koja je tebe hranila. Nas su hranili uz prilog šećera, da se u samom startu naučiš da je svemu potreban zaslađivač. Jer deca sve sa šećerom pojedu. Čak i ona skroz mala deca. A sa šećerom je život slađi.

Svaki početak obećava nova znanja i veštine. Sve početke odlikuju nesigurni koraci i želje. Na početku uvođenja čvrste hrane svojoj bebi, shvatimo koliko su navike vezane za hranu važne. Shvatimo i koje su naše navike loše i izbacujemo ih iz sistema, svesni da deca uče po modelu, bez obzira na uzrast. Shvatimo kako je vreme relativan pojam, jer meseci prolete za sat vremena, a već smo uhvatili ritam i bez pisanog uputstva, savladali hranu zajedno sa decom. Apsolvirali smo ugljene hidrate, proteine i belančevine. Otkrili smo u čemu naše dete uživa i otpočeli svoju kulturu obroka, čiju ćemo važnost svakodnevno opravdavati. Dobre navike se uče onog trenutka kada sa našim mališanima sednemo za sto. Zato rastemo zajedno, porodično uz nove, zdrave navike. Bez dodatnog šećera.

Tekst je pisan za Najbolju mamu na svetu u saradnji sa brendom Lino, kako bi se mama olakšalo uvođenje čvrste hrane bebama.

Featured Image: unsplash.com

Magični dodiri

Bebe su posebna priča. Takve su posebne, jer kratko traju. Trepneš par puta, lupiš cipelama o pod, zapucketaš prstima kad pred tobom dete. Pobedilo gravitaciju, uspravilo se i šeta. Nije više beba. Da čovek ne poveruje kako tako majušno biće brzo poraste. Sad bira frizure, šta će da obuče, odgovara na pitanja, buni se i jede koristeći pribor. I ne miriše više kao beba.

Beba više nije beba, te znam da je taj period prošao nepovratno brzo. Tih dana je sve tako dugo trajalo. I mirisalo na koktel omekšivača, mleka i bebe. Jer je mašina za veš radila prekovremeno i time zaradila beneficirani radni staž. U formi novopečene mame mirisala sam mleko, jer se maratonski dojilo. A moja nova beba je mirisala fatalno po mene. Tu, na prevoju vrata i ramena, krio se najlepši miris na svetu. Taj miris ostao je ugraviran, istetoviran večno, u mom nosu. Dozovem ga često, baš u onim trenucima kada svedočim njenom odrastanju, kada savlada nešto novo i premosti neku zamku.

Sada naspavana, odskakućem put nebeske vatice u period kada sam bila nenaspavana, umorna, plačljiva, a opet sasvim ispunjena novom, nemerljivom i neopisivom, količinom ljubavi. Ta nova ljubav je jedino za doživeti. Nemoguće ju je oplesti u rečenice, a učiniti joj pravdu. Ni najlepši od svih kitnjastih prideva ne mogu da je opišu. Ta nova ljubav potvrdi da se snovi ostvaruju i pakuju u male bebe. Ljubav koja govori kroz šizofreni umor koji nestaje onog trenutka kada se sveže okupana, sita i spokojna beba stavi u krilo. Ljubav koje ne možeš da se nagledaš.

Iako je ljubav tada predstavljala jednu veoma napornu aktivnost, prepustila sam se prepuštanju detetu. Gurnula sam vreme pod tepih i ignorisala smenjivanje dana i noći. Što se mene ticalo, zemlja je stala. Jer je to vreme bilo samo naše, veoma važno vreme, da se kroz dodire i masažu upoznajemo. Da ona upozna mene, da ja upoznam nju, da rastemo zajedno. Duboko osećanje voljenja je bilo najmagičnije od svih magičnih osećanja koje sam do tada osetila. I zavidim roditeljima sa više dece, jer su imali privilegiju da to osete više puta.

Dodiri su nas vodili kroz neprospavane noći, krčili put grčevima posut i smirivali nemirna buđenja. Dodiri su šarali ružičasti dlan nastanjen na smežuranoj ručici, čiji je stisak bio znatno jači od očekivanog. Dodiri su milovali zgužvano uplakano lice sa obrvama u nagoveštaju. Nogice žabice su se trzale i obećavale da će kad porastu da špartaju najbrže i da nećeš moći da ih stigneš. One neponovljive rupice na laktovima i kolenima, kao očaravajuće ukrase bebe, zapamtile su jagodice mojih prstiju. Meni, kao glanc novom roditelju, masaža moje bebe i činjenica da je negujem svojim rukama, bila je najveća nagrada i izvor zahvalnosti. Takvi momenti su pleli našu prisnu vezu, a pritom olakšavali i umirivali neprijatnosti. Njoj su pružali zadovoljstvo, a meni otklanjali umor i brige. Dolazili su nenametljivo i prirodno prateći romantičarski nastrojeno uverenje, da su masaža i dodiri ispunjeni blagodetima, za dobar san, apetit, opuštenost, pa time i zdravlje. Maženje, nošenje i istinsko prepuštanje momentima koji su ostali ušuškani u bebećem mirisu, delovali su blagotvorno na mene, novog roditelja, pomalo nesnađenog u svom novom životnom poslu.

Bila su to vremena skrojena samo za nas. Njene oči su se svakim danom sve više bistrile i hvatale svet, zajedno sa rukama, koje su sve češće puštale moj kažiprst.  Samostalnost je pronašla svoj put. Više nije bila uznemirena spoljašnjim svetom, kao kada je tek napustila udobnost maminog gnezda u formi stomaka. Tada je sve dugo trajalo, a sada je jasno da je prebrzo prošlo. Bebe bi definitivno trebalo duže da budu male.

Tekst je pisan u saradnji sa Najboljom mamom na svetu za kampanju Johnson’s Baby gde je i objavljen.

Featured Image: unsplash.com