Month: April 2015

Spavanje je precenjeno, a uzori potcenjeni.

Nedavno sam razgovarala sa jednom trudnicom. Ona sija onako kako samo trudnice mogu da sijaju. Ona je mlada, lepa buduća mama i  nosi devojčicu, kojoj ćemo vrlo brzo poželeti dobrodošlicu u ovaj ludi, divni svet. Kako to obično i biva, kada mame razgovaraju, razgovor se vodio oko bebe i roditeljstva. Mnogo kako, mnogo zašto pitanja, i jedna veoma zanimljiva konstatacija. Rekla mi je da je svoje dete već izmaštala, da se potpuno identifikovala sa njom i da već oseća koje će osobine imati i kakvog će karaktera biti njena devojčica. Oseća još veću povezanost sa malenim bićem kada dozvoli sebi da mašta njihov odnos. Vratila me unatrag par godina. To je lepo, tako sam maštala i ja. Trudnoću nosim u sećanju kao jedan od najsrećnijih perioda u životu. Zaista, veoma sam zahvalna za takav lagan i miran period. Imala sam tu sreću da sve bude onako kako treba, da budem bez tegoba i problema. Bila sam, prosto i jednostavno, srećna. Doduše, čim se dete rodilo, čim mi je stvarnost otvorila oči,  shvatila sam da moram da kažem zbogom svom detetu iz snova, i da prihvatim svoje stvarno dete. Ona je izgledala onako kako sam je zamišljala, ali moje dete iz snova je spavalo u svom krevetcu bez buđenja, mirno kao bubica. Oni koju kažu “spavao sam kao beba” bebu nemaju, niti znaju kako to beba (ne)spava (čast bebećim izuzecima). No, ovo nije tekst o spavanju, iako mi je to jedna od omiljenih tema.

Divna trudnica sagovornica mi je, u jednom trenutku, postavila neuobičajeno pitanje. Do sada me to niko nije pitao, a izrodila se čitava filozofija iz toga. Pitala me je šta mi je najteže palo u roditeljstvu do sada. Odgovor je izleteo iz mene – rad na sebi. Pogledala me je onim “o čemu ti pričaš, meni je rečeno da je nespavanje najtaže” pogledom. Na nespavanje se navikneš, shvatiš da je precenjeno, da možeš da funkcionišeš besprekorno na par sati sna i da sakriješ podočnjake kao profesionalac. Velikim naočarima za sunce. Ko to ima vremena za šminku?! To ti je taj “mama mode”, možeš sve samlevena od umora. Bez problema, sa osmehom na licu (možeš i da ga nacrtaš, ako ne možeš da ga razvučeš). Sve to dođe na svoje, a rad na sebi traje. I zahteva puno radno vreme.

Mnogo pre nego što beba ugleda svetlost dana, dok se još uvek krčka i brčka u stomaku, u glavama budućih roditelja odvija se film. Zamišljamo kako će naš život  izgledati sa bebom, kakve će osobine imati, šta će od koga naslediti. Želimo da nema tatine uši, a mamina stopala, da ima tatinu hrabrost, a maminu dobrotu, njen osmeh, a njegov smisao za humor. Kada dete dođe na svet, roditelji žele da daju sve od sebe i urade sve kako treba. Želimo da naše dete bude jako, nezavisno, uporno, pametno, ljubazno i spremno za život i sve ono što on nosi. Želimo sve, a ne osvrnemo se na sebe. Mi, ljudi, smo fascinantni. Možemo da gradimo kule, nebodere, da letimo u svemir, da izvajamo divne skulpture, da naslikamo najlepša umetnička dela, da napišemo najlepše reči, da ukrotimo i pripitomimo divlje životinje, a sebe ne. U stanju smo da stvaramo sve, a najteže nam pada da stvorimo sebe. Možemo da se izborimo sa bolestima i da im smislimo lek, a ne možemo da se izborimo sa sobom.

Kad postaneš roditelj, pred tobom je čitav novi svet radosti, nove ljubavi kakvu do sad nismo osetili i novih preprepaka na kakve do sad nismo naišli. Kako ćeš ih preskočiti zavisi od tebe. Na preskakanju uhvatiš svoje slabosti na izvol’te. U njihovoj surovoj i gruboj prirodi. Shvatiš da nisi strpljiv, shvatiš da nemaš takta onoliko koliko si mislio da imaš. Ja sam, posle rođenja deteta, sama sebi najteže pala. Ja, sa svim svojim nedostacima, nedorečenostima, nezadovoljstvima. Morala sam da se menjam, da udahnem i prionem žestoko, da postanem mnogo bolja ja, jer moje dete to zaslužuje. Deca sve osećaju, prepoznaju neiskrenost, otkriju neiskrene emocije, znaju gde škripi. Znaju sve ta malena, mirišljava bića i kao takvi imaju snagu da nas menjaju.

Zaboravljamo da sve zavisi od samosvesti. Kakva sam ličnost? Kako se ponašam? Kakav primer pružam svom detetu? Što bolje poznajemo sebe, što bolje razumemo svoje probleme, osećanja i želje, manje je verovatno da ćemo na naše najdraže preneti strepnje, strahove, anksioznost. Mala je verovatnoća da ćemo ih strpati u kalup. Dajemo život, štitimo život, poštujemo život i posmatramo ga kako raste i prolazi. Radimo ono što se slaže sa našim ubeđenjima, sa našom prirodom, ali je najbitnije da to radimo svesno, znajući da smo uzor.

 

Avanture Nećejeda

Uselio nam se Nećejed, neprijatelj svih roditelja. Opet. Posetio nas je pre mesec dana, pa se vratio odakle je došao, a onda se predomislio i rešio da mu je baš fino i komotno kod nas. Džabe sam se radovala. Svećejeda nisam stigla ni da zagrlim, ni da mu se zahvalim za divno dvogodišnje druženje i za ljubav prema hrani, a on ode. Ni okrenuo se nije. Nećejed je sa sobom doneo pun kofer novih sedih vlasi za mene i jelovnik koji sadrži tri, isključivo, tri jela. Krompir u svakom obliku, meso (samo tri i ni slučajno više zalogaja) i supu. I to ne bilo kakvu supu. “Kao bakinu” supu. Ako nije “kao bakina” jelo se ne upražnjava. Nećejed mi je sa ponosom, takođe, predstavio i novu disciplinu brige “osušiće mi se dete od nejela” i trčanje sa preponama sa tanjirom u ruci. Meni vežbanje ne treba. Živci i noge mi napregnuti ko’ strune.

Da mi neko objasni, kako, ali pobogu kako, može da izdrži ceo dan, (kao da je) na nitro pogonu, na četiri do osam zalogaja hrane po obroku? KAKO?! 

Kažu dete jede onoliko koliko mu treba. Zar je moguće da nije gladna?! Zar je moguće da joj hrana ne treba? Zar je moguće živeti na vazduhu? Ceo dan!

Dok je Svećejed bio tu, jelo se čim bi se oči otvorile ujutru. U roku od odmah bi rekla da je gladna, a hranu bi usisala sa tanjira, za stolom bi sedela kao dama. Divne, bezbrižne uspomene. Dođe mi da plačem. Sad ne može zalogaj da uzme bez prethodnog natezanja kako je mala, kako joj hrana ne treba, kako će jesti sutra, za pet dana ili deset godina. Ja bih se najradije teleportovala na pusto ostrvo gde bi tanjire, viljuške, kašike i šerpe mogla samo u glavi da stvaram. Kad pojede nešto to je momenat “a šta pije kafana?” Merak.

Pitam lepo Google šta mi je činiti? On mi lepo odgovori da sam sve pogrešno radila. SVE! Ne animirajte dete da bi jelo, kaže. Cvrc, radila sam to, animirala do besvesti i još se osetila uspešnom kad bi pojela koji zalogaj. Ne donosite igračke za sto gde se ruča, kaže. Kriva. I to sam radila, šta ću, potez očajnika. Jeli su i zeka, i krava, gospodin Krompirko, Luka lutka, Gertruda lutka, dinosaurus, meda, drugi meda. Svi su jeli. Ne nervirajte se, kaže. Važi, kako da se ne nerviram, kad neće dete da jede?! Obrok ne treba da traje duže od pola sata, kaže. Hmm, a 45 minuta?! Nemojte komentarisati to što dete ne želi da jede, kaže Google. Ja bih na lakat progovorila, izem ti sve?! Pogrešila sam i tu, govorila sam joj pre si lepo jela, šta se dešava, mora da se jede i tralalalisala do granice dosadnog. Ne dajte ništa između obroka da gricka, kaže. Dobiću keca i to keca minus iz roditeljstva. Naravno, i to sam radila, evo gricni malo hleba, evo malo voća, hajde samo gricni jednom. Nije da je probirljiva, nikad nije bila, sve do skora je jela bez problema. Za stolom se sedelo lepo i mirno, ustajalo se tek kad bi pojela sve. Kaže Google, budite strpljivi to je samo faza, dete će projesti. Budi ti strpljiv, znaš?! Lako tebi kad ne moraš da sediš sa Nećejedom licem u lice, tanjir uz tanjir i gledaš kako je tanjir iste količine i nakon pola sata od početka obroka.

Savet neki? Slično iskustvo? Neko? Bilo ko? 

Nekad davno, u onom drugom životu, preroditeljskom, i meni je Nećejed bio najbolji prijatelj. Sećam se limenog tanjira punog čorbice od koprive i moje sirote babe koja me juri po livadi da jedem. Neka mi se i vratilo. Sad i ja trčim, sa preponama doduše. I staklenim tanjirom sa tufnama, jer se samo iz njega jede.

– Smrdiš na kuvano, mama!

– Ma šta kažeš?! Pa kuvala sam ručak, bila pored šporeta.

– A pa ja ne jedem, neću jedem. Šta će mi ručak?

Ako si mi rekla. Hvala ti za obaveštenje. Stvarno, ne znam ni što kuvam. Pustiću te da sediš gladna, pa ćeš jesti. Eh, kad bih mogla. Već vidim u najavi kako joj između obroka, koje nije pojela, nutkam šta stignem. Mislim, onesvestiće se od nejela. To je jedna od onih “ne do’ ti Bog šta ti roditelj pomisli” stvari. Dok ne projede, odoh ja da visim sa plafona, da mi malo krv siđe u glavu, možda i smislim neku novu strategiju.

Kaži mi, kaži I

Fascinirana sam dečijom logikom, načinom na koji razmišljaju. Oduševljena sam njihovom bezgraničnom maštom i kreativnošću. Ovaj period je, koliko naporan, toliko i neizmerno zabavan. Volela bih da zgrabim tu čistu maštovitost i sačuvam je zauvek, ali kako ne mogu da je strpam u džep, ostaje mi da je zapišem.

Juri da se popne na tobogan. Govorim joj da uspori, a ona me ko’ fol ne čuje.

– Molim te poslušaj me, samo malo uspori! Jel me čuješ?

– Ne!

– Kako to ne čuješ me?

– Ostavila sam slušajuće uši kući. 

_______________________________________________

Otvara frižider i vadi šta god joj padne pod ruku napolje. 

– Nemoj da si bahata. Polako, ne treba ti baš sva ta hrana.

– Nisam ja bahata, ja sam unikat. 

_______________________________________________

– Šta jede bubamara?

– Svinjske noge i salatu.

________________________________________________

– Gde si pošla?

– Idem na posao pa u Afriku.

– Kad se vraćaš?

– Ne vraćam se. 

________________________________________________

– Mama, slon ima cuclu!

– Cuclu?!

– Suuuuurlu. Zbunila sam se.

_________________________________________________

Vidi Sunđer Boba po prvi put: 

– Mama, ko je ovaj sirac što nosi pantalone?! 

_________________________________________________

– Hajde da ručaš. Mora da se jede.

– Ne moram.

– Moraš.

– Mala sam, ne mogu.

– Baš zato što si mala moraš da jedeš, da porasteš.

Pauza.

– Velika sam, gotovo, dosta! Ne jedem nikad više. Jedi ti. Mala si.

_________________________________________________

Mama, imaš svinjske noge i svinjsko dupe!

– Pa, hvala ti sine. 

– A lepa si zapravo. 

– To je baš lepo od tebe, hvala ti.

– A ja sam divna. 

__________________________________________________

Kobajagi zove “neku gospođu” telefonom.

– Halo, dobar dan, ja hoću da idem na fakultet gospođo.

__________________________________________________

– Ovo je prvi put od poslednjeg puta da sam na toboganu.

__________________________________________________

– Golubovi ne mogu da se ljuljaju.

– Zašto?

– Nemaju guzu.

__________________________________________________

– Mama, ti imaš ćelije svuda a deda molekul.

– A kako deda ima molekul a ja ćelije?

– On je naučnik, ti si mama.

__________________________________________________

Ulazi u svoju sobu i širi ruke.

– Ovde imam toliko da istražujem. Srećna sam.

__________________________________________________

– Ne, ja ne želim da ustanem. 

– Šta želiš?

– Da uživam.

(Fantastični) dvogodišnji tinejdžer.

– Mama, neću da me ljubiš!

– Mama, ne, ne slikaj me!

– Mama, neću mazim!

– Neću grlim!

– Pusti me!

– Nađi mi prsten! Ne, nemoj da mi nađeš prsten! Ne, ipak želim! Gde je?!?!

– Zakopčaj me! Ne, nemoj da me zakopčaš!

– Ne sviđa mi se ovako! Ne sviđa mi se tako! Ne i ne!

– Stani tu, mama, tu! Ne, tu! Ne, stani ovde! Pusti, sama idem!

– Gde je moje roze prase?!?! MAMA?!?! Ti nemaš roze prase. IMAM!!!

– Samo da pogledam tvoj kompjuter! Bravo, mama, aplauz, pokvarila sam ga!

– Mama, jel leti krompir? Ne, krompiri ne lete, to je povrće, jede se. Da probam!  Fiiiijuuuu! Leti!

– Dođi da se dogovorimo nešto. Neću dogovor!

– Mama, pričaj mi priču! Ne, nemoj da pričaš! Hoću ja!

– Neću!

– Ne moram!

– Ne želim!

– Ne!

– Ne! i Ne!

Ja, zbunjena novonastalom, pipavom prefinjenošću svog voljenog čeda, ostavljena sam u šarenolikoj džungli promenljivog raspoloženja.

Momenti kada ti se čini da ti sve klizi iz ruku, a ti pokušavaš da dohvatiš konce i sa grčem na licu čupaš zakoreli plastelin iz čupavog tepiha, brišeš stolicu upisanu flomasterima (serije “nikada se ne brišemo, magični smo”) ili pereš pramen dečije kose ulepljen kremom za ruke, koja je bila u tvojoj zatvorenoj torbi negde visoko. Očigledno ne dovoljno visoko da bi bila van domašaja.

Da li mogu, molim vas, da dobijem neku tabletu za preživljavanje dvogodišnje tvrdoglavosti i inata? Ili barem još jedan kilogram humora? Nešto nije u redu sa mojim smislom za humor. Ili mu je prošao rok trajanja ili sam se zbabila pa ne mogu sve da okrenem na šalu.

Uglavnom, na izmaku humora i snaga pokušavam da dokučim moje čedo koje je u prvom pubertetu od mnogih.

Jel da?

Ovo je faza, jel tako?

Ovo je faza united states of my childStanja raznobojna. Svih nijansi i inteziteta. I svih vremenskih prilika. Od plača, preko smeha, od jačeg plača, do jačeg smeha i kikotanja. Od grmljavine, do duge i sunčanih intervala. Sa priličnom dozom sigurnosti tvrdim da je epska jali grmi jal se zemlja trese planirana kao početak za spev o dvogodišnjacima. Onda se desio neki tantrum, neko je nešto izvrnuo i polomio te su odustali i rešili da pevaju o odraslim ljudima. Linija manjeg otpora je pobedila.

Uozbiljimo se na momenat. Naši mali istraživači upoznaju svet i žele da nauče sve o njegovom funkcionisanju. Još uvek nespretni, većina avantura kojima se podvrgnu zahteva postavljanje granica. Granice su nephodne, a opet moraju da ostave prostor za učenje, za kreativnost, za istraživanje. To je kad mame naštelaju oko sokolovo i brižnost i strpljenje na maksimum i puste svoje čedo da uči o svetu i samokontroli – zar ovo ne zvuči tako dražesno i nemoguće?

Kad već govorimo o samokontroli, jeste li primetili da se najorginalnije provale oblaka i raspoloženja vašeg deteta čuvaju isključivo za vašu glavu – mameću? To je predstava samo za mame. VIP izvođenje najdramatičnijih scenarija. To se ne dešava sa bakama, dekama, u vrtiću pred vaspitačicama, pred bebisiterkama. Od silnog razmišljanja i vaganja da nisam dovoljno sposobna majka, da negde grešim čim se to dešava samo kad je sa mnom, da je nešto u mom pristupu iritira, mozak mi je, blago rečeno, otekao i proključao.

Usledio je “a-ha” momenat.

Nismo mi loše mame, niti je problem u tome što neko bolje čuva našu decu od nas. Upravo obrnuto. Naša deca nikome ne veruju kao nama i zato se sa nama ponašaju onako kako zaista žele. Jedno veliko bravo i za decu, jer i u tom slučaju već poznaju neke granice i određena količina samokontrole je na snazi. Moramo im odati to priznanje, a da se pritom ne osvrćemo na javne izvedbe predstava “samo za mame” i meni omiljene predstave “ali, mama, ja nikad nisam ________” (popuniti prazno mesto po ličnom nahođenju).

Ume da bude frustrirajuće. Teško. Sva ta negativnost je deo odrastanja. Mora da se prođe kroz to. Neminovno je.

Recept za preživljavanje: strpljenje, upornost, doslednost i smisao za humor. Fantastična četvorka. Akcije od kojih je svaka za sebe super heroj. Po jedno veliko strpljenje, upornost, doslednost i smisao za humor na dan i preživljavanje je zagarantovano. Ukoliko možete da nabavite veliku dozu “skretanja pažnje sa ovolikim osmehom na licu, a da vam ne popucaju kapilari u očima”, uspeli ste! U našem malom domaćinstvu, ovaj recept pali (skoro) svaki put. Pregovaračke veštine su nam dovedene do nivoa “skoro pa savršeno”. To “skoro” ćemo dostići onog momenta kada se ja, majka, naučim da svaki put koristim što kraće i jednostavnije rečenice. Imam tendenciju da se rasplamsavam, da pričam eseje, a to ne pije vodu kod deteta. Njihova koncentracija je ovolicna, a i usled svog slobodnog vremena na raspolaganju, nemaju oni to vreme. Niti mogu da razumeju. Belešku sebi sam odavno napisala. Na njoj piše jednostavno i kratko “skrati”.

A neodoljivi su, zar ne? Tako slatki, inspirativni, veseli, haotični i kreativni. Kreativnost i eksperimentalnost je dostigla vrhunac, barem kod nas. Zatvori vrata, učauri se negde, a ja odmah znam – čim je tiho, nešto se zakuvava. I uvek budem u pravu.