(Fantastični) dvogodišnji tinejdžer.

– Mama, neću da me ljubiš!

– Mama, ne, ne slikaj me!

– Mama, neću mazim!

– Neću grlim!

– Pusti me!

– Nađi mi prsten! Ne, nemoj da mi nađeš prsten! Ne, ipak želim! Gde je?!?!

– Zakopčaj me! Ne, nemoj da me zakopčaš!

– Ne sviđa mi se ovako! Ne sviđa mi se tako! Ne i ne!

– Stani tu, mama, tu! Ne, tu! Ne, stani ovde! Pusti, sama idem!

– Gde je moje roze prase?!?! MAMA?!?! Ti nemaš roze prase. IMAM!!!

– Samo da pogledam tvoj kompjuter! Bravo, mama, aplauz, pokvarila sam ga!

– Mama, jel leti krompir? Ne, krompiri ne lete, to je povrće, jede se. Da probam!  Fiiiijuuuu! Leti!

– Dođi da se dogovorimo nešto. Neću dogovor!

– Mama, pričaj mi priču! Ne, nemoj da pričaš! Hoću ja!

– Neću!

– Ne moram!

– Ne želim!

– Ne!

– Ne! i Ne!

Ja, zbunjena novonastalom, pipavom prefinjenošću svog voljenog čeda, ostavljena sam u šarenolikoj džungli promenljivog raspoloženja.

Momenti kada ti se čini da ti sve klizi iz ruku, a ti pokušavaš da dohvatiš konce i sa grčem na licu čupaš zakoreli plastelin iz čupavog tepiha, brišeš stolicu upisanu flomasterima (serije “nikada se ne brišemo, magični smo”) ili pereš pramen dečije kose ulepljen kremom za ruke, koja je bila u tvojoj zatvorenoj torbi negde visoko. Očigledno ne dovoljno visoko da bi bila van domašaja.

Da li mogu, molim vas, da dobijem neku tabletu za preživljavanje dvogodišnje tvrdoglavosti i inata? Ili barem još jedan kilogram humora? Nešto nije u redu sa mojim smislom za humor. Ili mu je prošao rok trajanja ili sam se zbabila pa ne mogu sve da okrenem na šalu.

Uglavnom, na izmaku humora i snaga pokušavam da dokučim moje čedo koje je u prvom pubertetu od mnogih.

Jel da?

Ovo je faza, jel tako?

Ovo je faza united states of my childStanja raznobojna. Svih nijansi i inteziteta. I svih vremenskih prilika. Od plača, preko smeha, od jačeg plača, do jačeg smeha i kikotanja. Od grmljavine, do duge i sunčanih intervala. Sa priličnom dozom sigurnosti tvrdim da je epska jali grmi jal se zemlja trese planirana kao početak za spev o dvogodišnjacima. Onda se desio neki tantrum, neko je nešto izvrnuo i polomio te su odustali i rešili da pevaju o odraslim ljudima. Linija manjeg otpora je pobedila.

Uozbiljimo se na momenat. Naši mali istraživači upoznaju svet i žele da nauče sve o njegovom funkcionisanju. Još uvek nespretni, većina avantura kojima se podvrgnu zahteva postavljanje granica. Granice su nephodne, a opet moraju da ostave prostor za učenje, za kreativnost, za istraživanje. To je kad mame naštelaju oko sokolovo i brižnost i strpljenje na maksimum i puste svoje čedo da uči o svetu i samokontroli – zar ovo ne zvuči tako dražesno i nemoguće?

Kad već govorimo o samokontroli, jeste li primetili da se najorginalnije provale oblaka i raspoloženja vašeg deteta čuvaju isključivo za vašu glavu – mameću? To je predstava samo za mame. VIP izvođenje najdramatičnijih scenarija. To se ne dešava sa bakama, dekama, u vrtiću pred vaspitačicama, pred bebisiterkama. Od silnog razmišljanja i vaganja da nisam dovoljno sposobna majka, da negde grešim čim se to dešava samo kad je sa mnom, da je nešto u mom pristupu iritira, mozak mi je, blago rečeno, otekao i proključao.

Usledio je “a-ha” momenat.

Nismo mi loše mame, niti je problem u tome što neko bolje čuva našu decu od nas. Upravo obrnuto. Naša deca nikome ne veruju kao nama i zato se sa nama ponašaju onako kako zaista žele. Jedno veliko bravo i za decu, jer i u tom slučaju već poznaju neke granice i određena količina samokontrole je na snazi. Moramo im odati to priznanje, a da se pritom ne osvrćemo na javne izvedbe predstava “samo za mame” i meni omiljene predstave “ali, mama, ja nikad nisam ________” (popuniti prazno mesto po ličnom nahođenju).

Ume da bude frustrirajuće. Teško. Sva ta negativnost je deo odrastanja. Mora da se prođe kroz to. Neminovno je.

Recept za preživljavanje: strpljenje, upornost, doslednost i smisao za humor. Fantastična četvorka. Akcije od kojih je svaka za sebe super heroj. Po jedno veliko strpljenje, upornost, doslednost i smisao za humor na dan i preživljavanje je zagarantovano. Ukoliko možete da nabavite veliku dozu “skretanja pažnje sa ovolikim osmehom na licu, a da vam ne popucaju kapilari u očima”, uspeli ste! U našem malom domaćinstvu, ovaj recept pali (skoro) svaki put. Pregovaračke veštine su nam dovedene do nivoa “skoro pa savršeno”. To “skoro” ćemo dostići onog momenta kada se ja, majka, naučim da svaki put koristim što kraće i jednostavnije rečenice. Imam tendenciju da se rasplamsavam, da pričam eseje, a to ne pije vodu kod deteta. Njihova koncentracija je ovolicna, a i usled svog slobodnog vremena na raspolaganju, nemaju oni to vreme. Niti mogu da razumeju. Belešku sebi sam odavno napisala. Na njoj piše jednostavno i kratko “skrati”.

A neodoljivi su, zar ne? Tako slatki, inspirativni, veseli, haotični i kreativni. Kreativnost i eksperimentalnost je dostigla vrhunac, barem kod nas. Zatvori vrata, učauri se negde, a ja odmah znam – čim je tiho, nešto se zakuvava. I uvek budem u pravu. 

Comments

  1. ŠtaSeKuva?

    Kako reče Wojciech “Uživaj jer vreme leti” – potpisujem, jer zaista je tako. Najslađi su u tom periodu, puni su bisera dok grabe punim koracima napred, a svet vide onim krupnim okicama u potpuno drugačijem svetlu… Opusti se i uživaj u svakom trenutku, u svakom zagrljaju i svakom poljupcu, jer će ti oni, za koju godinu, kada dete dođe u (pred)pubertetsku fazu, biti kao dobitak na bingu 😀 Sve najlepše! Pozdravljam 🙂

    1. tashonlash

      Da, potpuno ste u pravu! Simpatično mi je ovo “poljupci kao dobitak na bingu”, toliko istine u tome 🙂 Hvala, sve najlepše takođe! Lep pozdrav!

Leave a Reply