Avanture Nećejeda

Uselio nam se Nećejed, neprijatelj svih roditelja. Opet. Posetio nas je pre mesec dana, pa se vratio odakle je došao, a onda se predomislio i rešio da mu je baš fino i komotno kod nas. Džabe sam se radovala. Svećejeda nisam stigla ni da zagrlim, ni da mu se zahvalim za divno dvogodišnje druženje i za ljubav prema hrani, a on ode. Ni okrenuo se nije. Nećejed je sa sobom doneo pun kofer novih sedih vlasi za mene i jelovnik koji sadrži tri, isključivo, tri jela. Krompir u svakom obliku, meso (samo tri i ni slučajno više zalogaja) i supu. I to ne bilo kakvu supu. “Kao bakinu” supu. Ako nije “kao bakina” jelo se ne upražnjava. Nećejed mi je sa ponosom, takođe, predstavio i novu disciplinu brige “osušiće mi se dete od nejela” i trčanje sa preponama sa tanjirom u ruci. Meni vežbanje ne treba. Živci i noge mi napregnuti ko’ strune.

Da mi neko objasni, kako, ali pobogu kako, može da izdrži ceo dan, (kao da je) na nitro pogonu, na četiri do osam zalogaja hrane po obroku? KAKO?! 

Kažu dete jede onoliko koliko mu treba. Zar je moguće da nije gladna?! Zar je moguće da joj hrana ne treba? Zar je moguće živeti na vazduhu? Ceo dan!

Dok je Svećejed bio tu, jelo se čim bi se oči otvorile ujutru. U roku od odmah bi rekla da je gladna, a hranu bi usisala sa tanjira, za stolom bi sedela kao dama. Divne, bezbrižne uspomene. Dođe mi da plačem. Sad ne može zalogaj da uzme bez prethodnog natezanja kako je mala, kako joj hrana ne treba, kako će jesti sutra, za pet dana ili deset godina. Ja bih se najradije teleportovala na pusto ostrvo gde bi tanjire, viljuške, kašike i šerpe mogla samo u glavi da stvaram. Kad pojede nešto to je momenat “a šta pije kafana?” Merak.

Pitam lepo Google šta mi je činiti? On mi lepo odgovori da sam sve pogrešno radila. SVE! Ne animirajte dete da bi jelo, kaže. Cvrc, radila sam to, animirala do besvesti i još se osetila uspešnom kad bi pojela koji zalogaj. Ne donosite igračke za sto gde se ruča, kaže. Kriva. I to sam radila, šta ću, potez očajnika. Jeli su i zeka, i krava, gospodin Krompirko, Luka lutka, Gertruda lutka, dinosaurus, meda, drugi meda. Svi su jeli. Ne nervirajte se, kaže. Važi, kako da se ne nerviram, kad neće dete da jede?! Obrok ne treba da traje duže od pola sata, kaže. Hmm, a 45 minuta?! Nemojte komentarisati to što dete ne želi da jede, kaže Google. Ja bih na lakat progovorila, izem ti sve?! Pogrešila sam i tu, govorila sam joj pre si lepo jela, šta se dešava, mora da se jede i tralalalisala do granice dosadnog. Ne dajte ništa između obroka da gricka, kaže. Dobiću keca i to keca minus iz roditeljstva. Naravno, i to sam radila, evo gricni malo hleba, evo malo voća, hajde samo gricni jednom. Nije da je probirljiva, nikad nije bila, sve do skora je jela bez problema. Za stolom se sedelo lepo i mirno, ustajalo se tek kad bi pojela sve. Kaže Google, budite strpljivi to je samo faza, dete će projesti. Budi ti strpljiv, znaš?! Lako tebi kad ne moraš da sediš sa Nećejedom licem u lice, tanjir uz tanjir i gledaš kako je tanjir iste količine i nakon pola sata od početka obroka.

Savet neki? Slično iskustvo? Neko? Bilo ko? 

Nekad davno, u onom drugom životu, preroditeljskom, i meni je Nećejed bio najbolji prijatelj. Sećam se limenog tanjira punog čorbice od koprive i moje sirote babe koja me juri po livadi da jedem. Neka mi se i vratilo. Sad i ja trčim, sa preponama doduše. I staklenim tanjirom sa tufnama, jer se samo iz njega jede.

– Smrdiš na kuvano, mama!

– Ma šta kažeš?! Pa kuvala sam ručak, bila pored šporeta.

– A pa ja ne jedem, neću jedem. Šta će mi ručak?

Ako si mi rekla. Hvala ti za obaveštenje. Stvarno, ne znam ni što kuvam. Pustiću te da sediš gladna, pa ćeš jesti. Eh, kad bih mogla. Već vidim u najavi kako joj između obroka, koje nije pojela, nutkam šta stignem. Mislim, onesvestiće se od nejela. To je jedna od onih “ne do’ ti Bog šta ti roditelj pomisli” stvari. Dok ne projede, odoh ja da visim sa plafona, da mi malo krv siđe u glavu, možda i smislim neku novu strategiju.

Comments

  1. mandrak72

    Sve sam ovo preživio, mada i sad Nećejed navrati. Jedna od moje 3 djevojčice i danas umije da za stolom sjedi satima za jedan sasvim mali obrok. Zovem je lagani prijatelj. ponekad se nasmijem konstataciji da je pola pola porcije čorbice i kažem kako je dobro jela. Supruga je znala da izmrvi hranu do atoma, ja da izmišljam kojekakve karafeke i šta sve ne. Uglavnom proći će taj period, popraviće se apetit i malo će se oguglati (ne odguglati), ali kaoš to si i rekla i sama bi si bila slična. Pa i ja sam i supruga je bila slična. Tako to biva.
    pozdrav

    1. tashonlash

      Lagani prijatelj gustira hranu, hedonista. Nismo jedine, što je za utehu, donekle 🙂 Sve nam se svodi sad na oguglanje i guglanje, dok muke ne prođu. Hvala na komentaru i veliki pozdrav za devojčice!

    1. tashonlash

      U pravu ste! Postaje princip, i onda se pojavi ono gurkanje hrane po tanjiru, levo, desno, pa da se ne dodiruje, pa da ne upadne salata itd 🙂 Srdačan pozdrav!

  2. Bojana

    pozdrav sapatnice… i vlajko je jeo sve, ali sve, i poceo isto u poslednje vreme da zeza sve vise… evo danas bukvalno nije niliznuo rucak… znas sta sam uradila? uzdahnula, i kao da nista se vazno desilo nije nastavila da jedem svoj rucak, a njemu najmirnije rekla da ustane sa stolice, n mora ni zalogaj pojesti… ceka te isto za veceru, dodah… i vecerao je… ne mogu vise da trosim nerve, a probala sam sve kao ti, pustis je i cao, mantraj da covek bez hrane moze 40 dana 😉 i ne brini, kada guza zaista ogladni, pojesce …

      1. Bojana

        tako se ja tesim…. a posto su mi nervi zaista tanucni i istroseni rekoh sebi da se oko jela necu nervirati… ps i ja sam bila uzasni necejed, i evo ziva i zdrava sam… valjda tako mora… zato od dude moram da otimam kasiku…

  3. Bojana

    i jos nesto, kada ne pojede nista ili bednih par zalogaja, sledi mu extra fizicka aktivnost 😉 e onda ga dobrano izmorimo, natrci se ko lud napolju, pustamo ga svuda da se penje i skace i trci sto vise, namerno ga isforsiram, i onda ogladni da bi i tanjir pojeo

  4. ŠtaSeKuva?

    Uh… gde li je sad taj Nećejed… mislim za mene 🙂 I ja sam kao dete dugo imala taj Nećejed period koji je moju mamu izluđivao. Pojela bih neku voćkicu i to je to. Mama je šizela. Sa jednim jajetom u tanjiru vijala bi me po dvorištu. Svakodnevno je pozivala i hranila komšijsku decu, jer nisam nikada volela da budem sama za stolom. Nisam mogla da jedem ako nema nekoga da mi pravi društvo. Oni bi se lepo naručkali, a ja bih samo dugoko uzdahnula i mami rekla: “Mama kako oni lepo ručkaju” a moj tanjir bi bio i dalje pun 🙂 Mama me je i kod lekara vodila zbog toga, na šta joj je Dr rekla da se ne brine, da je sve u redu samnom, da mi je dovoljno to što pojedem neku voćkiću, eventualno supicu i neko povrće (meso nisam ni očima htela da vidim… A posle, kad se priblližio pubertet, muke mamine, da joj je neko tada rekao da će Meni kasnije braniti da jedem, smejala bi mu se i rekla mu da nije normalan…

    Isto je bilo i sa mojim dečacima. Kad sam prolazila ovu fazu sa njima, mama mi je rekla da se opustim, da sam ja to njoj isto radila 🙂 Dođe tako neki period kada deca neće da jedu, nisu gladni, te ne vole ovo, pa ne vole ono. Jednostavno ne popuštaš i pokušaš da iskuliraš. Samo izbaciš sve grickalice, međuobroke, slatkiše i slaniše. Ponudiš detetu da jede, ako pojede (i koliko god da pojede) super, ako neće ništa – skloniš tanjir i ideš dalje…, kad bude gladno, dete će samo tražiti… Kad su moji klinci bili u toj fazi, pričala mi mama da tako rade i u vrtiću. Negovateljica je danima pokušavala da me navoli da jedem, a ja sam uporno hranu odbijala. To je trajalo i trajalo. Međutim, ona je bila mudrija i iskusnija, znala je šta radi. Samo je jedan dan svima dala ručak, a mene je preskočila. Tako jedan dan, pa drugi, treći. Kad sam se pobunila i pitala je gde je moj ručak, rekla mi je da nema ručka za decu koja neće da jedu i da tete u kuhinji više ne kuvaju za mene. Posle nekoliko dana sama sam tražila da jedem 😀

    Inače, ima divan serijal knjiga Simeona Marinkovića o dečaku Mišku. Na zabavan i pomalo smešan, iskarikiran, način prikazane su razne faze odrastanja deteta. Imaš čak i priču “Miško Nećejed” 🙂 Moji klinci su obožavali ove knjige i stalno mi tražili da čitam priče o Mišku, jer sam čitajući glumila i pravila grimase. Meni je pomoglo…

    1. tashonlash

      Znaš kako mi znači tvoj komentar <3
      Bivši nećejedi da se ujedine odmah. Baš kažem i mojoj mami, pošto sam dobila informaciju da sam iz tacne jela – možeš da zamisliš taj obrok! – dobro da je normalna ostala! Nema veće boljke za mamu, kad je dete zdravo, od toga da ne jede.
      Tvoju negovateljicu ću da iskopiram još danas pa da vidimo 🙂
      Inače, viđala sam te Miško knjižice i čini mi se da ih je i prijateljica kupovala i spominjala, moraću da ih oprobam, a rekla sam da ću da usporim sa dečijom literaturom malo jer sam nakupovala do plafona 🙂

      1. ŠtaSeKuva?

        Knjige nabavi pod obavezno, sjajne su, mi ih i dan danas povremeno prelistamo. Mojim klincima je sad pomalo smešno kada im pričam kroz koje smo faze prolazili… Baš vole da slušaju priče o prošlim danima u kojima su članovi naše porodice glavni akteri 🙂
        Hvala i tebi što me podsećaj kroz koje sam slatke mukice prolazila, nekako se brzo zaborave pod naletima novih, statkih muka 🙂

  5. ŠtaSeKuva?

    Jaoj… tek sad vidim koliko sam nakucala… jaooo, pa sad me sramota 🙁 Ali, nema veze, idemo dalje… ovo mi je dalo ideju da napišem nešto na ovu temu i da se nadovežem na moj komentar 🙂

    Izvini za ovako dug i opširan komentar, iskreno, ja i ne znam da pišem kratko, a i ova tema me nekako povukla 🙂 Sve najbolje i srećno sa Nećejedom 😀

      1. ŠtaSeKuva?

        Hvala tebi na podsećanju i na inspiraciji. Nikad nemam dovoljno vremena koliko mi treba da iščitam sjajne tekstove na sjajnim blogovima (i tvoj mi je blog jedan od omiljenih). Jednostavno, mislila sam da ću imati više vremena kad oni porastu, da ću moći da stvorim vreme za sve ono što hoću da pročitam, napišem, uradim, napravim, obiđem… Ali, to je već neka druga priča i druga tema… Danas sam nešto baš inspirisana. Čudo su ovi blogerski komentari 🙂

  6. Marija

    Prosli smo kroz ovu fazu, poznato mi je sve. Neko vreme smo bili samo na krompiru, supi i mesu, a sve ostalo je bilo “bljak” Ne znam sta pametno da ti kazem, a da sama vec ne znas osim da ce proci 🙂 A prodje i dodje neki drugi problem 😀

  7. vesna

    I ja poznajem i Svećejeda i Nećejeda. Moj sin je do 2 godine jeo sve, špek i luk, a nakon toga jedva. Moja kći je negdje do škole tako malo jela da sam plakala od sreće ako bi mi susjeda rekla da je kod njih pojela pola keksa. Tako da.su u pravu oni koji kažu da se ne treba brinuti, samo ne znam kako je moguće ne brinuti se. Ja sam sa svojim prošla smrtne strahove da su teško bolesni, da sam imala još koje dijete mislim da bih isto, iako ljudi koji imaju više komada djece kažu da su sa svakim sljedećim sve ležerniji.

    1. tashonlash

      Možda je to među gorim scenarijima da jedu sve pa skoro pa ništa. U pravu ste, ne može čovek da ne brine, ipak zdravlje na usta ulazi. Sad se iz petnih žila trudim da ne napravim od obroka događaj. Eh, te se muke oko jela vidim pamte dugo 🙂

Leave a Reply