Spavanje je precenjeno, a uzori potcenjeni.

Nedavno sam razgovarala sa jednom trudnicom. Ona sija onako kako samo trudnice mogu da sijaju. Ona je mlada, lepa buduća mama i  nosi devojčicu, kojoj ćemo vrlo brzo poželeti dobrodošlicu u ovaj ludi, divni svet. Kako to obično i biva, kada mame razgovaraju, razgovor se vodio oko bebe i roditeljstva. Mnogo kako, mnogo zašto pitanja, i jedna veoma zanimljiva konstatacija. Rekla mi je da je svoje dete već izmaštala, da se potpuno identifikovala sa njom i da već oseća koje će osobine imati i kakvog će karaktera biti njena devojčica. Oseća još veću povezanost sa malenim bićem kada dozvoli sebi da mašta njihov odnos. Vratila me unatrag par godina. To je lepo, tako sam maštala i ja. Trudnoću nosim u sećanju kao jedan od najsrećnijih perioda u životu. Zaista, veoma sam zahvalna za takav lagan i miran period. Imala sam tu sreću da sve bude onako kako treba, da budem bez tegoba i problema. Bila sam, prosto i jednostavno, srećna. Doduše, čim se dete rodilo, čim mi je stvarnost otvorila oči,  shvatila sam da moram da kažem zbogom svom detetu iz snova, i da prihvatim svoje stvarno dete. Ona je izgledala onako kako sam je zamišljala, ali moje dete iz snova je spavalo u svom krevetcu bez buđenja, mirno kao bubica. Oni koju kažu “spavao sam kao beba” bebu nemaju, niti znaju kako to beba (ne)spava (čast bebećim izuzecima). No, ovo nije tekst o spavanju, iako mi je to jedna od omiljenih tema.

Divna trudnica sagovornica mi je, u jednom trenutku, postavila neuobičajeno pitanje. Do sada me to niko nije pitao, a izrodila se čitava filozofija iz toga. Pitala me je šta mi je najteže palo u roditeljstvu do sada. Odgovor je izleteo iz mene – rad na sebi. Pogledala me je onim “o čemu ti pričaš, meni je rečeno da je nespavanje najtaže” pogledom. Na nespavanje se navikneš, shvatiš da je precenjeno, da možeš da funkcionišeš besprekorno na par sati sna i da sakriješ podočnjake kao profesionalac. Velikim naočarima za sunce. Ko to ima vremena za šminku?! To ti je taj “mama mode”, možeš sve samlevena od umora. Bez problema, sa osmehom na licu (možeš i da ga nacrtaš, ako ne možeš da ga razvučeš). Sve to dođe na svoje, a rad na sebi traje. I zahteva puno radno vreme.

Mnogo pre nego što beba ugleda svetlost dana, dok se još uvek krčka i brčka u stomaku, u glavama budućih roditelja odvija se film. Zamišljamo kako će naš život  izgledati sa bebom, kakve će osobine imati, šta će od koga naslediti. Želimo da nema tatine uši, a mamina stopala, da ima tatinu hrabrost, a maminu dobrotu, njen osmeh, a njegov smisao za humor. Kada dete dođe na svet, roditelji žele da daju sve od sebe i urade sve kako treba. Želimo da naše dete bude jako, nezavisno, uporno, pametno, ljubazno i spremno za život i sve ono što on nosi. Želimo sve, a ne osvrnemo se na sebe. Mi, ljudi, smo fascinantni. Možemo da gradimo kule, nebodere, da letimo u svemir, da izvajamo divne skulpture, da naslikamo najlepša umetnička dela, da napišemo najlepše reči, da ukrotimo i pripitomimo divlje životinje, a sebe ne. U stanju smo da stvaramo sve, a najteže nam pada da stvorimo sebe. Možemo da se izborimo sa bolestima i da im smislimo lek, a ne možemo da se izborimo sa sobom.

Kad postaneš roditelj, pred tobom je čitav novi svet radosti, nove ljubavi kakvu do sad nismo osetili i novih preprepaka na kakve do sad nismo naišli. Kako ćeš ih preskočiti zavisi od tebe. Na preskakanju uhvatiš svoje slabosti na izvol’te. U njihovoj surovoj i gruboj prirodi. Shvatiš da nisi strpljiv, shvatiš da nemaš takta onoliko koliko si mislio da imaš. Ja sam, posle rođenja deteta, sama sebi najteže pala. Ja, sa svim svojim nedostacima, nedorečenostima, nezadovoljstvima. Morala sam da se menjam, da udahnem i prionem žestoko, da postanem mnogo bolja ja, jer moje dete to zaslužuje. Deca sve osećaju, prepoznaju neiskrenost, otkriju neiskrene emocije, znaju gde škripi. Znaju sve ta malena, mirišljava bića i kao takvi imaju snagu da nas menjaju.

Zaboravljamo da sve zavisi od samosvesti. Kakva sam ličnost? Kako se ponašam? Kakav primer pružam svom detetu? Što bolje poznajemo sebe, što bolje razumemo svoje probleme, osećanja i želje, manje je verovatno da ćemo na naše najdraže preneti strepnje, strahove, anksioznost. Mala je verovatnoća da ćemo ih strpati u kalup. Dajemo život, štitimo život, poštujemo život i posmatramo ga kako raste i prolazi. Radimo ono što se slaže sa našim ubeđenjima, sa našom prirodom, ali je najbitnije da to radimo svesno, znajući da smo uzor.

 

Comments

  1. Wojciech

    Moja ćera ima uši na mene, ali nadam se da će čuti ono što pričam, a pričam, i trudim se, baš kao što si i napisala – da budem dobar uzor. 🙂
    Pozdrav!

  2. mojra

    Zanimljiva tema. Svako na to gleda drugačije.
    Ja nisam nikada ni pomislila da bih mogla da dosegnem taj model ponašanja koji bih kao uzor ponudila svojoj deci. Nekako sam uvek maštala da nas oni prevaziđu, da postanu bolji, da postignu više. Osim toga, oni su dečaci, pa je logičnije da preslikaju očev model ponašanja. Ali ni taj model mi se ne dopada. 🙂
    Naravno, na sebi treba raditi uvek, s decom ili bez dece. Ali nije tako loše ni da deca osete kako nismo idealni i da se i oni prilagođavaju. Jer spremamo ih za život, a život je surov i nikome se ne prilagođava.

    1. tashonlash

      Svakako. Uh, daleko sam od idealnog. Meni su se nekako oči otvorile kad sam rodila kćerku. Shvatila sam da neki moji modeli ponašanja nisu dobri, da treba ozbiljno da se menjam jer opet nas dve živimo same. Taman ono što škripi kod mene sprema je za grubi život 🙂

  3. Aleksandra

    E svaka ti cast. Pronasla sam se u svakoj recenici. Od onog “spavala je u svom krevecu bez budjenja”, pa do ovog rada na sebi. Do poslednjeg dana i kao ljudi, i kao roditelji, moramo raditi na sebi. I kad tu cinjenicu prihvatimo, bice lakse. Najveci problem imaju oni koji prate geslo “takav sam i necu da se menjam”. E cek da dobijes dete 🙂

    1. tashonlash

      Aleksandra, lepo si ovo rekla “e ček da dobiješ dete!”. Da li mi veruješ da se svakog dana setim kad mi je to neko od mojih rekao, jer sam u odrastanju bila tvrd orah (najblaže rečeno)? I da, kad se prihvati činjenica, nemoj pogrešno da me shvatiš, da nismo dovoljno dobri sve je lakše. Ah, čari roditeljstva 🙂

  4. jelena

    Ja, evo, spadam u trudnice kojima je ovo jedan od tezih perioda u zivotu, na zalost. I sve sam svesnija da nije igra i zabava na svet doneti najpre zdravo dete. U sebi oduvek cuvam mnogo strahova vezanih za roditeljstvo i razlog zbog kojeg sam bila spremna da ne postanem mama je upravo taj – moje izmastano dete i ono pravo, od krvi i mesa. Kako se to bude covek koji ce podici coveka kakvog “zasluzuje” za sina?
    Da. Ne treba prestati rasti, uciti, menjati se. Postati opet dete, pa onda zajedno porasti u ljude…
    Srecno svima koji rade na sebi, mada ce veca sreca trebati onim drugima…..

    1. tashonlash

      Jelena, iskreno mi je žao što prolaziš kroz težak period. Znaš da će proći. Mora. To je još jedna borba koju život daje, a prema mom nekom iskustvu, uvek daje borbe koje možeš da podneseš. Ma koliko god ti sada delovalo suludo kad ti ovo kažem, ali kada dete dođe na svet, uhvatiš sebe u ekstremnim srećama, ekstremnim ljubavima i doživljajima, sve je to neprocenjivo. Rasteš zajedno sa detetom iznova i nema veće nagrade. Budi mi dobro! :*

Leave a Reply