Roditeljski blamaž i neprijataž.

Kako stvari stoje, deca su oduvek bila iskrena. Oslobođena svih društvenih normi i stega, kažu sve bez zadrške, onako kako stvari jesu. Njihova iskrenost, često, pređe granice pristojnosti, zapne u nepristojnost i neprijatnost, koju roditelji pokušavaju da ublaže umilno se osmehujući dok im se lice ne ukoči. Za lice bi bilo bolje da u tom položaju ostane, jer nivo neprijatnosti samo raste s brojem godina deteta, a i s brojem ljudi koji su se silom prilika našli tu kao pomoćni akteri.

Ranije su me pravo veselile priče roditelja na temu “kako me je dete izblamiralo”. Naravno, znam sad zašto su me veselile. Veselile su me zato što nisam bila učesnik, a ni onaj koji trpi radnju. Jednom kad osetiš taj transfer blama koji ti priušti tvoje rođeno, zažališ što nisi bio saosećajni sa onim roditeljima koji su ti nekada davno pričali o njihovim blamovima. Zažališ što je tvoj komentar bio samo “pa to je samo dete” praćen grohotim smehom. Ne, ti tada nisi znao da ćeš imati osećaj da su komentari tvog deteta ogledalo tvog roditeljstva i da ćeš se osećati kao najgori od sve roditeljske dece.

Mama, dupe! Vidi, mama, ispalo joj dupe! – uzviknu preneraženo moje dete, upirući prstom u njihajuće guzove prekrivene parčetom teksasa u obliku šorca. U mom svetu, to je krpa, ali šta ja znam, moji guzovi izlaze na nogavice. Na to se nosilac šorca šokirano okrenu, uzviknu “Bože, strašno” i ubrzanim korakom otperja put stanice, pritom uspevajući da zadrži šorc na sebi. Ne znam šta je strašnije i čudnije. Činjenica da je šorc sve vreme ostao na svom mestu, ili činjenica da su naše oči leti izložene golim dupetima koja sevaju iz šorceva ili činjenica da se ta gola dupeta šokiraju kada budu primećena. Sevaju zato da budu primećena, zar ne? Bi mi malo neprijatno, i zbog te devojke i njenih guzova, a i zbog mene i deteta koje je rešilo da nas dovodi u (ne)prijatne situacije gde god da krenemo.

A bilo je malecno. I jelo je svoje prste.

Kod nas u komšiluku već svi znaju kad mi kakimo (kad kažem “mi” mislim zaista “mi” – i ona i ja), gde je piškila, koju je travu zalila, da li se kupala ili tuširala i da li su joj stopala prljava ili ne, ko joj je šta poklonio, ko je pogledao, a ko pogrešno akcentovao ime. Sve do jedne, informacije bez kojih naš komšiluk ne bi mogao da živi. Svima je simpatično, sem, naravno meni. Kao pokvarena ploča, koja se ne da isključiti, ponavljam o čemu sme da se govori, o čemu ne, na koji način treba nešto reći, na koji ne, koje su priče privatne i samo za nas, a koje nisu tako privatne, i kako bi razgovor sa komšijama trebalo da ostane na “dobar dan, kako ste, šta radite?” i kako, na posletku (na njeno neverovatno iznenađenje), ne zanima sve ljude šta mi radimo i čime se bavimo u slobodno vreme. Svako moje “zato” povuče milion njenih “zašto” i tako dođemo do toga da njoj filter ne radi trenutno u uzrastu u kom se nalazi, a to je zapečatila konstatacijom “moja mama kija kao životinja!” koju je velikodušno podelila sa komšijom. Njega je to uveselilo, a mene poslalo u mišju rupu da tamo kijam kao životinja do mile volje.

Imal’ neko da prodaje filter za decu? 

Leto je, visoke temperature diktiraju mirise. Negde miriše baš fino, na lipe, a negde, kao, na primer, u javnom prevozu, miriše na sve, samo ne na fino i lipe. Kada krećemo negde, naša putanja je podeljena u par faza. Faza pre kretanja, faza kretanja, faza čekanja prevoza, faza prevoza i faza odredišta. Svaka faza zahteva posebne veštine i prethodnu vizualizaciju. Kad govorimo o fazi prevoza, znam ko mi je saputnik te sam naučila šta me čeka kad se zajedno klackamo u pomenutom prevozu. Znam da će namirisati sve i svakog i da neće oklevati da prokomentariše to kako “neka teta smrdi na kaku” ili “neki čika smrdi ružno”. Mene oblije znoj, te se i ja u ritmu znojenja ostalih saputnika, pridružujem kolektivnom vonju. I oni sa slušalicama, sa muzikom pojačanom do maksimuma, čuju kada moja truba zatrubi “Mama, i ti si se oznojila! Bljak!” Svima smešno, meni smešak samo titra na licu od nervoze i neprijatnosti, dok se pogledi sugrađana fiksiraju na predeo oko mojih mišica.

Zapanjuje me i zbunjuje činjenica da sve ono što ne bi trebalo da govori nepoznatim osobama i nepoznatom auditorijumu govori jasno i glasno, svaki glas (da) se razaznaje. Čak i slovo “r”. Tako su, prilikom jedne naše posete zoološkom vrtu, i životinje i drugi posetioci mogli da čuju da “mami ide kRv na piši” i da “kRvaRi danima”. Sirota žena. Ček, pa to sam ja! Zemlja se nije otvorila uprkos mojoj velikoj želji. Nije se otvorila ni onda kada je onoj “velikoj teti ispalo dupe na stomaku” u Maxi-ju. Gospođo, ako čitate i prepoznate se, iskoristila bih priliku da vam se još jednom izvinim, ne zna dete šta priča.

Što bi Francuzi rekli Quelle blamaž.

“Vidi šta sam kupila!” – pokazala mi je oduševljeno ukradeni milka vafel slatkiš na izlasku iz radnje. Srećo moja, nisi kupila, to što si uzela se zove krađa, idemo sad to da vratimo. Naučena lekcija da sve što se uzme u prodavnici treba i da se plati se svakodnevno ponavlja time što mene podseća da sve što uzmem moram da platim. Glasno i jasno. Da svi čuju, da se zna ko koga ovde uči.

Na blamažu i pokvarenoj ploči ostaje ova priča. Samo hrabro, kažem sebi. Moraš da razmisliš pre nego što kažeš nešto, da ne povrediš nekoga, kažem njoj. Ne mora sve na sav glas da se kaže, kažem opet njoj. Nešto možemo da zadržimo i za sebe, kažem opet njoj. Ona gleda, klima glavom, kaže razumem, da bi zatim komšinici kao odgovor na pitanje “šta radiš?” poslužila poslasticu: “mama mi ne da da pričam!” Komšinici bi neprijatno.

Do sledećeg blama, saosećam se sa svim roditeljima, klimam glavom u znak podrške. Samo hrabro, čak i kad hoće da kake na sred trotoara kao kuce. Jer kako može kuca, a oni ne?! I zapamtite, otvoriće i oni jednog dana Facebook. Tagovaće ih baba. Ili deda. Ili vi. Dovoljno.

 

 

Comments

    1. Post
      Author
    1. Post
      Author
  1. Mirjana

    Zeznu me andoid pa ode koment pre nego napiasah. Znaci samo “brekcem” od smeha pored sveze uspavand bebe jer sta-ona je beba i jos ne moze da me blamira hahaha! Sta me sve ceka jao jao! Bice kao primer iz uzeg kruga-tata jel ovo onaj cika Budala, pa tako ga ti zoves jel da? :-))

    1. Post
      Author
      tashonlash

      😀 Jedan filter i za roditelje molim! 😀 Moramo i mi da se obuzdamo sa komentarima, sve upiju kao sunđeri pa bude posle beži kad vidiš dotičnu osobu 😀

  2. Marija

    Mi srećom nismo imali mnogo neugodnih situacija,verovatno jer ne moramo često da se vozimo gsp-om 😀 Sećam se jednom u šetnji mimoilazimo jednu porodicu i čuješ nju-naravno jasno,glasno i razgovetno: Mama,a zašto su svi oni debeli ?! 🙂 A jesu bili,vala baš

    1. Post
      Author
    1. Post
      Author
      tashonlash

      Aleksandra, sedi tu gde jesi 😀
      Opet sa druge strane imaš opciju da budeš avanturista i daš detetu priliku za interakciju nove vrste 😀

  3. Anjin tata

    Sjajan tekst. Prepoznao sam se u nekoliko situacija a neke vec vidim u najavi. “Kolege” roditelji samo hrabro , izmedju ostalog, sigurno smo i mi nekada blamirali svoje roditelje. E molim lepo, sada je dosao red na nas 🙂

    1. Post
      Author
      tashonlash

      Mi blamirali svoje roditelje?! Ma kakvi, mi smo bili drugačiji 😀 Kolege roditelji, vožnja je tek počela, ko zna šta nas još čeka 🙂
      Hvala Anjin tata na čitanju! Mašemo Anji 🙂

  4. Skitarnik

    Hahaha! Sjajno! Mi smo amateri! Moj sin komentariše da li je neko ćelav i čudi se niskim ljudima. Pa, sve je to deo onog predmeta “Svet oko nas” koji deca uče u školi. Samo je ovo praksa!

    1. Post
      Author
      tashonlash

      Kako je krenula doguraće do doktorata iz blamaža 😀
      Svet oko nas je nekadašnji predmet priroda i društvo, tako beše? Sve se promenilo, a i ova deca današnja, mnogo nešto ljubopitljiva i ljubokomentarljiva 😀

    1. Post
      Author
      tashonlash

      Sad se psihički pripremi 😀 Polako, ali što je sigurno sigurno je. Baš danas sam negde komentarisala da posle tog prvobitnog šoka dođe i bude ti smešno, što je super 🙂

    1. Post
      Author
  5. Strahinjina mama

    Ahhh te divne cari roditeljstva 😀
    I moje dete se opasno priblizava tom doktoratu, na temu “Kako izblamirati majku pred sto sirim auditorijumom”.
    Na izlasku iz prodavnice, jasno i glasno me upita “Jesi ti platila tu cokoladicu?” Izbuljih se ko zaba u njega, zastade mi ruka na pola puta do usta, a on me sumnjicavo gleda i kaze “Ja nisam video” :O Ljudi vec ispod oka zagledaju, okrece se i kasirka, a ja onako zblanuta pokusavam da delujem sve kul, dete se malo sali.
    To isto dete me na istom mestu, par dana ranije, najumilnijim glasom pitalo da li moze da dobije coko bananicu, jer “on to nikada nije jeo” sa sve onim pogledom macka iz Sreka. Ostatak gradjanstva me gledao u fazonu “kakva si ti to majka?!”, dok je prodavacica tetralno izjavila da ce ” ona ako treba kupiti detetu dve bananice, greota za dete da bude zeljno” o.O
    Mogla bih do sutra o blamazu, no neka, ne moram se bas svega ni prisecati 😀

    1. Post
      Author
      tashonlash

      Ovo mi je totalno genijalno kad prokomentarišu željno kako to nikad nisu jeli :/ A onda svi da uskoče da isprave nemajku koja je ostavila željno dete 😀 Hit! Greota hahaha, odlično! Mašemo Strahinji!

  6. Biljana

    Ako ti je za utehu sledeća situacija:

    ove zime, Sofija je imala 2,5 godine išli smo kod kumova na 18. rođendan. Ranije smo sa tim kumovima bili baš bliski, ali poslednjih x godina vidimo se samo za slavu i svečanosti koje idu kako deca rastu.
    Sofija je bila u elementu, svi je vole, sa svima priča, svi je maze i udovoljavaju joj. Na kraju večeri kuma hoće da poljubi Sofiju za doviđenja i zove je da dođe kod nje. I kako je kuma sedela na krevetu, ova joj priđe, stane ispred nje okrenuta leđima i natrći se isto onako kako stane u vrtiću isred vaspitačice da joj posle noše obriše guzu.

    ‘ajd’ nadmaši ovaj nivo blama 🙂

    1. Post
      Author
  7. Mommy hasn't got a clue

    Nasmejali ste me, ali nije lepo smejati se tuđoj muci. Zato ću kad obrišem suze smejalice, početi da saosećam 😉 Moji su još mali, pa me nisu počeli blamirati, ali već se psihički pripremam i na te situacije 😉 Svojevremeno sam i ja mojoj mami priredila par blamova za pamćenje, a i ne samo njoj 😉 Pošto se sve vraća kao bumerang, jao meni kad mi deca porastu ;)))

    1. Post
      Author
  8. Pingback: Roditeljski blamaž i neprijataž | Detinjarije

  9. Jela

    Nema većeg uloženog (uzaludnog?) truda, od da ih prvo osposobiš da govore samo istinu i ništa osim istine. A onda kad tu planinu osvoje, onda istu potkopavati dinamitom – da nije baš “lepo” govoriti istinu. I jbg.

    1. Post
      Author
      tashonlash

      Reci! Upravo! Učiš da treba govoriti istinu, ali u zavisnosti od situacije, što nas dovede do toga da je istina jedna veoma elastična pojava 🙂 Kako situacija diktira. Život. Hvala ti Jelo ovoliko na odvojenom vremenu 🙂

  10. Misina,Masina i Milina mama

    E sad sve to pomnozi puta tri,uhhhh nije nam lako ali na kraju dana kada zaspe,suprug i ja se slatko ismejemo i prepricavamo sta je bilo i kako

    1. Post
      Author
      tashonlash

      Moj naklon i aplauz 🙂 Nije lako, verujem, ali zato nikad dosadno! Stvarno se divim roditeljima sa više dece, istinsko bravo!

Leave a Reply