Savest i ta na na na na na.

Ima tih dana kada me roditeljska savest zapeče gore od trudničke gorušice. Razlozi za istu variraju i kreću se u rasponu od (naizgled) banalnih kao što je “danas nisam skuvala ručak za na kašiku” preko “nisam dovoljno dobra majka, veći deo dana sam provela radeći, dok se ona sama igrala” ili “gušim je, ne dam joj dovoljno prostora” ili “koliko puta mogu da zakolutam očima na milionito mamamama” do “moje dete je dete razvedenih roditelja, odrasta bez oca”. Tih dana se ja, lepo zapitam, jesam li ista ona od juče, kad me roditeljska savest nije pekla ni kad sam joj umesto voćne užine dala kinder čokoladicu, jer sam baš bila avanturistički raspoložena. I jesam li ja ista ona od onomad, kad sam joj ručak poslužila za radnim stolom i na pola monitora pustila Pepu, kako bih ugrabila dvadesetak minuta za ugovaranje posla i pritom se ni osvrnula nisam na savest. Ali, tih dana kada je roditeljska savest kamen spoticanja, kad krenem da se zlopatim s istom, lepo mi dođe da kao noj zabijem glavu u pesak. Onda me grize savest, jer me grize savest. To se dešava, uprkos upozorenju starijeg građanstva iz okoline da uživam sad, jer posle. Ne znam šta ide posle, rečenicu su tek tako usred rečenice i završili. Ali, ako nešto znači, značajno su me pogledali, što ukazuje na to da posle “posle” ide nešto mnogo strašno. Uz uvodnu špicu iz serije “Dosije X”, jezičkog i slovnog ekvivalenta ta na na na na na.

Mnogo savesti u zbiru, a rezultat negativan, tačnije jedan roditelj u minusu.

Nikad nije pravo vreme da se ukaže na nedostatak edukativnog sadržaja redova koje pišem, ali biće meni mnogo lakše ako vam kažem i upozorim vas da nemam recepturu za otklanjanje roditeljske griže savesti. Da se ne zalaufate u čitanju.

Nemam savet kako da suzbijete grižu savesti u par lakih koraka i deset meditacija. Tu smo, svi mi, roditelji, sami sa sobom. A mi koji smo samohrani (ispravljam se, samostalni vršitelji roditeljskog prava), smo nalik na stepske vukove. Mi smo, što bi se reklo, sami samciti u tom džumbusu. Istini za volju, biti sam, nije nužno loša odlika jednoroditeljske porodice, međutim ume da bude krajnje izazovna, jer dovodi do umora, usmaljenosti, stresa i kojekakvih sporednih efekata u vidu zaboravnosti, slabljenja koncetracije i tužnjikavog, nekog neprijatnog osećanja. Vazda sam nezadovoljna, jer ne mogu da postignem sve. A verujte mi, savest kad upeče samohranog, oprostite, samostalnog vršitelja roditeljskog prava, mnogo je strašno. Tako me to vazda iscrpi. Fizički, psihički, svakojako. Znate ono “od dva zla odaberi manje”? Ponekad sam, vala, toliko umorna da ne mogu da procenim gde mi je trup, a gde mi je glava, a kamoli da biram manje zlo. Budem toliko umorna, da mi je tišina preglasna, uši me bole, a slepoočnice pulsiraju od krčkanja preostalog mazohističkog adrenalina od svakodnevne trke-frke. I zbog toga me grize savest.

Mislim se, nećeš više. Postaću durasel zeka na mišiće ako treba, pa ću da budem nasmejana i raspoložena žena-majka koju roditeljska savest neće više hvatati za gušu. Neće mi više oči bockati sređeni tanjiri sa jelom koje mame interneta dekorišu, a njihova deca u slast pojedu i ne pokušavaju da izbegnu jelo koristeći retoričku malverzaciju u kojoj jaja neće biti pojedena, jer nisu plava kao kosa, a kosa nije žuta kao jaja. Neću više ni žmirnuti, ma, neću ni smejuljak zajedljivi ispustiti, na slike sređenih dečijih soba, gde su sve kockice u jednoj kutiji, lutke mirnim snom spavaju na krevetu, olovke u posudi za olovke, i sve igračke iz delova sklopljene u delove i nijedan deo ne fali. Neće mi više smetati lom i grom u kući, koji svedoči tome kakva sam (nikakva) domaćica. Neće mi smetati ni gomila neopeglanog veša. Odlučujem da više neću ni da trepnem na haos. Osećaću se bolje. Posao ostavljam za kasnije. Iskustvo me je naučilo da neće dobiti noge i pobeći. Prioriteti moraju da se znaju. Tako rešena, ranac na leđa, dete za ruku, trotinet međ zube i pravac park, gde su deca i drugi roditelji kao ja. Moji sapatnici, koji neće ni primetiti da izgledam kao da me je centrifuga žvakala i pročešljala. Taman da se ispričamo ko’ ljudi o tome koliko nas je danas, na skali od “nije me grizla savest” do “progrizla mi je đonove na patikama” grizla savest. Idemo!

Kad tamo, u parku… Ta na na na na na.

Sjajno! Pa, fantastično! Pustoš! Kako to da u gradu od dva miliona ljudi nema žive duše u parku?!

Ne lezi, savesti, jer je sad vreme da radiš.

Pitam se, gde su i šta ti drugi roditelji rade, a ja ne radim? Gde to grešim i kakve sam roditeljske aktivnosti zaboravila kad sam dovela dete u park?!

Negde u to vreme, griža savesti mi šapuće par opcija i time, moju roditeljsku nesigurnost kao posledicu samohranosti (dobro, ispravljam se, samostalnosti vršenja roditeljskog prava) i nemogućnosti mitoze, dovodi do stanja “vrh mi na dnu stoji”. Opcije su sledeće, štiklirajte vodeći se sopstvenom odgovornošću, grižom savesti i senzibilitetom. Drugi roditelji:

  1. sede kod kuće i uče svoju decu da čitaju, pišu i broje, dok tvoje dete broji 1, 3, 5, 16, 25, 44, a tebe to ne tangira uopšte.
  2. sede kod kuće i prave kolaže sa svojom decom. Kao na pintrest-u. I njihova deca ne lepe lepak u kosu.
  3. su kod kuće, za šporetom, kuvaju ručak od svežih, organiskih namirnica koje su nikle u njihovoj bašti. Sve neprskano, s ljubavlju gajeno. A kod mene na simsu jedva bosiljak i nana uspevaju.
  4. peglaju i kuća im se cakli.
  5. su otišli na posao, a deca u vrtić. Kao sav normalan svet.
Samo zagrljajnosti i osmeha.

Ja biram neponuđenu, realističnu, nesigurnošću nezačinjenu i bezbednu opciju da smo svi u istom savesnom sosu, krčkamo se natenane. Ta na na na na na. Čisto da mi bude lakše. Odjavljujem se, da me ne grize više savest, do sledećeg ponedeljka uz uvodnu špicu iz serije “Dosije X”. Ta na na na na na.

Ps. Kredit za jednu od naših retkih zajedničkih fotografija ide Mariji Velinov, čija dela možete naći i pregledati ovde i ovde.

Comments

  1. Pingback: Savjest i ta na na na na na | roditelji.me

  2. Mirka

    Draga Jelena, svaka tebi cast za svaki dan koji provedes u svojstvu samohranog ili kako god roditelja. Dileme I grizu savesti imamo I mi koji nismo samohrani. Ja radim, dete mi ide u vrtic, pa ponekad Hocu da crknem od grize savesti sto nisam sa svojim detetom. Nego radim, da bih druge placala da ga cuvaju. Kakav poredak. Kao izvrnuto ogledalo. Tek kad sam postala majka, shvatila sam da ne zelim da zivim u ovakvom poretku.

    1. Post
      Author
      tashonlash

      Draga Mirka, hvala vam na poseti i čitanju 🙂
      Naravno da svi imamo dileme i da nas sve grize savest. Bili samohrani, samostalni, u paru kako god. Inače, kad sam pisala tekst na umu sam imala sve roditelje. I mame i tate, i samohrane i u paru. Znajući da svi prolazimo kroz isto, htela sam da prosto pričam o tome, da mi bude lakše 🙂

      1. Mirka

        I super sto pises o tome. Cim imas smisla za humor, znaci da uspevas nekako da izadjes na kraj sama sa sobom. Kad sam citala onaj teks kad ste bile zoo vrtu, grohotom sam se smejala. Samo nastavi…Ovo je samo vid podrske, a ne kritika. Svi smo isti, samo je neko smesten u teze okolnosti.

        1. Post
          Author
          tashonlash

          Sama sobom sebi se najbolje nasmejem 🙂
          Svakako nisam shvatila nikako drugačije sem kao podršku, hvala vam mnogo! I imate pravo. Budite mi dobro!

  3. Jela

    Evo i ovde…

    Usput nekako tuc muc smuc putevima doleteh do ovih redova. Bogati, ususkani, ukusni, obli i gorki. Literarno magicni. Svaka recenica na svom mestu, i sve mi klokoce. Sjajno napisano, zaista.

    1. Post
      Author
    1. Post
      Author
  4. Aleksandra

    Savest! Radim na njoj vec neko vreme zbog polaska u vrtic za par dana. Kontam da ce uz nju ici i vecina stvari koje si gore opisala – prljav stan, neoprani sudovi, nezdrava hrana i sl. Do sada sam pronalazila neka resenja po tom pitanju: zenu koja mi povremeno sprema stancic, rucak za nas dvoje koji imam vremena da zbrckam, a tata ako nece da se prikljuci snadje se sa nekim dnevnim menijem. Ne peglam – a sad ce me biti sramota da mu poluziguzvanu odecu stavim u torbicu za vrtic. Em je veci pa se to sad vise vidi, em ce me savest tek tad ubiti. Joooj, savesti!

    1. Post
      Author
      tashonlash

      Peglanje mi je odavno omražena aktivnost, ne želiš da znaš kako mi izgleda orman 😀 Moj brat poludi pa dohvati i popegla, tako da se ja oslanjam na to. Dete peglam samo kad treba, ali sad ću i ja sa vrtićem da joj peglam stvari (ili će to ujak njen da odradi :D).
      Potpuno razumem, ali mislim da je naše blagostanje mentalno svakako vrednije od nerviranja zbog prljave kuće, prašina će biti tu kako god, živci neće baš da čekaju 🙂 Držim fige za vrtić, ali vi ste skupa hit, tako da ne sumnjam da će sve ići baš kako treba.

  5. Čarapice

    Ako ga pustim da se sam igra – kakva sam ja to majka, zapostavljam dete, kad mogu da ga edukujem, provodim vreme s njim, vreme kog će se on i u penziji sećati.
    Ako se igram s njim – davim ga, gušim ga, kakva sam to majka, sve bih da držim pod kontrolom, mora dete i samo da razvija maštu.

    Pomenuti princip mogu da primenim na apsolutno sve sfere majčinstva. Mislila sam da sam jedina, a sad vidim – ima nas. Živeli!

    1. Post
      Author

Leave a Reply