#Spark.me ignite me

Evo, sve znam. I da marketing stručnjak nisam. I da biznis stručnjak nisam. I da internet marketing stručnjak, stranog naziva ekspert, takođe nisam. I da stručnjak za digitalne inovacije nisam. Jesam stručnjak za izazivanje kućnih i životnih katastrofa marke “oboji veš”, “spali dno šerpe” ili “razvedi se”. Ali, to u ovom pasusu nije od važnosti. Nego, znam da za internetske poslove stručnjak nisam. Do nedavno nisam posedovala ni profil na fejsbuku. Ni instagram. Još uvek odolevam da zacrvkućem sa plavom ptičicom, sve iz bojazni da bih u tom slučaju morala da angažujem nekog da mi živi život.

Otkako sebe znam i pamtim, imala sam pun džak interesovanja. Tumarala sam tu i tamo, ovde i onamo, učeći od svega pomalo, da mi slučajno nešto ne promakne. Moje rovito, konstantno šizofreno stanje učenja je mojim bližnjima izazivalo oftamološke reakcije kolutanja očiju oko glave. Oni su me, navodno, razumeli. Sve me zanima, al’ sve to ni na nebu ni na zemlji. Sve me zanima, al’ gde ćeš to da naplatiš? Moja utopistička misija učenja je još uvek u toku, u kućnim uslovima sa pidžamom na srećne mačke. Dešava se, tačno, nepromašivo i nedrugojačije, u slepomišje sate na uštrb spavanja.  Ali, tada se rađaju inspiracije, motivacije i ostale “cije”. Moje skromno primećivanje je primetilo da kako godine prolaze, moja kondicija i pasija za učenjem raste uzlaznom putanjom. S posebnim osvrtom na činjenicu da i nebitne informacije upijam kao gladni sunđer vodu. Ali, da ne zadiremo u sitna sadržajna crevca. Uglavnom, ja bih još učila i napredovala.

Još onomad kad sam kod super heroine na biciklu (za koju sam sigurna da je ovladala mitozom, jer sve stiže – što će reći ima je dva komada i više), čitala o Spark.me pomislila sam kako sjajno, kako divno, hoću i ja.  I onda sam zaboravila šta sam htela, sve dok ovih dana nisam videla najavu za Spark.me 2016. Kliktala sam štreberski ludo na sve moguće linkove koji su imali veze sa Spark.me konferencijom, sve upijajući kako je tamo, o čemu pričaju, kako se druže, kako su svi inspirisani. Vreme je za prijavu, kako divno, kako sjajno, hoću i ja.

Ali… Ta-ta-ta-ta, zvučni ekvivalent nesigurnosti i dramatičnosti. Daklem, u to “ali” mene uhvati panika, ona otrcana. Prosto, drmnuo me osaćaj da bih možda tamo na toj najvećoj web konferenciji u regionu bila kao pala s Marsa, noseći želju da im budem zvanični bloger. Možda meni tamo, ipak, nije mesto. Možda ću biti kao stranac-turista-bloger, zveraću izgubljeno po ćoškovima, obućiću se previše na šareno i pisaću razglednice sa “Žao mi je što niste sa mnom, ovde mi je super!” Nisam upoznata sa predavačima, slabo mi internetsko znanje, blog mi je još uvek mlad i zelen, pišem o nekim stvarima sa druge strane od normalnog i očekivanog, tamo idu ozbiljni ljudi, digitalne inovacije su mi nepoznacije.

Srećom, tu me negde osvesti i realnost pa se setim da svaki početak mora da bude jedan korak u nepoznato, pa dva, pa tri, pa onda budeš svoj na svom. Koprcneš se malo, zagrcneš pa naučiš nešto novo. A taj osećaj kada pobediš sebe i naučiš kojekakve novine je nemerljiv. Toliko je moćan. Toliko je vredan da sve one “cije” motivacija, inspiracija i kontemplacija, skupi u pesnicu i dok si rekao “papir, kamen, makaze” u korenu zgrmi svu paniku od nepoznatog. Nepoznato učiniš poznatim i pobediš, reče moj unutrašnji monolog. Kažu da ljudi idu na konferencije kako bi se inspirisali, motivisali, dali kreativnosti krila, razvili nove ideje, upoznali nove ljude. Sve to volim. Sve mi je to neophodno. Volim nove ideje. Volim ljude. Volim predavanja. Jednostavnom dedukcijom dolazim do zaključka da moram da pokušam. Zec koji ovde grmi u čuču, sam ja, očiju otvorenih na veliko, uzbuđena samo od najave onoga u šta bi sve ovo moglo da se pretvori. Zamisli, ostvare mi se neki snovi. Kako se Spark.me održava u Crnoj Gori, koju sam skoro pre deceniju poslednji put posetila, to me dovodi do mora. Eto, i more će biti tu. Ukoliko im baš budem višak, mogu svakog trenutka da me otisnem u plave horizonte. Samo da se zna, odlično plivam.

Kao nesvakidašnji rekorder u maštanju, svoj izmaštani kofer sam već spakovala. Izmaštani ranac sa dokumentima takođe. Izmaštano, a sada pravo dete za ruku povela. Mamu sa titulom babe takođe. Ona još uvek ne zna za moj naučno-relaksirajući egzibicionizam, ali biće blagovremeno obaveštena da ide na more. Kao i dete, koje će se koliko odmah presvući u kupaćke gaćke i sa koficom i lopaticama sačekati kod vrata.  Ne moram da koristim pokret feldmaršala i komandujem kretanje.

Eto tako. Sad na snagu stupa intenzivno svetlucanje sanjarskih i morskih iskrica brenda #Spark.me sve dok se krajem maja ne nacrtam tamo praćena decibelnim oduševljenjem ostalih blogera, a kako bi osigurali druženje zapljunite jedan spark.me ovde. 

Comments

    1. Post
      Author

Leave a Reply