Month: March 2016

Zahvati na sinusu i otvorenom srcu

Ako ovako nastavim, počeću da vršim fotosintezu. Jedem kašice, dan četvrti. Sve to je posledica zubno-sinusne operacije. Lice mi se rastopilo i oteklo. Sasvim sigurno izgledam kao Pikasova voljena, razmazana na platnu. To na stranu, ispostaviće se da ova priča ima dva početka i jedan kraj.

Prvi početak se veže za jednu sredu, kada je impresivni zahvat odrađen. Sasvim neplanirano. Šta se mora, završava se operacijom. Junački sam podnela šok i bogato nagradila doktorku, koja sad može da ode na Mars, sagradi koloniju i izdržava praunuke. Vukući za sobom ono što je nekad bila desna strana mog lica, prepisano mi je mirovanje i odmor. Razumela sam, shvatila, ali od datih instrukcija mogla samo delimično da se pridržavam one pod nazivom „mirovanje“, u smislu „mira“. Duševnog. Psihičkog. Ostalo ne mogu da kontrolišem. Otok će morati da sarađuje, jer mi oduzima apsolutno sve verbalne sposobnosti. To mi mnogo teško pada.

Drugi početak počinje u četvrtak, a nastaviće se u petak, kada Hudini zakazuje, a onda sms-no otkazuje viđanje deteta. Razlog: ne oseća se dobro psihički. Kada u petak, u odvijanju drugog početka, budem obaveštena, sasvim neplanirano i neupitano, o Hudinijevem psihičkom žulju, koji je iznikao u četvrtak ujutru, poželeću da ga rastavim kao lego kockice, sve dok mi  šljašteća bela svetlost, izazvana bolom koji se post-intervenciono nastanio u gornjoj vilici, ne izbledi.

Preko prvog početka, mogu i da preletim. Prilično je jasno da me je ostavio da se četvoronoške vučem po kući. Da se nasukavam po ležećim površinama i ispuštam neartikulisane zvuke, koji su pre samo par dana bili uobličeni u rečenice.

Taj četvrtak sam dočekala sa nadom da ću imati slobodono popodne da na mišiće i levu polovinu glave izguram posao koji me je čekao. Nadu mi je urnisao sms-buketić dinamita kojim se Hudini javlja. Nije mu dobro. Odlažemo za petak. Mnogo mu je žao, ali je psihički veoma loše. Ko sam ja da se sprdam sa nečijom psihičkom dobrobiti?! Izguram ti ja četvrtak na mišiće i levu polovinu lica, tako što se igram sa detetom čudovišta i Grozona. Verbalne sposobnosti zavezane u „mfgajshdkja hdsjhdksahff mfgbmp“ mi taman omogućavaju da verno odigram ulogu. Ne bih smela da jurim, ali ono što nije dobro za sinuse, sigurno je dobro za krvotok. Posao je ostao nedovršen. Kažem sebi, nema veze, sutra, punom parom. A sutra će, saznaću na teži način, doneti takvo iznenađenje koje će mojim obavezama i potrebama opet pokazati nepristojni prst.

Petak, logično, ide odmah za četvrtkom. Sve sam isplanirala. Odredila satnicu. Završavam sve na vreme. Od zvuka sms-a se štrecam i poskakujem ceo dan. Javlja se, kaže kasni. Bolje i to, nego da otkaže. Dete već cupka, raduje se tati. Cupkam i ja od gledanja na sat, jer se moj raspored polako raspoređuje onako kako ne želim. Ako ništa drugo, barem se razrada ove priče bliži.

Hudini je izveo spotik u stan, vidno potrešen. Suzne mu oči bile. Ozbiljna sam. I evo, peče me savest, što mi dođe komično, kad se čovek, dvometraš zatetura od nivoa vode u očima. Kaže neće ići napolje, ostaće u stanu da se igraju. Ne može on, nije mu do šetnje. Što se mene ticalo tada, mogli su da rade šta hoće. Meni je namigivao nagomilani posao sa radnog stola. Iscrpelo lice i sinus ću odmarati nekad. Šmugnula sam na rad.

Bila sam negde na pola čukanja po tastaturi, kad me je poremetila tišina. Prišunjam se, šta ću, progvirim u sobu. Hudini sa telefonom u ruci, obavlja bilateralne pregovore sms-om. Izgleda da sudbina sveta leži u njegovim rukama. Teško nama. Zvuk sms poruka odzvanja u pravilnom razmaku, taman da izludi. Da sam mogla iole da pomeram lice, oči bi mi iskočile iz oko-držača. Idilu koju sam zatekla, morala sam da prekinem s onim što je nekad zvučalo kao govor. Upitala sam „Msfhjdjfgs ljkdasdjalks?“, da bih dobila vodeni odgovor. Zaplakao se čovek i odjurio u kupatilo. Narednu večnost smo mogle da provedemo meditirajući ispred kupatila. Pomišljala sam da izvršim noga u vrata prepad i naredim akciju „priberi se ne bilo ti zapoveđeno!“ Znam čoveka, neću, prepašće se. Dok se meni telesna temperatura dizala i dostizala grozničave temperature magme, Hudini se spremao za beg. Jer, on nije mogao psihički da izdrži to što ga je mučilo.

Po sredi tog petka, nakon u nepovrat izgubljenog vremena za mene, saznala sam da je raskinuo sa devojkom. To je gore od (muške) prehlade. Ja sam, inače, spremna na sve životne neuslove i scenarije, ali da me ometa nešto što ne bi trebalo da me se tiče uopšte, nisam spremna.

Kako je on bio na samoj ivici opstanka, spakovala sam mu rolnu toalet papira da mu se nađe i poslala ga da se (hrabro) nosi sa svojim problemom, koji je uporno pokušavao da mi prepriča sve sa tematikom ko, kome, zašto, uh, ah, i ona njemu, i on njoj. Nagomilani posao sa radnog stola je namigivao, dete vuklo za rukav, a lice upiralo u kičmu. I meni se plakalo.

Postoji mnogo načina da žena sebi zakomplikuje život, a jedan od njih, pored operacionih intervencija koje ograničavaju komunikaciju, je bivši muž koji se zlopati sa raskidom i istog te ne poštedi. Još gorke suze roni i guta pred detetom našim. To neće da može. Oči mi sarme u neverici, a posao na jedvite jade, uz temperaturu, završen.

Kobajagi Bajaga i zaljubitis.

Ima tome već par godina. Kako krene nagoveštaj da je proleće za zimskim petama, ja zjapim i čekam da se zaljubim. A niko mi se ne sviđa. Nemam ni vremena. Objasniću već. Razmišljam o tome kako je lepo biti zaljubljen. I kako ima zaljubljenosti raznih. Upornih, prkosnih, dobrih, mladih, starih, šupljih, trpećih sa nesigurnim nogicama na tankom ledu. Onih lepih, kao čokolada. Onih prijajućih, treperavih, ušuškavajućih, utešnih i slatkih poput zagrljaja koji se rastapaju po noći. Onih što svetlucaju i slatko pucketaju kao mantilić od staniola u koji se čokolada obuče. Neke su imperativne, glagolske, vuku rep od par uskličnika za sobom, jer tako treba i tako se mora kad si mlad. Neke su gorko-kisele, kao grejpfrut, usahnu ti usne u mršteću vijugu, sve im se čudiš otkud to tako. Zaljubljenost je čudo. Čudo jedno veliko.

Laka roditeljska strava me ćušnula jednog popodneva. Sve je to divno, bajno, sjajno i lepo, ali nikad nisi spreman na odrastanje svoje bebe. Do juče si se četvornoške njihala i borila sa gravitacijom, a sad osećanja. I to kakva. Velika. Verbalizovana. Zapatila se zaljubitisom.

– Mama, ja sam se zaljubila u ovog što peva „stičez“. Ovaj momak što se baca u garaži, ispred kola. Zaljubljena sam i u Viktora. Njega ne viđam, ali mi se dopada. 

– Potpuno te razumem – rekoh, žmureći na činjenicu da je jedna od njenih prvih simpatija, pored Viktora, neki bacač pod auto – I ja sam bila zaljubljena u jednog pevača, Bajagu, kad sam bila mala. Baš sam bila zaljubljena. Čak sam baki krala karmine, mackala usta i ljubila zid zamišljajući Bajagu. Zamisli, ludo skroz. Ja nemam karmine kao baka, pa ćeš morati drugačije da se snalaziš ako budeš imala potrebu da ljubiš zid.

– Bila si zaljubljena u kobajagi?

– Ma kakvi kobajagi, stvarno, meni je bilo baš stvarno.

– Ali, mama. On se zvao Kobajagi?!

A ja se natempirala za priču o ljubavi.

Što se mene tiče, ja ti zaljubljenost podržavam, jer svi mi trebamo nekog za gledanje ispod obrva. Makar i na TV ekranu, u trendovskom izdanju, sa super frizurom i hipnotišućim „i-kul-ljudi-pate“ pogledom.

„Tako-nisam-kul-a-patim-svejedno“ pogledom sam ja u četvrtom razredu osnovne škole hipnotisala jednog iz suprotne smene, koji je u mojim očima bio veoma kul i nije patio. Osim kad otkažu fizičko ili ne pogodi koš. Taj ništa sem košarke i matematike nije zarezivao. Međutim, ja sam veoma dobro znala, kako to samo desetogodišnja devojčica ume da zna, da on samo izuzetno dobro krije svoje romantične sklonosti prema meni. Ne bi me inače gurao u mimohodu na hodniku. Da me je kojim slučajem nekad počupao, znala bih da je naša ljubav osuđena na večnost. U to vreme sam nosila šiške i kratku bob frizuru stilizovanu by deda, koji je samom sebi bio verzija Aleksandra Kapriša, jer zna da šiša babu i sebe. Jesam li istakla da deda i baba imaju istu frizuru? Mušku. Nego, Aleksandar Kapriš, u obličju mog dede, je stilizovao moje šiške u formi dva opuštena i klonula đavolja rogića, podelivši mi teme na polutke, a ostatak kose u trouglić pod uglom od 600. Sva na geometriju i podzemni svet, nosila sam neodoljivu i nepogrešivu frizuru za kovrdžavu kosu. Stajld by deda®. Veoma privlačno. Nemoguće je bilo ne zaljubiti se u mene. Makar zbog hrabrosti što sa takvom skalamerijom na glavi izlazim iz kuće međ’ ljude. Kada bih uspevala da zaboravim šta mi čuči na glavi i čelu, srčane radnje su mi se vezivale u DNK spiralu zbog dotičnog iz susedne smene. Ta ljubav je, bogami,  potrajala fino. Suze sam ronila i Crvene jabuke naslušala. Jer se u to vreme tako preživljavala zaljubljenost. Bezrazložno dramatično, onako kako nalažu propisi za zaljubljivanje u osnovnoj školi, gde predmet tvog interesovanja sasvim nesvesno učestvuje u gaženju tvog srca. Gora situacija je bila kad su svesno učestvovali. Još gorija ako „raskinu“, a vi niste ni „pošli“. To se i čekalo, tuga pregolema nas je zbližavala i davala uvertiru za beskrajna većanja sa drugaricom koja je u istom sosu sa Peđom iz V1.  Onda se svakodnevno javljalo  dnevniku i slušala se jedna pesma iznova i iznova. Kasetofon je štucao od upornog škljocanja para dugmadi na svakih 3:21 minuta. Srazmerno vremenu trajanja te „veze“.

Uopšte nisam htela da idem puteljcima prošlosti, htedoh samo o zaljubljenosti, ali posledično tome dođe prošlost.

Zaljubljenost. Jer tu sve počinje nekako s proleća. Neočekivano otrcano, ali kad se prolećem raširi veš vani i zamiriše žuti Lenor, meni zamiriše na zaljubiška. Zamiriše mi na početke, na ganc novo, na one momente kad misliš da možeš šta god i gde god. Zatreperi u stomaku, što od iščekivanja leptirića, što od jagoda, rotkvica i zelene salate u najavi, od mirisa pijace i svežeg cveća. Jednom kad se adaptiram na proleće, pucam od elana i energije. Sebe vidim i lepšu no što jesam, pričini mi se da su mi noge duge, da kao manekenkama izlaze iz ušiju. Dok se ne pogledam u ogledalo. Brzo produžim dalje, umišljenim dugim nogama i korakom, dok mi kosti škripe kao promaja, da se ne šokiram mnogo. Dovoljno sam sluđena prolećnim zaljubljivanjem…

Tu ima jedna zvrčka. Nemam vremena. Eto, kažem, ja svake godine kad dolazi proleće zjapim i čekam da se zaljubim. A niko mi se ne sviđa. Tako prođe svako proleće. Kad dođe leto uvek otperjam negde, žurim i jurim, ni ne mislim da se zasviđam nekom, a ni neko meni, jer ne mogu da patim zbog odvojenosti, pa da kvarim sebi odmor. Leto prođe, dođe jesen, obaveze, poslovi, škole, nemam vremena ni da mislim, a kamoli da žvakam zaljubljivanje. Imam vremena do Nove Godine da se smislim. Ako ništa drugo, da smislim sebi lepe želje i pozdrave. Dođe zima. Kako to tradicija nalaže zime su vreme za taloženje naslaga. Tako da sam preko zime, odnosno u tom prvom tradicionalnom i slavljeničkom segmentu zime, zauzeta isključivo prehranom i skladištenjem masti. Drugi segment zime, post slavljenički deo, rezervisan je za trošenje uskladištenog. Tu neko vreme gledam da obezbedim i za paniku i glumljenje ravnodušnosti, jer mi isti pokušaji ne uspevaju. Dalje, moram da ukalkulišem vreme za nervozu, jer sam na dijeti i ne jedem slatko. Na to ode dobrih mesec dana, taman da potrošim granično vreme između zime i proleća. Dok pukneš prstima i saviješ tri sprata stomaka, dođe proleće, zamiriše žuti Lenor. Opet sve iz početka.

Nemam vremena da se zapatim zaljubitisom. Realno.