Month: October 2017

Serija Preporuke: knjige za malene čitače

Nikada sebe, niti svoje izbore, nisam smatrala za nešto posebno, nešto drugačije od drugih. Prosto sam ih smatrala svojim. Nikada nisam mislila da bi moji izbori bili nekome zanimljivi, sve dok na instagramu u delu za poruke nije stiglo previše poruka za dve ruke, deset prstiju i dva ćorava oka pod cilindrom, pitajući za preporuke za dečije knjige. Moja glava, između dva ramena, dodatno proširena od svojevremene bremenitosti, nije mogla da veruje da je neko pita za preporuku, sve vodeći se mišlju da je to nešto na šta svi roditelji nailaze u bibliotekama i knjižarama. Svi kopamo po onim kutijama u biblioteci. U onim “Štark” iskorišćenim kutijama, u kojima stoje navodno nezanimljive knjige. Po nepisanom pravilu, tu sam uvek nalazila najveće blago i najinteresantnije knjige. Ponoviću i ponavljaću – deca moraju da budu okupana lepim jezikom, lepim rečenicama, a gde ćeš veću kolekciju istih nego u knjigama.

Usled nedostatka ekstremiteta i krajnje ograničenosti za proces mitoze, rešila sam da oformim jedan spisak Kainih omiljenih knjiga. Ne namećem ništa, ne prodajem, ne nutkam i tutkam, već sam strukturno i funkcionalno ograničena roditeljska ćelija, koja ne može da postigne da svima odgovori lepim i potpunim spiskom. Svi ti odgovori bi uvek propustili nešto, pa bih pisala ponovo, dosađivala, smarala, bez namere.

Redosled nije ni hronološki, ni po važnosti, ni po interesantnosti, već po redosledu pamćenja. Proces je trajao danima. Jer nekim prostim ćelijama, kao što sam ja, potrebno je mnogo više vremena za sintezu. Ali, ko čeka taj i dočeka (razočarano) onog zakasnelog, koji je sve ovo mogao da plasira pred sajam knjiga. Buva me ujela, beogradska buva kašnjenja. Buva me ujela.

Dakle, biblioteka u crticama sledi. Iskreno, meni je ovo tako uzbudljivo, ravno adrenalinu skijaša-skakača pred spuštanje niz rampu. Da se spustimo rampom knjiga za decu od tri do sedam godina (eventualno devet godina). Iako sam, moram priznati, većinu njih čitala detetu i ranije. Na kašičicu. Da bude slatko.

 

  1. Izdavač Kreativni Centar 

 

2. Izdavačka kuća Odiseja

 

3. Izdavačka kuća Propolis Books

 

4. Izdavačka kuća Vulkan izdavaštvo – Vulkančić

  • Nela Most i Anet Rudolf: “Nema veze ili To može svakom da se desi”
  • “Zaviri u ljudsko telo” – sjajno urađena, sažeta enciklopedija
  • Zbirke za vežbanjeŠkola sedam malih patuljaka
  • Antoan de Sant Egziperi: “Mali princ”  –  uprkos podeljenim mišljenjima, vodeći se svojim, jer samo njega imam, ovo je knjiga za sve uzraste. Da se čita lagano i da se dete uvede u predivni univerzum čudnovatog sveta planeta i još čudnijih likova. To je priča o odrastanju, o različitim shvatanjima i pogledima na svet, o prijateljstvu i prihvatanjem sebe. Zato, korak po korak, granica je asteroidska.

5. Izdavačka kuća Beli put (internet prezentacija im je trenutno u pripravnosti te ostavljam link do sajta gde možete pazariti njihova izdanja, ukoliko vas interesuju)

 

6. Izdavačka kuća Pčelica

 

7. Izdavačka kuća Plato

Plato je svojevremeno imao sjajna izdanja, odnosno serije knjiga “Vini Pu” – Rodžera E. Alena. Svaka knjiga je zbirka priča koje opisuju veoma šaljivo i dovitljivo, životarenje Vini Pua i njegove družine Iara, Tigera, sovice i dečaka Kristofera. Kai se odavno zaljubila u Vini Pua, jer je napisan nenametljivo, pitko i kroz priče se proleti, jer su zanimljive i kao “za odrasle”.

 

8. Izdavačka kuća Laguna knjige 

Na moje potpuno iznenađenje, po preporuci naše bibliotekarke, pozajmile smo iz biblioteke knjige koje je napisala Madona. Moram da priznam, bila sam skeptična, ali bez razloga. Kai je u knjigama uživala. Sjajno ilustrovane knjige, takođe.

 

9. Izdavačka knjiga Komshe

 

Slika: Kai i mama u parku. Foto kredit ide Kainoj bebisiterki

To što ne mogu da dočekam da još malo stasa, da zalistamo Gradimira Stojkovića i Enid Blajton i njenih pet prijatelja, o tome neću ni da govorim.

Mislim se nešto sad. Imam dve opcije, moje dete će ili nastaviti da voli knjige ili će joj potpuno dosaditi. Kad već spominjemo ovoliko knjige, to me podseti. Na Crvenom krstu, u čuburskom parku postoji statua beogradskog čitača  – odnosno beogradske čitačice (sasvim nepravilna upotreba imenice, znam). Uglavnom, jednom prilikom, u poseti parku, posle dobranog odmeravanja i premeravanja statue, vidim detetovo lice koje se pretvorilo u trigonometrijsku jednačinu. Pilji ona u statuu, piljim i ja u nju, dok ona pilji u statuu, od napetosti izgleda kao da će iz nje izviriti genije. Ili će se, eventualno, ukakiti. Nakon par minuta progovora pitanjem: “Mama, jesi li ovo ti?”. Rekoh nisam. Kako se kod dece pitanje nadovezuje na pitanje, naravno da me je dočeko jedno i to: “Zašto onda toliko čitaš, ako te nisu napravili u spomenik?” Dobro pitanje, priznajem. Već sam se dala u zalet objašnjavanja, u zalet da joj otkrijem mudrost, u zalet da joj proširim vidike. Kažem volim, osećam se lepo dok čitam, opušta me, hrani mi dušu, upoznajem sebe i… Dva oka u znaku pitanja, oblak brbljanja pod noge pa je na njemu odjahala u susret toboganu i tako nedorečenu me ostavila da se upoznajem i filozofiram i širim sama sebi vidike.

 

Verovatnoća da sam ispustila nešto ravna je stoprocentnosti. Izvolite dopunite i šaljite mi predloge, čekamo ih širom otvorenih očiju. 

 

Ps. Mnogo vas me je pitalo i za muzeje, nisam zaboravila. Sledećom prilikom, u seriji preporuka idemo u muzeje.

 

 

 

 

Sva su deca Lota i Lota je za svu decu

Sve počinje i sve se završava u Galamdžijskoj, pardon, Salamdžijskoj ulici gde Lota živi sa svojom porodicom – mamom, tatom, starijim bratom Jonasom i sestrom Mijom-Marijom. Lota obožava karamele, šećer u prahu, palačinke, kolače teta Berge i svog svinjskog medu, a ne voli riblje pljeskavice, sirup protiv kašlja, posete zubaru i poslušnost. Kao što to biva u svakom pre-roditeljskom domu, i u ovom je bilo mirno sve dok se nisu uselile male galamdžije i drekavci. Tada su nastupili i prvi porodični bilateralni pregovori, nadmetanje, debate, ušunjali se nestašluci da začine život, otanje živce, jer ih i ovako ima previše. Sve ono tipično roditeljski. Dražesno! A biće još dražesnije, ali sad u pravom smislu te reči, kada se prepustite redovima Astrid i velikoj koncentraciji zadovoljstva i humora koji će se iz Salamdžijske ulice preseliti u vaša srca i kojima ćete se neprestano zajedno vraćati.

Ako sam išta naučila bivajući roditelj, to je da kod dece ništa ne prolazi bez određene doze lucidnosti. I gorepomenutog, ključnog elementa – galame. Takvog kvaliteta moraju da budu i knjige. Luckaste i da se čuju. Da budu, što bi rekla reč koja to nije, galamaste.  Ako se pitate kako doći do pouzdane doze lucidnosti, ne brinite brigu, rešenje je već u narednim redovima. A i u biblioteci ili knjižari. Samo tražite Lotu.

Određena doza lucidnosti se meri tako što se uzme težina deteta u godinama i podeli sa visinom decibela – transverzalne okomite vrste čvrstog grlatog grla, nastalih galamom na zamišljenoj skali zanimljivosti. Očekivani rezultat je prirodni broj „e“, znate ona funkcija koja najbrže raste u matematici, a za koju je procenjeno da je broj veći od ukupnog broja atoma u svemiru.

Gde je suma sumarum:

OTD – ne, nije outfit of the day već određena težina deteta u godinama
dB – decibeli
e – prirodni mogućno-nemogući broj

Praktično nešto nemogućno! Ha, mislite? Pa, ispade mogućno. Jer sam za neke od galama mislila da su neproizvodive, kad ono – šipak. Čula sam ih svojim ušima, tako da ta dva klepetala, kojima se često pokrivam preko glave, mogu da posvedoče. Što će se dalje zaključiti – doza lucidnosti koju treba ispuniti na skali zanimljivosti je e = 2, 718. Kako vas ne bih držala u neizvesnosti, zaključak vam otkrivam odmah – Astrid je to uspela.

Ček, ček. Ako ste mislili da je ovo čas matematike i fizike, nije. Neće ni ostali pasusi imati bilo kakve veze sa naukom. Mada ruku na srce, meni roditeljstvo, oblikovanje i pomno praćenje stasavanja deteta u čoveka, (vrlo) često deluje kao nauka u kojoj se praksa i teorija razilaze kao dva razroka oka. Jedno tamo, jedno vamo, ne znaš ni gde gleda, ni kuda ide i na posletku, ne znaš ni kako se zoveš. Samo što ne potegneš za ličnom dokumentacijom da proveriš da nisi možda „Mama Dođi“, „Mama NeMogu“ ili „Mama, NeZnam“. Ja sam „Ali, Mama“, drago mi je. Rastegnite samoglasnike, stopite ih u samoglasnike pa zavrnite na plač, budite prijatni koliko i nerazgažene cipele i to je to.

Nego, da vam ispričam nešto. To „nešto“ malo iz moje prošlosti, ima i te kakve veze sa ovim što sledi. Baš tu gde se prepliću prošlost, sadašnjost i budućnost nastaju važne priče.

Oduvek sam volela da čitam. Miris knjiga mi je bio i ostao jedan od omiljenih mirisa. Pored mirisa tek ispržene kafe. Kao što mi ona miriše na prošlost, a moja povazdan matora duša to prepoznaje, tako me i knjige vodale, šetale, nosile ulicama, teturale kaldrmama zavijajući u ćorsokak neke životne priče. Oduzimale mi dah, tražile da čitam još, udišem još mirisa bilo tek kupljene knjige, bilo starih knjiga, požutelih, pegavih strana koje sam iskopala iz babinog ormana ili neke kutije kod uličnog prodavca. Znate onaj poletni osećaj, kada vam grudi zatrepere kao leptirova krila kada završite sjajnu knjigu?! Osećaj kada zatvorite korice, pa udahnete do središta zemlje. Poznato? Taj osećaj kada vam se čini da biste mogli da pojedete knjigu. Bez ’leba. Na suvo. Uh, što volim.

Imam 9 godina. Starije sam dete. Družim se sa Pipi Dugom Čarapom i Emilom iz Leneberja. Emil je ovde manje važan, svakako ne i manje šašav od Pipike, ali je za svrhu ove priče bitna Pipika. Ima žute, tvrde korice sa ćoškovima na rascvetali kupus. Na koricama Pipi u klovnovskim cipelama, čarapama na crveno-bele štrafte i crvenoj haljinici, sa specijalnim garnirungom na glavi. Ona živi sama, druži se sa majmunom, peva i ne brine brigu. Pipi je plod mašte Astrid Lindgren.  Žene čija sam pisanija obožavala, iako čini se ne dovoljno da njeno prezime zapamtim valjano, pa sam je dugo zvala Lingern. Nekako mi je to bilo baš skandinavski. A ja baš volim sve skandinavsko – oni meni odišu mirom i nekom, za mene nedostižnom, lepotom življenja. Deluju mi ušuškano. Može biti zato što im je stalno hladno. Kad se malko bolje prisetim, taj neozbiljni, nerazumni, neshvaćeni svet Pipike bio mi je fantazija. Čuda su se tamo dešavala na svakom koraku, nadrealnost je bila mala maca u poređenju sa Pipikinim svetom, a mojoj romantičarskoj ustrojenosti, to je bilo sasvim dovoljno da se zaljubim i ostanem zanavek zaljubljena u delo gospođe Lindgern. Tako ti ja porastem još nekih dvadeset godina i dobijem dete. Naravno, čim je stasala dovoljno, pretvorila sam je u člana biblioteke. Srećnim, ili nesrećnim, sporim razvitkom vođenja administracije završile smo sa identičnim članskim karticama. Drugovi članovi.

U toj našoj malenoj biblioteci, ušuškano, na najvišoj, najsevernijoj polici, kao i Skandinavci sami na mapi Evrope, žive dela Astrid Lindgren. Čuj, dela! Pa u mojoj biblioteci bila samo dva – Pipka i Emil iz Leneberja. Naša bibliotekarka, preporučuje Luckastu Lotu i sve ostale serije Lote, kaže ako već niste, oduševićete se. A Lota, kao Pipika, na žutim koricama, doduše papirnog izdanja, sva šašava i nacrtana kao što bih je ja nacrtala, da sam nadarena za držanje olovke i crtanje. Može, prodato. Oprostite, pozajmljeno.

Avantura sa Lotom počela je odmah po povratku kući. Ukrcale smo se sa Lotom u voz, otputovale kod babe i dede na selo, išle na izlet, pa na igranjac, pa sa Lotom prevarile čika zubara, pa rekle ružnu reč, pa se sakrile, stajale na gomili đubriva na pljusku da poraste(mo), pravile lom i ljutile se celog dana, bušile rupe na džemperu, rasparale i upropastile tkanje teta Berge uz nestašni osmejak koji opravdava sve. Genijalna Astrid je uhvatila pažnju mog deteta, bez da sam je platila. Dobro, produživši knjige više puta, pa još par puta preko veze, na kraju smo ih i pazarile, ali ta cena je jedna velika 0 u odnosu na to koliko nam je radosti donela Lota. Ijao, da ne zaboravim, kad Lota slavi Božić! Kako vam tad zamirišu kolači i bela kafa, a tek oni koje je pravila teta Berga komšinica kod koje Lota i njen brat i sestra stalno (nepozvani) odlaze! Da vidite samo kad se zaigraju pa poispadaju kroz prozor teta Berge! Malo je reći da smo nas dve progutale knjigu, uz galamu i smeh  posledično dovitljivom pisanju. Kažem vam, Astrid je jedno genijalno pisarsko pero koje piše razumljivo deci, prilagođeno njima, a pritom ne remeti humor, sasvim primeren kako malenim glavama, tako i velikim, roditeljskim. Posve šupljim i umornim, pred spavanje.

Zbirka priča „Luckasta Lota“ je izmišljena i poručena za sve naše nestrpljivce (koji imaju sve vreme ovog sveta na rukavu), za sve naše migoljiće čije se energetsko polje puni pred spavanje, za sve nas odrasle koji bi mogli da se potrudimo da budemo za koju trunku više „deca koja razumeju svoju decu“. Astrid će poput vrsnog hirurga da izvede zahvat krijumčarenja osećanja poletnosti deteta i osvežiti nam pogled na dečije nestašluke. Astrid doskače i onim neumoljivim, jer ne mogu oni da budu toliko neumoljivi koliko ona može brilijantno da piše.

I uz preporuku da u svoju kućnu biblioteku ušuškate Lotu i nestašluke, da vam kažem nešto o onom mirisu knjiga koji sam spominjala u nekom od gornjih pasusa. Da li ste znali da postoji sveća sa mirisom starih knjiga?! Imala sam je. Dobila sam je jednom za rođendan prekookeanskim pismonošom. Znate kako miriše? Na bajke. Na priče. Na dogodovštine. Na život u knjigama. Na knjige koje su za gutanje na suvo. Bez ‘leba.

Ako je ikad nađete, setite me se.

Ps. Na linku je. Miriše kroz prozor.

 

Tekst je pisan kao preporuka za knjigu “Luckasta Lota” izdavačke kuće Odiseja u saradnji sa Keva.rs 

Hop, skok i minut do kritike.

U Beogradu sam naučila da sve kasni. Od ljudi, preko prevoza do pravde. To je velegradski trend. Čekala sam, i jurila, i za jednima i drugima i trećima. Sat je, ovde, sklon Alchajmeru. Dok mi, tipični Beograđani, gde podrazumevam, nas koji se tu nismo rodili, naviknuti da nam je sve na švajcarski sat, hop, skok i minut, orodili smo se i zaljubili u, zakasneli grad očarani sjajem i betonskim, višespratnim, košnicama. Onda smo oboleli od kašnjenja, pa smo se frapirali (zakasnelom) reakcijom na činjenicu da smo Beograd idealizovali i da je i to jedno selo. Isto onakvo odakle smo i došli, samo veće. Mi, pridošlice, smo ga takvim i napravili. Možda, ne mogu da tvrdim.

U duhu kašnjenja, da zakasnim i ja sa razradom ove priče.

Jeste li primetili da nam kasne i sezone? Leto došlo u zimu, proleća se ne sećam, preskočili smo ga – a sve što se preskoči ne (po)raste, leto pustilo korenje u jesen, a jesen se stidi da gurne sunce pod pretećom depresijom i histerijom naroda kad je loše vreme. Tu negde, kad su klimatske nepogode kovitlale i menjale sve pod svojim meridijanima, mi smo postali Englezi pa zapatili zainteresovanost za komentarisanje vremenskih nepogoda pa se sad pozdravljamo sa: „Je l’ vidiš ti ovo vreme? Ma strašno, ubi me pritisak!“. Mogli smo da iskoristimo tu priliku te da o istom trošku, zapatimo i nezainteresovanost za tuđe brige, ali jok. Taj deo naše DNK spirale je pod hroničnom opstrukcijom briganja tuđe brige. Prosto, delovi našeg polimera ne sadrže ravnodušnost i kratak jezik. Nismo mi neki tamo zatvorenjaci. Mi volimo da opletemo po znanim i neznanim, volimo tuđe brige više nego svoje. Jer tuđe slađe.

Ruku na srce, sve kasni, samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Deca žure da odrastu. Računi pritiskaju da budu plaćeni prevremeno. Novogodišnje ukrašavanje počelo još u maju. Posmatram si dete, samo što nije ispunila šaku punu godina, a pregovara kao da je u poodmaklom pubertetu. Devojčice iz kraja hrle da stasaju u žene, a dečaci u nabusite gorile.

Onomad, vraćam se s posla i lepo svratim u „Maxi“, jer treba da se jede. Šunjam se među rafovima, tražim nešto jestivo, kad ono ispred mene „ono“ puta dva. Drama preko celog lica. D R A M A! Čin prvi – godine mu ne možeš odrediti. Ni jedno, ni drugo ne zna koliko ima godina. Zna koliko bi želelo da ima. Pušteno kroz Eratostenovo sito to je prosti broj 23, a “ono puta dva” prosto imaju prosti broj 13. Gledaš ga, žena nije, u devojku treba da stasa, a dete sebi ne dozvoljava da bude. Čin drugi – ne znaš da li su ga napale trepavice i kako mu taj lančani niz teških treplji ne remeti ravnotežu i ne pravi bicepse na kapcima. Čin treći, to se obojilo, iscrtalo lice pod uglovima nepoznatim i nemerljivim, menjalo lični opis tamnim bojama, korektorima, reflektorima, iluminatorima, šajnerima, šimerima. Čin četvrti, to ima nokte zašiljene na opasno, koji zvučno odjekuju po ekranu mobilnog izraštaja ruke marke „android“. Odjekuje tk-tk-tk-tk. Čin peti, ne možeš da prikriješ da su ti se oči zavrtele unesves’. Šećer i voda ti nisu pri ruci. Da se povratiš, ’oćeš, ali malo sutra, jer pri skretanju pogleda zatekne te go stomak. Izem ti, još i golo pošlo. Goli bubrezi!

I kako osuda kreće da ti se mota oko nogu, kako si krenula da se spuštaš u niski start da opališ po kritici i čudnome čudu, po potiljku te klepi činjenica da si i ti bila klinka.

I ti si iz klinke postala (svoja) mama, tetka, baba. Shvatiš da ti treba sledeći pasus da povučeš paralelu i uvidiš kako te planeta poput grnčarskog točka vrti u krug, a vreme tretira kao glinu i vaja i menja uvažena smatranja.

‘đušica.

Shvatiš da si bivša klinka i da trsiš praznu slamu. I da treba da te bude sramota, jer si, sa drugačijim okom za lepo, probala svašta, izmenjala stadijume, farbala u dugine boje, šišala na ludo, heftala pirsinzima i bušila nos na kvarno – finansiranim od strane novca, darovanog u svrhu uplate novih pantalona. Pantalone se našle na nosu, u formi minđušice i pretećeg roditeljskog srčanog udara. U redu, jednog od roditelja, dok te je ostatak rodbine posmatrao kao vepra. A ti sva sijaš od cirkončića. I sreće. Jer pirsinge voliš.

Dok sam išla u gimnaziju imala sam jedne somotne, plave, duboke pantalone. Kako bih sad volela da imam takve bubregare. Tad sam smatrala da imaju previše materijala. Svi masovno šetali hlačice na kukovima, pa mi nije bilo druge nego da uzmem makaze u svoje ruke. Da i meni hlačice budu na kukovima. Sto mu helanki Fredija Merkjurija, gde mi je pamet bila kad sam odsekla gornji deo pantalona, koji ih je činio, jednim, zaista lepim parom pantalona?! Nisam smela u njima da sednem, jer… ostala bih na pozadnji razdeljak. Bukvalno. Neprestano su mi vukle donji veš, dok sam ja, samo, htela da budem kul kao i ostala deca. Nikad mi nije uspevalo bivanje kul persone, u poređenju sa tim kako mi je kasapljenje odeće išlo super. Mama je bila presrećna. Ma, od-uš-evljena mojim modnim pokušajima, a njih pored svih živih i neživih sila, nikad nisam uspela da sakrijem. Mogla sam da bajem od 1 do 101, ali mame su svevideće, poznate po očima i na dupetu. Tek sad razabiram te situacije, zamišljam da Kai uzme makaze u svoje ruke i krene da prekrojava tek kupljenu odeću od plate za koju sam džidžila, sedela i buljila u monitor, dok oči nisu dobile izgled topografske karte. Zamišljam kad je uhvate tinejdžerski pundravci, hormoni je lansiraju u stratosferu. Jednom sam isekla džemper. Ličila sam na čudo. Jednom sam nosila neke sandale, na punu petu, u sred novembra. Opet, htela sam samo da budem kul i visoka. Kud ću, kad sam stasala samo u želju da porastem.

Opametila se, patike i teraj.

Nikad se nisam ni šminkala nešto posebno. Prigoda je bila matura, pre deceniju i kusur kad sam otišla da me, nazovi, profesionalna šminkerka, nazovi, profesionalno našminka. Žali bože para i toga kako se moj pojam lepog nije razumeo sa njenim. Za nju, i da sam pričala na razboritijem kineskom, da sam objašnjavala pantomimom, da smo odigrale partiju asocijacija, ne bi predstavljalo razliku. Ona je šminkala kako je htela, eventualno, znala. Bacila se na cementiranje i ostali moleraj. Ne sporim da bi bila dobar, ako ne i odličan, moler. Toliko me je zamackala da sam izgledala kao šlogirani, maskirani, rakun. Tad još uvek nisam znala da kažem: „Meni se ovo ne dopada!!!!“ Klimala sam glavom preneražena, odajući joj priznanje bez pokrića. Tako uparađena, nabodena na dve štikle – s patikama u SOS kesi za prvu pomoć i izuvanje, otišla sam na maturu, plačući i venući od sramote u sebi, ne smejući da poskidam sav taj kolorit sa sebe, jer se to platilo. Da mi je da sam bila tako slobodna, da sam sastrugala to sa lica, zafrljačila štikle, obula patike i hodala ko gospodža. Da sam znala sebi da kažem: ne moraš da se šminkaš, samo zato jer se svi šminkuju, ne moraš da nosiš ono što ti pričinjava neprijatnost. Ne znam ni dan danas da se uparadim šminkom. Puder nešto nanesem, ali ne volim, osećam da me guši. Maskaru nafrljačim, toliko da izgleda da imam trepavice. Trunka rumenila, da izgledam (seoski) zdravo. Barem tako kažem sebi. Ubijam bledilo svoje anemičnosti. Ali, baš me briga. Briga me i što mi sede vire iz glave. Hoću da se furam sa belim pramenovima. Kao gospodža.

Pod punom odgovornošću preformulisaću Plauta, odnosno Hobsa, koji je  kasnije prisvojio frazu “Čovek je čoveku vuk” i reći ću “Žena je ženi (ponekad) vuk”. Žena-majka večito spremna da ukaže na „ono naše što nekad bejaše“. „Ono naše“, ono naše vreme. U ono naše vreme nisu se nosile uske pantalone, šorcevi bez dupeta, majice na providno, brushalteri koji dižu grudi do nosa, štikle uz koje porasteš za još jednu osobu, helanke na tigrasto i mačkasto. U naše vreme se deca nisu tako ponašala, devojčice su bile damice, dečaci gospoda. U naše vreme su sva deca bila mirna, danas sve bahato i bezobrazno. U naše vreme nije bilo tako, u naše vreme bilo drugarstvo, radne akcije pa svi zajedno kopamo i pevamo, drug Tito, sve je bilo broznano i divno i išli smo u Trst da kupujemo Levi’s.

A u današnje vreme…

… nekadašnje klinke, današnje mame, jure da navuku bodi, debele čarape, kupe dugu jaknu – ne samo da pokrije bubrege i zadnjicu već i kolena. Jer kad kosti navuku ’ladno – nema ti utopljavanja naredna tri dana.

U Beogradu sve kasni. Samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Navodno uveli štednju struje, grejanja, raznoraznih isplata, davanja penzija na kašičicu. Navodno. Ali, kad je bal, nek je okićeno, kičasto, obojeno kakva su nam i deca. Nek je samo u trendu.

A deca…

Woohoo! Visenje!

Deca su povazdan bila deca. Musavih rukava. Izguljenih kolena. Čupave kose. Blatnjavih prstića. Poderanih patika. Željna igre, koju će prerasti za skok, hop i minut i ući u fazu eksperimentisanja i traženja sebe. Tako smo i mi. Biće im mutna slika. Kao i nama. Pištaće Kalimero, jer ništa nije fer. Niko ih neće razumeti. Kao što nas nisu razumeli. Lupaće glavom o zid. Kao i mi. Kao i naše mame i bake. Generacije u spineru. Taj vrtlog generacija će zanavek biti kamen spoticanja i tačka u kojoj ćemo se razilaziti, raspravljati, negodovati i osuđivati. Sve je to za ljude. Čak i treplje. I bicepsi na kapcima. I nokti na opasno.

 

Pij vode i radi Kegel

Stišći i opušći, rekao bi moj deda. Stišći i opušći petnaest puta, tri puta na dan. Po savetu moje doktorke. Poslušala sam je, i predano vežbala i ponavljala, stiskala i opuštala tri puta na dan, još od onda kada sam se, jednom od kijanja, a više puta od smejanja, malo upiškila. I sad mi dođe da se pokrijem ušima. Neprijatno mi je, transfer blama sa mene trudne na mene ne-trudnu. Sakrila bih se pod sto, pocrvenela, povilenila i odletela u nepoznatom pravcu, tamo na ostrvo srama i vikala na sav glas “to nisam ja, šutnula me beba!”.

Žena u godinama, trudnica početnica, pa da se upiški. Gde to ima?!

Jesam, jeste, upiškila sam se. Moj šok se merio preživljenim sramom mokrih helanki u predelu međunožja. Tamo gde svi piške. Sreća moja, desilo mi se pod sopstvenim krovom. Svaki put. Ali, to ne umanjuje blam i sram. Tera te da se zapitaš dal’ ćeš u pelene da se mećeš ili ćeš ostatak trudnoće da hodaš pribijenih kolena, šaka stisnutih u pesnicu potiskujući karlični predeo. Nisam ja to namerno. Sedmi mesec trudnoće, nije mala stvar, a ni zanemarljiv stomak. Porasla je beba. Brčka se, pliva leđno, malo zamaše nogicama, malo šutne bešiku jednom, dvaput, triput, zabavlja se. Banja se, šta će dete drugo da radi. Internet pretraživač, inače najbolji prijatelj i najveći neprijatelj svake trudnice, kaže inkontinencija i nekakav pridev “stres” uz to. Pravac put doktorke, pa kud puko’ blam da pukne, kad joj s vrata kažem “dobar dan, upiškila sam se”.

Kaže meni doktorka, nemate razloga za brigu, inkontinencija je, maltene, deo trudnoće. Kako beba raste, uvećava se materica te pritisak na karlično dno postaje sve veći. To dovodi do povećanog pritiska na bešiku. Zglobovi i ligamenti se pod uticajem hormona razmekšavaju, jer se karlica priprema za porođaj, pa se shodno tome razmekšaju i mišići karličnog dna i slabe. Sasvim karakteristično za trudnoću je puštanje urina, tu i tamo, kaže doktorka. Nisam bila obaveštena. Čuj, puštanje urina tu i tamo, da idem okolo kao mačor i zapišavam teritoriju. Sestro, doktorko, aman. Mani ti „tu i tamo“, meni treba lek za ovo „stanje“. Šta da radim, pitam sastravljena. Nek drveće olista samo na proleće, samo ja da ga ne zalivam.

Doktorka je moju stravu našla za impresivnu komediju, pa mi je rešenje izložila na doktorskom esperantu. „Znate za tretman stres inkontinencije, imate fizikalnu terapiju elektrostimulacije mišića, biofidbek. Primena električnih struja u kombinaciji sa ciljanim vežbama može da dovode do vidnog poboljšanja mokrenja. Električnim stimulacijama  se podiže tonus poprečno-prugaste muskulature, a biofidbekom, kroz vizuelnu i auditivnu stimulaciju postiže se relaksacija i kontrakcija mišića.“ Govorila je doktorka hitro, dok je moje lice menjalo nijanse i odavalo počast svakom licu koje je Pikaso ikad naslikao. Tu me je izgubila poštovana doktorka.

Vizuelna i auditivna stimulacija?! Ma, šta kažete?

Šta to uopšte znači?

Uspavanka i film za bešiku da se opusti, relaksira i da suze, u vidu puštanja mokraće zaustavi? O električnim stimulacijama ne mogu ni da mislim. O njima neću ni da znam. Sve što je električno, meni je jednako putu u sred zemljine srede. Neka hvala, preskočila bih. Neću struju, neću da mi uspavljuju i pevaju međunožju, neću stimulisanje i biofidbekove. Mišljenja zadržanih za sebe, vidno progutane knedle, pokušala sam da umiljatim pogledom izmamim od doktorke koji redak lečenja na srpskom. Tako sam je nekako i prevarila.

„Možete Kegel vežbe da radite“, reče entuzijastično. „Nisu naporne, čak je poželjno da se rade i pre trudnoće, fino zatežu mišiće, možete da ih radite gde god. Treba ih raditi u petnaestak ponavljanja, tri puta dnevno“, usmeno mi je prepisala terapiju na srpskom. Olakšanje na mom licu bilo je sa pokrićem. „Preporučila bih Vam, takođe, da nastojite da tokom mokrenja prekinete mlaz i ponovo nastavite. U početku sigurno nećete uspeti, ali ne odustajte, uspeh je čak i da smanjite mlaz. Količinu vode koju konzumirate u toku dana ne treba ni slučajno da smanjujete, jer onda utičete na smanjenje kapaciteta bešike. Nemojte piti kafu, čajeve i slično, izbegavajte sve što ima diuretično dejstvo. Nemojte ni previše da praznite bešiku, jer ona dobija prirodni nagon za pražnjenje kad je puna. To bi bilo to. Dakle, bez brige, samo vežbajte! Radite Kegel vežbe obavezno. Nastavite sa njima i posle porođaja, da vratite tonus mišića, ali o tom potom!“ Dogovoreno. Radiću sve zamislive vežbe, čučaću nad wc šoljom, samo da ne moram da stiskam kolena i idem u „x“.

Ovom prilikom bih želela da iznesem svoje neprocenjivo smatranje – ako se nekom čini da je zaustaviti mokrenje u trudnoći lako, grdno ste se prevarili. Veliki i naporan je to arbajt. Rešena i odlučna, stišćala sam i opušćala mišiće tri puta dnevno, dok se ne zabrojim. Dok sam gledala film, seriju, dok sam čitala, pisala, disala. Evo, i sad stišćem i opuštam. Prešlo mi u naviku. Sad ovo počinje da liči na reklamu za vežbe. I tako, do kraja trudnoće stišći i opušći. Sve sam ja to, na kraju, na sopstveno zaprepašćenje, izvela i zategla. Blago si ga meni, sad pijem vodu kao kamila. Trud se uvek isplati. Ne piškim više u donji veš u svojoj 358-oj godini.

Tekst je pisan u saradnji sa najboljom mamom na svetu, kao deo kampanje KELO-STRETCH, gde su mame iskreno pisale o svojim iskustvima u toku ili neposredno posle trudnoće. 

Strašni trio

…iliti kako sam preživela prve obroke čvrste hrane

Ne umem ni da objasnim razlog svog smatranja da hranjenje bebe izgleda kao na reklami. Beba nije musava, radosno zeva i dočekuje svaki zalogaj, udara ručicama o poslužavnik hranilice i smeši se oko glave, a mami vilica golica pod od cerenja i “vau” klicanja. Prvo i prvo, prvi bebini zalogaji su kao neki nazovi zalogaji. Tim zalogajima je cilj da postanu zalogaji. Beba pola pljune i bljucne, mljacne. Sve to deluje neodoljivo i slatko, ali ja sam mislila da to drugačije funkcioniše, jer sve druge mame oko mene govore kako je njihovo dete onoliko pojelo u slast, zeva i traži još. Ja nisam ni znala koliko je moja beba pojela, a koliko sam hrane sa njenog lica i poda obrisala. Grizla me je savest, jer nisam imala pojma da li sve što radim, radim kako treba.

Sve je počelo mojim neumornim prelistavanjem internet literature o ishrani beba. Oči su mi bile u tabelarnoj formi, ništa mi nije bilo jasno i osećala sam se prilično loše, jer su mame sa kojima sam bila u kontaktu tada, pravile svoje tabele uvođenja hrane. Sve u minut organizovano. Ja nit’ tabele, nit’ prevelikog znanja, nit’ opuštenije izabrane doktorke.  A ja mislila da ćemo mi to lako, kao iz šale. Jedina šala u celoj priči, bila sam ja.

Naša doktorka, koju sam iz milošte prozvala dr. Fiziološki Rastvor, jer se prema njenom cenjenom mišljenju 75% dečijih tegoba rešava fiziološkim rastvorom, je smatrala da se uvođenjem čvrste hrane ne treba opterećivati.  Takođe, dr. Fiziološki Rastvor nije bila sklona davanju dodatnih objašnjenjenja, koja izlaze iz okvira onoga što ona smatra objašnjenjem, jer kašće nam se samo. Valjda. Svaki put kada bih joj postavila više od tri pitanja, narušila bih njenu nirvanu, te bi mi uputila pogled šalterske službenice na kraju smene, a ja bih se unatraške, klanjajući joj se, sa detetom u zubima, povlačila iz ordinacije.

Prilikom posete D(e), u toku koje je trebalo da razgovaramo o onome što se ne može rešiti fiziološkim rastvorom, odnosno o uvođenju čvrste hrane, umalo me nije laserski rasekla pogledom kada je videla da iz torbe vadim poveći papir sa povećom listom pitanja. Šta ću, meni je ta hrana bila strašna. Uzdahnula je duboko, tako da joj je para izlazila na uši i nos. Pa to je tako jednostavno, rekla je i izdeklamovala trio: jabuka, šargarepa i krompir. Tri dana jedno, tri dana drugo, onda pomešaš i pratiš.  Ja sam je posmatrala čežnjivim pogledom, poznata po tome da me uputstva zbunjuju, misleći se teško meni. Svaki put kad bih zucnula da priupitam nešto sastavila bi mi jedno “to je tako jednostavno” da sam osećala glupo što ne znam nešto sa čim se prvi put susrećem u životu. Tako je formirani trio preuzeo kontrolu nad mojim dnevnim aktivnostima i u trenu razbio iluzije da je hranjenje bebe jednostavno. Brinula me je satnica uvođenja, količina, kako će prihvatiti, kako ću ja prihvatiti postepeno ukidanje dojenja, jesam li sve dobro zapamtila, a šta ako negde pogrešim, da li mogu da joj naudim, kako da znam da li je dovoljno pojela?! To se onda nastavilo na pregršt potpuno nepotrebnih pitanja kao što su – da li je ova kašičica dobra, ova posuda dovoljno duboka i dovoljno široka, ovi alati za pripremu hrane dovoljno dobri? Da li je kašičica dovoljno savijena, ima dovoljan nagib, dovoljna silikonska? Da se čovek pita kako su naši nas hranili, a pre toga njih njihovi i tako dalje.

“Leti, leti, avion, brm, brm, hajde u garažu, zevaj, njam!” glasila je naša uvodna numera, koja je pratila te prve nesigurne obroke, i uz koju smo savladili strašni trio, koji je bio bauk za mamu. Avion u izdanju silikonske kašičice, malena usta kao garaža, a kašica kao gorivo. Caklile su se okice, kao svetlašca za navođenje aviona na pravu stazu za sletanje. Mljackanje lego osmeha, sačinjenog od osam belih kockica, četiri gore, četiri dole, rasterivalo je hranu do uglova usana, a odatle je skup svilenih prstića, poput malenih kistova, šarao istu po ostatku lica. Nije bila retkost da se pristupalo i poduhvatima kao što su činijica kao modni dodatak, marke šešir. Uz prilog kašice koja se sliva niz ozareno lice. Da je ta prva bebeća hrana, koja sledi nakon mlečne hrane, čvrsta kako joj ime kaže, bilo bi malčice lakše. Zakoni fizike su svakodnevno bili na testiranju. Zakon gravitacije, naročito, kao odgovor na ispitivanje šta se dešava kada se hrana zafrljači.  Bilo je zabavno i musavo. I u redu. Bilo je, sve, sasvim u redu.

I ti si u redu, mama, ako se pitaš da li sve radiš kako treba. I te kako.

Tekst je pisan u saradnji sa Najboljom mamom na svetu za Lino kampanju – uvođenje čvrste hrane bebama

Roditelji u sosu od hrane

Hrana izgleda služi isključivo tome da roditeljima zadaje glavobolje. Lepo te bude muka od saznanja da te obične, prirodne i fiziološke potrebe, poput hrane i spavanja, zahtevaju najviše truda. Tvog roditeljskog truda i znoja. Uputstvo, naravno, nisi dobio, niti ćeš ga dobiti. Uz pedijatrijske direktive dobiješ i parolu „snađi se sam“. To ti dođe kao kardio za nervni sistem. Šta bi još ‘teo?

Sećate se kad su obroci za dvoje, za vas kao par budućih roditelja, bili laka disciplina? Nikakve posebne veštine nisu zahtevane, jelo se kad se stigne, gde god da se stigne. Primenjivao se slobodoni stil. Jelo se s nogu, za stolom, na kauču, u hodu. Uglavnom, niko nikad nije bio gladan, a i kad je bio, sam je rešavao svoju glad.

Onda par reši da preinači svoju jednačinu u 1+1=3 ili 4 ili 5, shodno svojim mogućnostima i željama i donese na svet nove pripadnike planete. Slike njihove buduće bebe i njihove proširene porodice se nastane u roditeljskim glavama. Zamišljaju kakav će biti život sa bebom, kakva će biti njihova beba, kako će se ponašati u određenim situacijama. Kako će se igrati, smejati, kako će puzati i hodati. Žele da joj pruže najbolje od svega. Ljubav, sigurnost, podršku, razumevanje i da se postaraju da bude dobrog zdravlja. Teorija i praksa su pokazale da zdravlje na usta ulazi. Ono si što jedeš i to je fakat. Kako bebe odrastu u roku od odmah, tako se i roditelji nađu u priči „uvođenje hrane svojoj bebi“ gde hrana nikad komplikovanije i strašnije nije delovala. Malena ustašca više ne može da zadovolji samo (mamino) mleko. Na sasvim sebičan način, mamama to veoma teško pada. Njihova beba raste. Mi, mame, postepeni prestanak dojenja, prihvatamo teško, kao da ne služimo više svrsi koja nam je dodeljena onog trenutka kada smo rodile svoje čedo. Koliko god suludo zvučalo, to jedino mi same razumemo.

Na muci se poznaju junaci, a u roditeljskom opisu posla stoji da u svakoj muci moraš biti opušten. Opuštenost je ključna, a mi smo od silnih opuštenosti svi napeti. Posledica toga je svakako naša roditeljska mašta, za koju su holivudski scenaristi amateri. U našem scenariju o hrani, stravu nam tinja odabir organskog voća i povrća, mesa, te pribora, te alergijskih reakcija, te hranilice, te da li je visoka, pod kojim uglom može beba da sedne, da li bi hranilica trebalo da ima ležeći položaj, da li soliti, a kako uvesti jaje u ishranu, je l’ trećina ili polovina ili četvrtina ili desetina belanca ili žumanca?! Odlaziš na pijacu, biraš, mirišeš i opipavaš toliko dugo i temeljno, da te zabrađene bakice prepoznaju kao tržišnog inspektora. Nude ti besplatno, sve neprskano i divno. Konsultuješ sa sa prijateljskim roditeljskim taborima, koji je napravio tabele ishrane za u narednih petnaest godina. Mislio si da ćeš naći utehu, ali sve što si pronašao je opuštenost zavijena u napetost. Sad već probijaš plafon, jer ni tvoji roditelji ne mogu mnogo da pomognu. Danas se rađaju deca drugačijeg brenda i njihova ishrana nije ni nalik na ishranu koja je tebe hranila. Nas su hranili uz prilog šećera, da se u samom startu naučiš da je svemu potreban zaslađivač. Jer deca sve sa šećerom pojedu. Čak i ona skroz mala deca. A sa šećerom je život slađi.

Svaki početak obećava nova znanja i veštine. Sve početke odlikuju nesigurni koraci i želje. Na početku uvođenja čvrste hrane svojoj bebi, shvatimo koliko su navike vezane za hranu važne. Shvatimo i koje su naše navike loše i izbacujemo ih iz sistema, svesni da deca uče po modelu, bez obzira na uzrast. Shvatimo kako je vreme relativan pojam, jer meseci prolete za sat vremena, a već smo uhvatili ritam i bez pisanog uputstva, savladali hranu zajedno sa decom. Apsolvirali smo ugljene hidrate, proteine i belančevine. Otkrili smo u čemu naše dete uživa i otpočeli svoju kulturu obroka, čiju ćemo važnost svakodnevno opravdavati. Dobre navike se uče onog trenutka kada sa našim mališanima sednemo za sto. Zato rastemo zajedno, porodično uz nove, zdrave navike. Bez dodatnog šećera.

Tekst je pisan za Najbolju mamu na svetu u saradnji sa brendom Lino, kako bi se mama olakšalo uvođenje čvrste hrane bebama.

Featured Image: unsplash.com

Magični dodiri

Bebe su posebna priča. Takve su posebne, jer kratko traju. Trepneš par puta, lupiš cipelama o pod, zapucketaš prstima kad pred tobom dete. Pobedilo gravitaciju, uspravilo se i šeta. Nije više beba. Da čovek ne poveruje kako tako majušno biće brzo poraste. Sad bira frizure, šta će da obuče, odgovara na pitanja, buni se i jede koristeći pribor. I ne miriše više kao beba.

Beba više nije beba, te znam da je taj period prošao nepovratno brzo. Tih dana je sve tako dugo trajalo. I mirisalo na koktel omekšivača, mleka i bebe. Jer je mašina za veš radila prekovremeno i time zaradila beneficirani radni staž. U formi novopečene mame mirisala sam mleko, jer se maratonski dojilo. A moja nova beba je mirisala fatalno po mene. Tu, na prevoju vrata i ramena, krio se najlepši miris na svetu. Taj miris ostao je ugraviran, istetoviran večno, u mom nosu. Dozovem ga često, baš u onim trenucima kada svedočim njenom odrastanju, kada savlada nešto novo i premosti neku zamku.

Sada naspavana, odskakućem put nebeske vatice u period kada sam bila nenaspavana, umorna, plačljiva, a opet sasvim ispunjena novom, nemerljivom i neopisivom, količinom ljubavi. Ta nova ljubav je jedino za doživeti. Nemoguće ju je oplesti u rečenice, a učiniti joj pravdu. Ni najlepši od svih kitnjastih prideva ne mogu da je opišu. Ta nova ljubav potvrdi da se snovi ostvaruju i pakuju u male bebe. Ljubav koja govori kroz šizofreni umor koji nestaje onog trenutka kada se sveže okupana, sita i spokojna beba stavi u krilo. Ljubav koje ne možeš da se nagledaš.

Iako je ljubav tada predstavljala jednu veoma napornu aktivnost, prepustila sam se prepuštanju detetu. Gurnula sam vreme pod tepih i ignorisala smenjivanje dana i noći. Što se mene ticalo, zemlja je stala. Jer je to vreme bilo samo naše, veoma važno vreme, da se kroz dodire i masažu upoznajemo. Da ona upozna mene, da ja upoznam nju, da rastemo zajedno. Duboko osećanje voljenja je bilo najmagičnije od svih magičnih osećanja koje sam do tada osetila. I zavidim roditeljima sa više dece, jer su imali privilegiju da to osete više puta.

Dodiri su nas vodili kroz neprospavane noći, krčili put grčevima posut i smirivali nemirna buđenja. Dodiri su šarali ružičasti dlan nastanjen na smežuranoj ručici, čiji je stisak bio znatno jači od očekivanog. Dodiri su milovali zgužvano uplakano lice sa obrvama u nagoveštaju. Nogice žabice su se trzale i obećavale da će kad porastu da špartaju najbrže i da nećeš moći da ih stigneš. One neponovljive rupice na laktovima i kolenima, kao očaravajuće ukrase bebe, zapamtile su jagodice mojih prstiju. Meni, kao glanc novom roditelju, masaža moje bebe i činjenica da je negujem svojim rukama, bila je najveća nagrada i izvor zahvalnosti. Takvi momenti su pleli našu prisnu vezu, a pritom olakšavali i umirivali neprijatnosti. Njoj su pružali zadovoljstvo, a meni otklanjali umor i brige. Dolazili su nenametljivo i prirodno prateći romantičarski nastrojeno uverenje, da su masaža i dodiri ispunjeni blagodetima, za dobar san, apetit, opuštenost, pa time i zdravlje. Maženje, nošenje i istinsko prepuštanje momentima koji su ostali ušuškani u bebećem mirisu, delovali su blagotvorno na mene, novog roditelja, pomalo nesnađenog u svom novom životnom poslu.

Bila su to vremena skrojena samo za nas. Njene oči su se svakim danom sve više bistrile i hvatale svet, zajedno sa rukama, koje su sve češće puštale moj kažiprst.  Samostalnost je pronašla svoj put. Više nije bila uznemirena spoljašnjim svetom, kao kada je tek napustila udobnost maminog gnezda u formi stomaka. Tada je sve dugo trajalo, a sada je jasno da je prebrzo prošlo. Bebe bi definitivno trebalo duže da budu male.

Tekst je pisan u saradnji sa Najboljom mamom na svetu za kampanju Johnson’s Baby gde je i objavljen.

Featured Image: unsplash.com 

Buć-puruć!

Kada plave lokne i tamne frcokle dovedemo kući iz porodilišta, i dalje verujemo da noć služi isključivo za spavanje i neke druge aktivnosti sačuvane za ispod pokrivača. U toku premijerne noći sa ljubavnim proizvodom, glasno i veoma jasno, biva nam ukazano da ono što smo odspavali, odspavali smo. Ne kažu džabe „spavaj dok si trudna“. Da živimo i funkcionišemo na punjenje, ta izjava bi i pila vodu. U ovom slučaju, ekvivalentna je pitanju „gde zeka pije vodu?“. Što će reći, kako niko od nas više nije privilegovan za spavanje, tako i odgovor na dato pitanje ne postoji.

I ja ću uneti nadu i iščekivanja u narednim redovima koji neće govoriti o spavanju, već o onom lepom uvodu u san. O onim toplim, prigušenim svetlom okupanim trenucima u koje se spakuje uvertira za spavanje. O onom vodenom, talasastom i pljuskajućem uvodu.

O večernjem kupanju pred spavanje.

Retko šta, u dečijem univerzumu, može da parira brčkanju u kadi. Kad si mali, oči mozgu diktiraju da je sve veće nego što jeste. Drugačije stanje stvarnosti kaže da je kada večito velika. Raširiš ruke, a ona je veća i od toga. Ogromna kao okean.  Sa nešto drugačijim staništem. Tu žive šarenolike patkice, ribice, delfini i žabice u gumenom izdanju. A naša ljudska žabica, mekih bataka, a istih žabljih pokreta želi da potopi ostale učesnike u kupki

Decibelni smeh, prati uskakanje u kadu, i dopire sve do viših slojeva vazduha, udara u pločice, akustično odjekuje i ispunjava roditeljsko srce radošću i zahvalnošću. Prosto se osećaš počastvovanim, za učešće u ovom spektaklu brčkanja. Mirisna kupka se uvlači u pore malenog nosa, veličine dugmeta na košulji i plete sferne mehuriće po površini vode. Ružičasti obrazi im se raduju. Maglena para nečujno treperi i obavija prostoriju gde se igre bez granica, bez kraja, odvijaju. Upornošću podmornice, mekani dlanovi na čijem se izvoru iz debeljuškastih uvalica izvijaju bucmasti prstići, uranjaju veštačke, gumene životinjice u duboke dubine, koje zatim izranjaju na površinu, u pravcu suprotnom vodopadu.

Roditeljski čučanj tik do kade, zagrljajno širi ruke pri svakom buć-puruć „baci pet“ pozdravu o površinu vode. Roditeljski čučanj biva i okupan i curi i kaplje, kao i njegova snaga nakon dugog dana. Neobjašnjivi porivi da se pomenuti slađani mehurići okuse u ustima, prekidaju se preneraženim roditeljskim uzvikom verbalnog imperativa „Ne to u usta!“. Minijaturne nausnice i brada obavijene minijaturnim brkovima i bradom od pene, neodoljivo podsećaju na bebi verziju Deda Mraza, u ledu drugačijeg agregatnog stanja od standardnog.

Kada baršunasti peškir krene u probijanje maglene pare, znak je kraju kupanja. Iz uvijene frotirne kifle, vire dva cakleća oka carujući nad roze, zajapurenim obrazima, razdvojeni nosićem iznad širokog osmeha.

Prigušeno svetlo, iz pasusa broj dva, umiruje razdraganu žabicu, dok dva roditeljska prsta po okruglom stomačiću i pufnastim nogicama šaraju „lazi buba“ na krevetu, gde se odvija akcija oblačenja. Miris kupke je ispunio hodnik i ispisao tragove u „vreme je za spavanje“. Pesmica za spavanje, iskrivljene skale, prati ušuškavanje u noćno odelo. Priča za laku noć, ispletena mekanim glasom, vodi maštu do neba i zvezda. Tamo gde Mesec vlada, po satu koji otkucava relativno vreme. Na tom satu, sat vremena traje kao godina, i prema njemu se deca navijaju. Dobro, neka deca, koja se brzo pune energijom, i zamene noć za dan. Nego, bilo kako bilo, spavali ili ne, usnuloj glavici, čiji se miris uvlači u naše pore, poželimo najlakšu moguću noć ukrašenu najlepšim snovima. Većim od njega samog, jer tako sanjaju deca. Samo deca. Ogromno i bezgranično.

Tekst je pisan i objavljen na Najbolja mama na svetu Johnson’s Baby kampanja

Featured image: unsplash.com 

Šta (ni)sam radila dok je radio baka servis?

Zahvaljujući modernom, milenijumskom dobu, moja kancelarija je prenosivog tipa. Što će reći, dokle god imam kompjuter (koji radi) uz sebe i internet konekciju moja kancelarija je održiva. Što će dalje reći, radim od kuće. Nekada toga nije bilo, znalo se da moraš da izađeš iz kuće da bi otišao na posao. Znalo se da je kuća u tački A, posao u tački B, a između te dve tačke razdaljina koju treba da pređeš. Odjednom, svet je počeo ubrzano da se menja, planeta dobila na ubrzanju promena, postala bežičana, neke struke od postojaćih i upotrebljivih, prešle u nepostojeće i neupotrebljive, kablovi zamenjeni ne-kablovima, kancelarije počele da zauzimaju dnevne sobe i manje prostore, a razdaljina između tačke A i B postala neznatna. Sve te promene kvantitivnog tipa, kod starije generacije ulivaju nepoverenje u kvalitet rada i sumnju, od uha do uha, na pomen rada od kuće. Zaboga, kod kuće se ne radi. Kod kuće se radi na kući, sređuje se, čisti, pere, pegla, odmara se.

Kako to mislite radite od kuće? Kad je dete u kući? Sa detetom? Pa šta ono radi?

Prednosti rada od kuće:

Kod kuće ste

Možete da radite u pidžami

Ne morate da se šminkate

Ne morate da kontrolišete raspoloženje

Nema kolektiva

Više vremena možete da posvetite detetu (deci)

Koliko para toliko muzike

Mane rada od kuće:

Kod kuće ste

Možete da radite u pidžami

Ne morate da se šminkate

Ne morate da kontrolišete raspoloženje

Nema kolektiva

Više vremena provedete kontrolišući sve(t) oko sebe i zaostajete za poslom koji se prenosi u duboku noć

Koliko para toliko muzike

Dete razvija maštu za to vreme. Recimo. Čak i (pretvara se da) radi. Kad bih ja radila (stvarno) sa tolikim entuzijazmom sa kojim se ona pretvara da radi, bila bih astronaut.  Dok dete razvija maštu i lupa po tastaturi starog, pokvarenog lap topa, mama razvija nova čula i procese. Par očiju na leđima, par ruku, vrši mitozu da bi ona druga mogla da skuva ručak, sredi sobu i ode u nabavku. Drugim rečima, rad od kuće, koliko god predstavljao luksuz u nekom pogledu, je haotičan, neuredan i često neodrživ. Osam radnih sati treba sklopiti, a to se uglavnom dešava u nekoj drugoj, prekookeanskoj, vremenskoj zoni. U tih osam sati, treba se javiti i na koji poslovni poziv. Tu nastaje prava žurka. Pokušavaš da zvučiš kao da držiš sve konce u rukama, sva ozbiljna i smerna, dok dete, koje se do tada mirno igralo, viče “a ko te to zoooove?! Daj da se jaaaaavim! Hoću i ja da pričaaaam! Maaaaaama!” Na kraju dana (nebitno da li je tada dan ili noć) sve se nekako (evo, nemam pojma kako) odradi, a ti ostaneš u čudu i štipaš sebe da proveriš da nisi ispario od stresa.

Onda mama pojede bananu i pretvori se u Bananamamu … a vi ostatak teksta pročitajte na Keva.rs

Jesam vas uhvatila na kvarno, jesam. Čekam vas tamo, ja, pola žena, pola vunena čarapa i pidžama. To je legitimno, zaista sam videla da rade i tako. Pola teksta pa vas pošalju negde drugde. A šaljem vas negde mnogo lepo. Uzmite tu kafu koja vas čeka od jutros pa odmorite uz kliktanje.

….

 

 

Disciplina nereda.

Kažu da su doslednost i disciplina ključni elementi u vaspitanju ljudskih bića. Ti elementi su pilule, za roditelje, koje čuvaju živce, pokrivaju narušenu prirodnu opuštenost i određuju granice roditeljskog zanata. Doslednost je, između ostalog,  siguran znak, vašim produktima ljubavi, da uvek znaju šta mogu da očekuju od vas. Kako je za produkciju ljubavi, upakovane u delikatni zamotuljak-dete, potrebno dvoje, doslednost oboli od šizofrenije. Tu negde, u intervalima nemerljivim vremenom, već debljinom živaca, doslednost se nađe na klackalici. Na toj klackalici sede „ opušteno, može“ i „opušteno, ne može“, pa ko ostvari pravo demokratske većine. Ili ko ostane sam i zbunjen. U tom roku roditelji, zaplešu tango balansiranja opuštenog i neopuštenog pristupa doslednosti i discipline, te pokušavaju da tihotapkanjem usade pravila i pridržavaju ih se koliko-toliko. Čisto da se ne bi neko zbunio. „Neko“ marke dete. Jer, ako se neko zbuni, počinje igra „požarni roditelj koji spašava stvar“, dok drugi srećković beži negde drugde, sve nadajući se da njegova smena neće doći u skorije vreme.

Srećković prebeg vrši u drugu prostoriju ili dežura na poslu, ali se uvek vrati kući. Situacija porodičnog balansa dobija problematične razmere, kada se desi “ono”. “Ono” zvano razvod. Stvarni razvod, ne onaj brzinski pred put, kad neko zaturi onu kesu s hranom. Ako su granice i doslednosti imale problem sa harmonijom do tada, sa razvodom nastaje prava kakofonija. Sledi jedna lunapark vožnja po životnom putu, nalik na one regionalne, seoske, džombave, truckave i živopisne, gde se iza svakog grma u krivini krije policija. Ili neka divlja životinja, tipa jelen(a). Potrudiš se da se dobro privežeš za sedište, pa voziš, po paroli „snađi se“. A oni živci iz prvog pasusa, postaju konopci za brodske čvorove.

Mom emotivnom trenutku razvoda, falio je samo filmski, pozadinski zalazak sunca sa odlazećom siluetom, (samoproklamovane) napuštene, senke mog bivšeg supruga. Posledično tome, usledio je beg od pravila i doslednosti koje se tiču vaspitanja deteta. Kako je on bio nakostrešen na mene, kao mačor pubertetlija, koji nit romori nit govori, pravila sam određivala ja, a on ih klimoglavo (ne)zainteresovano prihvatao. I većinu vremena proveo kao nedovoljno upućen. Sama sebi sam delovala tragično i komično, dok sam deklamovala: “ponudi vode”, “pitaj da li joj se piški/kaki/da li je gladna“, “nemoj da joj bude go stomak”, “ne daj slatkiše, ananas je u frižideru” i te takve banalnosti. Sve dok me stvarna slika stvari nije vratila u stvarnost, gde granice nisu postojale i gde se ananas transformiše u ono bljutavo, puckavo čudo iz kesice, ono što ti pravi usta na vatromet kad zineš.

Bio je dan kućne posete, dan za tatu i kćerku. Kako je za izlazak napolje tog dana bio potreban kanu, vesla i gumene čizme do ušiju, koje nismo stigli da naručimo na vreme, ostalo se kod kuće, na teritoriji dečije sobe. Ja sam, ipak morala da napustim suvi dom i u pratnji krhkog, izvrnutog, kineskog kišobrančeta, odem u kišno završavanje obaveza. Nije me bilo taman toliko da se cela cedim i topim, jer je kiša padala pod nemerljivim uglovima, koje kinesko kišobranče, prosto, nije hvatalo. U realnom vremenu, nije me bilo manje od sat vremena. Kad tamo…

 

Dva para ukebanih zjapećih, u čudu gledajućih, očiju, jedan goli stomačić, znojem slepljene šiškice oko slepoočnica, na pečate mokra bluza i odrasla zadihana osoba, otvarila su vrata i viknula „zar si se već vratila?!“. Na prvoj liniji fronta, u hodniku, tik do vrata kupatila, desno, virio je plišani medved, zatrpan nekakvim kršem iz ostave. Vrata od cipelarnika otvorena, kako bi dete obulo jednu gumenu sandalu. Naopačke, jer je tako zabavnije. Uostalom, nisu ostali kod kuće da se dosađuju i kontempliraju. Daljim njuškanjem teritorije, ustanovila sam da nam vreme nije proticalo u istom ritmu, i da se sada, posve sigurno, nalazim u paralelnom svetu. Situacija u stanu, bila je, blagorečeno, nepregledna. Kao kada bi tasmanijski đavo imao ljubavnu aferu sa hobotnicom, toliko nepregledna. Stan kao oboleo od deficita pažnje, ličio je na „taknuto-maknuto-ostavljeno-baš-nas-briga“. U kupatilu sam pronašla tragove pokušaja kupanja lutke. Kao i plastičnu varijaču iz kuhinje u kadi. “Nedirajuće” fioke su magično postale “dirajuće”, pa su moja dokumenta upakovana u providne gaće, virila. Polurazgaćena. U dečijoj sobi, namenjenoj za igru, i decu, i sve avangardne aktivnosti dečijeg duha na slobodi udruženog sa detetom u telu odraslog čoveka, zatečen je haos. Plus neki krš iz ostave. Čak i pristalica haosa, poput mene, nije mogla da obuzda šokantno iznenađenje, jer se činilo da je higijena direktno ugrožena. U obilju slobodnog vremena, koje su imali na raspolaganju, duo „tata-kćerka“ se bavio i akvarelom. Bojilo se dlanovima. Na vratima frižidera. Bilo je vreme za lekciju “slikanje na nekonvencionalnim površinama”. Moja jedina preživela i aktivno rastuća biljka – palma, na terasi, vapila je od muke. Duo je pokušavao da posadi pasuljčić, te je taj poduhvat zahtevao isterivanje kilo zemlje iz saksije. Bagerom. Srećna je okolnost, da se dete nije dosetilo da potopi stan, kako bi izgledao kao bazen. Verovatno joj je silna mogućnost obrtanja stanja naopačke, zamaglila oči, uz prilog onih slepljenih šiškica na jednom oku.

Na sav taj bezgranični nered, došla sam ja, sva u granicama. Loš policajac. Podložna svrabežima na nervnoj bazi, od svega što me je sačekalo, došlo mi je da se očešem o tepih kao seoski džukac, pod napadom buva. Kako je starija polovina dueta, tinjala na tihoj vatri griže savesti, rešila je da se prepusti čarima „opušteno, može sve!“. Taj jedan dan je proizveo hiljadu i jedno „meni je tata to dozvolio!“. Usledilo je intenzivno zasukanje rukava i rasprava kroz šaputanje i nevericu. Ugrozili smo tišinu i spretnost mačaka tihim dogovorom i šištanjem. Šištala sam ja, kao ekspres lonac. Konvencija ljudskih prava mi nije dozvoljavala da ugrozim ljudsko biće, koje je odlučilo da sav moj roditeljski zanat, ispečen sa mojih neurona, usana, ruku i neprospavanim noćima, zgazi jednim popodnevom. Jer, kad tata dođe pravila ne postoje. Razvila sam tikove opuštenog razvedenog roditelja, sve se pitajući kako će “ovo” izgledati kasnije, kad na scenu dođu i malo krupniji brojevi godina, veće dete, jasnija pravila. Jesam ja i za kreativni haos i izraz i nesputanu dečiju slobodu, ali ovakve anarhije, vala ne mogu. Lepo kažeš, a ono sedi na ušima.

 Featured Image: unsplash.com