Šta (ni)sam radila dok je radio baka servis?

Zahvaljujući modernom, milenijumskom dobu, moja kancelarija je prenosivog tipa. Što će reći, dokle god imam kompjuter (koji radi) uz sebe i internet konekciju moja kancelarija je održiva. Što će dalje reći, radim od kuće. Nekada toga nije bilo, znalo se da moraš da izađeš iz kuće da bi otišao na posao. Znalo se da je kuća u tački A, posao u tački B, a između te dve tačke razdaljina koju treba da pređeš. Odjednom, svet je počeo ubrzano da se menja, planeta dobila na ubrzanju promena, postala bežičana, neke struke od postojaćih i upotrebljivih, prešle u nepostojeće i neupotrebljive, kablovi zamenjeni ne-kablovima, kancelarije počele da zauzimaju dnevne sobe i manje prostore, a razdaljina između tačke A i B postala neznatna. Sve te promene kvantitivnog tipa, kod starije generacije ulivaju nepoverenje u kvalitet rada i sumnju, od uha do uha, na pomen rada od kuće. Zaboga, kod kuće se ne radi. Kod kuće se radi na kući, sređuje se, čisti, pere, pegla, odmara se.

Kako to mislite radite od kuće? Kad je dete u kući? Sa detetom? Pa šta ono radi?

Prednosti rada od kuće:

Kod kuće ste

Možete da radite u pidžami

Ne morate da se šminkate

Ne morate da kontrolišete raspoloženje

Nema kolektiva

Više vremena možete da posvetite detetu (deci)

Koliko para toliko muzike

Mane rada od kuće:

Kod kuće ste

Možete da radite u pidžami

Ne morate da se šminkate

Ne morate da kontrolišete raspoloženje

Nema kolektiva

Više vremena provedete kontrolišući sve(t) oko sebe i zaostajete za poslom koji se prenosi u duboku noć

Koliko para toliko muzike

Dete razvija maštu za to vreme. Recimo. Čak i (pretvara se da) radi. Kad bih ja radila (stvarno) sa tolikim entuzijazmom sa kojim se ona pretvara da radi, bila bih astronaut.  Dok dete razvija maštu i lupa po tastaturi starog, pokvarenog lap topa, mama razvija nova čula i procese. Par očiju na leđima, par ruku, vrši mitozu da bi ona druga mogla da skuva ručak, sredi sobu i ode u nabavku. Drugim rečima, rad od kuće, koliko god predstavljao luksuz u nekom pogledu, je haotičan, neuredan i često neodrživ. Osam radnih sati treba sklopiti, a to se uglavnom dešava u nekoj drugoj, prekookeanskoj, vremenskoj zoni. U tih osam sati, treba se javiti i na koji poslovni poziv. Tu nastaje prava žurka. Pokušavaš da zvučiš kao da držiš sve konce u rukama, sva ozbiljna i smerna, dok dete, koje se do tada mirno igralo, viče “a ko te to zoooove?! Daj da se jaaaaavim! Hoću i ja da pričaaaam! Maaaaaama!” Na kraju dana (nebitno da li je tada dan ili noć) sve se nekako (evo, nemam pojma kako) odradi, a ti ostaneš u čudu i štipaš sebe da proveriš da nisi ispario od stresa.

Onda mama pojede bananu i pretvori se u Bananamamu … a vi ostatak teksta pročitajte na Keva.rs

Jesam vas uhvatila na kvarno, jesam. Čekam vas tamo, ja, pola žena, pola vunena čarapa i pidžama. To je legitimno, zaista sam videla da rade i tako. Pola teksta pa vas pošalju negde drugde. A šaljem vas negde mnogo lepo. Uzmite tu kafu koja vas čeka od jutros pa odmorite uz kliktanje.

….

 

 

Leave a Reply