Buć-puruć!

Kada plave lokne i tamne frcokle dovedemo kući iz porodilišta, i dalje verujemo da noć služi isključivo za spavanje i neke druge aktivnosti sačuvane za ispod pokrivača. U toku premijerne noći sa ljubavnim proizvodom, glasno i veoma jasno, biva nam ukazano da ono što smo odspavali, odspavali smo. Ne kažu džabe „spavaj dok si trudna“. Da živimo i funkcionišemo na punjenje, ta izjava bi i pila vodu. U ovom slučaju, ekvivalentna je pitanju „gde zeka pije vodu?“. Što će reći, kako niko od nas više nije privilegovan za spavanje, tako i odgovor na dato pitanje ne postoji.

I ja ću uneti nadu i iščekivanja u narednim redovima koji neće govoriti o spavanju, već o onom lepom uvodu u san. O onim toplim, prigušenim svetlom okupanim trenucima u koje se spakuje uvertira za spavanje. O onom vodenom, talasastom i pljuskajućem uvodu.

O večernjem kupanju pred spavanje.

Retko šta, u dečijem univerzumu, može da parira brčkanju u kadi. Kad si mali, oči mozgu diktiraju da je sve veće nego što jeste. Drugačije stanje stvarnosti kaže da je kada večito velika. Raširiš ruke, a ona je veća i od toga. Ogromna kao okean.  Sa nešto drugačijim staništem. Tu žive šarenolike patkice, ribice, delfini i žabice u gumenom izdanju. A naša ljudska žabica, mekih bataka, a istih žabljih pokreta želi da potopi ostale učesnike u kupki

Decibelni smeh, prati uskakanje u kadu, i dopire sve do viših slojeva vazduha, udara u pločice, akustično odjekuje i ispunjava roditeljsko srce radošću i zahvalnošću. Prosto se osećaš počastvovanim, za učešće u ovom spektaklu brčkanja. Mirisna kupka se uvlači u pore malenog nosa, veličine dugmeta na košulji i plete sferne mehuriće po površini vode. Ružičasti obrazi im se raduju. Maglena para nečujno treperi i obavija prostoriju gde se igre bez granica, bez kraja, odvijaju. Upornošću podmornice, mekani dlanovi na čijem se izvoru iz debeljuškastih uvalica izvijaju bucmasti prstići, uranjaju veštačke, gumene životinjice u duboke dubine, koje zatim izranjaju na površinu, u pravcu suprotnom vodopadu.

Roditeljski čučanj tik do kade, zagrljajno širi ruke pri svakom buć-puruć „baci pet“ pozdravu o površinu vode. Roditeljski čučanj biva i okupan i curi i kaplje, kao i njegova snaga nakon dugog dana. Neobjašnjivi porivi da se pomenuti slađani mehurići okuse u ustima, prekidaju se preneraženim roditeljskim uzvikom verbalnog imperativa „Ne to u usta!“. Minijaturne nausnice i brada obavijene minijaturnim brkovima i bradom od pene, neodoljivo podsećaju na bebi verziju Deda Mraza, u ledu drugačijeg agregatnog stanja od standardnog.

Kada baršunasti peškir krene u probijanje maglene pare, znak je kraju kupanja. Iz uvijene frotirne kifle, vire dva cakleća oka carujući nad roze, zajapurenim obrazima, razdvojeni nosićem iznad širokog osmeha.

Prigušeno svetlo, iz pasusa broj dva, umiruje razdraganu žabicu, dok dva roditeljska prsta po okruglom stomačiću i pufnastim nogicama šaraju „lazi buba“ na krevetu, gde se odvija akcija oblačenja. Miris kupke je ispunio hodnik i ispisao tragove u „vreme je za spavanje“. Pesmica za spavanje, iskrivljene skale, prati ušuškavanje u noćno odelo. Priča za laku noć, ispletena mekanim glasom, vodi maštu do neba i zvezda. Tamo gde Mesec vlada, po satu koji otkucava relativno vreme. Na tom satu, sat vremena traje kao godina, i prema njemu se deca navijaju. Dobro, neka deca, koja se brzo pune energijom, i zamene noć za dan. Nego, bilo kako bilo, spavali ili ne, usnuloj glavici, čiji se miris uvlači u naše pore, poželimo najlakšu moguću noć ukrašenu najlepšim snovima. Većim od njega samog, jer tako sanjaju deca. Samo deca. Ogromno i bezgranično.

Tekst je pisan i objavljen na Najbolja mama na svetu Johnson’s Baby kampanja

Featured image: unsplash.com 

Leave a Reply