Magični dodiri

Bebe su posebna priča. Takve su posebne, jer kratko traju. Trepneš par puta, lupiš cipelama o pod, zapucketaš prstima kad pred tobom dete. Pobedilo gravitaciju, uspravilo se i šeta. Nije više beba. Da čovek ne poveruje kako tako majušno biće brzo poraste. Sad bira frizure, šta će da obuče, odgovara na pitanja, buni se i jede koristeći pribor. I ne miriše više kao beba.

Beba više nije beba, te znam da je taj period prošao nepovratno brzo. Tih dana je sve tako dugo trajalo. I mirisalo na koktel omekšivača, mleka i bebe. Jer je mašina za veš radila prekovremeno i time zaradila beneficirani radni staž. U formi novopečene mame mirisala sam mleko, jer se maratonski dojilo. A moja nova beba je mirisala fatalno po mene. Tu, na prevoju vrata i ramena, krio se najlepši miris na svetu. Taj miris ostao je ugraviran, istetoviran večno, u mom nosu. Dozovem ga često, baš u onim trenucima kada svedočim njenom odrastanju, kada savlada nešto novo i premosti neku zamku.

Sada naspavana, odskakućem put nebeske vatice u period kada sam bila nenaspavana, umorna, plačljiva, a opet sasvim ispunjena novom, nemerljivom i neopisivom, količinom ljubavi. Ta nova ljubav je jedino za doživeti. Nemoguće ju je oplesti u rečenice, a učiniti joj pravdu. Ni najlepši od svih kitnjastih prideva ne mogu da je opišu. Ta nova ljubav potvrdi da se snovi ostvaruju i pakuju u male bebe. Ljubav koja govori kroz šizofreni umor koji nestaje onog trenutka kada se sveže okupana, sita i spokojna beba stavi u krilo. Ljubav koje ne možeš da se nagledaš.

Iako je ljubav tada predstavljala jednu veoma napornu aktivnost, prepustila sam se prepuštanju detetu. Gurnula sam vreme pod tepih i ignorisala smenjivanje dana i noći. Što se mene ticalo, zemlja je stala. Jer je to vreme bilo samo naše, veoma važno vreme, da se kroz dodire i masažu upoznajemo. Da ona upozna mene, da ja upoznam nju, da rastemo zajedno. Duboko osećanje voljenja je bilo najmagičnije od svih magičnih osećanja koje sam do tada osetila. I zavidim roditeljima sa više dece, jer su imali privilegiju da to osete više puta.

Dodiri su nas vodili kroz neprospavane noći, krčili put grčevima posut i smirivali nemirna buđenja. Dodiri su šarali ružičasti dlan nastanjen na smežuranoj ručici, čiji je stisak bio znatno jači od očekivanog. Dodiri su milovali zgužvano uplakano lice sa obrvama u nagoveštaju. Nogice žabice su se trzale i obećavale da će kad porastu da špartaju najbrže i da nećeš moći da ih stigneš. One neponovljive rupice na laktovima i kolenima, kao očaravajuće ukrase bebe, zapamtile su jagodice mojih prstiju. Meni, kao glanc novom roditelju, masaža moje bebe i činjenica da je negujem svojim rukama, bila je najveća nagrada i izvor zahvalnosti. Takvi momenti su pleli našu prisnu vezu, a pritom olakšavali i umirivali neprijatnosti. Njoj su pružali zadovoljstvo, a meni otklanjali umor i brige. Dolazili su nenametljivo i prirodno prateći romantičarski nastrojeno uverenje, da su masaža i dodiri ispunjeni blagodetima, za dobar san, apetit, opuštenost, pa time i zdravlje. Maženje, nošenje i istinsko prepuštanje momentima koji su ostali ušuškani u bebećem mirisu, delovali su blagotvorno na mene, novog roditelja, pomalo nesnađenog u svom novom životnom poslu.

Bila su to vremena skrojena samo za nas. Njene oči su se svakim danom sve više bistrile i hvatale svet, zajedno sa rukama, koje su sve češće puštale moj kažiprst.  Samostalnost je pronašla svoj put. Više nije bila uznemirena spoljašnjim svetom, kao kada je tek napustila udobnost maminog gnezda u formi stomaka. Tada je sve dugo trajalo, a sada je jasno da je prebrzo prošlo. Bebe bi definitivno trebalo duže da budu male.

Tekst je pisan u saradnji sa Najboljom mamom na svetu za kampanju Johnson’s Baby gde je i objavljen.

Featured Image: unsplash.com 

Leave a Reply