Strašni trio

…iliti kako sam preživela prve obroke čvrste hrane

Ne umem ni da objasnim razlog svog smatranja da hranjenje bebe izgleda kao na reklami. Beba nije musava, radosno zeva i dočekuje svaki zalogaj, udara ručicama o poslužavnik hranilice i smeši se oko glave, a mami vilica golica pod od cerenja i “vau” klicanja. Prvo i prvo, prvi bebini zalogaji su kao neki nazovi zalogaji. Tim zalogajima je cilj da postanu zalogaji. Beba pola pljune i bljucne, mljacne. Sve to deluje neodoljivo i slatko, ali ja sam mislila da to drugačije funkcioniše, jer sve druge mame oko mene govore kako je njihovo dete onoliko pojelo u slast, zeva i traži još. Ja nisam ni znala koliko je moja beba pojela, a koliko sam hrane sa njenog lica i poda obrisala. Grizla me je savest, jer nisam imala pojma da li sve što radim, radim kako treba.

Sve je počelo mojim neumornim prelistavanjem internet literature o ishrani beba. Oči su mi bile u tabelarnoj formi, ništa mi nije bilo jasno i osećala sam se prilično loše, jer su mame sa kojima sam bila u kontaktu tada, pravile svoje tabele uvođenja hrane. Sve u minut organizovano. Ja nit’ tabele, nit’ prevelikog znanja, nit’ opuštenije izabrane doktorke.  A ja mislila da ćemo mi to lako, kao iz šale. Jedina šala u celoj priči, bila sam ja.

Naša doktorka, koju sam iz milošte prozvala dr. Fiziološki Rastvor, jer se prema njenom cenjenom mišljenju 75% dečijih tegoba rešava fiziološkim rastvorom, je smatrala da se uvođenjem čvrste hrane ne treba opterećivati.  Takođe, dr. Fiziološki Rastvor nije bila sklona davanju dodatnih objašnjenjenja, koja izlaze iz okvira onoga što ona smatra objašnjenjem, jer kašće nam se samo. Valjda. Svaki put kada bih joj postavila više od tri pitanja, narušila bih njenu nirvanu, te bi mi uputila pogled šalterske službenice na kraju smene, a ja bih se unatraške, klanjajući joj se, sa detetom u zubima, povlačila iz ordinacije.

Prilikom posete D(e), u toku koje je trebalo da razgovaramo o onome što se ne može rešiti fiziološkim rastvorom, odnosno o uvođenju čvrste hrane, umalo me nije laserski rasekla pogledom kada je videla da iz torbe vadim poveći papir sa povećom listom pitanja. Šta ću, meni je ta hrana bila strašna. Uzdahnula je duboko, tako da joj je para izlazila na uši i nos. Pa to je tako jednostavno, rekla je i izdeklamovala trio: jabuka, šargarepa i krompir. Tri dana jedno, tri dana drugo, onda pomešaš i pratiš.  Ja sam je posmatrala čežnjivim pogledom, poznata po tome da me uputstva zbunjuju, misleći se teško meni. Svaki put kad bih zucnula da priupitam nešto sastavila bi mi jedno “to je tako jednostavno” da sam osećala glupo što ne znam nešto sa čim se prvi put susrećem u životu. Tako je formirani trio preuzeo kontrolu nad mojim dnevnim aktivnostima i u trenu razbio iluzije da je hranjenje bebe jednostavno. Brinula me je satnica uvođenja, količina, kako će prihvatiti, kako ću ja prihvatiti postepeno ukidanje dojenja, jesam li sve dobro zapamtila, a šta ako negde pogrešim, da li mogu da joj naudim, kako da znam da li je dovoljno pojela?! To se onda nastavilo na pregršt potpuno nepotrebnih pitanja kao što su – da li je ova kašičica dobra, ova posuda dovoljno duboka i dovoljno široka, ovi alati za pripremu hrane dovoljno dobri? Da li je kašičica dovoljno savijena, ima dovoljan nagib, dovoljna silikonska? Da se čovek pita kako su naši nas hranili, a pre toga njih njihovi i tako dalje.

“Leti, leti, avion, brm, brm, hajde u garažu, zevaj, njam!” glasila je naša uvodna numera, koja je pratila te prve nesigurne obroke, i uz koju smo savladili strašni trio, koji je bio bauk za mamu. Avion u izdanju silikonske kašičice, malena usta kao garaža, a kašica kao gorivo. Caklile su se okice, kao svetlašca za navođenje aviona na pravu stazu za sletanje. Mljackanje lego osmeha, sačinjenog od osam belih kockica, četiri gore, četiri dole, rasterivalo je hranu do uglova usana, a odatle je skup svilenih prstića, poput malenih kistova, šarao istu po ostatku lica. Nije bila retkost da se pristupalo i poduhvatima kao što su činijica kao modni dodatak, marke šešir. Uz prilog kašice koja se sliva niz ozareno lice. Da je ta prva bebeća hrana, koja sledi nakon mlečne hrane, čvrsta kako joj ime kaže, bilo bi malčice lakše. Zakoni fizike su svakodnevno bili na testiranju. Zakon gravitacije, naročito, kao odgovor na ispitivanje šta se dešava kada se hrana zafrljači.  Bilo je zabavno i musavo. I u redu. Bilo je, sve, sasvim u redu.

I ti si u redu, mama, ako se pitaš da li sve radiš kako treba. I te kako.

Tekst je pisan u saradnji sa Najboljom mamom na svetu za Lino kampanju – uvođenje čvrste hrane bebama

Leave a Reply