Month: November 2017

Sve znam i ništa ne znam, saga samohranog majčinstva.

Ako budem vikala “vasiono, čuješ li me?!” kao Milena Dravić, iz onog “ne znam mu ime” filma, hoće li me čuti? Ili da se popnem na merdevine? Uzmem i mikrofon? Razglas? 

Delimično sam neuračunljiva, jer je emotivno stanje počelo fizički da mili po telu, znači, prsla sam. Krčkam tugu, telo mi je nalik ekspres loncu, pa ću posledično tome i da propištim kao jedan. Čuću se.

Ljuta sam što većinu vremena ne znam gde mi je dupe, a gde glava. U ovom podizanju deteta, gde sama grabim, hvatam, i kropujem džigericu i živce, na šnicle i tanki vez. Sve znam. I da je sve to normalno i za ljude. I da nisam jedina. I da nisam sama. I da će me u njenom odrastanju dočekati kilometarsko trčanje sa preskakanjem prepona. Znam da sa godinama ide više zavrzlama. Isto tako znam i da ću se saplesti. Znam da ću oguliti nos, kolena i dlanove. Znam da će mi se lice ubuđati od suza koje budem isplakala noćom, dok se krijem u kupatilu. Tamo mi je super mesto za plakanje. Peškiri na sve strane, samo dignem ruku i hvatam suzoupijač.

Sve znam. Znam i da ne delujem optimistično, a da upravo takva treba da budem naštelovana. Ne mogu, kilava sam. 

Moja optimističnost, po pravilu, ide uzlaznom putanjom kad je dete na note, sve se dogovaramo, i baš smo složne. Tako si ja izmaštam kako sve radim kako treba, kako ipak pobeđujem u disciplini “samohrana majka”. Dozvolim sebi da rastem kao kvasac od ponosa, jedva prolazim kroz vrata od svoje majčinske veličine. Tad mi i kosa lepo čuči, nije mi otečeno lice, obučem se na brzaka za posao, utegnem se u korporativne hlačice, lako, kao podmazana. Ma, sve dražesno. Ne hodam, skakućem.

Tad dođe dan kad tata pokuplja iz škole, što je ujedno dan kada provode zajedno neko vreme – čitaj par sati, jer gospodin i ne može više od toga. Bavi se spašavanjem sveta u međuvremenu, a taj Boratov kostim-uniforma, iziskuje vreme da se navuče. Nego, da ne budem bezobrazna. To je ujedno dan kada njoj proradi živac toza-nervoza i kada se ponaša kao da očima ne može da me gleda. Tata ode svojim putem nakon par sati, a ona ni da me smisli. Mene, njenu mamu. Ni ujaka koji joj je omiljeno biće na svetu. Zgazi nas kao bubašvabe, razmrlja načisto.

Mogu da budem pacifista do prekosutra, da bajem u sebi da imam strpljenja, da je to “samo” posledična reakcija viđanja sa tatom i da ga ne viđa stalno i da ne zna lepo da izrazi emocije i da ovo i da ono i da joj tražim opravdanja uzduž i popreko… Ali. Negde sigurno grešim, kad dobijam takve reakcije od nje. Samo ne znam gde.

Opet, sve znam. Znam i da joj je teško, znam da su joj misli često zbrkane. Znam da moram da joj olakšam sve to.  I ponekad mi čak i uspe.

Ljubav je lepa, ali naporna aktivnost. Sad bi me lajf koučevi liferovali na jedan paket od 50 seansi i tihih molitvi, za tričavih 1394958eur po satu.

Sama sam insistirala na njihovom odnosu. Moja doktorka, ona koja mi kaže da sam šašava, isto tako kaže da nema potrebe da insistiram i iscrpljujem sebe zarad formiranja njihovog odnosa. A ja, baš kao za inat. Uporna kao mazga. Želim da ima odnos sa svojim ocem. Želim da imaju nešto svoje zajedničko. Svoje priče, avanture, šale.

Kao svojevrsni kontrolom opsednuti primerak ženskog pola, njihov odnos sam uzela na sebe. Da ga stvorim i održavam. Zasučem rukave, izgrgoljam da namestim besedni ton, pa se zaputim put objašnjavanja, dedukcije i indukcije. Epizoda “objašnjavanje” repriza u broju repriza serije “Srećni život” na RTS-u. Znači, repriza broj 7467863.  Pričam mu i pričam, a on samo mhm-će. Dok ja pričam, on lepo odluta u neki drugi film, na neku drugu planetu, gde može na miru da se ušuškava u svoju nirvanu. Moj glas se pretvara u belu buku, a on polako tone u blagodeti meditacije. Kad završim blebet, bolje bih izgledala da me je neko propustio kroz centrifugu. Naporno mi je. Ali, i dalje to radim. Jer mislim da činim dobro.

Mnogo toga mi nije jasno. Mnogo toga ne mogu ni posle toliko vremena da razumem i svarim. Nije da se nisam trudila. Tele sam porodila, koliko sam trudova uložila. I mnogo me razmišljanja pogazilo i unakazilo. Često imam potrebu da pobegnem kao muva bez glave od misli i tog fizičkog bola koji udara po dijafragmi, stvarajući osećaj da mi je tesno u koži. Šta mi vredi da skačem kao Kalimero i vičem “nije fer”?! Opet, stvarno, najstvarnije – nije fer.

Naporno mi je da progutam neshvatljivu činjenicu da on ne plaća alimentaciju. I da ja svesno pristajem na to, da bi oni imali tata-ćerka odnos. Ne znam šta ima veći stepen upitnosti. Ukoliko pomenem alimentaciju, on se pretvara u Hudinija i ode. Magla za njim se diže. Zemlja ga guta i njega nema. Taman kad pomisliš da u današnje vreme, sveopšte i svemoguće komunikacije na raznim vajberima i mesindžerima, niko ne može da bude neprimećen – on uspeva da utekne. Mađioničar.

Ne mogu da shvatim zašto ne zove redovno. Zašto ne pita da li je zdrava, ima li jesenju obuću, zimsku obuću, da li je prehlađena, da li ima toplu odeću?! Da li bi volela da ode negde za vikend? Kako mu ne nedostaje njen glasić? Onaj njen smeh iz petnih žila? Kako mu ne fali miris njene kože, tu baš kad zaroniš nos u njen vrat, kad je stisneš jako u zagrljaj da pucaju rebarca? Kako mu ne fali njeno trupkanje stoplima po kući? Kako mu ne fali ona? Zgrči mi se grlo u pesnicu samo kad pomislim na to. Onda još više stisnem zube i prebrajam zahvalnosti, kad me ona odgurne i počasti nečim kao što je “moj tata ne bi nikad viknuo na mene”, “meni bi moj tata to dozvolio”, “tata bi ovako i onako”, “ti nisi dobra kao tata”. Ili nešto tako, ili neki kvalitetni bes izleti iz nje, pa plače, vrišti da se čuje do Babušnice. E, tad se spojim sa podom. Srce mi siđe u pete. Manja sam od makovog zrna. Oči mi se skupe na sitno.

Slike, kao na filmskoj traci, krenu da mi se nižu jedna za drugom pred očima, uz propratni filmski kotrljajući zvuk i isprekidane crtice i sneg starog na starom platnu. Javi mi se onaj izjedeni roditeljski ego, pa krene da nabraja, okidajući živce kao žice – ja sam te držala i čuvala i nisam spavala svaku tvoju boljku, držala te u naručju po čitavu noć dok ti se nosić borio za vazduh, nosila po čitavu noć ne bi li zaspla tri minuta, milovala kosu, oblačila, presvlačila, tešila, igrala se, animirila i kad sam padala s nogu od umora, dubila na trepavicama i kad sam bila prehlađena, bolesna toliko da sam puzala od iznemoglosti, selila nas u bolji život sama, pakovala i prebirala sitniš po novčaniku… Radila (i radim) po 10 sati dnevno, ne bih li obezbedila obilaske, turističke atrakcije i ostale zanimacije za oči. Podmirivala biološke potrebe. Objašnjavala, upoznavala sa osećanjima, dozvoljavala da ih ispolji kako joj volja. Odricala se povazdan svega ne bi li na kraju postala second hand i buvljak na nogama sa kalkulatorom podešenim na jadno. Zažmurim jako, stisnem usta u tanku liniju, pustim da me preplave osećanja pa ih otpozdravim. Izem ti i ego, i osećanja, i tugu, i sve đuture što ide sa tim. Izem ti i to što sam kilava. Izem ti i to što kukam kao sinja kukavica. Izem ti što nisam dovoljno jaka da se izborim sa tim gotovo ljubomornim osećanjima. Prebija me u kolenima roditeljski ego, ako to uopšte tako može da se nazove.

Tiću, što bi rekli. Evo, primenjujem i pucam. 

Vežbam da ne obraćam pažnju na to, jer na kraju, samo sam ja tu. Uvek. A ona raste. Vežbam da nabacim tricepse na srčani mišić i tu negde pod dijafragmom, gde se skuplja tuga i očaj. Ide mnogo sporo taj fitnes. Kažu, fitnes je stil života. Pomirenje sa činjenicom da mi stil života bude da neprekidno vežbam da “tiću” u svom tom roditeljskom sosu, izgleda mi kao nemoguća misija, deo 45. Ali, Tom Kruz uvek uspe da omogući misiju. Samo… Kad se suočim sa sobom u ogledalu, primećujem da nisam Tom Kruz.

 

Featured image: Photo by Greg Rakozy on Unsplash

Serija Preporuke: Dečji muzej nauke i tehnike

Oduvek sam volela muzeje. Volim osećaj koji mi donose. Volim kako mi približe istoriju toliko da postane opipljiva, mirisna, taman onoliko stvarna koliko i treba da razumem zašto i kako smo sada ovde gde jesmo.

Korak u zanimljivu istoriju.

Volim da zamišljam ljude koji su koristili izložene predmete. Volim da zamišljam kako je tekao njihov svakodnevni život, kako su doručkovali, ručali, odmarali se na sofama, divanili, mesili pogače, pekli ih dok je miris svežeg hleba zaustavljao vreme na tren, uvlačio se u nozdrve i otvarao apetit u iščekivanju postavljanja trpeze. Zamišljam kako staremajke otresaju brašnjave ruke o ištirkane, čvrste kecelje protkane ukrasima i bodovima, dozivaju razbežalu decu i okupljaju ih na tronoške. Zamišljam njihova dvorišta, bašte, porodični odlazak na pijacu i liturgiju, zvonko čukanje čokančićima za zdravlje. Miris tek samlevene kafe. Zamišljam ukaljane puteve, obuću koja ih je nosila, preskakajući blato, poskakujući od kamena do kamena. Zamišljam klokotanje vode kroz limenu česmicu. Hladna razbuđivanja, uz pljuskanje lica hladnom vodom. Stvaram u mislima žene koje peru veš, marljivo ga cede terajući miris bohora da magleno putuje kroz kuću, čineći da sve miriše na higijenu.

Zamišljam iznenađena lica na istorijskim prekretnicama. Kola na vuču, bicikl, prvi auto, prugu koja isparava na toplo, dim koji je lokomotiva ostavila za sobom hvatajući zalet za prostranstva, tramvaji, prve patike, unihop čarape, ženske pantalone, prvi karmini, pomade i puderi. Zamišljam sve to kako pucketa od novog pakovanja i mirisa na novo. Tada, nekada davno, sve je to bilo novo, dok su oni činili istoriju, tabali put razvoju tehnike i nauke, pisali knjige i radovali se novim pronalascima.

Razmišljam, istorija mi je oduvek bila dosadna u školi. Bilo je lekcija koje sam volela, ali je uvek bilo više onih koje sam prosto bubačila, ne bi li ih se što pre otresla. Gomila godina, ništa dinamično, komandant ovaj, onaj, uvek sam imala osećaj kao da treba da progutam šaku šećera na suvo. Danas, toj dosadi pronalazim razlog. Krije se u tom neshvatanju da je istorija zapravo životna priča sveta čiji smo pripadnici. I, mi, sami smo deo istorije našeg vremena. Neki od nas će ostaviti tragove u knjigama, nečije pokućstvo će biti deo etnografskog muzeja, nečiji pronalasci će spasiti ljude, nečija misao će ih utešiti…

Mesto gde je nauka čarobna.

Srećna sam, jer živimo u gradu koji obiluje muzejima i interesantnim postavkama. Za mene, koja potičem iz grada, koji je večito bio u deficitu kulturnih sadržaja, Beograd je jedno magično mesto, gde svakog vikenda možemo da se teleportujemo u drugu eru. Plan je da do kraja 2017. godine obiđemo sve (prikladne uzrastu) muzeje.

Muzejsko putešestvije je započelo u Dečjem muzeju nauke i tehnike.

Za više nego simboličnu cenu ulaznice dobićete istoriju za na dečiji dlan, kao i pristup izložbenom prostoru Srpskog Lekarskog Društva.

Dečji muzej nauke i tehnike, deluje kao da su ga deca izmaštala. Sva istorija se nalazi na jednom mestu. Na spratu ćete skakutati od ere do ere, naučnih pronalaska, kompjutera, starih predmeta korišćenih u domaćinstvu, gramofona. Zatim su tu prevozna sredstva od starih bicikala, preko kočija do automobila i lokomotive. Makete brodova, ribarskog pribora i čamaca, upriličene su pravim ronilačkim odelom – koje sam ja okarakterisala kroz sledeći uslikik: “Vidi Kai, astronaut!”. Dade optičar nekima od nas naočare i bi bogato nagrađen, za džabe. Jer, neki od nas su prosto izlapeli.

 

O, zdravo “astronaute” u ronilačkom odelu!
Oduševile su nas orgulje.
I gde je ovde ekrančić?
Džez ruke.
U šporet tonu.
A objasni mi mama, gde je ovde YouTube?
Šunj, šunj.
Kriva soba, nije za one osetljivog stomaka.
Brm-brm i robot.
To što svira to su ruke.
Crno-beli svet.
Iz kuće je izleteo na muzejsku postavu Iva.
Bebi brm-brm.
Zar nije magično, sa sve oblačcima?
U interaktivnom crno-belom svetu, gde kvadratići na podu rastu.
Kroz naselja.
Interaktivni naučni centar – koliko si težak na ostalim planetama?
Nekadašnje mesto buć-puruća

 

Muzikica.
Truc-truc.
Gusana peć uz prilog curice, živo ih zamišljam. I toplo mi oko srca.
Bicikleti.
Sedela sam za mašinom šila sam.
Kormilo.
Dok mi tvrdimo da je peglanje zamorna aktivnosti, čik peglaj na ovome!
Kako sam ponosna na čovečanstvo ponekad.
U hiljadu ogledala i odraza, u delu interaktivnog naučnog centra.
Međ igračkama, u boji.
Miris mlevena kafe mi probija kroz sliku!
Kompjuter.

Nisam u stanju, pogotovo ne sa ovako “kvalitetnim” pikselima da prenesem ni delić atmosfere i postavke muzeja. Preporuka je velika kao kuća, na tri sprata, kao i muzej. Bez nekog posebnog reda, provela sam vas kroz spratove. Zato, ako ne znate kud za vikend, put pod noge za putovanje kroz vreme.

Do muzeja se lako stiže mapa je na klik ovde.

Uživajte.

Ps. Ne dajte se zbuniti našim letnjim odevnim kombinacijama. Leto je i bilo. Nego, kasnimo po običaju.

Singl(ica)

Znate šta?

Prošle su godine od kako sam se razvela. U tom samotno-rehabilitacionom periodu, kao raspuštenica, singl(ica), počinjem život iznova i ostale bajke, izašla sam svega šest puta. Ili sedam. Ali, ko broji? Jednom sam ostala do posle ponoći. Znam, potpuno sam luda i neobuzdana. Armija ne može da zaustavi moje žurastične nagone. Nego, već oko deset počinjem da zevam. Oko pola jedanaest gledam na jedno oko.  Oko jedanaest svi đuskaju, a u meni samo đuska misao kako je moj krevet najlepši podijum na svetu. Za spavanje. I da mi je da samo stignem kući i legnem. Ko je ikada video vajdu od zabave? Od spavanja, bogme, jeste.

Šta?

Broj sastanaka pitate? Poslovnih mnogo. Personal-(nih(t)). Nije do mene, zbilja. Ja ih i ne tražim.

Ne traže ni oni mene, pa smo taman kvit.

Moje dete je zaljubljeno odavno. Kaže, to je divno. Oseća da joj srce skače. Kad vidi izabranika srca svog sva se nasmeši. Preporučuje da i ja probam tu zaljubljenost, jer je mnogo fino. Kaže, zaljubljenost ima ukus kao „funny bubble“, sladoled uz koji dobiješ sjajtastičnu tetovažu. Ako je tako, u tom slučaju bih preskočila, jer mi se od veštačkih ukusa skupljaju usta i puće na ružno.

Funny bubble leftovers

Tetovažu, i to sjajtastičnu, ne bih odbila. Takođe, preporučuje da se ofarbam u plavo. Kaže, nije da nisam lepa, ali kad bi bila plava kao ona, onda bi bila najlepša. Sinak, tvoja mama je bila plava. Toliko plava da se i udala. I napravila kijamet. Bolje je kad je mama u svojoj prirodnoj nijansi. Razboritije je. I manje nas košta.

Uvek bi me dočekale iznenađenom priče o ženama koje su iz jednog braka uskočile u drugi. Čak ne i ni u zabavljanje, onog modernog tipa “dejtovanje”. Nego u brak. Kako? Odakle? Ne osuđujem, eto, samo pitam. Kud vam volje i snage i želje? Jeste li pile neki opijum? Jeste li posetile šamana na ćilimu? Igrale dodole za lov muževa? Mlatnule ga oklagijom po glavi?

Sva je prilika da istina leži u tome da su to neke hrabre i jake žene. Spremne da se prepuste životu. Spremne da zafrljače sve tuge pod potpetice, dobro ih izgaze, da se nikada ne povrate. Vole sebe, te se sebi i posvete. To nisu one šaka jada od žene kao, na primer, ja, kukavičkih gaća nabijenih do grla. Od mene samo lete peruške.

Dok su neki od nas, pri tom mislim na moju bivšu jedinku u obliku muža, rešili da se ozbiljno pozabave disciplinom zabavljanja, neki od nas su rešili da se istom disciplinom ne zanose. Uprkos tvrdnjama, moje uvažene, doktorke da to rešenje nije zdravo po mene. Smatram da, pošto već imam doktorku za glavu, nije zdravo niti bezbedno za druge da se upuštaju u zabavljanje sa mnom. Pogotovo ne zato što sam razvedena. Zna se da razvedene žene imaju večito spremne naoštrene kandže. I bore se kao nindže. I opasnije su od kuge. Sastrave te i ćao!

Kaže meni doktorka, mlada si treba da izlaziš. Pitam se kako, kad mi se u izlasku prispava? I koliko sati u vašem delu sveta traje dan? Ona se smeje. Kaže, šašava sam. I to je neka vrsta dijagnoze, ne?

Nakon razvoda, bila sam ekvivalent kineskom ljigavcu kategorije „100 dinala“. Ima nešto tajno u mom mentalitetu i senzibilitetu i u meni kao „teti“ uopšte, da gravitiram ka kukavičluku, jadu, bacanju u očaj i ostalim egzibicijama koje za rezultat imaju ucveljenost. Shodno tome, sklona sam i bežanju u mišje rupe. Mimikrija, gde se ja stapam sa podom u plakanju i grcanju, mi uopšte nije strana. Šta više, tačno znam da zauzmem položaj koji mi najviše odgovara da otplačem turu na podu, a da se pri tom, ne čujem, ne ukočim se i ne izazivam pometnju među ukućanima. Praktično, to umeće sam dovela na nivo umetnosti. Još da uspem da se isplačem bez suza i time izbegnem posledičnu napuhanost lica. E, ali, ne plačem ja zato što žalim za izgubljenom ljubavlju. Ne, ja plačem od umora, od straha, koji se nalazi na drugoj strani ljubavi, a vezuje me za to da se vrlo često osećam nepodobnim roditeljom. Savest udari pod kolena, na ista me spusti i prenerazi.

I sad, pitam se, kako bih ja takva musava, donekle neuračunljiva, kengur-mama, u gaćama bubregarama i vunenim čarapama da ne nazebem, našla nekog?! Vrlo često ne znam gde udaram, a trebalo bi sa nekim da se sudaram? U kom selu to uspeva?! Ni u onom bogu iza tregera, da vam kažem. O bližim i da ne govorim.

Mož’ se plače i ovako. Uz pendžer. Fotka preuzeta sa www.unsplash.com

Ambiciozna, mlada ja, nije očekivala takav upečatljiv razvoj životnog ciklusa. Isto tako, mlada ja, nije imala treće oko i nije shvatala odgovornost za svoje postupke. Kad se ovako izrazim, rizikujem da se poistovetim sa nekim koga krasi nivo inteligencije stadijuma “minus”. No, svojevremeno, u nekom čitalačkom zaletu, uhvatila sam se kao pijan plota za krilaticu „Odgovorna samo za svoju odgovornost“. Svuda sam je pisala kao životni moto, ne udubljujući se previše. Pritom posmatrajući sebe sa mangupskim smeškom, odajući si priznanje za mudrost. To se zove mlados’. Ona je jednaka neosnovanoj, nepotkrepljenoj mudrosti uz prilog pocepanih hlačica, kombinovanog šarenila i, navodno, kul frizure. Dok je realnost jednaka tome da si ti skalamerija u nastajanju.

Na agendi koju sam ambiciozno smišljala, nizale su se stavke, za koje sam mislila da će se same od sebe ostvariti. Ono što ja treba da uradim za njihovo nastajanje jeste da lepo postojim. Misli su mi skakutale kao na trampolini skrojenoj od maršmeloa i slatko se ispredale u: udaću se za čoveka svojih snova, imaću decu, više komada, super posao, odlične cigaret pantalone, koje će mi pasati kao da su krojene samo za mene. Imaću super oksfordice, povazdan dobru frizuru, utapaću se u „Chloé“ bure i mirisati dok ne podavim sve oko sebe. Imaću kućnu biblioteku i putovaću gde mi prst padne na karti. U taj mekani maršmelou sam zaboravila da uračunam troškove života i neplanirana skretanja s puta. Što bi se reklo, maršmelou od love do krova. Mislila sam, naći ću i ja neki krov, sa svom tom lovom ispod njega.

Eto, poznata sam po tim nekim impresivnim idejama da je u životu sve na zvezdice.

I posle razvoda koji me je ogulio do gole kože i skinuo mi i te, moje poznate i tako voljene, kukavičke gaće, tako da su mi peruške sve u usta ulazile, treba da se upoznajem i naposletku, kao i zaljubim. Da mi štuca srca. Treperi u stomaku.

Otvori se za nova poznanstva, kažu. Izađi, upoznaj ljude, kažu. Organizuj bolje svoje vreme da bi izašla, kažu. ’Oću, onomad. Sve je to dražesno u teoriji. U praksi te malo stigne svakodnevni umor i zasićenje svime. Ili je i to još jedan u nizu izgovora koje sebi serviram? A i Desanka lepo kaže “sreća je lepa samo dok se čeka”. Dok čekam, ja ću, kao singlica, da vrtim jednu te istu pesmu, dok se ne zavolim u toj meri da budem sebi najsjajnija numera. Najsjajtističnija numera.

Počeci su divni, ne kažem da nisu. I upoznavanja su divna, ne kažem da nisu. Ali na filmu, eventualno seriji. Tamo gde mogu da ubrzam radnju. Preskočim pola. Još će posle neko da mi kaže da sam nestrpljiva! Nisam ja nestrpljiva, nemam ti ja vremena. Sad sam u najboljim godinama da se posvetim sebi. Jer sam se sasvim tupavo i nepravedno zapostavljala. Sve sam mislila da moram da učinim nekom drugom, da živim zarad nekog drugog. Hoće li mi na grobu pisati – ovde leži Jelena živela je tuđe živote najbolje što je umela?! Neće, ukoliko baš ne tražim tako, ali neću. Ako nekog mogu da razočaram, mogu sebe. Ostali će preživeti ukoliko im se ne prostrem.

Na mom mladalačkom spisku i dalje se migolje neke stavke kao, na primer, te cigaret pantalone, taj „Chloé“ koji mi je i dalje preskup parfimerijski izlet. Ali, imam dete, najvrednije, meni najlepše, najsjajnije, moju loknu tananu i plavu.

 

ps. Foto kredit za prvu sliku ide Mariji V.