Serija Preporuke: Dečji muzej nauke i tehnike

Oduvek sam volela muzeje. Volim osećaj koji mi donose. Volim kako mi približe istoriju toliko da postane opipljiva, mirisna, taman onoliko stvarna koliko i treba da razumem zašto i kako smo sada ovde gde jesmo.

Korak u zanimljivu istoriju.

Volim da zamišljam ljude koji su koristili izložene predmete. Volim da zamišljam kako je tekao njihov svakodnevni život, kako su doručkovali, ručali, odmarali se na sofama, divanili, mesili pogače, pekli ih dok je miris svežeg hleba zaustavljao vreme na tren, uvlačio se u nozdrve i otvarao apetit u iščekivanju postavljanja trpeze. Zamišljam kako staremajke otresaju brašnjave ruke o ištirkane, čvrste kecelje protkane ukrasima i bodovima, dozivaju razbežalu decu i okupljaju ih na tronoške. Zamišljam njihova dvorišta, bašte, porodični odlazak na pijacu i liturgiju, zvonko čukanje čokančićima za zdravlje. Miris tek samlevene kafe. Zamišljam ukaljane puteve, obuću koja ih je nosila, preskakajući blato, poskakujući od kamena do kamena. Zamišljam klokotanje vode kroz limenu česmicu. Hladna razbuđivanja, uz pljuskanje lica hladnom vodom. Stvaram u mislima žene koje peru veš, marljivo ga cede terajući miris bohora da magleno putuje kroz kuću, čineći da sve miriše na higijenu.

Zamišljam iznenađena lica na istorijskim prekretnicama. Kola na vuču, bicikl, prvi auto, prugu koja isparava na toplo, dim koji je lokomotiva ostavila za sobom hvatajući zalet za prostranstva, tramvaji, prve patike, unihop čarape, ženske pantalone, prvi karmini, pomade i puderi. Zamišljam sve to kako pucketa od novog pakovanja i mirisa na novo. Tada, nekada davno, sve je to bilo novo, dok su oni činili istoriju, tabali put razvoju tehnike i nauke, pisali knjige i radovali se novim pronalascima.

Razmišljam, istorija mi je oduvek bila dosadna u školi. Bilo je lekcija koje sam volela, ali je uvek bilo više onih koje sam prosto bubačila, ne bi li ih se što pre otresla. Gomila godina, ništa dinamično, komandant ovaj, onaj, uvek sam imala osećaj kao da treba da progutam šaku šećera na suvo. Danas, toj dosadi pronalazim razlog. Krije se u tom neshvatanju da je istorija zapravo životna priča sveta čiji smo pripadnici. I, mi, sami smo deo istorije našeg vremena. Neki od nas će ostaviti tragove u knjigama, nečije pokućstvo će biti deo etnografskog muzeja, nečiji pronalasci će spasiti ljude, nečija misao će ih utešiti…

Mesto gde je nauka čarobna.

Srećna sam, jer živimo u gradu koji obiluje muzejima i interesantnim postavkama. Za mene, koja potičem iz grada, koji je večito bio u deficitu kulturnih sadržaja, Beograd je jedno magično mesto, gde svakog vikenda možemo da se teleportujemo u drugu eru. Plan je da do kraja 2017. godine obiđemo sve (prikladne uzrastu) muzeje.

Muzejsko putešestvije je započelo u Dečjem muzeju nauke i tehnike.

Za više nego simboličnu cenu ulaznice dobićete istoriju za na dečiji dlan, kao i pristup izložbenom prostoru Srpskog Lekarskog Društva.

Dečji muzej nauke i tehnike, deluje kao da su ga deca izmaštala. Sva istorija se nalazi na jednom mestu. Na spratu ćete skakutati od ere do ere, naučnih pronalaska, kompjutera, starih predmeta korišćenih u domaćinstvu, gramofona. Zatim su tu prevozna sredstva od starih bicikala, preko kočija do automobila i lokomotive. Makete brodova, ribarskog pribora i čamaca, upriličene su pravim ronilačkim odelom – koje sam ja okarakterisala kroz sledeći uslikik: “Vidi Kai, astronaut!”. Dade optičar nekima od nas naočare i bi bogato nagrađen, za džabe. Jer, neki od nas su prosto izlapeli.

 

O, zdravo “astronaute” u ronilačkom odelu!
Oduševile su nas orgulje.
I gde je ovde ekrančić?
Džez ruke.
U šporet tonu.
A objasni mi mama, gde je ovde YouTube?
Šunj, šunj.
Kriva soba, nije za one osetljivog stomaka.
Brm-brm i robot.
To što svira to su ruke.
Crno-beli svet.
Iz kuće je izleteo na muzejsku postavu Iva.
Bebi brm-brm.
Zar nije magično, sa sve oblačcima?
U interaktivnom crno-belom svetu, gde kvadratići na podu rastu.
Kroz naselja.
Interaktivni naučni centar – koliko si težak na ostalim planetama?
Nekadašnje mesto buć-puruća

 

Muzikica.
Truc-truc.
Gusana peć uz prilog curice, živo ih zamišljam. I toplo mi oko srca.
Bicikleti.
Sedela sam za mašinom šila sam.
Kormilo.
Dok mi tvrdimo da je peglanje zamorna aktivnosti, čik peglaj na ovome!
Kako sam ponosna na čovečanstvo ponekad.
U hiljadu ogledala i odraza, u delu interaktivnog naučnog centra.
Međ igračkama, u boji.
Miris mlevena kafe mi probija kroz sliku!
Kompjuter.

Nisam u stanju, pogotovo ne sa ovako “kvalitetnim” pikselima da prenesem ni delić atmosfere i postavke muzeja. Preporuka je velika kao kuća, na tri sprata, kao i muzej. Bez nekog posebnog reda, provela sam vas kroz spratove. Zato, ako ne znate kud za vikend, put pod noge za putovanje kroz vreme.

Do muzeja se lako stiže mapa je na klik ovde.

Uživajte.

Ps. Ne dajte se zbuniti našim letnjim odevnim kombinacijama. Leto je i bilo. Nego, kasnimo po običaju.

Leave a Reply