Sve znam i ništa ne znam, saga samohranog majčinstva.

Ako budem vikala “vasiono, čuješ li me?!” kao Milena Dravić, iz onog “ne znam mu ime” filma, hoće li me čuti? Ili da se popnem na merdevine? Uzmem i mikrofon? Razglas? 

Delimično sam neuračunljiva, jer je emotivno stanje počelo fizički da mili po telu, znači, prsla sam. Krčkam tugu, telo mi je nalik ekspres loncu, pa ću posledično tome i da propištim kao jedan. Čuću se.

Ljuta sam što većinu vremena ne znam gde mi je dupe, a gde glava. U ovom podizanju deteta, gde sama grabim, hvatam, i kropujem džigericu i živce, na šnicle i tanki vez. Sve znam. I da je sve to normalno i za ljude. I da nisam jedina. I da nisam sama. I da će me u njenom odrastanju dočekati kilometarsko trčanje sa preskakanjem prepona. Znam da sa godinama ide više zavrzlama. Isto tako znam i da ću se saplesti. Znam da ću oguliti nos, kolena i dlanove. Znam da će mi se lice ubuđati od suza koje budem isplakala noćom, dok se krijem u kupatilu. Tamo mi je super mesto za plakanje. Peškiri na sve strane, samo dignem ruku i hvatam suzoupijač.

Sve znam. Znam i da ne delujem optimistično, a da upravo takva treba da budem naštelovana. Ne mogu, kilava sam. 

Moja optimističnost, po pravilu, ide uzlaznom putanjom kad je dete na note, sve se dogovaramo, i baš smo složne. Tako si ja izmaštam kako sve radim kako treba, kako ipak pobeđujem u disciplini “samohrana majka”. Dozvolim sebi da rastem kao kvasac od ponosa, jedva prolazim kroz vrata od svoje majčinske veličine. Tad mi i kosa lepo čuči, nije mi otečeno lice, obučem se na brzaka za posao, utegnem se u korporativne hlačice, lako, kao podmazana. Ma, sve dražesno. Ne hodam, skakućem.

Tad dođe dan kad tata pokuplja iz škole, što je ujedno dan kada provode zajedno neko vreme – čitaj par sati, jer gospodin i ne može više od toga. Bavi se spašavanjem sveta u međuvremenu, a taj Boratov kostim-uniforma, iziskuje vreme da se navuče. Nego, da ne budem bezobrazna. To je ujedno dan kada njoj proradi živac toza-nervoza i kada se ponaša kao da očima ne može da me gleda. Tata ode svojim putem nakon par sati, a ona ni da me smisli. Mene, njenu mamu. Ni ujaka koji joj je omiljeno biće na svetu. Zgazi nas kao bubašvabe, razmrlja načisto.

Mogu da budem pacifista do prekosutra, da bajem u sebi da imam strpljenja, da je to “samo” posledična reakcija viđanja sa tatom i da ga ne viđa stalno i da ne zna lepo da izrazi emocije i da ovo i da ono i da joj tražim opravdanja uzduž i popreko… Ali. Negde sigurno grešim, kad dobijam takve reakcije od nje. Samo ne znam gde.

Opet, sve znam. Znam i da joj je teško, znam da su joj misli često zbrkane. Znam da moram da joj olakšam sve to.  I ponekad mi čak i uspe.

Ljubav je lepa, ali naporna aktivnost. Sad bi me lajf koučevi liferovali na jedan paket od 50 seansi i tihih molitvi, za tričavih 1394958eur po satu.

Sama sam insistirala na njihovom odnosu. Moja doktorka, ona koja mi kaže da sam šašava, isto tako kaže da nema potrebe da insistiram i iscrpljujem sebe zarad formiranja njihovog odnosa. A ja, baš kao za inat. Uporna kao mazga. Želim da ima odnos sa svojim ocem. Želim da imaju nešto svoje zajedničko. Svoje priče, avanture, šale.

Kao svojevrsni kontrolom opsednuti primerak ženskog pola, njihov odnos sam uzela na sebe. Da ga stvorim i održavam. Zasučem rukave, izgrgoljam da namestim besedni ton, pa se zaputim put objašnjavanja, dedukcije i indukcije. Epizoda “objašnjavanje” repriza u broju repriza serije “Srećni život” na RTS-u. Znači, repriza broj 7467863.  Pričam mu i pričam, a on samo mhm-će. Dok ja pričam, on lepo odluta u neki drugi film, na neku drugu planetu, gde može na miru da se ušuškava u svoju nirvanu. Moj glas se pretvara u belu buku, a on polako tone u blagodeti meditacije. Kad završim blebet, bolje bih izgledala da me je neko propustio kroz centrifugu. Naporno mi je. Ali, i dalje to radim. Jer mislim da činim dobro.

Mnogo toga mi nije jasno. Mnogo toga ne mogu ni posle toliko vremena da razumem i svarim. Nije da se nisam trudila. Tele sam porodila, koliko sam trudova uložila. I mnogo me razmišljanja pogazilo i unakazilo. Često imam potrebu da pobegnem kao muva bez glave od misli i tog fizičkog bola koji udara po dijafragmi, stvarajući osećaj da mi je tesno u koži. Šta mi vredi da skačem kao Kalimero i vičem “nije fer”?! Opet, stvarno, najstvarnije – nije fer.

Naporno mi je da progutam neshvatljivu činjenicu da on ne plaća alimentaciju. I da ja svesno pristajem na to, da bi oni imali tata-ćerka odnos. Ne znam šta ima veći stepen upitnosti. Ukoliko pomenem alimentaciju, on se pretvara u Hudinija i ode. Magla za njim se diže. Zemlja ga guta i njega nema. Taman kad pomisliš da u današnje vreme, sveopšte i svemoguće komunikacije na raznim vajberima i mesindžerima, niko ne može da bude neprimećen – on uspeva da utekne. Mađioničar.

Ne mogu da shvatim zašto ne zove redovno. Zašto ne pita da li je zdrava, ima li jesenju obuću, zimsku obuću, da li je prehlađena, da li ima toplu odeću?! Da li bi volela da ode negde za vikend? Kako mu ne nedostaje njen glasić? Onaj njen smeh iz petnih žila? Kako mu ne fali miris njene kože, tu baš kad zaroniš nos u njen vrat, kad je stisneš jako u zagrljaj da pucaju rebarca? Kako mu ne fali njeno trupkanje stoplima po kući? Kako mu ne fali ona? Zgrči mi se grlo u pesnicu samo kad pomislim na to. Onda još više stisnem zube i prebrajam zahvalnosti, kad me ona odgurne i počasti nečim kao što je “moj tata ne bi nikad viknuo na mene”, “meni bi moj tata to dozvolio”, “tata bi ovako i onako”, “ti nisi dobra kao tata”. Ili nešto tako, ili neki kvalitetni bes izleti iz nje, pa plače, vrišti da se čuje do Babušnice. E, tad se spojim sa podom. Srce mi siđe u pete. Manja sam od makovog zrna. Oči mi se skupe na sitno.

Slike, kao na filmskoj traci, krenu da mi se nižu jedna za drugom pred očima, uz propratni filmski kotrljajući zvuk i isprekidane crtice i sneg starog na starom platnu. Javi mi se onaj izjedeni roditeljski ego, pa krene da nabraja, okidajući živce kao žice – ja sam te držala i čuvala i nisam spavala svaku tvoju boljku, držala te u naručju po čitavu noć dok ti se nosić borio za vazduh, nosila po čitavu noć ne bi li zaspla tri minuta, milovala kosu, oblačila, presvlačila, tešila, igrala se, animirila i kad sam padala s nogu od umora, dubila na trepavicama i kad sam bila prehlađena, bolesna toliko da sam puzala od iznemoglosti, selila nas u bolji život sama, pakovala i prebirala sitniš po novčaniku… Radila (i radim) po 10 sati dnevno, ne bih li obezbedila obilaske, turističke atrakcije i ostale zanimacije za oči. Podmirivala biološke potrebe. Objašnjavala, upoznavala sa osećanjima, dozvoljavala da ih ispolji kako joj volja. Odricala se povazdan svega ne bi li na kraju postala second hand i buvljak na nogama sa kalkulatorom podešenim na jadno. Zažmurim jako, stisnem usta u tanku liniju, pustim da me preplave osećanja pa ih otpozdravim. Izem ti i ego, i osećanja, i tugu, i sve đuture što ide sa tim. Izem ti i to što sam kilava. Izem ti i to što kukam kao sinja kukavica. Izem ti što nisam dovoljno jaka da se izborim sa tim gotovo ljubomornim osećanjima. Prebija me u kolenima roditeljski ego, ako to uopšte tako može da se nazove.

Tiću, što bi rekli. Evo, primenjujem i pucam. 

Vežbam da ne obraćam pažnju na to, jer na kraju, samo sam ja tu. Uvek. A ona raste. Vežbam da nabacim tricepse na srčani mišić i tu negde pod dijafragmom, gde se skuplja tuga i očaj. Ide mnogo sporo taj fitnes. Kažu, fitnes je stil života. Pomirenje sa činjenicom da mi stil života bude da neprekidno vežbam da “tiću” u svom tom roditeljskom sosu, izgleda mi kao nemoguća misija, deo 45. Ali, Tom Kruz uvek uspe da omogući misiju. Samo… Kad se suočim sa sobom u ogledalu, primećujem da nisam Tom Kruz.

 

Featured image: Photo by Greg Rakozy on Unsplash

Comments

    1. Post
      Author

Leave a Reply