Month: December 2017

Poseta botničkoj bašti – Punjenje gradskih baterija prirodom

Deo plana za valjano upoznavanje prirode i društva: poseta Botaničkoj bašti Jevremovac, u samom centru Beograda, lokacija ovde. Nazivaju je oazom mira. I imaju pravo. Opsednuta bukom saobraćaja i gradskog meteža, bašta je mirna, ponosna i nekako, kraljevska. Pobednički odoleva buci. Svojevremeno sam, kao student, odlazila sa koleginicom tamo da učimo. Bašta nam je pružala najkvalitetniju tišinu za naša filozofska učenja. To nije bila ona neprijatna, podrumska, memljiva tišina. To je ona lepa, mirisna, prijatna tešina koja se spušta na ramena i opusti telo.

Balans je nekad stanje. Nekad jogurt.

U učionici je morala da vlada tišina, tiša od tišine. Disali smo na uši, u klupama tri po tri. Bili smo sve vreme pripravni na tutanj, sa čačkalicama pod kapcima, jer je vreme na časovima biologije hvatalo formu crne rupe. Cenjeni nastavnik Jeremić, magistar biologije, strastveni biljar i travar, monotonog glasa i držanja, smatrao je da je samo njegovo prisustvo dovoljno interesantno i pojavno. Svoj posao je shvatao veoma ozbiljno te je svaki čas koristio da deklamujući istrese na nas taksionomije, izređa latinske nazive i termine kao da nam je latinski maternji jezik, i jedva čekao da nas izvede u školsko dvorište, na čas u prirodi, kako bi probrčkali ono malo zemlje i ubrali koji maslačak, biološke marke Taraxacumiz porodice glavočike. Posebno je voleo biljku šafran, a i mi smo je uzimali za “omiljenu”, jer smo njenu anamnezu znali da otpevamo i u komatoznom stanju. I dan danas, ne znam šta sam jutros doručkovala, ali znam da izbrzam “šafran – Crocus sativus, višegodišnja biljka iz porodice Iridaceae“. Živo se sećam kako ponavlja “vratite se prirodi”, dok smo mi petaci zevali iz petnih žila, željni da zvoni za kraj časa da pobegnemo u prirodu. Onda je došao herbarijum, u našem razredu poznat kao – onaj ko ispresuje presečenu jagodu dobija peticu. Kad sam ja nastajala, sve sile su se potrudile, da mi obezbede potpuni netalenat za presovanje biljaka i roditelje koji su smatrali da deca sama treba da rade domaće zadatke. Nije mi jasno zašto nisu na vreme reagovali kada su videli moj aljkavi herbarijum. Jagodu ispresovala nisam. Pokušala sam, nije da nisam, ali je svaka ispuštala svoju crvenu dušu po papiru toliko da ni njoj ni papiru nije bilo spasa. Preživeh i taj herbarijum. A zaista sam mislila da mi je tu konac života. Jer je dosada đavolja rabota.

Ulaz u japanski vrt.

Niko me nikad nije zaustavio i pitao da li znam latinski naziv vitih jela, recimo. A ja se sećam i njihove šire i uže porodice Pinaceae, svih igličastih rođaka, izbojka pločaste baze. Pamtim da ih ima oko četrdesetak vrsta, da se granaju pršljenasto. Da dolaze u obliku raskošnih, plemenitih, svetih i gorostasnih rodova. Josif Pančić bi se krstio levom rukom i nogom da je čuo naš razred, koji kao sumanuta hijena, brza da ispriča rod, porodicu, klasu, odeljak, rasprostranjenost po metru kvadratnom na veoma jadnom latinskom narečju.

Sve sam biljno i životinjsko carstvo videla kroz latinske nazive, bili su mi mrtva priroda koliko je i sam latinski bio mrtav jezik. Sva ta suvoparnost učenja, bez interakcije, učinila je da priroda i svet oko mene bude siv, bez nekog smisla. Recite da sam šašava, ali sam ozbiljno rešena da svom detetu predstavim nauke korak po korak, kao zanimljivo, živo tumačenje dokle nam se pogled pruža. Pa i ta biologija, biljarstvo i travarstvo nije sažvakana prazna slama. To su divna znanja i smatranja, samo ih treba približiti na pravi način. Da to bude sadržajno, a zanimljivo, opipljivo i obojeno.

Viktorijanski staklenik.

U poseti Botaničkoj bašti Jevremovac, srela sam neke stare prijatelje latinske nazive. Nisam ih upoznavala sa ćerkom. Ima vremena. Poznatima sam se mangupski osmehnula, jer se znamo odavno, a nepoznate sam ostavila kao takve. Sada sam udisala tu prirodu, posmatrala je s divljenjem. Upoznavale smo biljke – neke su nam bile simpatične, neke čudne, neke su bile bodljikave i opasne, a neke slatke i mile. Videle smo biljke koje rastu u pesku, vodene biljke, oslušnule pustinjske kaktuse, tropske i kišne šume. Daleki svetovi flore, brižljivo su okupljeni pod jednim krovom, nama na upoznavanje.

Šta nam se najviše dopalo? Japanski vrt i viktorijanski staklenik. U njemu je drvo banane. Hej, drvo banane u centru Beograda. 

Koga smo vodile? Baku. Što će reći, prikladno je za sve uzraste. 

Cena karte? 250 dinara po osobi. Deca ne plaćaju.

Naštelujte sat tako da imate vremena da jedan ili više slobodnih dana posvetite obilasku Botaničke bašte. Punjenje gradskih baterija prirodom je uvek poželjno.

Tekst je pisan u saradnji sa roditeljskim portalom Detinjarije

 

Mali istraživač.
U betonskoj džungli.
Može i u dnevnu sobu.
Sukulenti.
Međ kamenom cvetak zanovetak.
Baka – prisutna.
Jezerce u zatvorenom.
Mostić japanskog vrta.

 

 

Tulumba i Singi Lumba

Bio je utorak. Veče. Vraćala sam se s posla i jele su mi se tulumbe. Opet. Željna sam onih bosanskih, sočnih tulumbi, koje baka šalje iz Bosne. Odavno. Kod kuće zaorim: „je l’ znate šta mi se jede?“, a ukućani horski odgovaraju „tulumbe!!!“ Ne bih smela slatko, ali bih i te kako slistila te tulumbe. Prave bosanske.

Poprilično sanjarskog izraza lica, noseći se mišlju o tulumbama, ušla sam u knjižaru. Njuškala sam tražeći Marka Đorđevića. Tražila sam knjigu čiji je tvorac, ne stvarnog čoveka. Mada, iskreno, stvarno ne bi bilo loše da nađem i stvarnog čoveka Marka Đorđevića. U ovom trenutku, njegova knjiga je već pročitana. Po preporuci jedne keve. Rekla mi je, čita se za popodne. I tako i bi. Doduše, zaboravila je da mi kaže da njegova knjiga ima ukus na tulumbe. Dobro, možda njoj nije. Možda joj je imala ukus na avokado ili nešto egzotično. Markovo Nije to ništa je sve, samo ne ništa. Sad imam osećaj da ga poznajem, da ga prepoznajem u sebi, da delimo iste misli. Pitam se, bi li ga prepala ako ga sretnem u gradu, nekim čudom i vidim da sam ga srela, pa ga stegnem i zagrlim i zamolim ga da se prošetamo? Odemo na tulumbe? Kažem mu da sam ja bila isto dete kao i on. I da sam do sada verovala da sam jedina takva. Nakrivljena.

Nego…

Njuškam tako, obrćem i okrećem knjige, prodavačica mi diše za vrat, boji se lopovluka. Ja se bojim ometanja ličnog prostora u radijusu od pola metra, ali ko me šta pita. Prodavačice vole da njuše kupce. Dobro je da sam se tog jutra, spremajući se za posao, kvalitetno potopila u bratov parfem. Jes, jes, muški parfem. Volim mu miris, pa me njegova polnost ne dotiče. Kao što rekoh, prodavačice vole da njuše kupce, ali sa sigurnošću znam da ne vole „kobajagi“ kupce. To su oni, koji na pitanje da li im treba pomoć, odgovaraju „samo razgledam“. Bila bih i ja kobajagi kupac da nisam, u trenutku, kada mi je već postajalo klaustrofobično i neprijatno nanjušila Markovu knjigu. Obradovala sam joj se kao zvonu za kraj dosadnog časa. Stegla je na prsa. Udobno joj sigurno nije bilo, nema tu mnogo potpore. Bila je poslednji primerak. Sad sam već delovala kao lopuža, te sam rešila da odšetam do dečjeg odeljka. Moja odluka je obezbedila prodavačici kratki trening, a meni je obezbedila, naravno, pratnju. Za vrat. Njuš-njuš.

Kad pazarim knjige, prećutno podrzumevam pravilo „meni jedna, tebi jedna“. Meni jedna knjiga, Kai jedna knjiga. Biram pažljivo, pipkam, mirišem, listam. Pobornik sam upečatljivih, nezaboravnih ilustracija praćenih zanimljivim pričama. Volim neobične priče koje pružaju gimnastiku malenim vijugama, pokrenu lavinu pitanja i maštanja.

Prevrćem knjige, ovo imamo, ovo smo čitale, u glavi mi se bosanske tulumbe bacaju u sevdah, kad ugledah korice ispisane sa „Singi Lumba“. U prvi mah, pomislih, ludim, evo tulumbe mi se halucinirano ispisuju po koricama.

Jesam li ja Hari Poter? Da li je ovo stvarni život? 

Lumba-Tulumba. 

Njuš-njuš. 

Tvrde korice. Kvalitetno izdanje. Uzmem je, otvorim i brzo zatvorim. Kupujem, prodato! Uzimam! Ovo je kao da sam ja smišljala i crtala. Naslov kao da mu je sama Kai šapnula – „Singi Lumba i čarobno drvo olovaka“. Eno me u književnom transu. Ja vam se, tako često, usplahirim zbog knjiga. Osećam se pobedonosno. Kao da sam osvojila Midžor. Znam da bi bila fora da sam rekla: „kao da sam osvojila Himalaje“, ali poznajem ja sebe i svoje mogućnosti. Ne bih se preterivala.

Kod kuće me čekale moje plave zjapeće oči. Evo, čitamo odmah. Prema još jednom, u moru prećutno podrazumevajućih pravila, kući sam se vratila gladna kao životinja. Sela sam da jedem, uz prilog Kai i nove knjige, pa sam preko zalogaja, srčući paprikaš, čitala naglas i pazila da ne okadim novu knjigu prskanjem iz usta.

Singi Lumba je devojčica. Slatka. Preslatka. Nastanjena međ’ toliko živim ilustracijama, da ti se čini da će svako malo da iskoče u 3d. Singi Lumba je nastala iz grafičke olovke Slavimira Stojanovića. Pisao je i ilustrovao za svoju ćerku. Knjiga je posvećena njoj. Negde na putu od prve do poslednje korice, krije se i značenje Singi Lumbe – ali to vam neću otkriti, to ćete morati sami da saznate.

Singi Lumba je i sanjar. Maršutu do sna čine polomljene, neodgovarajuće bojice. Nisu kao one Bic što si mi kupila, one što se ne lome, primetiće Kai. Nisu, izgleda. Singi Lumba, verovatno nije upoznata sa Bic-ovom novom linijom nelomljivih bojica.

Tbc-tbc-tbc samo u snu, ljubav postoji za nas tbc-tbc-tbc. Ne mogu si pomoći, priča o snu me povela maršutom ’90-ih. Sećate se ove pesme, uz nju se đuskalo u Đogani stilu? Ono trčiš u mestu, praviš grimase kao da povazdan snimaš spot, padaš u nesvest, polu-špagu, ukrštaš kolena i ruke da bi dobio efekat da menjaš mesto ekstremitetima… Tbc-tbc-tbc.   

Sad ozbiljno. San je mesto gde Singi Lumba rešava domaći zadatak. San je mesto gde rastu čarobne olovke i upoznaje se drug sa planete čarobnih oblaka, po imenu Felipo Bibi. Kao moj deda Bibi, uzviknuće Kai, ponosna, jer se deda našao u knjizi. Deda je njen pradeda zapravo. Dečak Felipo Bibi nosi smešne naočare, malo krive, malo prave. Jedan okvir kvadratast, a drugi okrugao. Takva je moda na njegovoj planeti, zaključiće Kai. Ima i krilca. Malena, providna, tanana da odleti do svojih čarobnih oblaka. Naš deda nema krilca.

San je sačinjen od magičnih oblaka koji žive u našim glavama. U snu se, po toj nebeskoj vatici, skakuće do rešenja. Snovi su za decu. To je njihova zona. Snovi se kroje za njih, zbog njih. Snovi su kuća magije, dom čarobnjaštva, okrilje mašte. 

Da li mogu snovi da se pipnu? Gde žive snovi, pitala sam Kai. U mom mozgu, u glavi, ne možeš ni da ih vidiš, ni da ih pipneš, mogu samo ja, odgovorila je. To je kao neka magija. Kao i sama Singi Lumba. I tulumba.

Tekst možete da čitate i u ambijentu kod Keva.rs