Kasandra, atomi i nukleusi ili neprežaljena ljubav.

Ima ljudi koji vole svoj rodni grad. Imaju prijateljski odnos sa njim. Da je osoba rado bi divanili i pijuckali kaficu. Onda, ima i nas koji ga ne volimo. Da je moj rodni grad osoba najradila bih ga zalomila zavrat. Šutnula kao dete u koleno, ugrizla. Ne volim ga. Uvek sam bila previše široka za njegove uske trotoare, previše slobodna za sva usta koja u njemu žive, previše ćaknuta za njegovu uskogrudnost. Ne mogu da kažem da se nisam podešavala da se nađemo na istoj talasnoj dužini. To je cvrčalo, siktalo, pištalo i šuštalo od silnog štela, ali nikada nije leglo. Stvarno sam pokušavala. Imam čak i primer da priložim koliko sam se trudila.

Bilo je to davno, pre nepregledne serijske scene, na kojoj se danas bore za gledanost turske, latinoameričke i indijske serije. Da tekst ima efekte, rečenice bi se sada uplele u kadar, gde kamera napeto prilazi mom licu, ja je dočekujem očima koje uzimaju oblik jajeta na oko, a lice oblik kao da mi nešto smrdi. Senzacionalno. Napeto. Nesvakidašnje.

Treći kanal, 1997. godina, Kasandra vrši opsadu nacije. Imam 11 godina i mnogo mi se ne dopada Kasandra. Jo soj tu madre, maldita asesina, mi ermano nestali blizanac, babe – veštice po životnom opredeljenju, usukane u korpo odelca, a korpo nisu, obitavaju u mermernim palatama i kad god se nešto bitno dešava one su na stepeništu. Drže se za gelender, čašu i bisernu ogrlicu. Frizure su im skalamerije, natapirane na fontanu koja želi da bude gejzir, utopljene u lak za kosu. Postidele bi svaki tornado. Sve su se zvale kao gljivična oboljenja – Kandide, divlje ruže i anheli. Inače, meni je Kasandra mirisala na soc varijantu frizerskog salona, na minival i frizersku uniformu, onu roze ili plavu sa povećim džepićem preko intimne regije, odakle vire češljići za tapiranje.

Jo soj tu madre.

Ako do sad niste shvatili, vreme je da vam kažem direktno. Meni, uvek, i ono nešto što ne bi trebalo da  miriše na nešto, miriše na svašta. Tako, sreća miriše na svežu štampu i toplu kafu. Ljubav na mandarine. Ljutnja na zagoreli pasulj.

I, dođe Kasandra. Narod poludi. Sve sami Kasandrini svedoci. U mom razredu minijaturne verzije Kasandrinih svedoka. Moje ja, ne želi da bude Kasandrin svedok, ali vidi da mu preti ostrakizam pa se ’vata u kolo. Teram babu da gleda umesto mene i sklapamo dogovor da mi prepriča, kako bih bila u toku. Mene je tada zanimao ICQ i loša internet dial-up konekcija. Ko se seća, evo mu cvetić! Baba se, pak, previše unosila. Detaljisala, empatisala, busala u grudi. Mnogo je teško podnosila Kasandrin k’smet. Upinjala sam se da upijem i shvatim, ali ko je tu kome brat, majka, deda i presveta bogorodica, uteralo me u smatranje da mora da sam glupa.

Pa sad, neka mi neko kaže da se nisam trudila!

Dok sam se ja godinama trudila da se uklopim, i pri tom, u najavi propadala, planeta se okretala, brojala godine te sam iz deteta koje ne voli svoj grad, stasala u devojku koja ne voli svoj grad. Utom se grad zaista potrudio da mu dam šansu da mi se svidi. Smislio je da mi treba par. Par koji će nositi asics old school patike i bele majice. Par koji će imati divna ramena. Toliko specifične pokrete ruku, da je izgledalo da će svakog momenta izvesti čarobnjaštvo nekakvo. Par koji će voleti tetovaže, moj pirsing i moje sulude ideje i zamisli. Par koji će voleti da mi čita Dostojevskog. Par koji će me odvesti na prvu drum’n’bass žurku. Par zbog koga ću prvi put iz izlaska doći kući pred zoru. Par zbog koga ću na kraju želeti da budem samo senka. Grad je hteo da taj moj bol ima plave oči. Da, ima, sadašnje vreme, iako dirinčim o prošlosti. Ne bi valjda živog čoveka sahranila zarad literarne lepote. Jeste da je poetičnije reći „imao je plave oči…plavu kosu…ruke i noge“, ali nisam vam ja tamo neka spisateljica. Da bi me uništio valjano, dao mu je smešak u koji sam mogla da buljim danima. Onako. Eto, čisto, onako. On dok me gleda, trepće, ja odo’ u drugo agregatno stanje. Nije bilo atoma mog bića koje protoni njegovog nukleusa nisu privlačili. Tad je grad bio lep. Tad je grad namestio da mi svaki trotoar paše. Napokon sam našla svoj tetris, gde sam se uklapala, kako god se okrenem. Tad me je grad pustio da budem svoja. Pustio je nas dvoje da đuskamo u svom ritmu. Gušili smo sve metalofone grada, kao onomad kada sam ja na času muzičkog davila sve metalofone svojom melodikom. Doduše, i to naše dugo, meni je bilo kratko. Sve je to bio deo paklenog plana grada da mi da do znanja da mi u njemu nije mesto i da treba da izvršim telesni transfer. Što dalje. Asfalt u gradu je postao vreo, mekan, gutao je stopala. Nije to bilo od avgusta, iako je bilo užeglo i teško leto. Disao mi je stomak, jer pluća nisu mogla. Atomi su mi se rasuli svuda, jer ih, taj jedan željeni, nukleus više nije hteo.

Hipnotizirana sam bila. Ovako.

Telesni transfer – urađen. Ja:Grad 1:0. Vodila sam.

Taman mi je bilo super. Rodila sam dete, genijalno se udala, još lepše razvela, završila neke škole, govorila strane jezike ko’ maternje, pešačila svetom. Zaboravila na grad koji nije mario za mene. Tad se vratim u kratku posetu, reda radi. Da kuća i ljudi ne propadaju od mog izostanka. Kad tamo. Nukleus glavom i bradom. Ramenima i očima. U beloj majici. Sa drugim skupom atoma u ruci. Onim skupom atoma jezgra zvanog „verenica“. Prelepi. Nasmejani. Srećni. Super atomi, njih dvoje. U gradu gde parking servis ne postoji, požurila sam da mi parking ne istekne. U gradu gde sam morala da se pretvaram da gotivim Kasandru, pretvarala sam se da nisam malo umrla, kada sam videla silu za koju sam mislila da će me ponovo vezati za sebe. Sila je bila nedostižna i ne usmerena ka meni. Pretvarala sam se da tuđi životi stoje, dok moj igra ča-ča-ča-2-3 i da samo mene čeka. Pretvarala sam se da sam zaboravila da sam bila srećna što nam prezimena počinju istim slovom. Pretvarala sam se da sam zaboravila da sam se neizmerno zabavljala pisanjem svojih inicijala, imajući njegovo prezime na umu. Otvorila sam dlan i pustila šaku soli da je vetar odnese. Projurila pored najlepše ulice u gradu, tamo gde je nekad živelo nešto naše. Progutala knedlu. Blago se šlogirala.

Ima gradova koji matično nisu tvoji, a takvi postanu.  Jer imaju kapacitet da te prihvate. Jer im ti takav širok, blesav, ćaknut ne smetaš. Hoće te bez da treba da voliš Kasandru, i da se kriješ od nukleusa koji je bio toliko voljen, da ti se činilo da ćeš pući kao balon od sapunice.

Kod kuće sam. Ne držim se ni za gelender ni za čašu ni za bisernu ogrlicu niti imam mermerne stepenice da zastanem. Ne pretvaram se.

Neki drugi nukleus dolazi. Nadam se.

Photo credit Unsplash

Comments

  1. Mama

    Divan tekst. Razumem i osećam svaku reč i zarez.
    Budi otvorena, gledaj široko i diši duboko. Nikada se ne zna gde i kad se desi novi nukleus, nekad preko noći.
    Ljubi te mama 💖

Leave a Reply