Internete, eve me!

Saga iz četiri priče i jednog zaključka

Postoje razne službe u državi. Odmah znam da nabrojim par – služba za zaštitu ustanovnosti, pa služba za zaštitu bilja, zatim služba za zaštitu arhivske građe, te potrošača i radnika. Ima ih još. Doduše, dok su ih razni formirali, pisali im programe i tačke dnevnog reda, neko je zaboravio da se doseti službe za zaštitu roditelja. Pod tim ne podrazumevam čepiće za uši. Koliko god jaki bili, ti ćeš da čuješ svoje dete kako krešti na udaljenosti Beograd – Babušnica. Kada bi mene neko pitao, a srećom me ne pita, kako treba da izgleda služba za zaštitu roditelja, ja bih mu momentalno izdeklamovala sledeće:

  • Kada dete stasa u uzrast kada je spremno za bilateralne pregovore, roditelja staviti na posebnu vegansko-joga ishranu, da šmrče nekakve mesečeve prašine i broji mesečeve mene, kako bi postigao nirvanu, mir i diplomatske sposobnosti Dalaj Lame.
  • Uspostaviti režim i zakonski obezbediti roditelju budističku staloženost nakon 17h. Nakon celodnevnih mentalnih seksualnih aktivnosti na poslu, garantovati mu da se kući vrati raspoložen i oran da bude sirena, gusar, da skače i daje glas lutkama, da peva i bude hodajuća karikatura.
  • Obezbediti roditelju obuku „ostaviti posao na poslu“.
Sve roditeljske dnevne joge.  credit: pintrest

Nirvana. Meni je oduvek bio interesantan hinduizam. Nisam posebno istraživala, niti se udubljivala, samo su mi oduvek ti njihovi bogovi delovali srećno. To je onaj izraz sreće koji bih opisala kao „izgledaju srećno kao da ne mogu da poveruju da su srećni“. Kad im posmatraš likove komični su. Još i činjenica da skoro svi jašu neku životinju. Na primer, Ganeš – na čemu on putuje? Na mišu. On se lik-bog-čovek, vozi na mišu.

Dremka. Je l dremate vi? Da li se sećate kako izgleda dremka? Kad sedneš samo pet minuta, zabaciš glavu unazad i upadneš u oblačić dremke, onako slatko, pa ti ušuškano i toplo? Znam, i ja se ne sećam. Kad smo mi bili klinci, čik nađi roditelja koji ne drema posle posla. Dođe kući u tri popodne. Ostalo mu još pedeset sati od dana. Legne. Rezerviše daljinski. Mogla sam da dubim na trepavicama da me pusti da gledam Nindža kornjače kad se meni ’oće.

Vikend. Neverovatno je kako se i dalje zavaravam da ću se odmoriti. Čitave nedelje kukam kako jedva čekam vikend da se odmorim, kad ono… Kako subota osvane, tako od kukuriku petle kreće mentalno razgibavanje u najavi praćeno fizičkim. Roleri, bicikl, Kalemegdan, Tašmajdan, Mars, Jupiter, bazen, izložba, ručak, sladoled, radionica… Spisak nigde ne nalaže dizanje nogu i ležeći položaj. Spisak nalaže da radim na solarno punjenje. Jok. Ja radim na spavanje, a i to godinama radim ofrlje. Spavam na jedno oko, u pripravnosti, pa kad u sred noći kaže: „Mama, pokrij me!“ ja đipam kao rumunska gimnastičarka i pokrivam. Pravim se budna, kad se ona bunovna u crnilu noći doseti da me pita: „Mama, jesi li u stanu?“ Gde bih bila crno dete, kad sam pa otišla?!

Dođosmo do ključne tačke. Tačke vrhunca roditeljske struke. Tu ključa i tu je kritično. Doneti dekret:

  • Zarad zdrave svesti i pameti, obezbediti roditelju odvikavanje od instagrama, fejsbuka i kojekakvog beznačajnog pretraživanja društvenih mreža. Da kažemo #stop#skrol ajmo malo pravi život. Na noge lagane. Idemo. Razgibavanje. Ne palčeva. Pusti palčeve na miru!

Android. Iphone. Koliko ste se puta, samo danas, uhvatili u mrežu besciljnog skrolovanja? Palac desne ruke istrenirano ide gore dole i lupa dva puta za srce. Inače, mislim da je pravo vreme da vam kažem da sam ja jedan divan, posvećen roditelj. Sa mobilnim u ruci. Jer je to moj davno izgubljeni androidni brat blizanac, moje srce na rukavu, s kojim sam se nakon toliko godina razdvojenosti, napokon, spojila. Roditelj kao ja je pravo blago. Đavo je odneo šalu onog momenta kada mi je dete reklo: ma, pusti više taj telefon! Da stvar bude gora, u tom trenutku, ja ništa nisam ni radila, buljila sam u slike tuđih vikenda u onim instagram scenarijima sa balonima, konfetama i modernim kolačima neonskih boja. Zovem ih nadrogirani kolači. Nije normalno da kolač svetli i šljašti! To se ne jede. To se vodi na rejv. Ali, opet. Eto me, gledam, gubim vreme i lupam srca. Umesto da ih lupam u stvarnom životu. Blam. Skandal.

Ako ovo nije poražavajuće, ne znam šta jeste.

Pasus gore, spominjem dremku. Tako spominju roditelji i disciplinu, balans, savete lekara, zdrav život, sve go pedagoški biser do bisera. Kvaka je u tome da svi roditelji poprilično maskiraju istinu. Sva je prilika da se suva istina krije u tome, da čak i da dobijemo vreme za dremku, ne bismo se otisnuli u carstvo snova. Bilo bi internete eve me!

Jedino što mogu da kažem u svoju odbranu i odbranu roditeljskog roda jeste – sve je to posledica stresa. Prema slobodnoj proceni, stres je krivac za sva moja i tuđa (neželjena) ponašanja. Naš problem je što imamo izbor da biramo kako ćemo da se nosimo sa stresom. Furamo „internet je najbolji lek“. Da se razumemo, lek je najbolji lek. Nego, eto, meni je internet poput bele buke. Treba mi taj momenat gde postajem tele i buljim u šarena instagramska vrata.

Gde čitate ovaj tekst?

Na bratu androidu?

Idem i ja sad, da me ne pita: „mama, da li si živa ili da počnem da govorim hrvatski?“ Ne razumem (ni ja). Očigledno je ukapirala da se trgnem kada počne da govori na drugom jeziku. Progovoriće kineski, a ja neću znati.

Leave a Reply