Pihtija u akciji

Oporavila sam se jedva. Ne smem da kažem da je oporavak bio „na mišiće“, jer su, upravo, oni bili uzrok posledičnog oporavka. Ti mišići su bili teško upaljeni, stegnuti, kao balvani. Kretanje sam vršila mestimično i bolno. Iz kreveta nisam ustajala, već ispadala, rol fazon. Uz stepenice sam se pela i niz njih silazila bočnim stilom, psovkama obasipajući svaki korak koji bih napravila. Piškila sam, maltene, stojećki. Imala sam potrebu da plačem, ali su mi i kapci dobili upalu trepavičnih bicepsa, pa sam izbegavala i da trepćem, a kamoli da koristim nagle pokrete, koje cmizdrenje pravi.

Bila sam pokretni cirkus, jer je izgledalo kao da sam jahala burad. Doduše, ukoliko bih bilo kome otkrila „tajnu“ mog, sve samo ne suptilnog, hoda, svi bi se ozarili na spomen fitnesa i čestitali. Usledila bi kolektivna deklaracija i isticanje činjeničnog stanja kako je upalni bol, dobar bol, svi to vole, jer je to znak uspešnog treninga.

Fora je u tome, što sam ja traljavo odradila trening i opet dobila upalu mišića.

Realni prikaz moje malenkosti u teretani. photo credit unsplash.com

Ima tome već dosta, kako vežbuckam svako malo, ali umereno. Čitaj da se ne umorim, jer vučem neke umore sa ostalih strana, pa da se ne opteretim. Što bi rekli, da se ne prenapregnem. Zapravo sam veoma lenja. Šampionski lenja. Zašla sam u neke godine, kada treba da znam da se zdravlje ne uzima zdravo za gotovo i da ovaj telesni mehanizam moram da podmazujem i da mu se umiljavam, ne bi li me služio još pola veka. Još onomad, kad sam bila na dopleru kolena, pa mi našli vodu i otkrili da mi je hrskavica na jednom kolenu stanjena kao flis papir, trebalo je odmah sutradan da se dozovem pameti i krenem da se podmazujem, kad ono jok. Doduše, tog istog dana, jer nesreća nikada ne dolazi sama, pala sam niz stepenice na bivšem radnom mestu, zbog svoje izuzetne spretnosti i povredila levi članak, istanjila ligament i dobila elefantijazu stopala. Ležeći na podu, koji je dočekao moj pad, ne samo da sam vikala „pomozite mi“, već sam i sevala belim boksericama, koje sam nosila ispod haljine, čiji je donji deo, usled gravitacije i stremekanja, pokrivao lice, umesto dupe. Onda sam morala da oporavim stopalo i dovedem ga u mobilno i modno stanje – jer patike nisam uspevala da zavežem do kraja, pa sam izgledala do pola fensi i uredno, od pola kloš.  

Nego, što bi rekli, za akciju važi parola „bolje ikad nego nikad“. Tako i završim na grupnom treningu u teretani. Da vam osvežim pamćenje, i vratim koji pasus iznad, gde preuzimam odgovornost za traljavo odrađeni trening. Uhvatila sam sebe više puta kako zabušavam. Zabušavajući sam se trudila. Žene oko mene radile su sto na sat, đipale i prevrtale se kao da su od gume, a ja sam vežbe na podu koristila za odmor, krijući se u mrtvom uglu, gde sam bila vidno nedostupna vodilji treninga. S vremena na vreme, ovako ćorava na daljinu, videla sam sebe kao paradajz crvenu mrlju u ogledalu, i molila se da se ne šlogiram. Sa mene je voda lila. Negde, nakon pola sata treninga, noge sam jedva podizala, ruke mi bile rezanci, i pravila sam pauze svako malo da se osvrnem oko sebe i posramim agilnošću sviju oko mene. Bakica tik do mene je huktala i puhala, toliko da sam neprekidno zverala da ulovim taj prečistač vazduha sa kojim sam je pomešala. Glumeći jonizator bakica je vežbala i dominirala. Mene bi sramotica. Pritom su mi i helanke bile neprilagođene đipavom treningu i fitnesu, pa sam ih u skladu sa mogućnostima, podizala jednim ručnim rezancetom da sprečim sevanje belih gaća. U tih pola sata popila sam litru prolom vode, koja mi je izvirala iz svih pora na telu. Ako nešto ne volim to je oznojaž. Jer posledica oznojaža je lepljivost čitave telesne površine, kose i odeće. Zamišljala sam scenario izuvanja patika u svlačionici. Rekoh sebi, ako sad ne ošamutiš nekog, nikad nećeš. Nakon četrdeset pet minuta treninga bila sam šaman na drogama i ćilimu, mlatarala sam rukama levo desno, izgledalo je kao da sam u transu. Sve ostale su bile sasvim u redu. Njima ništa nije falilo.

Istezanje na kraju treninga dočekala sam kao dete prvi sladoled. Totalno nokautirana, dok smo se kao mačke istezale, dremala sam slobodno naslonivši lice na strunjaču, koja je bila toliko čista da je u svesnom stanju prstom ne bih dotakla. Sutradan su mi izrasle dve bubuljice na obrazima. Sve micelarne vode i gline za čišćenje lica nisu mogle da mi pomognu. Jasno je da sam osetljiva i kilava. Moj opstanak na ovom svetu je misterija. Biće da mi je na stotine pročitanih knjiga ulilo neke veštine za preživljavanje. Držaću se moje mentalne teretane – knjige.

Rečenice teretanice. photo credit unsplash.com

Inače, ka teretani sam se zaputila entuzijastična, ponosna na svoju odluku, kipila od elana, bila sam spremna da osvojim svet. Psihički sam se pripremila na pojavu trbušnjaka, čisto da se ne bih uplašila od lepote koje su sam sama sebi najavila. Jeste, ja sam jedna od onih što odradi tri vežbe za šest minuta, a onda se ogleda u ogledalu četrnaest minuta i klima s odobravanjem, kako se nazire jedan i po mišić kad se napne. Nego, u povratku iz teretane bila sam na ivici odustajanja od života. Jer se tu uzbrdica, koju sam pre sat i kusur savladala bez graške znoja, preobrazila u nizbrdicu. Noge, pihtije, koje sam vukla, nisu sarađivale, motale su se u špagete. Došlo mi je da lepo sednem i plačem, jer mi se činilo da se kući neću vratiti. Kakav tužan, tragičan i komičan povratak domu. Dane koji su usledili provela sam na brufenima i andolima.

Došavši kući, nezadovoljna, utučena, prebijena, kuvanih stopala, bila sam ljuta na sebe jer:

  • sam van forme i života,
  • sam totalno demotivisana,
  • su me žene starijeg čina prešišale i ostavile da gutam maglu,
  • sam kmeza,
  • imam helanke koje gube u borbi s čučnjevima i padaju mi do kolena,
  • imam patike za vežbanje koje su se skupile od pranja u mašini i žuljaju me,
  • mi tolerancija na bol i upornost u teretani opada kako pogledam kropiće topiće, markirane helanke i izvajane trbušnjake koji iz njih rastu,
  • sam od Jovanovića, a mi smo ti tako, nekako, maleni, kratkih nogu i ruku, isturenih dupeta, stomaka na sprat i valjuške, nespretni i skloni gojenju na vazduh.
Jovanovići u vodi. photo credit unsplash.com

Zapravo, to je. Čitava ova ujurduma oko vežbanja, nije do mene relano, već do loze Jovanovića. Sve sajle smotane, plivaju s gumom, ili plivaju tako što se s mukom održavaju na površini, mlatarajući rukama toliko da je voda brenda more, reke ili jezera u opasnosti da ostane samo rupa. Toliko se praćakaju u borbi sa površinom koja nije kopno. Nas je najbolje samo ostaviti da stojimo. Mada ni tada nismo u potpunosti bezbedni, jer umemo da se preturimo ako nemamo za šta da se pridržimo. Jer smo zamišljeni. Jer uvek biramo da selektivno postojimo, čujemo i mislimo. Na kraju krajeva, to i nije tako loše. Jer čak i da nam tela nisu pod strunu te agilna i pokrivena mišićima, mi opet imamo izbor. Kome se ne sviđamo pihtijasti, a nasmejani, nek se žali začetniku loze Jovanovića. Beše neki Jovan, niko ga se više i ne seća.  

Leave a Reply