Zdrave granice i Mona Liza

Ako ste pomislili da „biti roditelj“ nema veze sa Mona Lizom, prevarili ste se.

Ako ste pomislili da se radnja ovog teksta odvija u Parizu, prevarili ste se. Radnja se odvija, svakodnevno, u našem domu.

Ako ste pomislili da se Da Vinči prevrće u grobu, jer mu budzašto, spominjem remek delo, niste se prevarili.

Šta znači postaviti detetu zdrave granice?

Kako se postavljaju detetu zdrave granice?  

Evo, priznajem, ne znam ni ja. Ono što znam, jeste da su zdrave granice kao Mona Lizin osmeh.    

Od složenice „zdrave granice“ razumem se samo u „zdravo“, a pod tim podrazumevam „zdravu ishranu“. Odmah da vam kažem, to nije to.

Bilo kako bilo, postavljanje zdravih granica nije aranžiranje deteta zelenom salatom.

Grafički prikaz: zdrave granice roditeljstva.

Znate kako kažu, biti roditelj znači biti strpljiv. Da vam odmah kažem, ja se nisam rodila strpljiva. Postala sam strpljiva sasvim slučajno.

U jednom trenutku, nekih okršaja i rasprava sa detetom, dok sam pokušavala da isteram roditeljsku pravdu, a ona svoju detinju, svečano sam obećala sebi da ću, ako iz te situacije izađem psihički zdrava, biti strpljiva i da ću se bogato nagraditi za trud. Nisam se bogato nagradila, jer ne mogu da se setim šta je moja kupoholičarska duša htela u tom trenutku, ali znam da sam u Rokfeler stilu platila neku školsku izmišljotinu, oko koje smo i vodile raspravu. Rodila sam je, pa moram i da je školujem, i podnosim danak za raznorazne školske skrivene troškove.

Inače, ko nas zna, zna da, nas dve, imamo naširoke verbalne pregovore. To sve hoće da se iskaže i kako treba i kako ne treba. To povlači za sobom i vremensku odrednicu „kad“. Jer, naše „kada“ nikako da se sinhronizuje. To oće, kad ovo drugo neće, pa se gađamo pikado pogledima.

Original kopije.

Ne zameram ja njoj što smo slične. Kud ćeš, ako ne budeš kao svoj najrođeniji.

Od vremena roditelja mojih roditelja, pa mojih roditelja, kao mojih roditelja, sve se vaspitne metode izmenjale. Ne zameram ni metodama koje su uhvatile modni zalet u „premenjuvanju“, već sebi što mi je tako dugo trebalo da shvatim da sam roditelj koji ne zna da postavi granice.

Već vidim, osmeh Mona Lize.

Isprala sam mozak, i likvor i sve pripadajuće komponente moždanog svoda, svakojakim knjigama koje te uče kako da budeš dobar roditelj. Sasvim očigledan rezultat je da nisam nadarena ni sama sebi da povučem granicu. Okrećem stranice, podvlačim, beležim.

Kad ono tamo, osmeh Mona Lize.

Svako malo, moj vrhovni otac, danas u ulozi dede, zameri mi za moje (ne)vaspitne metode. Onda ja, romansijerski, kao mladi orao, koji pravi odlučujući korak da se vine u nebeska prostranstva, krenem da drobim: znaš tata, najvažnije je imati strpljenja, razumevanja i ljubavi, ponajviše ljubavi. Dočeka me na ma, hajde, molim te, pa mi to nismo tako, mora dete malo da te se plaši, da mu uteraš strah u kosti, da zna da se to-i-to ne sme, eto šta je tebi falilo?! Mislim se, jesmo li se mi, gospodine, upoznali, pa ja sam pokretno ogledalo onog „falilo mi je“.

Efekti osmeha Mona Lize.

Prva moja nevolja je kad pomislim na granicu. Pred očima mi, pored osmeha Mona Lize, sine kadar sebe, u niskom startu, kako bajem rukama oko njene glave i pravim zamišljene granice.

NE RAZUME!

Moram da naglasim, to nije do mene. Kriva je sva filozofija kojoj sam se svojevremeno prepuštala. Granica je jedan tesnac pojam, sa kojim imam problem. Naviru mi slobode i prava, raznorazne definicije, koje samo, lud čovek, sličan meni, može da razume. Vidim sebe kao paćenicu, razvlačim neku misaonu bodljikavu žicu oko detinjih ponašanja sa kojim ne znam da izađem na kraj.

Ako samo i pokušate da se bavite filozofijom i decom, istovremeno, sve podvlačeći tezu i antitezu, i dete i antidete, imaćete požar u kući. Ako izvolite, nek sve gori do temelja. Kao kod mene.

Iskusne majke, a i iskusni knjižari, savetuju da se bude strog al’ pošten, da se granice u kući znaju, da deca znaju gde im je mesto, da znaju koje je ponašanje dozvoljeno, a koje ne. Meni se, da budem iskrena, koliko god se upinjala, ništa od toga nije dalo kao svevažeća istina. Već i sama pomisao na neželjena ponašanja me dovodi do ludila, te sam zahvalna dragoj Majci Prirodi što budućnost roditeljstva ne zavisi od mene. Kad bolje razmislim, da zavisi, tutnula bih čovečanstvu sve te tomove roditeljskih „treba“ i „ne treba“ i rekla: tu su vam negde rešenja, a mene ostavite na miru.

Je l ima neka spravica, fazon kompjuter, tu ispritiskaš neke dugmiće i cing! – izbaci ti rešenje za dete?

Radi se o tome, da sam oličenje emotivnog nespretnjakovića, jer su u mojoj knjizi sve emocije dozvoljene. U redu je biti ljut i besan, u redu je biti tužan, u redu je tražiti samoću, i u redu je ispitivati granice i videti dokle možeš da guraš. Kako da naučiš ako ne kreneš kao sivonja nekad glavom u zid?

Sad što moje dete ima sumanute ideje i neodoljivu potrebu da pošto-poto pobedi, to nije fer po mene. Ali, i ja, kao svaki lud čovek, volim da pobedim. Kako smo obe takve, bolje da se potrudi u pregovaranju, pa da obe o isti trošak stičemo sampouzdanje.

Jedino što mogu da kažem jeste da ova gospođa nije neuračunljiva, već zbunjena. U idealnom svetu, sve bih konce imala u rukama i besramno bih se bahatila savetima i prosipanjem pameti. Ali, nije idealan svet.

Iskreno, ja se samo malko plašim. Pogotovo, kad mi se detetovo odrastanje šunja sa osmehom Mona Lize.

Sudeći po svemu, nadaću se najboljem. U suprotnom, Đok(ond)a.

Leave a Reply