Gde si nestala, Jelena?

  • Dobro jutro, gospođo Emilija, kako ste spavali? – upitala sam sapatnicu na intenzivnoj nezi dan posle operacije.
  • Kao top! – odgovori Emilija, gospođa u svojim osamdesetima, koja se prethodne večeri, nakon intervencije, uznemirila kao dete, te ju je medicinsko osoblje umirilo pilulama lilulama za spavanje i smirenje konja. Time su je onesvestili do granica neprekidnog hrkanja i hroptanja u iznosu od osam sati, izrazito visokih decibela da je čitav operativni blok odzvanjao.
  • Blago vama! Videla sam, neka ste se vi odmorili – odgovorila sam prikačena na aparate, balansirajući na dva vrećasta podočnjaka koji su u tom momentu bili do kolena. Da je spomenuta gospođa spavala još samo sat više, podočnjaci su mogli da oteknu do stopala, pa bih komotno imala prvu post-operativnu vežbu sa modrim tegovima ispod očiju.
  • A ti? Kako si ti spavala? – upita još uvek ošamućena gospođa Emilija.
  • Nisam spavala, a baš mi se spavalo – izjavih poraženo, jer sam poslednjih mesec dana bila neprekidno budna zbog bolova koji su me i odveli na operaciju. Nadala sam se da ću se, posle operacije i infuzija, dupke punih lekova, napokon naspavati. Ali, ni slušalice i Youtube meditacije za spavanje nisu mogle da pariraju gospođi Emiliji i njenom performansu „Na lepom plavom Krevetu pod sedativima.“
  • Ma, to ti je od totalne anestezije, da ti ja kažem – zaključi gospođa, i nastavi svoj dubok san, čim je primila jutarnju terapiju.
  • Mhm. Mora da je od totalne anestezije – potvrdila sam, usta joj se mudra pozlatila.

Ostaje misterija kako sebe, svojim hrkanjem za Ginisa, nije probudila.

No, kako sam ovu priču počela od kraja, idealna je prilika da se ispriča i početak.

Početak datira mesec dana unazad. Ako bih zamišljala kadrove, bila bih ja u krupnom planu, preživljavam, u raznim situacijama, ubuđala od plakanja.

Pretrčimo tih mesec dana i vidimo: ja na podu ležim na leđima, ja na podu ležim na stomaku, ja na sve četiri vučem se do kupatila, ja u kupatilu plačem od bolova, ja u taksiju ka kancelariji plačem od bolova, ja u kancelariji želim da lebdim, jer mi je sedenje bolno, ne mogu levu nogu da naštelujem da sarađuje, ja primam četiri injekcije, svaku posebno, ja u šoku od slike svoje pozadine koja obuhvata sve gradijente od ljubičaste do plave, ja noću budna – na podu, na krevetu, na plafonu, na sve četiri, ja na ivici nervnog sloma, ja jaučem i dišem kroz bol. Onda, sledim ja sa zaključkom da ne mogu ni da sedim, i da mi je neko dok sam dremala zamenio nogu drvenom nogom, i da moja noga više nije moja noga, već balvan koji vučem za sobom.

Krenula sam na turneju po medicinskim ustanovama:

  • Fizijatar broj 1 tvrdi – išijas, ajmo malo lekova.

Hvala. Na šalteru apoteke ostavljam malo bogatstvo. Lekovi ne rade. Ajmo dalje. I dalje plačem.

  • Fizijatar broj 2 tvrdi – išijas, ajmo injekcije, evo 20 komada, skromno za početak.

Ajmo, šta je 20 injekcija, samo da pomogne. Zaključak: ne pomažu, i dalje sam nesposobna, i plačem.

  • Fizijatar broj 3 – hitna magnetna rezonanca, neurohirurg, i ne može da škodi još 9 injekcija.

Ovaj, izvinite, ja sam klaustrofobična. Je l takvi prežive magnetnu? Šta ako se ispostavi da imam rak i to ne onaj horoskopski?! A iskreno, ne bih volela ni jedan ni drugi.

Medicinska sestra me upozorava da je aparat bučan, ali me ne upozorava da bučnost menja frekvenciju i „melodiju“ na svakih par minuta dok snima drugi deo tela. Daje mi u desnu ruku panic button, i ja u najavi znam da ću ga stisnuti u roku od „sad i odmah minuta“.

Navlačim svoje pernate kukavičke gaćke, udišem duboko i govorim sebi: Jelena, ne budi kilava, to je samo pola sata, nije strašno, misli na dete i nešto lepo. Zvuk hvata zalet ispod mene, onda oko mene, kao za maler zasvrbeo me nos, stopalo problematične noge mi trne. Mislim na dete i kako smo na plaži, ali slika se gubi u magli, jer se zvuk turbine menja i pojačava, kao da će da eksplodira. U narednih pola sata hipnotišem se očitavanjem Oče naš. Opet bih uvela Ginisa u priču, kako bih rekla da sam se kvalifikovala rekordnim brojem očitanih molitvi u roku od pola sata.

Sve bi gotovo, kotrljam se sa ležišta magnetne turbine, providne boje lica i pitam sestru je l rak. Kaže nije, ali su ti pukli diskusi, sad će doktor da ti protumači, sačekaj ispred.

U mom čekanju, gospodin, recimo da se bliži da ispuni vek postojanja, u pratnji supruge, tihotapka sitnim Parkinsonovim koracima ka ordinaciji doktora koji mu u prolazu kaže:

  • S obzirom na stanje, rezultati su super!

Ako je on super, onda sam ja sigurno fantastična. Eh… smejala je Majka Priroda, a i radiolog koji me je video kako doćopavam u kancelariju na tumačenje magnetne mi slike.  

  • Jelena, pa nije dobro – reče zabrinuto, te se šokira brojem mojih godina, za koje tvrdi da su premlade za ovakav tip diskus hernije. Meni je mnogo ružna ta reč “hernija” pa ga gledam onako kao da mi smrdi nešto.

Šara prstom po slikama uslikanim magnetnom rezonancom. Pokazuje mi: ovo je vaša kičma, presek ovakav, onakav. Vidite ovo je zdrav diskus, lepo belo, sva materija unutra, a evo ga i L4-L5 umereno iscureo, ali nije strašno. Klimoglavo odobravam sve što priča dok se trudim da sedim na desnom guzu, nakrivo ispružene leve noge i skrećem misli od katastrofe gledajući da li mi se na magnetnoj vide masne naslage. Trgnem se, vidim da sam zabrazdila u nepotrebno, te vraćam fokus na doktora koji upravo stiže na najproblematičniji problem od svih problem. Njegovo visočanstvo Diskus L5 sa dodatnom oznakom S1.

  • Šta ste radili pa ste ga ovako sredili? – pita me dok mi objašnjava sliku na kojoj je spomenuto visočanstvo rešilo da krene napolje. Teško pucanje diska. Masa veličine prsta pritiska nerv.
  • Ne znam šta sam radila – postidela sam se, jer sam magarac koji u slobodno vreme prenosi nešto „neophodno“. Bravo ja, upriličila se tako da su svi doktori, koje ću obići u traženju mišljenja, govorili da je klinička slika takva da bi očekivali da sam nepokretna. Kad ono Jelena suprajz! Ono ludo stoji i hoda. Ružno hoda, ali hoda.
  • Vi trpite velike bolove, vidite da to operišete, nije naivno – zaključio je radiolog.
  • Mhm, trpim velike bolove – konstatujem. Bolovi su jači od porođajnih, znam provereno.

Doćopam do pulta, zakažem prvog neurohirurga, doćopam napolje i briznem u dečiji plač. Da je društveno prihvatljivo valjala bih se po zemlji. Onolike injekcije, neprekidni bolovi, mumificirana pokretljivost. Slomila sam se kao puslica. Samo što slamanje nije bilo tako slatko.

U narednim danima usledila je tortica od spratova torturica. Injekcije, pa posete raznim lekarima, jer skupljam mišljenja, kao što skupljam snagu za svaki sat ispunjen bolom tako što se krišom onako, baš lepo, gospodski isplačem.

Mišljenja su pucala kao kokice:

  • Poseta neurohirugu broj 1 – operacija. Broj 1 mi se ne dopada. Neću. Cena previsoka. I za neurohirurga ima previše zlata oko vrata.
  • Poseta spinalnom hirurgu broj 2 – operacija. Državno – nemamo uslova i nismo opremljeni.
  • Poseta ordinaciji koja se bavio fizioterapijom i sređivanjem diskushernije bez operacije – operacija. Bila sam ubeđena da oni ne veruju u operacije i da će reći, hajde da vas smestimo u našu, poslednje generacije spektakularnu, mašinu koja će vas za tričavi trošak od 15 bubrega, srediti zauvek.
  • Poseta neurohirurgu broj 3 – jedva nađosmo termin. Koleginica je prevrnula svoje porodične kontakte da dođemo do informacije ko je operisao devojku koja je imala isti problem kao ja, samo je bila vezana za krevet i gotovo nepokretna. Švrljamo po internetu i za datog hirurga pljušte pohvale sa svih stranica. Deluje nam kao mitsko biće. Dolazim u dogovorenom terminu, kad ono – hirurg postoji. Ima fantastičnu energiju. Gleda snimak moje magnetne i kaže definitivno operacija.

Operacija zakazana za dva dana od pregleda. Jer, hitno je.

Imam instant poverenje u njega, moja pratnja u vidu oca takođe, a ujedno i presrećna, jer napokon idem pod nož. Operacija “zakaži operaciju” ispunjena. Platićemo ga u zlatnim polugama. Poslaćemo mu unuke u preuranjenu penziju. Dva dana čekanja je ništa, ali bolovi su me već toliko urnisali i psihički i fizički da nisam mogla ni da složim misli, a kamoli da učestvujem u normalnom razgovoru sem da davim sve oko sebe koliko me boli.

Dan pred operaciju protiče u pripremi za operaciju „Bacamo Jelenu pod nož“. Tog ponedeljka sve je postalo vantelesno iskustvo. Od bolova sam u magli, kao da imam polusvest i slepo idem gde me upute. Vade mi krv dok stojim. Za svaki pregled mi pomažu da se skinem i obučem. Osećam se nesposobno.

Dan operacije

Prijem. Stopalo mi je drvo. Drhtim od treme i bola u nozi i kuku. Držim se za tatu i uranjam mu nokte u rame od bola. Dolazi sestra i vodi me, tata me grli. Mislim na Kai. Grozota bujice osećanja mi prolazi kroz glavu, ali šapućem sebi – bićeš dobro. Za Kai ćeš biti dobro.

Potpisujem izjave za operaciju, za transfuziju, zlu ne trebalo, za još nešto, pitaj boga šta. Sramota me je, ali pitam sestru da mi pomogne da se skinem i obučem, jer ne mogu. Ona me svlači i oblači bolničku spavaćicu, na tufne, na leđima se vezuje na mašne. Nakon operacije ću biti na intenzivnoj jedan dan. U rukama mi je Kaina plišana igračka koju sam ponela od kuće.

Sestra mi pomaže da se izujem i obujem roze papuče. Ja ne znam da hodam u papučama ni potpuno zdrava, ali sad sam barem u bezbednom okruženju, pa ako padnem pokupiće me neko.

Stižemo u sobu, sama sam, i to mi odgovara. Dolazi medicinski tehničar, oblači mi bele duge čarape, protiv tromboze.

Ne mogu sada bolničke cimere i cimerke. Ali, život reče – zašto da ne bude jedan dobar vic? Uvode gospođu, kojoj je odmah hladno, čim ugleda tanki prekrivač na krevetu. Odmah je gladna. Odmah joj smeta veštačko svetlo neonki. Pravim se da dremam, jer ima veoma iritantan glas. Utom dolazi doktor koji asistira hirurgu. Red je da se upoznamo licem u lice, jer će mi u narednih dva sata gledati samo zadnjicu. Nije pristojno. Ćaskamo o bolovima. Kažem da sam se pogubila od bolova, on klima glavom i kaže dobro vi to podnosite. Gospođa me jedva dočekala budnu, ne samo da bi mi rekla kako nju to njeno nešto više boli, već i da prokomentarišemo „Pas“ magazin koji je ponela. Kreće u istoriju pasa, a njen rođeni pas je, naravno, najbolji, nije ni nalik ostalim psima, ma jedno čudo prirode. Prekidam je i slažem da ne volim pse, samo mačke. Danas nisam strpljiva i želim da jedini glas koji čujem bude moj glas u mojoj glavi.

  • Stvarno?! Pa, vidi, imam ja i „Mačku“ – reče uzbuđeno i okrenu se ka rancu da izvadi magazin.
  • A neka, neka, nemojte, molim vas, sad ću ja na operaciju – odlazim u toalet da se sklonim. Ona nastavlja da priča sama sa sobom.

Dolaze da me vode u operacionu salu. Ohvalimtisebože-samo me vodite odavde. U operacionoj sali je sibirski hladno. Tresem se. Kažu mi da legnem na krevet. Doktorka anesteziolog mi briše suze koje su krenule same, bez da sam se potrudila. Kroz suze joj kažem da me čuva, imam dete.

  • Čuvam te kao da si moja. Sad brojimo od 10 unazad, može?
  • 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1.
  • Bravo. Da čujem još jednom ime?
  • Jelena Jovan…

Budim se u zamagljenoj sobi, jer su mi na glavi i dalje anesteziološke naočare. Bole me grlo i pluća. Pomislim kakve sam kurate sreće i operaciju mi omašili. Mašem sestri. Osećam da krkljam. Smiruje me i kaže da sam intubirana, i da će to uskoro da prođe. Opet se tresem. Ovog puta, to je ozbiljna treskavica, i mnogo mi je hladno. Sibir iz operacione sale mi se uvukao pod kožu.  Pokrivaju me još jednim prekrivačem.

Dolazi hirurg. Nasmejan. Smešim se i ja ošamućeno.

  • Jelena, sve je prošlo super, da vam pokažem šta smo izvadili!

Klati mi ispred lica providnu bočicu punu nekakvih komadića koji izgledaju kao malecni mlečni zubi.

  • Kako je to fuj! – odgovorim dečije iskreno. On se smeje.  
  • Najgore je prošlo, donećemo vam mobilni iz sobe da se javite ocu, zvao je već par puta, pa da vam čuje glas.
  • Živa sam! Ja sam presrećna!
  • Nego šta! Sad se odmarajte, pa pričamo drugom prilikom.

Donose mi mobilni telefon, zovem Kai, mamu, tatu, sve moje. Javljam se prijateljima, i kolegama. Šaljem im selfić.

  • Jao, živa nisam bila dok se nisi javila – kaže mi koleginica koja je pošteno ispratila i aktivno učestvovala u mojim mukama i traženju hirurga.
  • Intubirali su me! Ima respiratora – kažem joj ja, ponosno, jer sam veštački disala u ovo ludo doba korone, gde je glavni trend jednorog respirator.

Pokušavam da dremam. Čujem sestru:

  • Za Jelenu je planirana kolonizacija za pola devet.

Dižem dva prsta, tražim reč.

  • Reci Jelena?
  • Šta mi je planirano za pola devet?
  • Vertikalizacija, ustaješ da prošetaš, tako je rekao doktor.
  • Aham, naravno, naravno, vertikalizujem se po planu – odgovaram brzo, kao znam ja. Sedi jedan. Do malopre si mislila da te čeka kolonizacija.

Vertikalizujem se u pola devet. Malo mi se muti pred očima, pridržavam se za sestru. Na nogama sam. Pravim prve korake i plačem od sreće. Ne vučem nogu, moja leva noga hoda i stiže desnu. Ja, hodam, lepo hodam. Ovi koraci vrede više od svih zlatnih poluga i penzija zajedno.

Kad sam došla kući, izljubila sam stan. Kao stvarno, cmakala sam stvari. Zahvalna.

Vratila sam se.

Leave a Reply