Teorija igračaka

Tekst je prvobitno objavljen na Keva.rs, jer volim tamo da se pojavim više od svega. 

Jednom davno, možda je bila sreda ili četvrtak, bila sam mala. Što ne isključuje da nisam bila mala ostalim danima u nedelji, ali ipak, da damo neku početnu strukturu. Jer tako to biva, čim odrediš vreme sve dobije smisao. I tako, recimo, bila je sredina nedelje, bila sam mala i bila je inflacija. Meni to nije predstavljalo ništa drugo sem reči čije mi značenje nije bilo poznato, a koja se stalno provlačila kroz dnevnik 2 u 20h. Tr Tr Tr Tr tt Tr tr tr tr tt – onomatopeja u slovnom sastavu uvodne numere za dnevnik, sa pratećim kadrom gde planeta zemlja nastaje iz kvadratića i dobija po ubrzanju.

Uspomene…

Pored toga što sam bila mala, bila sam i veoma egocentrična i vodila sam se mišlju da je moja porodična zajednica centar sveta, te da se ono RTB u uglu odnosi na „Rudarsko topioničarski basen Bor“, mesto zaposlenja vrhovne glave porodice, čina poznatijeg kao „otac“. Nisam znala zašto i kako, ali kako je RTB bio jedan od dva kanala koje smo u to vreme imali, jedan je morao da bude namenjen ekskluzivno za nas.

U tom trenutku egocentrične nezrelosti, kao priglupi pupoljak nesvestan sveta oko sebe i inflacije koja nas je gutala, glumila sam ludilo i tražila Barbiku. Ne samo Barbiku, već i njenu stambenu jedinicu, pa auto, pa i mokri čvor. Taj mokri čvor barbi-roze nijansiranosti, nije izgledao kao obično kupatilo gde se odvijaju kratka i duga radnja. Ne, taj mokri čvor sa onom lepom roze malecnom kadom sa tušem na belom gajtančiću, bio je nestvaran poput kake koja miriše. Zaista je delovao tako. U takvom toaletu ni kanalizacija ne može da bude grozna. Ostade mi mokri čvor želja do danas. Neko od komšijske dece je imao, a ja ljubomorna kao pseto, htela isto. Mislim da je mama bila pred infarkt, jer uz svu dobru volju da mi se obezbedi to što želim, realnost je imala drugačiji oblik.

To sam oduvek želela.

Uspela sam da odrastem uprkos ne-posedovanju Barbikine stambene jedinice sa poljskim mokrim čvorom. Mislila sam da neću preživeti. Vidi me sad, bez Barbike i srećna. Život je čudo.

Danas pod naletom roditeljske groznice, pričam svom detetu kako nismo imali ništa. Nikakve lutke na baterije, pištanje, siktanje, daljinske, na mekani pliš i šapice, mirišljave kockice. Igračke smo dobijali isključivo pa zasluzi. Ne samo da zvučim kao da sam detinjstvo provela u srednjem veku, nego šokiram i majku svoju tom novootkrivenom nemaštinom. Jer, ona sirota, naših igračaka nije mogla da se naskuplja, dok moj brat i ja, na lakat vrištimo kako nemamo i nismo imali. Jedno smo imali i imamo očigledno. A to je amnezija. I to selektivna. Kud se ne zapatismo sa amnezijom onoga što nismo imali?!

Zanosim se već par godina da aranžiram stan u nekom polu-haotičnom stilu. Kao kreativni redni nered, da je uredno, a da se vidi da tu ipak ljudi obitavaju. Jedna sveća ovde, red knjiga, red skupljača prašine, pa opet neka sveća, red knjiga, samo za odrasle. Red držanja stvari po fiokama. Red mojih stvari – koje se ne uzimaju za rekvizite za igranje, jer joj nešto tako baš u tom trenutku ama baš odmah treba. Malo skandinavskog šmeka, malo tai či, feng šui, džidžabidž. Da mi je uspelo i nije baš. Toplina koju sam pokušavala da potpalim, vezana za plan da umirim početni status opsesivno-kompulzivnog poremećaja – kreiranim razvodom, delimično je obustavljena rekonstrukcijskim nahođenjima mog roda. Kako sam uspela da rodim nešto tako malo sa kapacitetom tornada i tasmanijskog đavola, ne znam i svaka mi čast.

Bez ikakve muke sam nekada obitavala u neredu. Ni da zucnem. Obrt se desio i godinama me isti liferuje u stratosferu. Stadijum: siktanje i pucanje žile kucavice. Sećam se i moje mame i babe kako povijene u znak pitanja pribiraju sve te zmijske kože iz kojih smo se izvukli, te igračke koje nismo imali, i nered koji smo velikodušno širili, dok gunđaju sebi u bradu kako nikada više ništa nećemo dobiti, jer ne znamo da čuvamo.  Pod jednom miškom jedne ruke drže pokupljeno, drugom rukom grabe s poda, a trećom vitlaju kažiprstom na preteće.

„Videćeš ti kad dobiješ svoje dete“ govorile bi mi obe, a ja bih prkosila „neću ja nikad imati dete, i ako ga budem imala sve ću da mu dozvoljavam, a ne kao vi!“ Naravno, sa propratnom koreografijom, lupanjem nogom o pod, silovitim prekršatnjem ruku na grudi i čujnim durenjem „nos u oblake“.

Vidim ja sad svoje, pa se sve krstim, kako sve to dođe na svoje i svako dobije svoje.

Ali, opet se nešto ne sećam, čak ni kad se počeškam po glavi, da smo mi toliko toga imali. Mama uporno tvrdi da smo imali gomile i gomile igračaka. Gde, pitam se?!

Ukoliko bi se teorija haosa bavila kućnim neuređenjem skroz bi opisivala naš dom. Nagazne mine za povredu stopala koja ne nose tihotapke-papučice, svuda su po domu. Saplitanje se podrazumeva. Prepone se preskaču na dnevnoj bazi. Čak nam je i mačor Pliša u pripravnosti da pravi lom. Ne zna se ko je luđi. Kod nas sve blesavo i siroma, niko ništa nema. Ni u glavi, ni u posedu.

Kad vidim sve te igračkice, napravljene podrazumevajući da u svakom domaćinstvu postoji asortiman hirurških pinceta kojim dete može da rukuje, pripreti mi fras. Sve to mikroskopski sitno napada kao da je veliko. Sile igračko-stvaralaca urotile se protiv roditeljskih. Zarad istresanja iz ludačke košulje kako bi se dohvatli novčanika.

Prva pomoć za sitne igračke

Te hirurški pipave tričavosti traju u najboljem slučaju sedam dana. Sve dok se nepovratno izgube. Ili bivaju pojedene. Kažem, iako pri samom spomenu gutanja stranih objekata i sama gutam knedlu i očitam deset oče naših. Po nepisanom pravilu ti mikro plastični otpatci su najpotrebnije igračke na svetu, uprkos ne-pridavanju pažnje na očuvanju istih. Razumem, sve je to srazmerno njihovom opsegu pažnje. Ne može ni njihov dlan povazdan da bude skupljen u pesnicu i da čuva to blago atomskih dimenzija. Popusti snaga. Kao i roditeljski živci. I novčanik. Taj deo roditeljske ličnosti najviše popušta, samo se tanji da bi pred kraj meseca došao na veštačko disanje i potencijalni napad na ulazak u minus. Svrab po novčaniku grebe se po principu greb-greb kartice. Sa obrnutim efektom.

Povremeni naleti roditeljskog ludila i nade da će se sigurno time igrati su pogubni. Sramota me da priznam. Još neko?

Zatim, kockice, drvene i plastične, od najmanje do najveće. Što rasutije to bolje. Pozicionirane tako da lom deluje planski, uprkos činjenici da nije, čekaju da u pribiranju loma izvedeš glavolom, kičmolom. Ajd’ što se ti polomiš, nego ono samo nije svesno da i ono samo može da se lepo dokusuri u tom preskakanju lomogroma.

Moje žensko dete je mama desetinama beba-lutaka od kojih mnoge pište, plaču, kašlju, mrmljaju, jedna piški. Srećom, ne poseduje neku koja kaki. Ne bih to podnela. Jedna pije mleko, sve imaju odeću. Kolica, krevetić, kapice, prekrivači… sve mini i prelepo. Tu su nazovi Barbi lutke i Barbi lutke. Ne brojim. Sve su preko potrebne i bačene u kutiju s igračkama. Sve imaju krune. Malecne. Gubeće. Za na hiruršku pincetu. Mi smo, zapravo, izraziti kolekcionari kojekakvih sitneža i kineskih, plastičnih gluposti što pištećih, rejverskih i mutiranih. U svakom trenutku smo spremne za rejv. Samo nas pozovite, kad se pojavim ko svetleća Nasta, sve će vam biti jasno.

Pogubni momenti su sledeći, a ukazuju na gubljenje razuma i ulazak u crnu rupu: „ali to svi imaju… neka ima svoje … spiner joj baš treba … jao, kako samo tužno gleda … a šta je to 200 dinara za taj neprocenjiv osmeh – koji traje tričavi minut, ali ko meri … eto, nek ima, igraće se sigurno …“ Tako, jednu celu platu kasnije kad se sve zbere, u tamnom ćošku, pohvatale prašinu, oformile svoju odmetničku zajednicu, sirote, napuštene, igračke.

Pa su tu modni dodaci u formi prstenčića, ogrlica, gumica, šnalica, još gumica i labela.

U ovom pasusu me trese otrežnjenje da tekst dobija inventarski oblik. Znate, mi imamo to, ovo nam se razvuklo ovde, ovo onde. Ako slučajno niste znali da nam je u kući lom. Sad znate. Lom je i krečila nisam.

Plišane igračke. Menažerija u dečijoj sobi. Razmnožile se kao zečevi. Zečava ima barem trideset posto. Tešim se, u jednom momentu će pasti u zaborav. A ja ću ih baciti sve niz rijeku. Sve dok mi se roditeljske oči ne razjape od slatkoće i šizofrenije kada na rafu u prodavnici vidim nešto mnogo slatko na tufnice, pliš, šapice, pa na mašnu, pa na šljokice…Lele! Pljesnem pare. Častim prodavačicu, a ona mi maše dok se pakuje u privatnu raketu za Mars.

A posle kažu dosadno mi je! Meni govorili „u’vati se za uši pa igraj!“ To mi nikad nije bilo pravo niti zabavno. Nije da nisam probala. Sad roditelji animiraju dok ne skapu. Ko te pita jesi li umoran.

Često sebi izgledam ovako:

Evo me, animiram!

 

Ono te gleda i trepće. Nisi mu zabavan ni trunku. Da žvaće žvaku duvalo bi balon i zalepilo po licu.

Eto, siroto, ništa nema od igračaka i nema čime da se igra. Kao što nismo imali ni mi. U ovom zaključku, u završnom kraju, bacam glavu unazad i pogled zajedno s njom, i gledam sobu dupke punu i napuštenu. Sve sa preko potrebnim igračkama. Paradoksa većeg nećete nigde naći. Ovo pobeđuje i kvadraturu kruga.

Poseta botničkoj bašti – Punjenje gradskih baterija prirodom

Deo plana za valjano upoznavanje prirode i društva: poseta Botaničkoj bašti Jevremovac, u samom centru Beograda, lokacija ovde. Nazivaju je oazom mira. I imaju pravo. Opsednuta bukom saobraćaja i gradskog meteža, bašta je mirna, ponosna i nekako, kraljevska. Pobednički odoleva buci. Svojevremeno sam, kao student, odlazila sa koleginicom tamo da učimo. Bašta nam je pružala najkvalitetniju tišinu za naša filozofska učenja. To nije bila ona neprijatna, podrumska, memljiva tišina. To je ona lepa, mirisna, prijatna tešina koja se spušta na ramena i opusti telo.

Balans je nekad stanje. Nekad jogurt.

U učionici je morala da vlada tišina, tiša od tišine. Disali smo na uši, u klupama tri po tri. Bili smo sve vreme pripravni na tutanj, sa čačkalicama pod kapcima, jer je vreme na časovima biologije hvatalo formu crne rupe. Cenjeni nastavnik Jeremić, magistar biologije, strastveni biljar i travar, monotonog glasa i držanja, smatrao je da je samo njegovo prisustvo dovoljno interesantno i pojavno. Svoj posao je shvatao veoma ozbiljno te je svaki čas koristio da deklamujući istrese na nas taksionomije, izređa latinske nazive i termine kao da nam je latinski maternji jezik, i jedva čekao da nas izvede u školsko dvorište, na čas u prirodi, kako bi probrčkali ono malo zemlje i ubrali koji maslačak, biološke marke Taraxacumiz porodice glavočike. Posebno je voleo biljku šafran, a i mi smo je uzimali za “omiljenu”, jer smo njenu anamnezu znali da otpevamo i u komatoznom stanju. I dan danas, ne znam šta sam jutros doručkovala, ali znam da izbrzam “šafran – Crocus sativus, višegodišnja biljka iz porodice Iridaceae“. Živo se sećam kako ponavlja “vratite se prirodi”, dok smo mi petaci zevali iz petnih žila, željni da zvoni za kraj časa da pobegnemo u prirodu. Onda je došao herbarijum, u našem razredu poznat kao – onaj ko ispresuje presečenu jagodu dobija peticu. Kad sam ja nastajala, sve sile su se potrudile, da mi obezbede potpuni netalenat za presovanje biljaka i roditelje koji su smatrali da deca sama treba da rade domaće zadatke. Nije mi jasno zašto nisu na vreme reagovali kada su videli moj aljkavi herbarijum. Jagodu ispresovala nisam. Pokušala sam, nije da nisam, ali je svaka ispuštala svoju crvenu dušu po papiru toliko da ni njoj ni papiru nije bilo spasa. Preživeh i taj herbarijum. A zaista sam mislila da mi je tu konac života. Jer je dosada đavolja rabota.

Ulaz u japanski vrt.

Niko me nikad nije zaustavio i pitao da li znam latinski naziv vitih jela, recimo. A ja se sećam i njihove šire i uže porodice Pinaceae, svih igličastih rođaka, izbojka pločaste baze. Pamtim da ih ima oko četrdesetak vrsta, da se granaju pršljenasto. Da dolaze u obliku raskošnih, plemenitih, svetih i gorostasnih rodova. Josif Pančić bi se krstio levom rukom i nogom da je čuo naš razred, koji kao sumanuta hijena, brza da ispriča rod, porodicu, klasu, odeljak, rasprostranjenost po metru kvadratnom na veoma jadnom latinskom narečju.

Sve sam biljno i životinjsko carstvo videla kroz latinske nazive, bili su mi mrtva priroda koliko je i sam latinski bio mrtav jezik. Sva ta suvoparnost učenja, bez interakcije, učinila je da priroda i svet oko mene bude siv, bez nekog smisla. Recite da sam šašava, ali sam ozbiljno rešena da svom detetu predstavim nauke korak po korak, kao zanimljivo, živo tumačenje dokle nam se pogled pruža. Pa i ta biologija, biljarstvo i travarstvo nije sažvakana prazna slama. To su divna znanja i smatranja, samo ih treba približiti na pravi način. Da to bude sadržajno, a zanimljivo, opipljivo i obojeno.

Viktorijanski staklenik.

U poseti Botaničkoj bašti Jevremovac, srela sam neke stare prijatelje latinske nazive. Nisam ih upoznavala sa ćerkom. Ima vremena. Poznatima sam se mangupski osmehnula, jer se znamo odavno, a nepoznate sam ostavila kao takve. Sada sam udisala tu prirodu, posmatrala je s divljenjem. Upoznavale smo biljke – neke su nam bile simpatične, neke čudne, neke su bile bodljikave i opasne, a neke slatke i mile. Videle smo biljke koje rastu u pesku, vodene biljke, oslušnule pustinjske kaktuse, tropske i kišne šume. Daleki svetovi flore, brižljivo su okupljeni pod jednim krovom, nama na upoznavanje.

Šta nam se najviše dopalo? Japanski vrt i viktorijanski staklenik. U njemu je drvo banane. Hej, drvo banane u centru Beograda. 

Koga smo vodile? Baku. Što će reći, prikladno je za sve uzraste. 

Cena karte? 250 dinara po osobi. Deca ne plaćaju.

Naštelujte sat tako da imate vremena da jedan ili više slobodnih dana posvetite obilasku Botaničke bašte. Punjenje gradskih baterija prirodom je uvek poželjno.

Tekst je pisan u saradnji sa roditeljskim portalom Detinjarije

 

Mali istraživač.
U betonskoj džungli.
Može i u dnevnu sobu.
Sukulenti.
Međ kamenom cvetak zanovetak.
Baka – prisutna.
Jezerce u zatvorenom.
Mostić japanskog vrta.

 

 

Tulumba i Singi Lumba

Bio je utorak. Veče. Vraćala sam se s posla i jele su mi se tulumbe. Opet. Željna sam onih bosanskih, sočnih tulumbi, koje baka šalje iz Bosne. Odavno. Kod kuće zaorim: „je l’ znate šta mi se jede?“, a ukućani horski odgovaraju „tulumbe!!!“ Ne bih smela slatko, ali bih i te kako slistila te tulumbe. Prave bosanske.

Poprilično sanjarskog izraza lica, noseći se mišlju o tulumbama, ušla sam u knjižaru. Njuškala sam tražeći Marka Đorđevića. Tražila sam knjigu čiji je tvorac, ne stvarnog čoveka. Mada, iskreno, stvarno ne bi bilo loše da nađem i stvarnog čoveka Marka Đorđevića. U ovom trenutku, njegova knjiga je već pročitana. Po preporuci jedne keve. Rekla mi je, čita se za popodne. I tako i bi. Doduše, zaboravila je da mi kaže da njegova knjiga ima ukus na tulumbe. Dobro, možda njoj nije. Možda joj je imala ukus na avokado ili nešto egzotično. Markovo Nije to ništa je sve, samo ne ništa. Sad imam osećaj da ga poznajem, da ga prepoznajem u sebi, da delimo iste misli. Pitam se, bi li ga prepala ako ga sretnem u gradu, nekim čudom i vidim da sam ga srela, pa ga stegnem i zagrlim i zamolim ga da se prošetamo? Odemo na tulumbe? Kažem mu da sam ja bila isto dete kao i on. I da sam do sada verovala da sam jedina takva. Nakrivljena.

Nego…

Njuškam tako, obrćem i okrećem knjige, prodavačica mi diše za vrat, boji se lopovluka. Ja se bojim ometanja ličnog prostora u radijusu od pola metra, ali ko me šta pita. Prodavačice vole da njuše kupce. Dobro je da sam se tog jutra, spremajući se za posao, kvalitetno potopila u bratov parfem. Jes, jes, muški parfem. Volim mu miris, pa me njegova polnost ne dotiče. Kao što rekoh, prodavačice vole da njuše kupce, ali sa sigurnošću znam da ne vole „kobajagi“ kupce. To su oni, koji na pitanje da li im treba pomoć, odgovaraju „samo razgledam“. Bila bih i ja kobajagi kupac da nisam, u trenutku, kada mi je već postajalo klaustrofobično i neprijatno nanjušila Markovu knjigu. Obradovala sam joj se kao zvonu za kraj dosadnog časa. Stegla je na prsa. Udobno joj sigurno nije bilo, nema tu mnogo potpore. Bila je poslednji primerak. Sad sam već delovala kao lopuža, te sam rešila da odšetam do dečjeg odeljka. Moja odluka je obezbedila prodavačici kratki trening, a meni je obezbedila, naravno, pratnju. Za vrat. Njuš-njuš.

Kad pazarim knjige, prećutno podrzumevam pravilo „meni jedna, tebi jedna“. Meni jedna knjiga, Kai jedna knjiga. Biram pažljivo, pipkam, mirišem, listam. Pobornik sam upečatljivih, nezaboravnih ilustracija praćenih zanimljivim pričama. Volim neobične priče koje pružaju gimnastiku malenim vijugama, pokrenu lavinu pitanja i maštanja.

Prevrćem knjige, ovo imamo, ovo smo čitale, u glavi mi se bosanske tulumbe bacaju u sevdah, kad ugledah korice ispisane sa „Singi Lumba“. U prvi mah, pomislih, ludim, evo tulumbe mi se halucinirano ispisuju po koricama.

Jesam li ja Hari Poter? Da li je ovo stvarni život? 

Lumba-Tulumba. 

Njuš-njuš. 

Tvrde korice. Kvalitetno izdanje. Uzmem je, otvorim i brzo zatvorim. Kupujem, prodato! Uzimam! Ovo je kao da sam ja smišljala i crtala. Naslov kao da mu je sama Kai šapnula – „Singi Lumba i čarobno drvo olovaka“. Eno me u književnom transu. Ja vam se, tako često, usplahirim zbog knjiga. Osećam se pobedonosno. Kao da sam osvojila Midžor. Znam da bi bila fora da sam rekla: „kao da sam osvojila Himalaje“, ali poznajem ja sebe i svoje mogućnosti. Ne bih se preterivala.

Kod kuće me čekale moje plave zjapeće oči. Evo, čitamo odmah. Prema još jednom, u moru prećutno podrazumevajućih pravila, kući sam se vratila gladna kao životinja. Sela sam da jedem, uz prilog Kai i nove knjige, pa sam preko zalogaja, srčući paprikaš, čitala naglas i pazila da ne okadim novu knjigu prskanjem iz usta.

Singi Lumba je devojčica. Slatka. Preslatka. Nastanjena međ’ toliko živim ilustracijama, da ti se čini da će svako malo da iskoče u 3d. Singi Lumba je nastala iz grafičke olovke Slavimira Stojanovića. Pisao je i ilustrovao za svoju ćerku. Knjiga je posvećena njoj. Negde na putu od prve do poslednje korice, krije se i značenje Singi Lumbe – ali to vam neću otkriti, to ćete morati sami da saznate.

Singi Lumba je i sanjar. Maršutu do sna čine polomljene, neodgovarajuće bojice. Nisu kao one Bic što si mi kupila, one što se ne lome, primetiće Kai. Nisu, izgleda. Singi Lumba, verovatno nije upoznata sa Bic-ovom novom linijom nelomljivih bojica.

Tbc-tbc-tbc samo u snu, ljubav postoji za nas tbc-tbc-tbc. Ne mogu si pomoći, priča o snu me povela maršutom ’90-ih. Sećate se ove pesme, uz nju se đuskalo u Đogani stilu? Ono trčiš u mestu, praviš grimase kao da povazdan snimaš spot, padaš u nesvest, polu-špagu, ukrštaš kolena i ruke da bi dobio efekat da menjaš mesto ekstremitetima… Tbc-tbc-tbc.   

Sad ozbiljno. San je mesto gde Singi Lumba rešava domaći zadatak. San je mesto gde rastu čarobne olovke i upoznaje se drug sa planete čarobnih oblaka, po imenu Felipo Bibi. Kao moj deda Bibi, uzviknuće Kai, ponosna, jer se deda našao u knjizi. Deda je njen pradeda zapravo. Dečak Felipo Bibi nosi smešne naočare, malo krive, malo prave. Jedan okvir kvadratast, a drugi okrugao. Takva je moda na njegovoj planeti, zaključiće Kai. Ima i krilca. Malena, providna, tanana da odleti do svojih čarobnih oblaka. Naš deda nema krilca.

San je sačinjen od magičnih oblaka koji žive u našim glavama. U snu se, po toj nebeskoj vatici, skakuće do rešenja. Snovi su za decu. To je njihova zona. Snovi se kroje za njih, zbog njih. Snovi su kuća magije, dom čarobnjaštva, okrilje mašte. 

Da li mogu snovi da se pipnu? Gde žive snovi, pitala sam Kai. U mom mozgu, u glavi, ne možeš ni da ih vidiš, ni da ih pipneš, mogu samo ja, odgovorila je. To je kao neka magija. Kao i sama Singi Lumba. I tulumba.

Tekst možete da čitate i u ambijentu kod Keva.rs

Sve znam i ništa ne znam, saga samohranog majčinstva.

Ako budem vikala “vasiono, čuješ li me?!” kao Milena Dravić, iz onog “ne znam mu ime” filma, hoće li me čuti? Ili da se popnem na merdevine? Uzmem i mikrofon? Razglas? 

Delimično sam neuračunljiva, jer je emotivno stanje počelo fizički da mili po telu, znači, prsla sam. Krčkam tugu, telo mi je nalik ekspres loncu, pa ću posledično tome i da propištim kao jedan. Čuću se.

Ljuta sam što većinu vremena ne znam gde mi je dupe, a gde glava. U ovom podizanju deteta, gde sama grabim, hvatam, i kropujem džigericu i živce, na šnicle i tanki vez. Sve znam. I da je sve to normalno i za ljude. I da nisam jedina. I da nisam sama. I da će me u njenom odrastanju dočekati kilometarsko trčanje sa preskakanjem prepona. Znam da sa godinama ide više zavrzlama. Isto tako znam i da ću se saplesti. Znam da ću oguliti nos, kolena i dlanove. Znam da će mi se lice ubuđati od suza koje budem isplakala noćom, dok se krijem u kupatilu. Tamo mi je super mesto za plakanje. Peškiri na sve strane, samo dignem ruku i hvatam suzoupijač.

Sve znam. Znam i da ne delujem optimistično, a da upravo takva treba da budem naštelovana. Ne mogu, kilava sam. 

Moja optimističnost, po pravilu, ide uzlaznom putanjom kad je dete na note, sve se dogovaramo, i baš smo složne. Tako si ja izmaštam kako sve radim kako treba, kako ipak pobeđujem u disciplini “samohrana majka”. Dozvolim sebi da rastem kao kvasac od ponosa, jedva prolazim kroz vrata od svoje majčinske veličine. Tad mi i kosa lepo čuči, nije mi otečeno lice, obučem se na brzaka za posao, utegnem se u korporativne hlačice, lako, kao podmazana. Ma, sve dražesno. Ne hodam, skakućem.

Tad dođe dan kad tata pokuplja iz škole, što je ujedno dan kada provode zajedno neko vreme – čitaj par sati, jer gospodin i ne može više od toga. Bavi se spašavanjem sveta u međuvremenu, a taj Boratov kostim-uniforma, iziskuje vreme da se navuče. Nego, da ne budem bezobrazna. To je ujedno dan kada njoj proradi živac toza-nervoza i kada se ponaša kao da očima ne može da me gleda. Tata ode svojim putem nakon par sati, a ona ni da me smisli. Mene, njenu mamu. Ni ujaka koji joj je omiljeno biće na svetu. Zgazi nas kao bubašvabe, razmrlja načisto.

Mogu da budem pacifista do prekosutra, da bajem u sebi da imam strpljenja, da je to “samo” posledična reakcija viđanja sa tatom i da ga ne viđa stalno i da ne zna lepo da izrazi emocije i da ovo i da ono i da joj tražim opravdanja uzduž i popreko… Ali. Negde sigurno grešim, kad dobijam takve reakcije od nje. Samo ne znam gde.

Opet, sve znam. Znam i da joj je teško, znam da su joj misli često zbrkane. Znam da moram da joj olakšam sve to.  I ponekad mi čak i uspe.

Ljubav je lepa, ali naporna aktivnost. Sad bi me lajf koučevi liferovali na jedan paket od 50 seansi i tihih molitvi, za tričavih 1394958eur po satu.

Sama sam insistirala na njihovom odnosu. Moja doktorka, ona koja mi kaže da sam šašava, isto tako kaže da nema potrebe da insistiram i iscrpljujem sebe zarad formiranja njihovog odnosa. A ja, baš kao za inat. Uporna kao mazga. Želim da ima odnos sa svojim ocem. Želim da imaju nešto svoje zajedničko. Svoje priče, avanture, šale.

Kao svojevrsni kontrolom opsednuti primerak ženskog pola, njihov odnos sam uzela na sebe. Da ga stvorim i održavam. Zasučem rukave, izgrgoljam da namestim besedni ton, pa se zaputim put objašnjavanja, dedukcije i indukcije. Epizoda “objašnjavanje” repriza u broju repriza serije “Srećni život” na RTS-u. Znači, repriza broj 7467863.  Pričam mu i pričam, a on samo mhm-će. Dok ja pričam, on lepo odluta u neki drugi film, na neku drugu planetu, gde može na miru da se ušuškava u svoju nirvanu. Moj glas se pretvara u belu buku, a on polako tone u blagodeti meditacije. Kad završim blebet, bolje bih izgledala da me je neko propustio kroz centrifugu. Naporno mi je. Ali, i dalje to radim. Jer mislim da činim dobro.

Mnogo toga mi nije jasno. Mnogo toga ne mogu ni posle toliko vremena da razumem i svarim. Nije da se nisam trudila. Tele sam porodila, koliko sam trudova uložila. I mnogo me razmišljanja pogazilo i unakazilo. Često imam potrebu da pobegnem kao muva bez glave od misli i tog fizičkog bola koji udara po dijafragmi, stvarajući osećaj da mi je tesno u koži. Šta mi vredi da skačem kao Kalimero i vičem “nije fer”?! Opet, stvarno, najstvarnije – nije fer.

Naporno mi je da progutam neshvatljivu činjenicu da on ne plaća alimentaciju. I da ja svesno pristajem na to, da bi oni imali tata-ćerka odnos. Ne znam šta ima veći stepen upitnosti. Ukoliko pomenem alimentaciju, on se pretvara u Hudinija i ode. Magla za njim se diže. Zemlja ga guta i njega nema. Taman kad pomisliš da u današnje vreme, sveopšte i svemoguće komunikacije na raznim vajberima i mesindžerima, niko ne može da bude neprimećen – on uspeva da utekne. Mađioničar.

Ne mogu da shvatim zašto ne zove redovno. Zašto ne pita da li je zdrava, ima li jesenju obuću, zimsku obuću, da li je prehlađena, da li ima toplu odeću?! Da li bi volela da ode negde za vikend? Kako mu ne nedostaje njen glasić? Onaj njen smeh iz petnih žila? Kako mu ne fali miris njene kože, tu baš kad zaroniš nos u njen vrat, kad je stisneš jako u zagrljaj da pucaju rebarca? Kako mu ne fali njeno trupkanje stoplima po kući? Kako mu ne fali ona? Zgrči mi se grlo u pesnicu samo kad pomislim na to. Onda još više stisnem zube i prebrajam zahvalnosti, kad me ona odgurne i počasti nečim kao što je “moj tata ne bi nikad viknuo na mene”, “meni bi moj tata to dozvolio”, “tata bi ovako i onako”, “ti nisi dobra kao tata”. Ili nešto tako, ili neki kvalitetni bes izleti iz nje, pa plače, vrišti da se čuje do Babušnice. E, tad se spojim sa podom. Srce mi siđe u pete. Manja sam od makovog zrna. Oči mi se skupe na sitno.

Slike, kao na filmskoj traci, krenu da mi se nižu jedna za drugom pred očima, uz propratni filmski kotrljajući zvuk i isprekidane crtice i sneg starog na starom platnu. Javi mi se onaj izjedeni roditeljski ego, pa krene da nabraja, okidajući živce kao žice – ja sam te držala i čuvala i nisam spavala svaku tvoju boljku, držala te u naručju po čitavu noć dok ti se nosić borio za vazduh, nosila po čitavu noć ne bi li zaspla tri minuta, milovala kosu, oblačila, presvlačila, tešila, igrala se, animirila i kad sam padala s nogu od umora, dubila na trepavicama i kad sam bila prehlađena, bolesna toliko da sam puzala od iznemoglosti, selila nas u bolji život sama, pakovala i prebirala sitniš po novčaniku… Radila (i radim) po 10 sati dnevno, ne bih li obezbedila obilaske, turističke atrakcije i ostale zanimacije za oči. Podmirivala biološke potrebe. Objašnjavala, upoznavala sa osećanjima, dozvoljavala da ih ispolji kako joj volja. Odricala se povazdan svega ne bi li na kraju postala second hand i buvljak na nogama sa kalkulatorom podešenim na jadno. Zažmurim jako, stisnem usta u tanku liniju, pustim da me preplave osećanja pa ih otpozdravim. Izem ti i ego, i osećanja, i tugu, i sve đuture što ide sa tim. Izem ti i to što sam kilava. Izem ti i to što kukam kao sinja kukavica. Izem ti što nisam dovoljno jaka da se izborim sa tim gotovo ljubomornim osećanjima. Prebija me u kolenima roditeljski ego, ako to uopšte tako može da se nazove.

Tiću, što bi rekli. Evo, primenjujem i pucam. 

Vežbam da ne obraćam pažnju na to, jer na kraju, samo sam ja tu. Uvek. A ona raste. Vežbam da nabacim tricepse na srčani mišić i tu negde pod dijafragmom, gde se skuplja tuga i očaj. Ide mnogo sporo taj fitnes. Kažu, fitnes je stil života. Pomirenje sa činjenicom da mi stil života bude da neprekidno vežbam da “tiću” u svom tom roditeljskom sosu, izgleda mi kao nemoguća misija, deo 45. Ali, Tom Kruz uvek uspe da omogući misiju. Samo… Kad se suočim sa sobom u ogledalu, primećujem da nisam Tom Kruz.

 

Featured image: Photo by Greg Rakozy on Unsplash

Serija Preporuke: Dečji muzej nauke i tehnike

Oduvek sam volela muzeje. Volim osećaj koji mi donose. Volim kako mi približe istoriju toliko da postane opipljiva, mirisna, taman onoliko stvarna koliko i treba da razumem zašto i kako smo sada ovde gde jesmo.

Korak u zanimljivu istoriju.

Volim da zamišljam ljude koji su koristili izložene predmete. Volim da zamišljam kako je tekao njihov svakodnevni život, kako su doručkovali, ručali, odmarali se na sofama, divanili, mesili pogače, pekli ih dok je miris svežeg hleba zaustavljao vreme na tren, uvlačio se u nozdrve i otvarao apetit u iščekivanju postavljanja trpeze. Zamišljam kako staremajke otresaju brašnjave ruke o ištirkane, čvrste kecelje protkane ukrasima i bodovima, dozivaju razbežalu decu i okupljaju ih na tronoške. Zamišljam njihova dvorišta, bašte, porodični odlazak na pijacu i liturgiju, zvonko čukanje čokančićima za zdravlje. Miris tek samlevene kafe. Zamišljam ukaljane puteve, obuću koja ih je nosila, preskakajući blato, poskakujući od kamena do kamena. Zamišljam klokotanje vode kroz limenu česmicu. Hladna razbuđivanja, uz pljuskanje lica hladnom vodom. Stvaram u mislima žene koje peru veš, marljivo ga cede terajući miris bohora da magleno putuje kroz kuću, čineći da sve miriše na higijenu.

Zamišljam iznenađena lica na istorijskim prekretnicama. Kola na vuču, bicikl, prvi auto, prugu koja isparava na toplo, dim koji je lokomotiva ostavila za sobom hvatajući zalet za prostranstva, tramvaji, prve patike, unihop čarape, ženske pantalone, prvi karmini, pomade i puderi. Zamišljam sve to kako pucketa od novog pakovanja i mirisa na novo. Tada, nekada davno, sve je to bilo novo, dok su oni činili istoriju, tabali put razvoju tehnike i nauke, pisali knjige i radovali se novim pronalascima.

Razmišljam, istorija mi je oduvek bila dosadna u školi. Bilo je lekcija koje sam volela, ali je uvek bilo više onih koje sam prosto bubačila, ne bi li ih se što pre otresla. Gomila godina, ništa dinamično, komandant ovaj, onaj, uvek sam imala osećaj kao da treba da progutam šaku šećera na suvo. Danas, toj dosadi pronalazim razlog. Krije se u tom neshvatanju da je istorija zapravo životna priča sveta čiji smo pripadnici. I, mi, sami smo deo istorije našeg vremena. Neki od nas će ostaviti tragove u knjigama, nečije pokućstvo će biti deo etnografskog muzeja, nečiji pronalasci će spasiti ljude, nečija misao će ih utešiti…

Mesto gde je nauka čarobna.

Srećna sam, jer živimo u gradu koji obiluje muzejima i interesantnim postavkama. Za mene, koja potičem iz grada, koji je večito bio u deficitu kulturnih sadržaja, Beograd je jedno magično mesto, gde svakog vikenda možemo da se teleportujemo u drugu eru. Plan je da do kraja 2017. godine obiđemo sve (prikladne uzrastu) muzeje.

Muzejsko putešestvije je započelo u Dečjem muzeju nauke i tehnike.

Za više nego simboličnu cenu ulaznice dobićete istoriju za na dečiji dlan, kao i pristup izložbenom prostoru Srpskog Lekarskog Društva.

Dečji muzej nauke i tehnike, deluje kao da su ga deca izmaštala. Sva istorija se nalazi na jednom mestu. Na spratu ćete skakutati od ere do ere, naučnih pronalaska, kompjutera, starih predmeta korišćenih u domaćinstvu, gramofona. Zatim su tu prevozna sredstva od starih bicikala, preko kočija do automobila i lokomotive. Makete brodova, ribarskog pribora i čamaca, upriličene su pravim ronilačkim odelom – koje sam ja okarakterisala kroz sledeći uslikik: “Vidi Kai, astronaut!”. Dade optičar nekima od nas naočare i bi bogato nagrađen, za džabe. Jer, neki od nas su prosto izlapeli.

 

O, zdravo “astronaute” u ronilačkom odelu!
Oduševile su nas orgulje.
I gde je ovde ekrančić?
Džez ruke.
U šporet tonu.
A objasni mi mama, gde je ovde YouTube?
Šunj, šunj.
Kriva soba, nije za one osetljivog stomaka.
Brm-brm i robot.
To što svira to su ruke.
Crno-beli svet.
Iz kuće je izleteo na muzejsku postavu Iva.
Bebi brm-brm.
Zar nije magično, sa sve oblačcima?
U interaktivnom crno-belom svetu, gde kvadratići na podu rastu.
Kroz naselja.
Interaktivni naučni centar – koliko si težak na ostalim planetama?
Nekadašnje mesto buć-puruća

 

Muzikica.
Truc-truc.
Gusana peć uz prilog curice, živo ih zamišljam. I toplo mi oko srca.
Bicikleti.
Sedela sam za mašinom šila sam.
Kormilo.
Dok mi tvrdimo da je peglanje zamorna aktivnosti, čik peglaj na ovome!
Kako sam ponosna na čovečanstvo ponekad.
U hiljadu ogledala i odraza, u delu interaktivnog naučnog centra.
Međ igračkama, u boji.
Miris mlevena kafe mi probija kroz sliku!
Kompjuter.

Nisam u stanju, pogotovo ne sa ovako “kvalitetnim” pikselima da prenesem ni delić atmosfere i postavke muzeja. Preporuka je velika kao kuća, na tri sprata, kao i muzej. Bez nekog posebnog reda, provela sam vas kroz spratove. Zato, ako ne znate kud za vikend, put pod noge za putovanje kroz vreme.

Do muzeja se lako stiže mapa je na klik ovde.

Uživajte.

Ps. Ne dajte se zbuniti našim letnjim odevnim kombinacijama. Leto je i bilo. Nego, kasnimo po običaju.

Singl(ica)

Znate šta?

Prošle su godine od kako sam se razvela. U tom samotno-rehabilitacionom periodu, kao raspuštenica, singl(ica), počinjem život iznova i ostale bajke, izašla sam svega šest puta. Ili sedam. Ali, ko broji? Jednom sam ostala do posle ponoći. Znam, potpuno sam luda i neobuzdana. Armija ne može da zaustavi moje žurastične nagone. Nego, već oko deset počinjem da zevam. Oko pola jedanaest gledam na jedno oko.  Oko jedanaest svi đuskaju, a u meni samo đuska misao kako je moj krevet najlepši podijum na svetu. Za spavanje. I da mi je da samo stignem kući i legnem. Ko je ikada video vajdu od zabave? Od spavanja, bogme, jeste.

Šta?

Broj sastanaka pitate? Poslovnih mnogo. Personal-(nih(t)). Nije do mene, zbilja. Ja ih i ne tražim.

Ne traže ni oni mene, pa smo taman kvit.

Moje dete je zaljubljeno odavno. Kaže, to je divno. Oseća da joj srce skače. Kad vidi izabranika srca svog sva se nasmeši. Preporučuje da i ja probam tu zaljubljenost, jer je mnogo fino. Kaže, zaljubljenost ima ukus kao „funny bubble“, sladoled uz koji dobiješ sjajtastičnu tetovažu. Ako je tako, u tom slučaju bih preskočila, jer mi se od veštačkih ukusa skupljaju usta i puće na ružno.

Funny bubble leftovers

Tetovažu, i to sjajtastičnu, ne bih odbila. Takođe, preporučuje da se ofarbam u plavo. Kaže, nije da nisam lepa, ali kad bi bila plava kao ona, onda bi bila najlepša. Sinak, tvoja mama je bila plava. Toliko plava da se i udala. I napravila kijamet. Bolje je kad je mama u svojoj prirodnoj nijansi. Razboritije je. I manje nas košta.

Uvek bi me dočekale iznenađenom priče o ženama koje su iz jednog braka uskočile u drugi. Čak ne i ni u zabavljanje, onog modernog tipa “dejtovanje”. Nego u brak. Kako? Odakle? Ne osuđujem, eto, samo pitam. Kud vam volje i snage i želje? Jeste li pile neki opijum? Jeste li posetile šamana na ćilimu? Igrale dodole za lov muževa? Mlatnule ga oklagijom po glavi?

Sva je prilika da istina leži u tome da su to neke hrabre i jake žene. Spremne da se prepuste životu. Spremne da zafrljače sve tuge pod potpetice, dobro ih izgaze, da se nikada ne povrate. Vole sebe, te se sebi i posvete. To nisu one šaka jada od žene kao, na primer, ja, kukavičkih gaća nabijenih do grla. Od mene samo lete peruške.

Dok su neki od nas, pri tom mislim na moju bivšu jedinku u obliku muža, rešili da se ozbiljno pozabave disciplinom zabavljanja, neki od nas su rešili da se istom disciplinom ne zanose. Uprkos tvrdnjama, moje uvažene, doktorke da to rešenje nije zdravo po mene. Smatram da, pošto već imam doktorku za glavu, nije zdravo niti bezbedno za druge da se upuštaju u zabavljanje sa mnom. Pogotovo ne zato što sam razvedena. Zna se da razvedene žene imaju večito spremne naoštrene kandže. I bore se kao nindže. I opasnije su od kuge. Sastrave te i ćao!

Kaže meni doktorka, mlada si treba da izlaziš. Pitam se kako, kad mi se u izlasku prispava? I koliko sati u vašem delu sveta traje dan? Ona se smeje. Kaže, šašava sam. I to je neka vrsta dijagnoze, ne?

Nakon razvoda, bila sam ekvivalent kineskom ljigavcu kategorije „100 dinala“. Ima nešto tajno u mom mentalitetu i senzibilitetu i u meni kao „teti“ uopšte, da gravitiram ka kukavičluku, jadu, bacanju u očaj i ostalim egzibicijama koje za rezultat imaju ucveljenost. Shodno tome, sklona sam i bežanju u mišje rupe. Mimikrija, gde se ja stapam sa podom u plakanju i grcanju, mi uopšte nije strana. Šta više, tačno znam da zauzmem položaj koji mi najviše odgovara da otplačem turu na podu, a da se pri tom, ne čujem, ne ukočim se i ne izazivam pometnju među ukućanima. Praktično, to umeće sam dovela na nivo umetnosti. Još da uspem da se isplačem bez suza i time izbegnem posledičnu napuhanost lica. E, ali, ne plačem ja zato što žalim za izgubljenom ljubavlju. Ne, ja plačem od umora, od straha, koji se nalazi na drugoj strani ljubavi, a vezuje me za to da se vrlo često osećam nepodobnim roditeljom. Savest udari pod kolena, na ista me spusti i prenerazi.

I sad, pitam se, kako bih ja takva musava, donekle neuračunljiva, kengur-mama, u gaćama bubregarama i vunenim čarapama da ne nazebem, našla nekog?! Vrlo često ne znam gde udaram, a trebalo bi sa nekim da se sudaram? U kom selu to uspeva?! Ni u onom bogu iza tregera, da vam kažem. O bližim i da ne govorim.

Mož’ se plače i ovako. Uz pendžer. Fotka preuzeta sa www.unsplash.com

Ambiciozna, mlada ja, nije očekivala takav upečatljiv razvoj životnog ciklusa. Isto tako, mlada ja, nije imala treće oko i nije shvatala odgovornost za svoje postupke. Kad se ovako izrazim, rizikujem da se poistovetim sa nekim koga krasi nivo inteligencije stadijuma “minus”. No, svojevremeno, u nekom čitalačkom zaletu, uhvatila sam se kao pijan plota za krilaticu „Odgovorna samo za svoju odgovornost“. Svuda sam je pisala kao životni moto, ne udubljujući se previše. Pritom posmatrajući sebe sa mangupskim smeškom, odajući si priznanje za mudrost. To se zove mlados’. Ona je jednaka neosnovanoj, nepotkrepljenoj mudrosti uz prilog pocepanih hlačica, kombinovanog šarenila i, navodno, kul frizure. Dok je realnost jednaka tome da si ti skalamerija u nastajanju.

Na agendi koju sam ambiciozno smišljala, nizale su se stavke, za koje sam mislila da će se same od sebe ostvariti. Ono što ja treba da uradim za njihovo nastajanje jeste da lepo postojim. Misli su mi skakutale kao na trampolini skrojenoj od maršmeloa i slatko se ispredale u: udaću se za čoveka svojih snova, imaću decu, više komada, super posao, odlične cigaret pantalone, koje će mi pasati kao da su krojene samo za mene. Imaću super oksfordice, povazdan dobru frizuru, utapaću se u „Chloé“ bure i mirisati dok ne podavim sve oko sebe. Imaću kućnu biblioteku i putovaću gde mi prst padne na karti. U taj mekani maršmelou sam zaboravila da uračunam troškove života i neplanirana skretanja s puta. Što bi se reklo, maršmelou od love do krova. Mislila sam, naći ću i ja neki krov, sa svom tom lovom ispod njega.

Eto, poznata sam po tim nekim impresivnim idejama da je u životu sve na zvezdice.

I posle razvoda koji me je ogulio do gole kože i skinuo mi i te, moje poznate i tako voljene, kukavičke gaće, tako da su mi peruške sve u usta ulazile, treba da se upoznajem i naposletku, kao i zaljubim. Da mi štuca srca. Treperi u stomaku.

Otvori se za nova poznanstva, kažu. Izađi, upoznaj ljude, kažu. Organizuj bolje svoje vreme da bi izašla, kažu. ’Oću, onomad. Sve je to dražesno u teoriji. U praksi te malo stigne svakodnevni umor i zasićenje svime. Ili je i to još jedan u nizu izgovora koje sebi serviram? A i Desanka lepo kaže “sreća je lepa samo dok se čeka”. Dok čekam, ja ću, kao singlica, da vrtim jednu te istu pesmu, dok se ne zavolim u toj meri da budem sebi najsjajnija numera. Najsjajtističnija numera.

Počeci su divni, ne kažem da nisu. I upoznavanja su divna, ne kažem da nisu. Ali na filmu, eventualno seriji. Tamo gde mogu da ubrzam radnju. Preskočim pola. Još će posle neko da mi kaže da sam nestrpljiva! Nisam ja nestrpljiva, nemam ti ja vremena. Sad sam u najboljim godinama da se posvetim sebi. Jer sam se sasvim tupavo i nepravedno zapostavljala. Sve sam mislila da moram da učinim nekom drugom, da živim zarad nekog drugog. Hoće li mi na grobu pisati – ovde leži Jelena živela je tuđe živote najbolje što je umela?! Neće, ukoliko baš ne tražim tako, ali neću. Ako nekog mogu da razočaram, mogu sebe. Ostali će preživeti ukoliko im se ne prostrem.

Na mom mladalačkom spisku i dalje se migolje neke stavke kao, na primer, te cigaret pantalone, taj „Chloé“ koji mi je i dalje preskup parfimerijski izlet. Ali, imam dete, najvrednije, meni najlepše, najsjajnije, moju loknu tananu i plavu.

 

ps. Foto kredit za prvu sliku ide Mariji V.

Serija Preporuke: knjige za malene čitače

Nikada sebe, niti svoje izbore, nisam smatrala za nešto posebno, nešto drugačije od drugih. Prosto sam ih smatrala svojim. Nikada nisam mislila da bi moji izbori bili nekome zanimljivi, sve dok na instagramu u delu za poruke nije stiglo previše poruka za dve ruke, deset prstiju i dva ćorava oka pod cilindrom, pitajući za preporuke za dečije knjige. Moja glava, između dva ramena, dodatno proširena od svojevremene bremenitosti, nije mogla da veruje da je neko pita za preporuku, sve vodeći se mišlju da je to nešto na šta svi roditelji nailaze u bibliotekama i knjižarama. Svi kopamo po onim kutijama u biblioteci. U onim “Štark” iskorišćenim kutijama, u kojima stoje navodno nezanimljive knjige. Po nepisanom pravilu, tu sam uvek nalazila najveće blago i najinteresantnije knjige. Ponoviću i ponavljaću – deca moraju da budu okupana lepim jezikom, lepim rečenicama, a gde ćeš veću kolekciju istih nego u knjigama.

Usled nedostatka ekstremiteta i krajnje ograničenosti za proces mitoze, rešila sam da oformim jedan spisak Kainih omiljenih knjiga. Ne namećem ništa, ne prodajem, ne nutkam i tutkam, već sam strukturno i funkcionalno ograničena roditeljska ćelija, koja ne može da postigne da svima odgovori lepim i potpunim spiskom. Svi ti odgovori bi uvek propustili nešto, pa bih pisala ponovo, dosađivala, smarala, bez namere.

Redosled nije ni hronološki, ni po važnosti, ni po interesantnosti, već po redosledu pamćenja. Proces je trajao danima. Jer nekim prostim ćelijama, kao što sam ja, potrebno je mnogo više vremena za sintezu. Ali, ko čeka taj i dočeka (razočarano) onog zakasnelog, koji je sve ovo mogao da plasira pred sajam knjiga. Buva me ujela, beogradska buva kašnjenja. Buva me ujela.

Dakle, biblioteka u crticama sledi. Iskreno, meni je ovo tako uzbudljivo, ravno adrenalinu skijaša-skakača pred spuštanje niz rampu. Da se spustimo rampom knjiga za decu od tri do sedam godina (eventualno devet godina). Iako sam, moram priznati, većinu njih čitala detetu i ranije. Na kašičicu. Da bude slatko.

 

  1. Izdavač Kreativni Centar 

 

2. Izdavačka kuća Odiseja

 

3. Izdavačka kuća Propolis Books

 

4. Izdavačka kuća Vulkan izdavaštvo – Vulkančić

  • Nela Most i Anet Rudolf: “Nema veze ili To može svakom da se desi”
  • “Zaviri u ljudsko telo” – sjajno urađena, sažeta enciklopedija
  • Zbirke za vežbanjeŠkola sedam malih patuljaka
  • Antoan de Sant Egziperi: “Mali princ”  –  uprkos podeljenim mišljenjima, vodeći se svojim, jer samo njega imam, ovo je knjiga za sve uzraste. Da se čita lagano i da se dete uvede u predivni univerzum čudnovatog sveta planeta i još čudnijih likova. To je priča o odrastanju, o različitim shvatanjima i pogledima na svet, o prijateljstvu i prihvatanjem sebe. Zato, korak po korak, granica je asteroidska.

5. Izdavačka kuća Beli put (internet prezentacija im je trenutno u pripravnosti te ostavljam link do sajta gde možete pazariti njihova izdanja, ukoliko vas interesuju)

 

6. Izdavačka kuća Pčelica

 

7. Izdavačka kuća Plato

Plato je svojevremeno imao sjajna izdanja, odnosno serije knjiga “Vini Pu” – Rodžera E. Alena. Svaka knjiga je zbirka priča koje opisuju veoma šaljivo i dovitljivo, životarenje Vini Pua i njegove družine Iara, Tigera, sovice i dečaka Kristofera. Kai se odavno zaljubila u Vini Pua, jer je napisan nenametljivo, pitko i kroz priče se proleti, jer su zanimljive i kao “za odrasle”.

 

8. Izdavačka kuća Laguna knjige 

Na moje potpuno iznenađenje, po preporuci naše bibliotekarke, pozajmile smo iz biblioteke knjige koje je napisala Madona. Moram da priznam, bila sam skeptična, ali bez razloga. Kai je u knjigama uživala. Sjajno ilustrovane knjige, takođe.

 

9. Izdavačka knjiga Komshe

 

Slika: Kai i mama u parku. Foto kredit ide Kainoj bebisiterki

To što ne mogu da dočekam da još malo stasa, da zalistamo Gradimira Stojkovića i Enid Blajton i njenih pet prijatelja, o tome neću ni da govorim.

Mislim se nešto sad. Imam dve opcije, moje dete će ili nastaviti da voli knjige ili će joj potpuno dosaditi. Kad već spominjemo ovoliko knjige, to me podseti. Na Crvenom krstu, u čuburskom parku postoji statua beogradskog čitača  – odnosno beogradske čitačice (sasvim nepravilna upotreba imenice, znam). Uglavnom, jednom prilikom, u poseti parku, posle dobranog odmeravanja i premeravanja statue, vidim detetovo lice koje se pretvorilo u trigonometrijsku jednačinu. Pilji ona u statuu, piljim i ja u nju, dok ona pilji u statuu, od napetosti izgleda kao da će iz nje izviriti genije. Ili će se, eventualno, ukakiti. Nakon par minuta progovora pitanjem: “Mama, jesi li ovo ti?”. Rekoh nisam. Kako se kod dece pitanje nadovezuje na pitanje, naravno da me je dočeko jedno i to: “Zašto onda toliko čitaš, ako te nisu napravili u spomenik?” Dobro pitanje, priznajem. Već sam se dala u zalet objašnjavanja, u zalet da joj otkrijem mudrost, u zalet da joj proširim vidike. Kažem volim, osećam se lepo dok čitam, opušta me, hrani mi dušu, upoznajem sebe i… Dva oka u znaku pitanja, oblak brbljanja pod noge pa je na njemu odjahala u susret toboganu i tako nedorečenu me ostavila da se upoznajem i filozofiram i širim sama sebi vidike.

 

Verovatnoća da sam ispustila nešto ravna je stoprocentnosti. Izvolite dopunite i šaljite mi predloge, čekamo ih širom otvorenih očiju. 

 

Ps. Mnogo vas me je pitalo i za muzeje, nisam zaboravila. Sledećom prilikom, u seriji preporuka idemo u muzeje.

 

 

 

 

Sva su deca Lota i Lota je za svu decu

Sve počinje i sve se završava u Galamdžijskoj, pardon, Salamdžijskoj ulici gde Lota živi sa svojom porodicom – mamom, tatom, starijim bratom Jonasom i sestrom Mijom-Marijom. Lota obožava karamele, šećer u prahu, palačinke, kolače teta Berge i svog svinjskog medu, a ne voli riblje pljeskavice, sirup protiv kašlja, posete zubaru i poslušnost. Kao što to biva u svakom pre-roditeljskom domu, i u ovom je bilo mirno sve dok se nisu uselile male galamdžije i drekavci. Tada su nastupili i prvi porodični bilateralni pregovori, nadmetanje, debate, ušunjali se nestašluci da začine život, otanje živce, jer ih i ovako ima previše. Sve ono tipično roditeljski. Dražesno! A biće još dražesnije, ali sad u pravom smislu te reči, kada se prepustite redovima Astrid i velikoj koncentraciji zadovoljstva i humora koji će se iz Salamdžijske ulice preseliti u vaša srca i kojima ćete se neprestano zajedno vraćati.

Ako sam išta naučila bivajući roditelj, to je da kod dece ništa ne prolazi bez određene doze lucidnosti. I gorepomenutog, ključnog elementa – galame. Takvog kvaliteta moraju da budu i knjige. Luckaste i da se čuju. Da budu, što bi rekla reč koja to nije, galamaste.  Ako se pitate kako doći do pouzdane doze lucidnosti, ne brinite brigu, rešenje je već u narednim redovima. A i u biblioteci ili knjižari. Samo tražite Lotu.

Određena doza lucidnosti se meri tako što se uzme težina deteta u godinama i podeli sa visinom decibela – transverzalne okomite vrste čvrstog grlatog grla, nastalih galamom na zamišljenoj skali zanimljivosti. Očekivani rezultat je prirodni broj „e“, znate ona funkcija koja najbrže raste u matematici, a za koju je procenjeno da je broj veći od ukupnog broja atoma u svemiru.

Gde je suma sumarum:

OTD – ne, nije outfit of the day već određena težina deteta u godinama
dB – decibeli
e – prirodni mogućno-nemogući broj

Praktično nešto nemogućno! Ha, mislite? Pa, ispade mogućno. Jer sam za neke od galama mislila da su neproizvodive, kad ono – šipak. Čula sam ih svojim ušima, tako da ta dva klepetala, kojima se često pokrivam preko glave, mogu da posvedoče. Što će se dalje zaključiti – doza lucidnosti koju treba ispuniti na skali zanimljivosti je e = 2, 718. Kako vas ne bih držala u neizvesnosti, zaključak vam otkrivam odmah – Astrid je to uspela.

Ček, ček. Ako ste mislili da je ovo čas matematike i fizike, nije. Neće ni ostali pasusi imati bilo kakve veze sa naukom. Mada ruku na srce, meni roditeljstvo, oblikovanje i pomno praćenje stasavanja deteta u čoveka, (vrlo) često deluje kao nauka u kojoj se praksa i teorija razilaze kao dva razroka oka. Jedno tamo, jedno vamo, ne znaš ni gde gleda, ni kuda ide i na posletku, ne znaš ni kako se zoveš. Samo što ne potegneš za ličnom dokumentacijom da proveriš da nisi možda „Mama Dođi“, „Mama NeMogu“ ili „Mama, NeZnam“. Ja sam „Ali, Mama“, drago mi je. Rastegnite samoglasnike, stopite ih u samoglasnike pa zavrnite na plač, budite prijatni koliko i nerazgažene cipele i to je to.

Nego, da vam ispričam nešto. To „nešto“ malo iz moje prošlosti, ima i te kakve veze sa ovim što sledi. Baš tu gde se prepliću prošlost, sadašnjost i budućnost nastaju važne priče.

Oduvek sam volela da čitam. Miris knjiga mi je bio i ostao jedan od omiljenih mirisa. Pored mirisa tek ispržene kafe. Kao što mi ona miriše na prošlost, a moja povazdan matora duša to prepoznaje, tako me i knjige vodale, šetale, nosile ulicama, teturale kaldrmama zavijajući u ćorsokak neke životne priče. Oduzimale mi dah, tražile da čitam još, udišem još mirisa bilo tek kupljene knjige, bilo starih knjiga, požutelih, pegavih strana koje sam iskopala iz babinog ormana ili neke kutije kod uličnog prodavca. Znate onaj poletni osećaj, kada vam grudi zatrepere kao leptirova krila kada završite sjajnu knjigu?! Osećaj kada zatvorite korice, pa udahnete do središta zemlje. Poznato? Taj osećaj kada vam se čini da biste mogli da pojedete knjigu. Bez ’leba. Na suvo. Uh, što volim.

Imam 9 godina. Starije sam dete. Družim se sa Pipi Dugom Čarapom i Emilom iz Leneberja. Emil je ovde manje važan, svakako ne i manje šašav od Pipike, ali je za svrhu ove priče bitna Pipika. Ima žute, tvrde korice sa ćoškovima na rascvetali kupus. Na koricama Pipi u klovnovskim cipelama, čarapama na crveno-bele štrafte i crvenoj haljinici, sa specijalnim garnirungom na glavi. Ona živi sama, druži se sa majmunom, peva i ne brine brigu. Pipi je plod mašte Astrid Lindgren.  Žene čija sam pisanija obožavala, iako čini se ne dovoljno da njeno prezime zapamtim valjano, pa sam je dugo zvala Lingern. Nekako mi je to bilo baš skandinavski. A ja baš volim sve skandinavsko – oni meni odišu mirom i nekom, za mene nedostižnom, lepotom življenja. Deluju mi ušuškano. Može biti zato što im je stalno hladno. Kad se malko bolje prisetim, taj neozbiljni, nerazumni, neshvaćeni svet Pipike bio mi je fantazija. Čuda su se tamo dešavala na svakom koraku, nadrealnost je bila mala maca u poređenju sa Pipikinim svetom, a mojoj romantičarskoj ustrojenosti, to je bilo sasvim dovoljno da se zaljubim i ostanem zanavek zaljubljena u delo gospođe Lindgern. Tako ti ja porastem još nekih dvadeset godina i dobijem dete. Naravno, čim je stasala dovoljno, pretvorila sam je u člana biblioteke. Srećnim, ili nesrećnim, sporim razvitkom vođenja administracije završile smo sa identičnim članskim karticama. Drugovi članovi.

U toj našoj malenoj biblioteci, ušuškano, na najvišoj, najsevernijoj polici, kao i Skandinavci sami na mapi Evrope, žive dela Astrid Lindgren. Čuj, dela! Pa u mojoj biblioteci bila samo dva – Pipka i Emil iz Leneberja. Naša bibliotekarka, preporučuje Luckastu Lotu i sve ostale serije Lote, kaže ako već niste, oduševićete se. A Lota, kao Pipika, na žutim koricama, doduše papirnog izdanja, sva šašava i nacrtana kao što bih je ja nacrtala, da sam nadarena za držanje olovke i crtanje. Može, prodato. Oprostite, pozajmljeno.

Avantura sa Lotom počela je odmah po povratku kući. Ukrcale smo se sa Lotom u voz, otputovale kod babe i dede na selo, išle na izlet, pa na igranjac, pa sa Lotom prevarile čika zubara, pa rekle ružnu reč, pa se sakrile, stajale na gomili đubriva na pljusku da poraste(mo), pravile lom i ljutile se celog dana, bušile rupe na džemperu, rasparale i upropastile tkanje teta Berge uz nestašni osmejak koji opravdava sve. Genijalna Astrid je uhvatila pažnju mog deteta, bez da sam je platila. Dobro, produživši knjige više puta, pa još par puta preko veze, na kraju smo ih i pazarile, ali ta cena je jedna velika 0 u odnosu na to koliko nam je radosti donela Lota. Ijao, da ne zaboravim, kad Lota slavi Božić! Kako vam tad zamirišu kolači i bela kafa, a tek oni koje je pravila teta Berga komšinica kod koje Lota i njen brat i sestra stalno (nepozvani) odlaze! Da vidite samo kad se zaigraju pa poispadaju kroz prozor teta Berge! Malo je reći da smo nas dve progutale knjigu, uz galamu i smeh  posledično dovitljivom pisanju. Kažem vam, Astrid je jedno genijalno pisarsko pero koje piše razumljivo deci, prilagođeno njima, a pritom ne remeti humor, sasvim primeren kako malenim glavama, tako i velikim, roditeljskim. Posve šupljim i umornim, pred spavanje.

Zbirka priča „Luckasta Lota“ je izmišljena i poručena za sve naše nestrpljivce (koji imaju sve vreme ovog sveta na rukavu), za sve naše migoljiće čije se energetsko polje puni pred spavanje, za sve nas odrasle koji bi mogli da se potrudimo da budemo za koju trunku više „deca koja razumeju svoju decu“. Astrid će poput vrsnog hirurga da izvede zahvat krijumčarenja osećanja poletnosti deteta i osvežiti nam pogled na dečije nestašluke. Astrid doskače i onim neumoljivim, jer ne mogu oni da budu toliko neumoljivi koliko ona može brilijantno da piše.

I uz preporuku da u svoju kućnu biblioteku ušuškate Lotu i nestašluke, da vam kažem nešto o onom mirisu knjiga koji sam spominjala u nekom od gornjih pasusa. Da li ste znali da postoji sveća sa mirisom starih knjiga?! Imala sam je. Dobila sam je jednom za rođendan prekookeanskim pismonošom. Znate kako miriše? Na bajke. Na priče. Na dogodovštine. Na život u knjigama. Na knjige koje su za gutanje na suvo. Bez ‘leba.

Ako je ikad nađete, setite me se.

Ps. Na linku je. Miriše kroz prozor.

 

Tekst je pisan kao preporuka za knjigu “Luckasta Lota” izdavačke kuće Odiseja u saradnji sa Keva.rs 

Hop, skok i minut do kritike.

U Beogradu sam naučila da sve kasni. Od ljudi, preko prevoza do pravde. To je velegradski trend. Čekala sam, i jurila, i za jednima i drugima i trećima. Sat je, ovde, sklon Alchajmeru. Dok mi, tipični Beograđani, gde podrazumevam, nas koji se tu nismo rodili, naviknuti da nam je sve na švajcarski sat, hop, skok i minut, orodili smo se i zaljubili u, zakasneli grad očarani sjajem i betonskim, višespratnim, košnicama. Onda smo oboleli od kašnjenja, pa smo se frapirali (zakasnelom) reakcijom na činjenicu da smo Beograd idealizovali i da je i to jedno selo. Isto onakvo odakle smo i došli, samo veće. Mi, pridošlice, smo ga takvim i napravili. Možda, ne mogu da tvrdim.

U duhu kašnjenja, da zakasnim i ja sa razradom ove priče.

Jeste li primetili da nam kasne i sezone? Leto došlo u zimu, proleća se ne sećam, preskočili smo ga – a sve što se preskoči ne (po)raste, leto pustilo korenje u jesen, a jesen se stidi da gurne sunce pod pretećom depresijom i histerijom naroda kad je loše vreme. Tu negde, kad su klimatske nepogode kovitlale i menjale sve pod svojim meridijanima, mi smo postali Englezi pa zapatili zainteresovanost za komentarisanje vremenskih nepogoda pa se sad pozdravljamo sa: „Je l’ vidiš ti ovo vreme? Ma strašno, ubi me pritisak!“. Mogli smo da iskoristimo tu priliku te da o istom trošku, zapatimo i nezainteresovanost za tuđe brige, ali jok. Taj deo naše DNK spirale je pod hroničnom opstrukcijom briganja tuđe brige. Prosto, delovi našeg polimera ne sadrže ravnodušnost i kratak jezik. Nismo mi neki tamo zatvorenjaci. Mi volimo da opletemo po znanim i neznanim, volimo tuđe brige više nego svoje. Jer tuđe slađe.

Ruku na srce, sve kasni, samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Deca žure da odrastu. Računi pritiskaju da budu plaćeni prevremeno. Novogodišnje ukrašavanje počelo još u maju. Posmatram si dete, samo što nije ispunila šaku punu godina, a pregovara kao da je u poodmaklom pubertetu. Devojčice iz kraja hrle da stasaju u žene, a dečaci u nabusite gorile.

Onomad, vraćam se s posla i lepo svratim u „Maxi“, jer treba da se jede. Šunjam se među rafovima, tražim nešto jestivo, kad ono ispred mene „ono“ puta dva. Drama preko celog lica. D R A M A! Čin prvi – godine mu ne možeš odrediti. Ni jedno, ni drugo ne zna koliko ima godina. Zna koliko bi želelo da ima. Pušteno kroz Eratostenovo sito to je prosti broj 23, a “ono puta dva” prosto imaju prosti broj 13. Gledaš ga, žena nije, u devojku treba da stasa, a dete sebi ne dozvoljava da bude. Čin drugi – ne znaš da li su ga napale trepavice i kako mu taj lančani niz teških treplji ne remeti ravnotežu i ne pravi bicepse na kapcima. Čin treći, to se obojilo, iscrtalo lice pod uglovima nepoznatim i nemerljivim, menjalo lični opis tamnim bojama, korektorima, reflektorima, iluminatorima, šajnerima, šimerima. Čin četvrti, to ima nokte zašiljene na opasno, koji zvučno odjekuju po ekranu mobilnog izraštaja ruke marke „android“. Odjekuje tk-tk-tk-tk. Čin peti, ne možeš da prikriješ da su ti se oči zavrtele unesves’. Šećer i voda ti nisu pri ruci. Da se povratiš, ’oćeš, ali malo sutra, jer pri skretanju pogleda zatekne te go stomak. Izem ti, još i golo pošlo. Goli bubrezi!

I kako osuda kreće da ti se mota oko nogu, kako si krenula da se spuštaš u niski start da opališ po kritici i čudnome čudu, po potiljku te klepi činjenica da si i ti bila klinka.

I ti si iz klinke postala (svoja) mama, tetka, baba. Shvatiš da ti treba sledeći pasus da povučeš paralelu i uvidiš kako te planeta poput grnčarskog točka vrti u krug, a vreme tretira kao glinu i vaja i menja uvažena smatranja.

‘đušica.

Shvatiš da si bivša klinka i da trsiš praznu slamu. I da treba da te bude sramota, jer si, sa drugačijim okom za lepo, probala svašta, izmenjala stadijume, farbala u dugine boje, šišala na ludo, heftala pirsinzima i bušila nos na kvarno – finansiranim od strane novca, darovanog u svrhu uplate novih pantalona. Pantalone se našle na nosu, u formi minđušice i pretećeg roditeljskog srčanog udara. U redu, jednog od roditelja, dok te je ostatak rodbine posmatrao kao vepra. A ti sva sijaš od cirkončića. I sreće. Jer pirsinge voliš.

Dok sam išla u gimnaziju imala sam jedne somotne, plave, duboke pantalone. Kako bih sad volela da imam takve bubregare. Tad sam smatrala da imaju previše materijala. Svi masovno šetali hlačice na kukovima, pa mi nije bilo druge nego da uzmem makaze u svoje ruke. Da i meni hlačice budu na kukovima. Sto mu helanki Fredija Merkjurija, gde mi je pamet bila kad sam odsekla gornji deo pantalona, koji ih je činio, jednim, zaista lepim parom pantalona?! Nisam smela u njima da sednem, jer… ostala bih na pozadnji razdeljak. Bukvalno. Neprestano su mi vukle donji veš, dok sam ja, samo, htela da budem kul kao i ostala deca. Nikad mi nije uspevalo bivanje kul persone, u poređenju sa tim kako mi je kasapljenje odeće išlo super. Mama je bila presrećna. Ma, od-uš-evljena mojim modnim pokušajima, a njih pored svih živih i neživih sila, nikad nisam uspela da sakrijem. Mogla sam da bajem od 1 do 101, ali mame su svevideće, poznate po očima i na dupetu. Tek sad razabiram te situacije, zamišljam da Kai uzme makaze u svoje ruke i krene da prekrojava tek kupljenu odeću od plate za koju sam džidžila, sedela i buljila u monitor, dok oči nisu dobile izgled topografske karte. Zamišljam kad je uhvate tinejdžerski pundravci, hormoni je lansiraju u stratosferu. Jednom sam isekla džemper. Ličila sam na čudo. Jednom sam nosila neke sandale, na punu petu, u sred novembra. Opet, htela sam samo da budem kul i visoka. Kud ću, kad sam stasala samo u želju da porastem.

Opametila se, patike i teraj.

Nikad se nisam ni šminkala nešto posebno. Prigoda je bila matura, pre deceniju i kusur kad sam otišla da me, nazovi, profesionalna šminkerka, nazovi, profesionalno našminka. Žali bože para i toga kako se moj pojam lepog nije razumeo sa njenim. Za nju, i da sam pričala na razboritijem kineskom, da sam objašnjavala pantomimom, da smo odigrale partiju asocijacija, ne bi predstavljalo razliku. Ona je šminkala kako je htela, eventualno, znala. Bacila se na cementiranje i ostali moleraj. Ne sporim da bi bila dobar, ako ne i odličan, moler. Toliko me je zamackala da sam izgledala kao šlogirani, maskirani, rakun. Tad još uvek nisam znala da kažem: „Meni se ovo ne dopada!!!!“ Klimala sam glavom preneražena, odajući joj priznanje bez pokrića. Tako uparađena, nabodena na dve štikle – s patikama u SOS kesi za prvu pomoć i izuvanje, otišla sam na maturu, plačući i venući od sramote u sebi, ne smejući da poskidam sav taj kolorit sa sebe, jer se to platilo. Da mi je da sam bila tako slobodna, da sam sastrugala to sa lica, zafrljačila štikle, obula patike i hodala ko gospodža. Da sam znala sebi da kažem: ne moraš da se šminkaš, samo zato jer se svi šminkuju, ne moraš da nosiš ono što ti pričinjava neprijatnost. Ne znam ni dan danas da se uparadim šminkom. Puder nešto nanesem, ali ne volim, osećam da me guši. Maskaru nafrljačim, toliko da izgleda da imam trepavice. Trunka rumenila, da izgledam (seoski) zdravo. Barem tako kažem sebi. Ubijam bledilo svoje anemičnosti. Ali, baš me briga. Briga me i što mi sede vire iz glave. Hoću da se furam sa belim pramenovima. Kao gospodža.

Pod punom odgovornošću preformulisaću Plauta, odnosno Hobsa, koji je  kasnije prisvojio frazu “Čovek je čoveku vuk” i reći ću “Žena je ženi (ponekad) vuk”. Žena-majka večito spremna da ukaže na „ono naše što nekad bejaše“. „Ono naše“, ono naše vreme. U ono naše vreme nisu se nosile uske pantalone, šorcevi bez dupeta, majice na providno, brushalteri koji dižu grudi do nosa, štikle uz koje porasteš za još jednu osobu, helanke na tigrasto i mačkasto. U naše vreme se deca nisu tako ponašala, devojčice su bile damice, dečaci gospoda. U naše vreme su sva deca bila mirna, danas sve bahato i bezobrazno. U naše vreme nije bilo tako, u naše vreme bilo drugarstvo, radne akcije pa svi zajedno kopamo i pevamo, drug Tito, sve je bilo broznano i divno i išli smo u Trst da kupujemo Levi’s.

A u današnje vreme…

… nekadašnje klinke, današnje mame, jure da navuku bodi, debele čarape, kupe dugu jaknu – ne samo da pokrije bubrege i zadnjicu već i kolena. Jer kad kosti navuku ’ladno – nema ti utopljavanja naredna tri dana.

U Beogradu sve kasni. Samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Navodno uveli štednju struje, grejanja, raznoraznih isplata, davanja penzija na kašičicu. Navodno. Ali, kad je bal, nek je okićeno, kičasto, obojeno kakva su nam i deca. Nek je samo u trendu.

A deca…

Woohoo! Visenje!

Deca su povazdan bila deca. Musavih rukava. Izguljenih kolena. Čupave kose. Blatnjavih prstića. Poderanih patika. Željna igre, koju će prerasti za skok, hop i minut i ući u fazu eksperimentisanja i traženja sebe. Tako smo i mi. Biće im mutna slika. Kao i nama. Pištaće Kalimero, jer ništa nije fer. Niko ih neće razumeti. Kao što nas nisu razumeli. Lupaće glavom o zid. Kao i mi. Kao i naše mame i bake. Generacije u spineru. Taj vrtlog generacija će zanavek biti kamen spoticanja i tačka u kojoj ćemo se razilaziti, raspravljati, negodovati i osuđivati. Sve je to za ljude. Čak i treplje. I bicepsi na kapcima. I nokti na opasno.

 

Pij vode i radi Kegel

Stišći i opušći, rekao bi moj deda. Stišći i opušći petnaest puta, tri puta na dan. Po savetu moje doktorke. Poslušala sam je, i predano vežbala i ponavljala, stiskala i opuštala tri puta na dan, još od onda kada sam se, jednom od kijanja, a više puta od smejanja, malo upiškila. I sad mi dođe da se pokrijem ušima. Neprijatno mi je, transfer blama sa mene trudne na mene ne-trudnu. Sakrila bih se pod sto, pocrvenela, povilenila i odletela u nepoznatom pravcu, tamo na ostrvo srama i vikala na sav glas “to nisam ja, šutnula me beba!”.

Žena u godinama, trudnica početnica, pa da se upiški. Gde to ima?!

Jesam, jeste, upiškila sam se. Moj šok se merio preživljenim sramom mokrih helanki u predelu međunožja. Tamo gde svi piške. Sreća moja, desilo mi se pod sopstvenim krovom. Svaki put. Ali, to ne umanjuje blam i sram. Tera te da se zapitaš dal’ ćeš u pelene da se mećeš ili ćeš ostatak trudnoće da hodaš pribijenih kolena, šaka stisnutih u pesnicu potiskujući karlični predeo. Nisam ja to namerno. Sedmi mesec trudnoće, nije mala stvar, a ni zanemarljiv stomak. Porasla je beba. Brčka se, pliva leđno, malo zamaše nogicama, malo šutne bešiku jednom, dvaput, triput, zabavlja se. Banja se, šta će dete drugo da radi. Internet pretraživač, inače najbolji prijatelj i najveći neprijatelj svake trudnice, kaže inkontinencija i nekakav pridev “stres” uz to. Pravac put doktorke, pa kud puko’ blam da pukne, kad joj s vrata kažem “dobar dan, upiškila sam se”.

Kaže meni doktorka, nemate razloga za brigu, inkontinencija je, maltene, deo trudnoće. Kako beba raste, uvećava se materica te pritisak na karlično dno postaje sve veći. To dovodi do povećanog pritiska na bešiku. Zglobovi i ligamenti se pod uticajem hormona razmekšavaju, jer se karlica priprema za porođaj, pa se shodno tome razmekšaju i mišići karličnog dna i slabe. Sasvim karakteristično za trudnoću je puštanje urina, tu i tamo, kaže doktorka. Nisam bila obaveštena. Čuj, puštanje urina tu i tamo, da idem okolo kao mačor i zapišavam teritoriju. Sestro, doktorko, aman. Mani ti „tu i tamo“, meni treba lek za ovo „stanje“. Šta da radim, pitam sastravljena. Nek drveće olista samo na proleće, samo ja da ga ne zalivam.

Doktorka je moju stravu našla za impresivnu komediju, pa mi je rešenje izložila na doktorskom esperantu. „Znate za tretman stres inkontinencije, imate fizikalnu terapiju elektrostimulacije mišića, biofidbek. Primena električnih struja u kombinaciji sa ciljanim vežbama može da dovode do vidnog poboljšanja mokrenja. Električnim stimulacijama  se podiže tonus poprečno-prugaste muskulature, a biofidbekom, kroz vizuelnu i auditivnu stimulaciju postiže se relaksacija i kontrakcija mišića.“ Govorila je doktorka hitro, dok je moje lice menjalo nijanse i odavalo počast svakom licu koje je Pikaso ikad naslikao. Tu me je izgubila poštovana doktorka.

Vizuelna i auditivna stimulacija?! Ma, šta kažete?

Šta to uopšte znači?

Uspavanka i film za bešiku da se opusti, relaksira i da suze, u vidu puštanja mokraće zaustavi? O električnim stimulacijama ne mogu ni da mislim. O njima neću ni da znam. Sve što je električno, meni je jednako putu u sred zemljine srede. Neka hvala, preskočila bih. Neću struju, neću da mi uspavljuju i pevaju međunožju, neću stimulisanje i biofidbekove. Mišljenja zadržanih za sebe, vidno progutane knedle, pokušala sam da umiljatim pogledom izmamim od doktorke koji redak lečenja na srpskom. Tako sam je nekako i prevarila.

„Možete Kegel vežbe da radite“, reče entuzijastično. „Nisu naporne, čak je poželjno da se rade i pre trudnoće, fino zatežu mišiće, možete da ih radite gde god. Treba ih raditi u petnaestak ponavljanja, tri puta dnevno“, usmeno mi je prepisala terapiju na srpskom. Olakšanje na mom licu bilo je sa pokrićem. „Preporučila bih Vam, takođe, da nastojite da tokom mokrenja prekinete mlaz i ponovo nastavite. U početku sigurno nećete uspeti, ali ne odustajte, uspeh je čak i da smanjite mlaz. Količinu vode koju konzumirate u toku dana ne treba ni slučajno da smanjujete, jer onda utičete na smanjenje kapaciteta bešike. Nemojte piti kafu, čajeve i slično, izbegavajte sve što ima diuretično dejstvo. Nemojte ni previše da praznite bešiku, jer ona dobija prirodni nagon za pražnjenje kad je puna. To bi bilo to. Dakle, bez brige, samo vežbajte! Radite Kegel vežbe obavezno. Nastavite sa njima i posle porođaja, da vratite tonus mišića, ali o tom potom!“ Dogovoreno. Radiću sve zamislive vežbe, čučaću nad wc šoljom, samo da ne moram da stiskam kolena i idem u „x“.

Ovom prilikom bih želela da iznesem svoje neprocenjivo smatranje – ako se nekom čini da je zaustaviti mokrenje u trudnoći lako, grdno ste se prevarili. Veliki i naporan je to arbajt. Rešena i odlučna, stišćala sam i opušćala mišiće tri puta dnevno, dok se ne zabrojim. Dok sam gledala film, seriju, dok sam čitala, pisala, disala. Evo, i sad stišćem i opuštam. Prešlo mi u naviku. Sad ovo počinje da liči na reklamu za vežbe. I tako, do kraja trudnoće stišći i opušći. Sve sam ja to, na kraju, na sopstveno zaprepašćenje, izvela i zategla. Blago si ga meni, sad pijem vodu kao kamila. Trud se uvek isplati. Ne piškim više u donji veš u svojoj 358-oj godini.

Tekst je pisan u saradnji sa najboljom mamom na svetu, kao deo kampanje KELO-STRETCH, gde su mame iskreno pisale o svojim iskustvima u toku ili neposredno posle trudnoće.