Razvod

Sve znam i ništa ne znam, saga samohranog majčinstva.

Ako budem vikala “vasiono, čuješ li me?!” kao Milena Dravić, iz onog “ne znam mu ime” filma, hoće li me čuti? Ili da se popnem na merdevine? Uzmem i mikrofon? Razglas? 

Delimično sam neuračunljiva, jer je emotivno stanje počelo fizički da mili po telu, znači, prsla sam. Krčkam tugu, telo mi je nalik ekspres loncu, pa ću posledično tome i da propištim kao jedan. Čuću se.

Ljuta sam što većinu vremena ne znam gde mi je dupe, a gde glava. U ovom podizanju deteta, gde sama grabim, hvatam, i kropujem džigericu i živce, na šnicle i tanki vez. Sve znam. I da je sve to normalno i za ljude. I da nisam jedina. I da nisam sama. I da će me u njenom odrastanju dočekati kilometarsko trčanje sa preskakanjem prepona. Znam da sa godinama ide više zavrzlama. Isto tako znam i da ću se saplesti. Znam da ću oguliti nos, kolena i dlanove. Znam da će mi se lice ubuđati od suza koje budem isplakala noćom, dok se krijem u kupatilu. Tamo mi je super mesto za plakanje. Peškiri na sve strane, samo dignem ruku i hvatam suzoupijač.

Sve znam. Znam i da ne delujem optimistično, a da upravo takva treba da budem naštelovana. Ne mogu, kilava sam. 

Moja optimističnost, po pravilu, ide uzlaznom putanjom kad je dete na note, sve se dogovaramo, i baš smo složne. Tako si ja izmaštam kako sve radim kako treba, kako ipak pobeđujem u disciplini “samohrana majka”. Dozvolim sebi da rastem kao kvasac od ponosa, jedva prolazim kroz vrata od svoje majčinske veličine. Tad mi i kosa lepo čuči, nije mi otečeno lice, obučem se na brzaka za posao, utegnem se u korporativne hlačice, lako, kao podmazana. Ma, sve dražesno. Ne hodam, skakućem.

Tad dođe dan kad tata pokuplja iz škole, što je ujedno dan kada provode zajedno neko vreme – čitaj par sati, jer gospodin i ne može više od toga. Bavi se spašavanjem sveta u međuvremenu, a taj Boratov kostim-uniforma, iziskuje vreme da se navuče. Nego, da ne budem bezobrazna. To je ujedno dan kada njoj proradi živac toza-nervoza i kada se ponaša kao da očima ne može da me gleda. Tata ode svojim putem nakon par sati, a ona ni da me smisli. Mene, njenu mamu. Ni ujaka koji joj je omiljeno biće na svetu. Zgazi nas kao bubašvabe, razmrlja načisto.

Mogu da budem pacifista do prekosutra, da bajem u sebi da imam strpljenja, da je to “samo” posledična reakcija viđanja sa tatom i da ga ne viđa stalno i da ne zna lepo da izrazi emocije i da ovo i da ono i da joj tražim opravdanja uzduž i popreko… Ali. Negde sigurno grešim, kad dobijam takve reakcije od nje. Samo ne znam gde.

Opet, sve znam. Znam i da joj je teško, znam da su joj misli često zbrkane. Znam da moram da joj olakšam sve to.  I ponekad mi čak i uspe.

Ljubav je lepa, ali naporna aktivnost. Sad bi me lajf koučevi liferovali na jedan paket od 50 seansi i tihih molitvi, za tričavih 1394958eur po satu.

Sama sam insistirala na njihovom odnosu. Moja doktorka, ona koja mi kaže da sam šašava, isto tako kaže da nema potrebe da insistiram i iscrpljujem sebe zarad formiranja njihovog odnosa. A ja, baš kao za inat. Uporna kao mazga. Želim da ima odnos sa svojim ocem. Želim da imaju nešto svoje zajedničko. Svoje priče, avanture, šale.

Kao svojevrsni kontrolom opsednuti primerak ženskog pola, njihov odnos sam uzela na sebe. Da ga stvorim i održavam. Zasučem rukave, izgrgoljam da namestim besedni ton, pa se zaputim put objašnjavanja, dedukcije i indukcije. Epizoda “objašnjavanje” repriza u broju repriza serije “Srećni život” na RTS-u. Znači, repriza broj 7467863.  Pričam mu i pričam, a on samo mhm-će. Dok ja pričam, on lepo odluta u neki drugi film, na neku drugu planetu, gde može na miru da se ušuškava u svoju nirvanu. Moj glas se pretvara u belu buku, a on polako tone u blagodeti meditacije. Kad završim blebet, bolje bih izgledala da me je neko propustio kroz centrifugu. Naporno mi je. Ali, i dalje to radim. Jer mislim da činim dobro.

Mnogo toga mi nije jasno. Mnogo toga ne mogu ni posle toliko vremena da razumem i svarim. Nije da se nisam trudila. Tele sam porodila, koliko sam trudova uložila. I mnogo me razmišljanja pogazilo i unakazilo. Često imam potrebu da pobegnem kao muva bez glave od misli i tog fizičkog bola koji udara po dijafragmi, stvarajući osećaj da mi je tesno u koži. Šta mi vredi da skačem kao Kalimero i vičem “nije fer”?! Opet, stvarno, najstvarnije – nije fer.

Naporno mi je da progutam neshvatljivu činjenicu da on ne plaća alimentaciju. I da ja svesno pristajem na to, da bi oni imali tata-ćerka odnos. Ne znam šta ima veći stepen upitnosti. Ukoliko pomenem alimentaciju, on se pretvara u Hudinija i ode. Magla za njim se diže. Zemlja ga guta i njega nema. Taman kad pomisliš da u današnje vreme, sveopšte i svemoguće komunikacije na raznim vajberima i mesindžerima, niko ne može da bude neprimećen – on uspeva da utekne. Mađioničar.

Ne mogu da shvatim zašto ne zove redovno. Zašto ne pita da li je zdrava, ima li jesenju obuću, zimsku obuću, da li je prehlađena, da li ima toplu odeću?! Da li bi volela da ode negde za vikend? Kako mu ne nedostaje njen glasić? Onaj njen smeh iz petnih žila? Kako mu ne fali miris njene kože, tu baš kad zaroniš nos u njen vrat, kad je stisneš jako u zagrljaj da pucaju rebarca? Kako mu ne fali njeno trupkanje stoplima po kući? Kako mu ne fali ona? Zgrči mi se grlo u pesnicu samo kad pomislim na to. Onda još više stisnem zube i prebrajam zahvalnosti, kad me ona odgurne i počasti nečim kao što je “moj tata ne bi nikad viknuo na mene”, “meni bi moj tata to dozvolio”, “tata bi ovako i onako”, “ti nisi dobra kao tata”. Ili nešto tako, ili neki kvalitetni bes izleti iz nje, pa plače, vrišti da se čuje do Babušnice. E, tad se spojim sa podom. Srce mi siđe u pete. Manja sam od makovog zrna. Oči mi se skupe na sitno.

Slike, kao na filmskoj traci, krenu da mi se nižu jedna za drugom pred očima, uz propratni filmski kotrljajući zvuk i isprekidane crtice i sneg starog na starom platnu. Javi mi se onaj izjedeni roditeljski ego, pa krene da nabraja, okidajući živce kao žice – ja sam te držala i čuvala i nisam spavala svaku tvoju boljku, držala te u naručju po čitavu noć dok ti se nosić borio za vazduh, nosila po čitavu noć ne bi li zaspla tri minuta, milovala kosu, oblačila, presvlačila, tešila, igrala se, animirila i kad sam padala s nogu od umora, dubila na trepavicama i kad sam bila prehlađena, bolesna toliko da sam puzala od iznemoglosti, selila nas u bolji život sama, pakovala i prebirala sitniš po novčaniku… Radila (i radim) po 10 sati dnevno, ne bih li obezbedila obilaske, turističke atrakcije i ostale zanimacije za oči. Podmirivala biološke potrebe. Objašnjavala, upoznavala sa osećanjima, dozvoljavala da ih ispolji kako joj volja. Odricala se povazdan svega ne bi li na kraju postala second hand i buvljak na nogama sa kalkulatorom podešenim na jadno. Zažmurim jako, stisnem usta u tanku liniju, pustim da me preplave osećanja pa ih otpozdravim. Izem ti i ego, i osećanja, i tugu, i sve đuture što ide sa tim. Izem ti i to što sam kilava. Izem ti i to što kukam kao sinja kukavica. Izem ti što nisam dovoljno jaka da se izborim sa tim gotovo ljubomornim osećanjima. Prebija me u kolenima roditeljski ego, ako to uopšte tako može da se nazove.

Tiću, što bi rekli. Evo, primenjujem i pucam. 

Vežbam da ne obraćam pažnju na to, jer na kraju, samo sam ja tu. Uvek. A ona raste. Vežbam da nabacim tricepse na srčani mišić i tu negde pod dijafragmom, gde se skuplja tuga i očaj. Ide mnogo sporo taj fitnes. Kažu, fitnes je stil života. Pomirenje sa činjenicom da mi stil života bude da neprekidno vežbam da “tiću” u svom tom roditeljskom sosu, izgleda mi kao nemoguća misija, deo 45. Ali, Tom Kruz uvek uspe da omogući misiju. Samo… Kad se suočim sa sobom u ogledalu, primećujem da nisam Tom Kruz.

 

Featured image: Photo by Greg Rakozy on Unsplash

Disciplina nereda.

Kažu da su doslednost i disciplina ključni elementi u vaspitanju ljudskih bića. Ti elementi su pilule, za roditelje, koje čuvaju živce, pokrivaju narušenu prirodnu opuštenost i određuju granice roditeljskog zanata. Doslednost je, između ostalog,  siguran znak, vašim produktima ljubavi, da uvek znaju šta mogu da očekuju od vas. Kako je za produkciju ljubavi, upakovane u delikatni zamotuljak-dete, potrebno dvoje, doslednost oboli od šizofrenije. Tu negde, u intervalima nemerljivim vremenom, već debljinom živaca, doslednost se nađe na klackalici. Na toj klackalici sede „ opušteno, može“ i „opušteno, ne može“, pa ko ostvari pravo demokratske većine. Ili ko ostane sam i zbunjen. U tom roku roditelji, zaplešu tango balansiranja opuštenog i neopuštenog pristupa doslednosti i discipline, te pokušavaju da tihotapkanjem usade pravila i pridržavaju ih se koliko-toliko. Čisto da se ne bi neko zbunio. „Neko“ marke dete. Jer, ako se neko zbuni, počinje igra „požarni roditelj koji spašava stvar“, dok drugi srećković beži negde drugde, sve nadajući se da njegova smena neće doći u skorije vreme.

Srećković prebeg vrši u drugu prostoriju ili dežura na poslu, ali se uvek vrati kući. Situacija porodičnog balansa dobija problematične razmere, kada se desi “ono”. “Ono” zvano razvod. Stvarni razvod, ne onaj brzinski pred put, kad neko zaturi onu kesu s hranom. Ako su granice i doslednosti imale problem sa harmonijom do tada, sa razvodom nastaje prava kakofonija. Sledi jedna lunapark vožnja po životnom putu, nalik na one regionalne, seoske, džombave, truckave i živopisne, gde se iza svakog grma u krivini krije policija. Ili neka divlja životinja, tipa jelen(a). Potrudiš se da se dobro privežeš za sedište, pa voziš, po paroli „snađi se“. A oni živci iz prvog pasusa, postaju konopci za brodske čvorove.

Mom emotivnom trenutku razvoda, falio je samo filmski, pozadinski zalazak sunca sa odlazećom siluetom, (samoproklamovane) napuštene, senke mog bivšeg supruga. Posledično tome, usledio je beg od pravila i doslednosti koje se tiču vaspitanja deteta. Kako je on bio nakostrešen na mene, kao mačor pubertetlija, koji nit romori nit govori, pravila sam određivala ja, a on ih klimoglavo (ne)zainteresovano prihvatao. I većinu vremena proveo kao nedovoljno upućen. Sama sebi sam delovala tragično i komično, dok sam deklamovala: “ponudi vode”, “pitaj da li joj se piški/kaki/da li je gladna“, “nemoj da joj bude go stomak”, “ne daj slatkiše, ananas je u frižideru” i te takve banalnosti. Sve dok me stvarna slika stvari nije vratila u stvarnost, gde granice nisu postojale i gde se ananas transformiše u ono bljutavo, puckavo čudo iz kesice, ono što ti pravi usta na vatromet kad zineš.

Bio je dan kućne posete, dan za tatu i kćerku. Kako je za izlazak napolje tog dana bio potreban kanu, vesla i gumene čizme do ušiju, koje nismo stigli da naručimo na vreme, ostalo se kod kuće, na teritoriji dečije sobe. Ja sam, ipak morala da napustim suvi dom i u pratnji krhkog, izvrnutog, kineskog kišobrančeta, odem u kišno završavanje obaveza. Nije me bilo taman toliko da se cela cedim i topim, jer je kiša padala pod nemerljivim uglovima, koje kinesko kišobranče, prosto, nije hvatalo. U realnom vremenu, nije me bilo manje od sat vremena. Kad tamo…

 

Dva para ukebanih zjapećih, u čudu gledajućih, očiju, jedan goli stomačić, znojem slepljene šiškice oko slepoočnica, na pečate mokra bluza i odrasla zadihana osoba, otvarila su vrata i viknula „zar si se već vratila?!“. Na prvoj liniji fronta, u hodniku, tik do vrata kupatila, desno, virio je plišani medved, zatrpan nekakvim kršem iz ostave. Vrata od cipelarnika otvorena, kako bi dete obulo jednu gumenu sandalu. Naopačke, jer je tako zabavnije. Uostalom, nisu ostali kod kuće da se dosađuju i kontempliraju. Daljim njuškanjem teritorije, ustanovila sam da nam vreme nije proticalo u istom ritmu, i da se sada, posve sigurno, nalazim u paralelnom svetu. Situacija u stanu, bila je, blagorečeno, nepregledna. Kao kada bi tasmanijski đavo imao ljubavnu aferu sa hobotnicom, toliko nepregledna. Stan kao oboleo od deficita pažnje, ličio je na „taknuto-maknuto-ostavljeno-baš-nas-briga“. U kupatilu sam pronašla tragove pokušaja kupanja lutke. Kao i plastičnu varijaču iz kuhinje u kadi. “Nedirajuće” fioke su magično postale “dirajuće”, pa su moja dokumenta upakovana u providne gaće, virila. Polurazgaćena. U dečijoj sobi, namenjenoj za igru, i decu, i sve avangardne aktivnosti dečijeg duha na slobodi udruženog sa detetom u telu odraslog čoveka, zatečen je haos. Plus neki krš iz ostave. Čak i pristalica haosa, poput mene, nije mogla da obuzda šokantno iznenađenje, jer se činilo da je higijena direktno ugrožena. U obilju slobodnog vremena, koje su imali na raspolaganju, duo „tata-kćerka“ se bavio i akvarelom. Bojilo se dlanovima. Na vratima frižidera. Bilo je vreme za lekciju “slikanje na nekonvencionalnim površinama”. Moja jedina preživela i aktivno rastuća biljka – palma, na terasi, vapila je od muke. Duo je pokušavao da posadi pasuljčić, te je taj poduhvat zahtevao isterivanje kilo zemlje iz saksije. Bagerom. Srećna je okolnost, da se dete nije dosetilo da potopi stan, kako bi izgledao kao bazen. Verovatno joj je silna mogućnost obrtanja stanja naopačke, zamaglila oči, uz prilog onih slepljenih šiškica na jednom oku.

Na sav taj bezgranični nered, došla sam ja, sva u granicama. Loš policajac. Podložna svrabežima na nervnoj bazi, od svega što me je sačekalo, došlo mi je da se očešem o tepih kao seoski džukac, pod napadom buva. Kako je starija polovina dueta, tinjala na tihoj vatri griže savesti, rešila je da se prepusti čarima „opušteno, može sve!“. Taj jedan dan je proizveo hiljadu i jedno „meni je tata to dozvolio!“. Usledilo je intenzivno zasukanje rukava i rasprava kroz šaputanje i nevericu. Ugrozili smo tišinu i spretnost mačaka tihim dogovorom i šištanjem. Šištala sam ja, kao ekspres lonac. Konvencija ljudskih prava mi nije dozvoljavala da ugrozim ljudsko biće, koje je odlučilo da sav moj roditeljski zanat, ispečen sa mojih neurona, usana, ruku i neprospavanim noćima, zgazi jednim popodnevom. Jer, kad tata dođe pravila ne postoje. Razvila sam tikove opuštenog razvedenog roditelja, sve se pitajući kako će “ovo” izgledati kasnije, kad na scenu dođu i malo krupniji brojevi godina, veće dete, jasnija pravila. Jesam ja i za kreativni haos i izraz i nesputanu dečiju slobodu, ali ovakve anarhije, vala ne mogu. Lepo kažeš, a ono sedi na ušima.

 Featured Image: unsplash.com

Lekcija: “Da li želiš da mi povrediš osećanja?”

Taman kad pomisliš da si završio sa bivšim kandidatom bračne zajednice, taman kad pomisliš da si dao sve što si mogao, i krvnu sliku, i izvod iz banke za proteklih šest meseci, i izveštaj od neurologa i papanikolau test, taman ti fali još nešto. Spoljni svet defiluje oko vas, dešavaju se životi, a vaš se upleo poput hobotnice u ventilatoru, jer opet neko ne zna da razgovara. Taman kad se sve smirilo. Da slučajno normalan tok življenja ne dobije upalu mišića od normalnosti.

Kad sam se razvela, cilj mi je bio da budem srećna i zadovoljna. Zatim sam oborila rekorde rudara, i njihovih pijuka, kada sam shvatila da moj cilj predstavlja put eksperimentalnih zahvata i kopanja međuljudskih odnosa. Komunikacione ofanzive i defanzive, odigravale su se na različitim jezicima naroda i narodnosti, uz strateško dovijanje. Većinu vremena vladala je anarhija. Jedan kandidat se odlikovao hrabrim odlukama da kukavički vrši sprint u nepoznatom pravcu, gde ne stanuju naši razgovori i situacije. Mislim se, i ja bih, al’ kud ću?! Uz dužno poštovanje tuđih izbora, ali zarad sebe i izbegavanja banja psihijatrijske orijentacije, morala sam da se dohvatim na prepad otpornih verbalnih alata, kojima bih udarila Pepeljuga zahvat marljivosti.

Daklem, da ubrzam galop teksta koji je posledica ove lekcije, time ujedno i njen diskretni nastavak, ne tako diskretnih događaja. Kada se rasplamsa rasprava, valja je smiriti. Politi usijane glave jednom kofom ledene vode. Bez obzira na to što te glave samo žele da su u pravu, a ne u miru. Ne znam za vas, ali slobodne discipline svađanja meni dođu kao naporan trening. A da vežbam, ne volim. Znojim se, srce mi tahikardično štuca, grlo bude suvo, svaka koščica u telu me boli. Blago zmijama… Kasnije se osećam kao izbljuvak. Ne možem.

Inače, teško pratim ljude nakon prvog verbalnog napada. Ono, smrači mi se. A kad naiđu pridevi i glagolski oblici kojima mesto upražnjavanja nije na suvom, tu već moram da povlačim ručnu. Nisam imuna na nepristojnost i vulgarnost. Skeniram lokaciju otisaka prstiju za svaki slučaj. Ne bi li nam zatrebao sudski veštak. Uto, eto ti rešenja u obliku pitanja: „Da li želiš da mi povrediš osećanja?“ i njemu posledične zbunjene reakcije, kao kofa ‘ladne vode za usijanu glavu, „Ko? Ja? Šta? Ovaj, mislim, ne.“ Kako ko, pa ti naravno! Ko bi drugi mogao da bude? Tajni red Masona? Nindža Kornjače? Obaveštajna služba? Vatrogasci? Ti, naravno ti, da li ti želiš da mi povrediš osećanja i uskratiš nam svaku mogućnost konverzacije bez dvocifrenih decibela.

Kandidat bivše bračne zajednice se tada polako povlači, zamuckujući inteligencijom klepetanja morske školjke – ne, ne, ne, ma pusti, ja to tako ponekad, ništa lično, znaš me. Klepet, klepet. Da, znam te, radije bih da je drugačije, ali sam sama birala. Klepet, klepećem i ja. Ovde nam fali filter starih italijanskih filmova, za doprinos dramatičnosti, jer je nema dovoljno. Kič.

Epilog.

S pozivanjem na „Hvala ti što si to podelio sa mnom“ ruku pod ruku, zlu ne trebalo, dolazi pitanje „Da li želiš da mi povrediš osećanja?“ To bi trebalo da stoji na posteru od brakorazvodne presude, da imamo kao prvu, psihijatrijsku pomoć. Za izbegavanje banja i šljapkanje vodom koja leči moždane poremećaje. Zvuči jednostavno i banalno, ali kako to obično biva, u životu su sve komplikovane stvari jednostvane. Shodno pravilniku tajnog udruženja nas bivših, pribranost, uljudnost i poštovanje se moraju izgraditi. Opet. Od bežanja nema vajde. Stigne te sve, još dobiješ i kaznu za pogrešno parkiranje.

„Da li želiš da mi povrediš osećanja?“ je pitanje koje dovodi do iluminacije nezapamćenih razmera. Razgoliti nameru našeg sagovornika. Nije poenta da mu bude neprijatno, iako to sasvim sigurno jeste, već je poenta – smiraj živaca, glave i osećanja. Ego tu vodi glavnu reč, jer ne dozvoljava da bude diran i oštećen, pa se da u frontalni napad. Čini se kao da je to nešto na šta (normalan) čovek ne bi potrošio ni minute ni pogleda, jer je prosto ko’ pasulj. A radi kao švajcarski sat. Važno je biti u miru, a ne u pravu.

Rekoše davno, što će doprineti opravdanosti izjave, da je ponavljanje majka učenja. A ja sam jedna majka detetu za koje želim srećno, neopterećeno detinjstvo, te sam eksperimentalno ponavljala i utvrđivala gradivo. Zvuk kamena koji mi je pao sa srca, naterao je komšije u beg pred zemljotresnom opasnošću. Brige vertikale nas razvednih i raspuštenih, mogu malo da se nose na odmor.

Lekcija: “Hvala ti što si to podelio sa mnom”

Razvod čini bivše partnere žrtvama svoje nekadašnje ljubavi.

Neko je kriv, neko je dužan, ali ono što je sigurno jeste da oba partnera dežuraju koristeći se sočnim maternjim jezikom. Koji je na svu sreću, bogat i šarenolik. Šarenolikim pridevima i psovkama, naročito. Tada uskličnici dobijaju zvučni ekvivalent vriske, kojoj na jačini doprinosi prateći ekspresijalis facijalis. Izgledaš ovako “!!!!!!!!!”.

Nema tog razvoda, koji je u jednom trenutku uspeo da izbegne maštovitost dobre prepirke. Nebitnog naslova i razrade, obično biva da jedan sluša, tone u hipnotisanju predmeta pred sobom, izbegavajući očni kontakt, ne bi li se spasio od laserske dezintegracije sa lica Zemlje. Drugi sikće, pišti, objašnjava, vređa, preti prstom. Dođe ti da se postidiš kao malo dete, dok ti se nervoza skuplja u vilici, u škrgut zube da izlomiš. Oči se pune kao metalna baštenska kofa. U nekom momentu prelivaju obode i na oči navlače mekanu vodenu maglicu i teku. Slano.

Realizam, u temi koja caruje ovom pričom, nije na ceni. Sve ono što se stvarnošću zove, trči i beži pred napadom onoga što neko od partnera misli da jeste. Svako ima svoje posmatranje i smatranje. Po nekom nepisanom pravilu, neko je uvek zbunjen. Nije mu jasno. A u tvojim očima se skuplja, kao da je opran veš na visokoj temperaturi. Dok se ne pretvori u makovo zrno.

Ja sam carovala u siktanju. To je bila moja disciplina. Nikad nije urodila lepim plodom i dobrim rezultatom. Ono što sam uspevala jeste da ga nagazim, toliko da mu promenim broj cipela. Njegova disciplina bila je obrnuta psihologija i meditacija sa postizanjem nirvane u mojim monolozima uz prilog vređanja. To kad baš zatreba. A trebalo mu je. Svako malo. Posle borbi, neodređenog intervala, usledio bi repertoar on je rekao ovo, ja sam ono, kako smeš tako, otkud ti pravo, ja ovako, ti onako i tako u nedogled. Na bis. Uslede dramatični pogledi bez treptanja, koji dovode indijske sapunjare i njihove honorarom nagrađene glumce, pred ukidanje. Pa lupanje vratima, da protest dobije na jačini. Jedan daje ostavku, konspirativno nestaje, a ti kao popišan.

Sledi za mene važan, čak trunku edukativan pasus teksta i života, gde sam doživela prosvetljenje, spasila se siktanja, ojačala samosvest i transformisala se u „ja“ kome život paše, odgovara i lepo teče. Događaj koji je prethodio svemu tome, bio je sasvim banalan. Hudini je u toku jedne, sasvim nenajavljene i slučajne, posete, izvršio verbalni atak na moju personu gde se izrečeno kosilo sa svim onim što ja, zapravo jesam. I meni je sunce granulo. Njegov povređeni Ego, nesposobnost i navodna želja da se situacija promeni, iako za istu nije imao nikakav materijalni dokaz, pretvorili su se u napad.

  • Svaki napad je vapaj za pomoć.
  • Svaki napad je nemoć.
  • Napad je ne-prihvatanje sopstvene odgovornosti za problem koji je nastao.
  • Nesrećni ljudi napadaju.

Samosvesni ljudi nikada neće vređati druge. Samosvesnim ljudima tačka fokusa kod drugih nisu njihove mane. Ostvareni ljudi znaju da su odgovorni za sebe i svoj život. Ne za druge i ne za ono kako nas drugi vide.

Ta akcija „Napad“ je jednim mojim „Hvala ti što si to podelio sa mnom“ bila završena u tren oka. Bio je zbunjen, a ja sam napokon shvatila odistinski, da sve to što govori nema apsolutno nikakve veze sa mnom. Jer, tamo negde u meni se naziralo pravo prihvatanje sebe, koje je nakon razvoda izgubilo GPS. Lava koja je tinjala u meni i pekla me zbog neuspeha braka , ugasila se i ponovo zapalila za bolje stvari. On meni više nije bio fokus. Vreme koje sam trošila na operativu razvoda, na aranžaman svađa i uvreda, samosažaljenje, osuđivanje njega, evakuisala sam na sebe. Vreme za sebe. Vreme utrošeno na mene i prihvatanje moje odgovornosti. Mnogo puta nisam bila ništa samosvesnija od njega i otvarala sam ventile koji su šiktali. I kako sam se osećala posle toga? Pregaženo, ofucano, sa bljutavim ukusom u ustima, umorna za sve.

  • Da li mi je to potrebno? Ne.
  • Da li to znači da volim i cenim sebe? Ne, to znači da učestvujem u nečemu pogubnom za sebe.
  • Da li su ovo moji kriterijumi za sreću? Ne, ja ne želim da se moj život tako odvija.

„Hvala ti što si to podelio sa mnom, ali ja to ne puštam na sebe“ je jedan miran korak, koji kipti od razumevanja za samog sebe. Kad bi rečenice grlile, ova bi to radila. Jako. A to prija. Znala sam i gde se krila granica za dopuštanje napasničkih „pregovora“. Krila se u meni, jer sam se borila sa krivicom, grižom savesti, nezadovoljstvom i neprihvatanjem odgovornosti. „Šta ću ja sad?“ se ponavljalo u meni kao pesma, dok ne bi došlo do vrištećeg Maraja Keri finiša.

Kad sam razgaćila emocije, razumela ih i preuzela odgovornost za njih, shvatila sam da sam samo žena koja je voljna da radi na sebi. Shvatila sam da niko drugi ne može da me povredi ukoliko ja to ne dozvolim, jer su moje emocije i moje biće u mojoj kontroli. Prihvatila sam da ću ponekad biti u haosu, da ću se okliznuti i da mi se to neće dopadati, ali znam da uvek mogu da se oslonim na sebe.

Za sebe ste savršeni, vas ne definiše bivši partner. Ipak, dok se žvaće samoprihvatanje, dok se eliminiše krivica i ponovno rodi ljubav prema sebi, spakujte vreme u džep. Imate taman onoliko koliko vam treba. Sve je do nas, a naša glava je mnogo moćnija i spretnija nego što mislimo. Samo joj nepoznate obrasce ponašanja, treba predočiti za poznate. Ostalo je pesma. Eto tako.

Radionica “Sa razvodom na Ti”

Radionica “Sa razvodom na Ti” nastala je kao odgovor na pitanje: “Kako preživeti emocionalni razvod?”. Mnoge žene, koje su prošle kroz razvod ili se trenutno nalaze u brakorazvodnoj parnici, našle su se u veoma delikatnoj, novonastaloj situaciji, osećajući da im je identitet okrnjen.

“Sa razvodom na Ti” ima za cilj da osnaži žene, ukaže na njihovu vrednost, ohrabri samoprihvatanje i ponovno stvaranje sebe sa kojim su suočene nakon razvoda ili odluke da se bračna zajednica prekine. Ima za cilj da pruži sistem podrške, sigurnu mrežu za sve one padove u koje nas razvod gura.

Stručnjaci kažu da je razvod jedan od najstresnijih događaja koji pogođaju porodicu. Nećete naići na identične razvodne situacije, ali ćete naići na iste emocije koje prate razvod i ponavljaju se u ciklusima. Zakon je formalno uredio razvod, dok suština procesa ostaje na nama. Suočavamo se sa tim da treba  ”ponovo da stvorimo sebe”.

Veliki je izazov reći svetu da više niste dvoje nego jedan. Taj svet takođe treba ubediti i da ste dobro i da su deca u redu, dok se osećamo prestrašeno i usamljeno. Na nama ostaje da se na najbolji mogući način izborimo sa čitavom paletom osećanja, koja variraju od stida, nezadovoljstva, preko osećanja gubitka, usamljenosti, straha, sumnje, zbunjenosti i bespomoćnosti i neizvesnoti do ljutnje, čak i besa.

ee105288-e665-4b96-b824-fab5f3b33a8f

Radionica “Sa razvodom na Ti” je praktični vodič kroz emocionalni put razvoda za žene koje su prošle ili se trenutno nalaze u brakorazvodnom procesu. Osmišljena je kao grupa za podršku, gde ćemo govoriti o tome kako da:

  • osvestimo i prihvatimo razvod,
  • prihvatimo svoj deo odgovornosti za razvod,
  • učinimo život boljim i kvalitetnijim,
  • kontrolišemo toksična osećanja,
  • osnažimo i povratimo veru u sebe, i
  • prihvatimo novonastalu situaciju.

Psiholog Nikolina Milosavljević predstaviće praktične savete i alate kako izbeći emocionalne zamke kojima razvod kvari kvalitet života, a Jelena Jovanović će kroz svoje iskustvo sa razvodom govoriti o ponovnom stvaranju sebe i odnosu sa bivšim suprugom.

Radionica “Sa razvodom na Ti” održaće se u sredu 17.2.2016. od 17.30 do 20.30h u prostorijama centra za psihološku edukaciju “Višić-Banković” u Birčaninovoj ulici broj 10 (ugao Birčaninove i Kneza Miloša), stan broj 3.

Investicija za učestvovanje na radionici je 1.500,00 dinara.

Prijave koje pristignu do 10.2.2016. ostvaruju popust na iznos od 1.300,00 dinara (*u cenu je uračunat materijal i pribor za rad, posluženje za vreme pauze kafa, čaj ili voda).

Obezbedite svoje mesto na radionici tako što ćete poslati sledeće podatke na e-mail tashonlash@gmail.com:

  1. Ime i prezime
  2. E-mail
  3. Broj telefona (na koji organizatori mogu da Vas kontaktiraju u slučaju nekih promena)     

Predavači:

Nikolina Milosavljević, dipl. psiholog, psihoterapeut sp i osnivač “koučing za roditelje”

Jelena Jovanović, filozof/prevodilac i osnivač TashonLash

Prijave za radionicu možete poslati do 16.2.2016.

Kako razgovarati sa detetom o odsutnom roditelju u 5 koraka.

Čest je slučaj da nakon razvoda, jedan od roditelja zanemari svoje dužnosti prema detetu, prepuštajući drugom roditelju kompletnu brigu o njemu od emotivne preko vaspitne do finansijske. Nećemo se baviti odgovorom na pitanje “zašto se to dešava i koji su razlozi za takvu odluku”, jer oni variraju od životnih situacija. Samovoljna odluka jednog roditelja da ne učestvuje u odrastanju i vaspitanju svog deteta direktno krši kategorički imperativ roditeljstva koji glasi “najbolji interes deteta”. Ne postoji opravdanje za zanemarivanje roditeljske dužnosti, gde roditeljsko pravo potiče iz obaveze, što samo govori o značaju te funkcije. Ali, kada već do toga dođe, moramo da naučimo da plivamo u toj struji, sve vreme imajući u vidu najbolji interes naše dece.

Ne sporim, vremenom stvari i te kako mogu da se promene, ali dok se promena ne desi, vi koji ste sami morate da prihvatite situaciju takvu kakva jeste. Ja sam se dugo borila sa osećajem da svojoj kćerki moram da nadoknadim tatu, tako što ću joj biti i mama i tata. To me je dodatno iscrpljivalo i škodilo doslednosti kojoj sam težila, sve dok nisam shvatila da to jednostavno ne treba ni da pokušavam. Ja sam mama, dajem i daću sve od sebe da joj budem valjana, a kako bih to i bila u nepredviđenim okolnostima, moram da brinem o njoj i o sebi. Brojni, neuspeli pokušaji da bivšeg supruga navedem da učestvuje, naučili su me da ne mogu nikoga ni na šta da nateram, sve dok se oni sami ne odluče na promenu. Shvatila sam da moram da se oslobodim razmišljanja o pitanjima kako je moguće da mu ne nedostaje dete, kako može mirno da spava a da ne zna da li je ona dobro, da li je zdrava, da li ima sve što joj treba. To nisu brige o kojima treba da brinem, jer ono što je jedino važno i na čemu treba da budem zahvalna imam upravo pored sebe.

Sklona tome da od životnih problema ne stvaram patologiju, napravila sam plan i program koraka kojih sam se više nego religiozno pridržavala, kako bih rasutim osećanjima i životu dala strukturu, a svojoj kćerki obezbedila zdravu sredinu za odrastanje.

  1. Iskreno odgovorite na sva detetova pitanja

Ne postoji univerzalan odgovor na pitanje “gde je mama/tata?” i “zašto ne viđam mamu/tatu?”. Pitanja će se svako malo ponavljati i zavisno od uzrasta deteta menjati oblik, iako će suštinski ostati ista. Doduše, ono što mora biti zajedničko svim odgovorima, koje ćete dati vašem detetu, jeste da oni moraju da budu istiniti. Jedan od najbitnijih faktora koji određuje način detetove borbe sa stresom u periodu razvoda jeste vaša osetljivost za njegove potrebe. Ne zaboravite da osluškujete dete. Ne pokušavajte da ga držite po strani, pretpostavljajući da time činite sve što je u vašoj moći kako bi ga zaštitili. Izolovanje deteta od onoga što se dešava u porodici je nemoguće te je neophodno da razgovarate sa njim i neprestano objašnjavate razloge promene koja se desila. U suprotnom će dete interpretirati situaciju na svoj način, a ona će neretko biti pogrešna i pogubna po dete, jer će videti sebe kao odgovornog krivca. To je prvi korak ka narušem samopouzdanju deteta, a samopouzdanje je jedan od najvećih poklona koji roditelj pored svoje ljubavi može detetu da daruje. Bez obzira na uzrast deteta, stalan iskren i otvoren razgovor sa njim će mu pomoći da lakše prihvati promene. Nemojte misliti da ćete ga spasiti stresa ukoliko izbegavate da iskreno predstavite vašu porodičnu situaciju. Time ste rešili problem danas, ali će on sačekati dete kasnije. Ukoliko govorite detetu “mama/tata nije tu, otputovao je, radi” budite nadu i očekivanje za njihov povratak. Što možda neće biti tako, a i sami znate da je lažna nada medveđa usluga. Slobodno im objasnite da neki ljudi prosto nisu spremeni da budu roditelji, jer je to veoma važan i odgovoran posao. Objasnite im da se neki ljudi nađu u problemima, koje ne umeju da reše te se povlače i izbegavaju kontakt. Morate detetu staviti do znanja da ono ni na koji način nije krivo. Deci je potrebno podsećanje na to da ih volite, te se postarajte da im to otvoreno i stalno govorite. Iako drugi roditelj nije tu, recite im da ih voli i da misli na njih. Uvek imajte na umu da ste sa detetom, ne sa bivšim partnerom te ne dozvolite lošim osećanjima da prevagnu. Budite oslonac i imajte razumevanja. Budite spremni da odgovorite na sva moguća pitanja koje dete može da vam postavi. Budite spremni na to da će se pitanja ponavljati. Ohrabrite dete da slobodno pita šta god ga zanima i da slobodno iskaže svoje strahove, sumnje i brige. Recite mu da postoje različite porodice i da vaša, jednoroditeljska, nije ništa manje vredna od drugih porodica. Sasvim je u redu biti drugačiji, važno je da smo zdravi, srećni i zajedno.

  1. Promenite fokus sa odsustva drugog roditelja na ono što je dobro oko vas

Ne dozvolite da vam dani prolaze tako što ćete smišljati strategije kako ćete navesti drugog roditelja da se javi, šta ćete reći, šta ćete uraditi. Takođe, nemojte da oplakujete situaciju u kojoj se vaša porodica našla. Zdrava, prava, vesela deca su upravo tačka vašeg fokusa koja zaslužuje najveću pažnju. Mi smo skloni sitničarenju, i kada nam je 9 od 10 stvari valjano,  mi ćemo se uvek zadržati na onoj jednoj koja škripi i raščlanjivati je u nedogled. Vaša porodica je, silom prilika, drugačija od ostalih, što je ne čini manje porodicom od ostalih. Vi ste majka/otac i to je jedan veliki dar koji neprestano daruje natrag. Vaša deca uče od vas, čak i kada mislite da vas ne gledaju. Vaš pozitivan stav kada se nalazite u problemu će ih naučiti zdravom ophođenju u teškoj situaciji. Promene se ne dešavaju preko noći, ali njihova neprestana primena će uroditi plodom nakon nekog perioda.

  1. Podelite lepe uspomene sa detetom

Bilo bi veoma lepo da sa detetom podelite lepe uspomene koje vas vežu za bivšeg partnera. Ukoliko je vaše dete još uvek malo, one će mu pomoći da izgradi svoj utisak o tome kakva je mama ili kakav je tata kao osoba. To će im kasnije i koristiti u odrastanju. Možete, recimo, napraviti spisak lepih sećanja koje želite da podelite sa detetom. Zapamtite, neka sve te uspomene sadrže lepe priče, neka budu ispunjene ljubavlju. Nemojte dozvoliti sebi da vas loša osećanja obuzmu, neka uspomene budu čiste i pozitivne, jer će kao takve biti od velike koristi vašem detetu.

  1. Obezbedite detetu druge muške/ženske uzore

Činjenica je da svom detetu ne možete da zamenite mamu/tatu, ali možete da mu obezbedite uzore u vidu majčinskih ili očinskih figura. To mogu da budu članovi vaše porodice, ujaci, stričevi, deke ili bake. Takođe, vaši bliski prijatelji mogu da budu sjajan oslonac vašoj deci. Važno je da vašu decu okružite pozitivnim ljudima, što će za rezultat imati pozitivan uticaj na njih. Vesela, razdragana sredina ispunjena lepim muško-ženskim odnosima, vama i vašoj deci, može samo da prija. Takođe, to je i odlična mreža podrške, koja je od velike važnosti u svakom izazovnom periodu života.

  1. Ne plašite se (budućnosti)

Strah je korisna emocija, koja, jednom kada naučimo kako da upravljamo njome, može da koristi kao pokretačka energija. “Plašim se, ali nastavljam dalje” je sjajna rečenica koja nas podseća na sopstvenu snagu. Isto kao što dete mora da padne da bi naučilo kako da prestane da pada, tako i mi suočeni sa situacijom u kojoj smo sami sa detetom, moramo da naučimo da živimo sami bez straha. Jeste odgovornost velika, što i samo odrastanje i vaspitanje dece čini težim, ali nagrada je utoliko veća. Ako smo bili iskreni sa decom, ako su ona uvek znala šta mogu da očekuju od nas, ako smo im postavili granice i održali strukturu, nema straha. Neće biti pitanja na koja niste odgovorili, neće biti osude, neće biti prostora za bol. Takođe, nemojte da strahujete od reakcije okoline ili prijatelja na činjenicu da se vaš bivši partner ne javlja i da ga dete ne viđa. Prijatelji će, nesigurni kako treba pravilno da reaguju iz straha da vas ne povrede, izbegavati da govore o mamama/tatatama u vašem društvu i društvu vašeg deteta. Što je svakako nepotrebno i opterećuje. Razgovarate iskreno sa detetom i kod kuće, ono zna situaciju u vašem domu i neće ga povrediti priča o drugim mamama i tatatama, niti spominjanje njegovih.

Ne plašite se toga šta sutra donosi. Budite dosledni, iskreni i živite bez straha, imate na čemu da budete zahvalni.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Važne lekcije razvoda.

Vođena željom da što bezbolnije prođem kroz period razvoda, obratila sam se za pomoć psihologu. U državnoj službi, jer finansijska sredstva za privatnu praksu nisam imala. Uprkos činjenici da u državnoj službi ne mogu da vam posvete onoliko vremena koliko mogu u privatnoj, uz listu pitanja, dobićete odgovor na svako pitanje u par poseta. Važno je da odvojite to vreme za sebe, jer sve informacije koje dobijete su zlata vredne.

Vi, kao roditelj, najbolje poznajete svoje dete. Znate kakvog je senzibiliteta, kakav mu je karakter te prema tome oblikujete način na koji zajedno prolazite kroz problematičan period kakav je razvod. Svi se različito nosimo sa određenim situacijama, ali ono što nam je svima zajedničko jeste izbor. Odnosno, izbor načina na koji ćemo da prevaziđemo problem. Možemo da izaberemo da tugujemo, oplakujemo, sažaljevamo sebe i sve posmatramo kroz prizmu žrtve ili izaberemo da prihvatimo situaciju, da na nju gledamo kao na novi početak, promenimo fokus sa lošeg na sve ono dobro što imamo i nastavimo dalje. Činjenica je da razvod prati bujica osećanja, ali što ih pre osvestimo, to ćemo se pre naći na dobrom putu. Razvod je samo ozvaničeni proces raskida jedne veze dvoje ljudi kojima nije išlo.

  1. Iskreno razgovarajte sa detetom

Često se dešava da, iz najbolje namere, roditelji smišljaju razne priče kako bi detetu lepše servirali razvod. Ali, činjenica je da se iskrenost kao bumerang vraća iskrenošću, te ako želite da dete sutra bude iskreno sa vama, poštujte ga i budite otvoreni u odnosu sa njim. Iskreno govorite o razvodu, shodno uzrastu vašeg deteta, čak i da vam se čini da je previše malo i da ne razume koncept „mama i tata se više ne vole“. Poznavajući svoje dete moći ćete da pretpostavite koja pitanja će uslediti kada mu govorite o razvodu. Pre svega, posmatrajte razvod kao pojavu koja je sasvim normalna. To nije nešto čega se treba stideti, niti ste vi manje vredni ako prolazite kroz razvod. Objasnite detetu kakve ga promene očekuju, koliko često će viđati drugog roditelja. Objasnite da vaša ljubav, niti ljubav drugog roditelja ne može da nestane, bez obzira na to što se vi kao partneri ne slažete. Najbolje je reći da su se mama i tata nekad voleli, da su se rastali jer su prestali da se vole, da je to sasvim normalno, da se to često dešava i da vaša porodica nije drugačija zbog toga. Ukažite mu na primere u okolini, sigurno ih imate. Razvodom se okončava brak, ne porodica.

  1. Ne govorite ružno o drugom roditelju pred detetom

Čak i da vas je partner prevario ili povredio na bilo koji način, zadržite to za sebe. Zarad deteta ne dozvolite sebi da pokleknete nižim strastima i oslobodite bes koji osećate prema partneru pred detetom. Nemojte misliti da ćete glorifikovati partnera ukoliko o njemu govorite pozitivno. Dete treba da zna i da misli da mu je drugi roditelj dobar, da ga voli ne bi li izraslo u zdravu ličnost. To, svakako, ne znači da od drugog roditelja pravite super heroja, ako on već ne učestvuje u vaspitanju i odrastanju deteta. Dovoljno je ograničiti se na pozitivno i staviti detetu do znanja da ono nije krivo. Kako odrasta, dete će samo formirati svoje mišljenje, ali mu vi morate obezbediti okvir kako bi to mišljenje bilo ispravno.

  1. Pružite detetu podršku i budite dosledni

Koliko god se osećali loše, koliko god da vam je teško, nikako ne smete zapostaviti dete. Dete i njegovo vaspitanje moraju uvek da vam budu na umu. Osim toga, i vi ćete se bolje osećati, često i zaboraviti na tugu, kada vidite da je vaše dete zadovoljno i da odrasta srećno. Pružati detetu pažnju ne znači razmaziti ga. U ovom periodu nemojte dete štedeti njegovih školskih obaveza, treninga niti mu dopuštati da radi šta želi, zbog toga što se vi osećate loše jer je vaše dete “dete razvedenih roditelja”. Nemojte mu kupovati stvari, vodeći se idejom da će mu pokloni skrenuti misli. Budite detetu roditelj, pružite smernice i postavite granice. Doslednost i istrajnost su veoma važni za dete bez obzira na otežane ili neotežane životne okolnosti. Deci treba stabilnost, toplota, nežnost i razumevanje. Ako primetite da se vaše dete teško prilagođava na novonastalu situaciju, ohrabrite se i potražite stručnu pomoć.

  1. Brinite o sebi i držite se rutine

Prihvatite da je sasvim u redu da vas preplavljuju osećanja. Normalno je da ste tužni, besni, ljuti, iscprljeni, zbunjeni i frustrirani. Možete osećati i strepnju i strah i brigu za budućnost. Imaćete uspone i padove, a osećanja će se smenjivati. Budite svesni toga da će sve to vremenom polako nestajati. Čak i da je brak bio nezdrav, promena koju donosi razvod može delovati zastrašujuće. Dajte sebi predah. Žalost je prirodna reakcija na gubitak, a razvod nosi višestruke: gubitak podrške – bilo emotivne ili finansijske, socijalne ili intelektualne, gubitak planova i nade. Sad je vreme da negujete sebe kao da imate jaku prehladu. Držite se rutine, jer razvod preti da poremeti odnose u gotovo svakoj sferi života, pojačavajući pritom nivo stresa i neizvesnosti. Rutina će vama i vašoj porodici dati osećaj strukture. Ne zapuštajte svoj fizički izgled i ne tražite spas u hrani.

  1. Iskoristite razvod kao lekciju

U vreme emotivne krize postoji velika mogućnost da se odrasta i uči. To što osećamo prazninu, ne znači da se ništa i ne dešava. Taj period iskoristite kao vreme za rast i razvoj i priliku da se osećate bolje i jače. Potrudite se da razumete šta se desilo i koliki je vaš udeo u tome. Važno je da razumete svoja osećanja i svoje izbore.  Učenje na sopstvenim greškama je najbolji način da greške više ne ponovite.

Razmislite o svom braku. Razmislite o svojim reakcijama na stres i osećaj nesigurnosti. Da li možete sebe da naučite da konstruktivnije reagujete na stres? Ispitajte svoja negativna osećanja i započnite promenu od njih. Uspostavite kontrolu nad osećanjima, da ona ne bi kontrolisala vas. Budite iskreni prema sebi i deci. Pokušajte da se ne zadržavate na tome ko je kriv. Ako ste u stanju da objektivno sagledate svoje ponašanje, uključujući i razloge zašto ste izabrali bivšeg partnera, naučićte da donosite bolje odluke i više poštujete sebe.

Sasvim je u redu da budeš “samo” mama.

Kad bi moje samopouzdanje bilo ruka, bilo bi moja leva ruka. Apsolutno mi je beskorisna, jer njome retko šta mogu da uradim, a da nešto ne uništim. To upire prstom u činjenicu da sam po prirodi veoma nesigurna osoba. Ne snalazim se dobro u (kompetitivnom) okruženju. Tu, ni moja desna, jača ruka i strana ne može da mi pomogne. To me je često ostavljalo izgubljenom i nesnađenom. Onda sam postala roditelj. Usledilo je buđenje. Nisam ni sanjala će mi roditeljska nesigurnost pokazati da je sva ta nesigurnost, koja me je godinama pratila, jedna velika nula. Sad si odgovoran za drugo biće u potpunosti. Odgovoran si za njegovo stvaranje kao čoveka. Odgovoran si za njega više nego što si ikada bio za sebe. Onda se životni putevi našalili, poigrali ironijom i na moje roditeljstvo dodali pridev “samohrano” i učinili scenario nesigurnosti još više licegužvajućim. Nesigurnost samohranog roditeljstva nosi ultimativni nivo nesigurnosti. Olimpijsko takmičenje sa samim sobom. Kao da držite džojstik jednom rukom dok pokušavate da igrate Super Mario-a do beskonačnosti. Tako nekako suludo to izgleda.

Nesigurnost je izvrsno zemljište za negovanje osećanja neizvesnosti, straha, osećanja niže vrednosti i osećanja griže savesti. Osećanje da sam nešto uskratila svom detetu, osećanje da sam promašena, nedovoljno dobra majka i reprezirajući osećaj da svom detetu moram nešto da nadoknadim, dođu kao ekvivalent korovima koji veoma dobro uspevaju, na tom nesigurnošću, nađubrenom zemljištu.

Da pređem na stvar, kako ne bi pomislili da tekst ima kakve veze sa zemljoradnjom. Upravo taj osećaj da svom detetu moram nešto da nadoknadim je izvor svih ostalih obeshrabrujućih osećanja. Šta ja to pokušavam da nadoknadim? Pokušavam svojoj kćerki da nadoknadim tatu. Mnoge od nas podlegnu tom pritisku i osećanju da moraju svom detetu da budu i mama i tata. Pitamo se kako ćemo i hoćemo li uspeti da izbalansiramo u vaspitanju ono što bi, u idealnom slučaju, trebalo da doprinesu oba roditelja. Možemo da damo sve od sebe, ali nema potrebe niti se od nas očekuje da budemo ono što nismo. Pokušavamo da odglumimo ulogu koja od samog starta nije namenjena za nas. Ne može ni na silu, ni uz svu želju ovog sveta. Jer mi smo mame. I to je u redu.

Note to self: Mama nije hermafrodit. Tačka. 

Posle kraha braka ili veze u kojoj ste izrodili decu, kada jedno jutro osvane sa saznanjem da ste samohrani roditelj, sasvim je normalno da osećanje nesigurnosti probija plafon. Osećaj neuspeha, jer veza sa partnerom nije uspela, prenosi se i na ulogu roditelja. Kada se moje dete suočava sa nekim problemom često me iz podsvesti proganjaju misli da ne uspevam da budem dobar roditelj, jer nisam bila “dobra supruga”, “jer sam digla ruke, a mogla sam da pomognem”, “jer sam otišla”. No, realnost mi brzo pukne prstima pred očima i vrati me u sadašnje vreme. Činjenica je da će moje dete osećati prazninu usled neprisustva oca. Ona će, svakako, biti srećna i bez čestog prisustva oca, ali će nedostatak uvek osećati. Ključ je pomiriti se sa tim i prihvatiti to kao naše životno stanje stvari. Prihvatanje takvog činjeničnog stanja nije lako, jer ne dolazi prirodno. Ali, da bi nastavili dalje, prosto moramo da stvari uzmemo onakve kakve jesu i nikako drugačije. Tu prazninu koju stvara neprisustvo oca ja ne mogu da popunim, taj nedostatak ne mogu da nadoknadim. I to je to. Idemo dalje. Stvaramo naš život fokusirajući se na druge lepe stvari ne obazirući se na okolinu, koja očekuje srceparajući odgovor na pitanje “kako li ti to stižeš sve sama/kako ti to možeš sama?”. Umesto da odgovorim odgajam dete, ne radim kao krotitelj lavova, nasmešim se i kažem tako smo u mogućnosti. Svima fino.

Kako ne zameniti tatu i biti “samo” mama?

Situacija je takva kakva jeste, ‘leba se neću najesti ako je tugaljivo posmatram. Da postanem tata ne mogu, ali mogu da joj pružim druge muške uzore u životu – ujaka, divne dede, rođake, prijatelje, susede. Ona će, sigurno, spontano u toku života razvijati takve odnose, gde će naći uzora u muškoj osobi. Moje je da budem mama roditelj – da skuvam, operem, obučem, savetujem, vodim za ruku, nosim na leđima, ljubim da prođe, usmerim, budem igleno jastuče za tantrume, budem pacijent kad ona poželi da bude doktor, budem animator, da budem terapeut, prevoznik, frizer, sagovornik i da se pridržavam sopstvenih saveta za preživljavanje, jer zajedno treba da budemo srećne.

Ukoliko smo dosledni, ukoliko naše dete zna šta može da očekuje od nas, ukoliko smo iskreni sa detetom, ukoliko ne pokušavamo da nadomestimo emocionalno materijalnim na dobrom smo putu da sve bude u redu.

Takođe, ukoliko ste skloni čitanju raznih studija na temu očeva i dece i šta se dešava kada otac nije prisutan u odrastanju deteta (i vaspitavanju istog), kao vaša dotična čije redove čitate, gurnite ih odmah od sebe, pritisnite iks u uglu stranice i zanemarite sve što ste pročitali. Nijedna studija nije opis vaše situacije. Niti je indikator da će biti onako kako u njima piše. Poštujem nauku, ali ne volim generalizacije odnosa. Svaki roditeljski nepar i svaka porodica koju odgaja samohrani roditelj je priča za sebe.

Naposletku, opet romantičarski, jer sam tome sklona, nadam se najboljem, iako tatu ne mogu da zamenim. Manje prijatna osećanja i nesigurnosti dođu i odu, a pored mene plave lokne i oči ljubopitljivo istražuju svet. Meni sasvim dovoljno za “da budem samo mama”.

Featured image: unsplash.com