Tash-Bebe

Strašni trio

…iliti kako sam preživela prve obroke čvrste hrane

Ne umem ni da objasnim razlog svog smatranja da hranjenje bebe izgleda kao na reklami. Beba nije musava, radosno zeva i dočekuje svaki zalogaj, udara ručicama o poslužavnik hranilice i smeši se oko glave, a mami vilica golica pod od cerenja i “vau” klicanja. Prvo i prvo, prvi bebini zalogaji su kao neki nazovi zalogaji. Tim zalogajima je cilj da postanu zalogaji. Beba pola pljune i bljucne, mljacne. Sve to deluje neodoljivo i slatko, ali ja sam mislila da to drugačije funkcioniše, jer sve druge mame oko mene govore kako je njihovo dete onoliko pojelo u slast, zeva i traži još. Ja nisam ni znala koliko je moja beba pojela, a koliko sam hrane sa njenog lica i poda obrisala. Grizla me je savest, jer nisam imala pojma da li sve što radim, radim kako treba.

Sve je počelo mojim neumornim prelistavanjem internet literature o ishrani beba. Oči su mi bile u tabelarnoj formi, ništa mi nije bilo jasno i osećala sam se prilično loše, jer su mame sa kojima sam bila u kontaktu tada, pravile svoje tabele uvođenja hrane. Sve u minut organizovano. Ja nit’ tabele, nit’ prevelikog znanja, nit’ opuštenije izabrane doktorke.  A ja mislila da ćemo mi to lako, kao iz šale. Jedina šala u celoj priči, bila sam ja.

Naša doktorka, koju sam iz milošte prozvala dr. Fiziološki Rastvor, jer se prema njenom cenjenom mišljenju 75% dečijih tegoba rešava fiziološkim rastvorom, je smatrala da se uvođenjem čvrste hrane ne treba opterećivati.  Takođe, dr. Fiziološki Rastvor nije bila sklona davanju dodatnih objašnjenjenja, koja izlaze iz okvira onoga što ona smatra objašnjenjem, jer kašće nam se samo. Valjda. Svaki put kada bih joj postavila više od tri pitanja, narušila bih njenu nirvanu, te bi mi uputila pogled šalterske službenice na kraju smene, a ja bih se unatraške, klanjajući joj se, sa detetom u zubima, povlačila iz ordinacije.

Prilikom posete D(e), u toku koje je trebalo da razgovaramo o onome što se ne može rešiti fiziološkim rastvorom, odnosno o uvođenju čvrste hrane, umalo me nije laserski rasekla pogledom kada je videla da iz torbe vadim poveći papir sa povećom listom pitanja. Šta ću, meni je ta hrana bila strašna. Uzdahnula je duboko, tako da joj je para izlazila na uši i nos. Pa to je tako jednostavno, rekla je i izdeklamovala trio: jabuka, šargarepa i krompir. Tri dana jedno, tri dana drugo, onda pomešaš i pratiš.  Ja sam je posmatrala čežnjivim pogledom, poznata po tome da me uputstva zbunjuju, misleći se teško meni. Svaki put kad bih zucnula da priupitam nešto sastavila bi mi jedno “to je tako jednostavno” da sam osećala glupo što ne znam nešto sa čim se prvi put susrećem u životu. Tako je formirani trio preuzeo kontrolu nad mojim dnevnim aktivnostima i u trenu razbio iluzije da je hranjenje bebe jednostavno. Brinula me je satnica uvođenja, količina, kako će prihvatiti, kako ću ja prihvatiti postepeno ukidanje dojenja, jesam li sve dobro zapamtila, a šta ako negde pogrešim, da li mogu da joj naudim, kako da znam da li je dovoljno pojela?! To se onda nastavilo na pregršt potpuno nepotrebnih pitanja kao što su – da li je ova kašičica dobra, ova posuda dovoljno duboka i dovoljno široka, ovi alati za pripremu hrane dovoljno dobri? Da li je kašičica dovoljno savijena, ima dovoljan nagib, dovoljna silikonska? Da se čovek pita kako su naši nas hranili, a pre toga njih njihovi i tako dalje.

“Leti, leti, avion, brm, brm, hajde u garažu, zevaj, njam!” glasila je naša uvodna numera, koja je pratila te prve nesigurne obroke, i uz koju smo savladili strašni trio, koji je bio bauk za mamu. Avion u izdanju silikonske kašičice, malena usta kao garaža, a kašica kao gorivo. Caklile su se okice, kao svetlašca za navođenje aviona na pravu stazu za sletanje. Mljackanje lego osmeha, sačinjenog od osam belih kockica, četiri gore, četiri dole, rasterivalo je hranu do uglova usana, a odatle je skup svilenih prstića, poput malenih kistova, šarao istu po ostatku lica. Nije bila retkost da se pristupalo i poduhvatima kao što su činijica kao modni dodatak, marke šešir. Uz prilog kašice koja se sliva niz ozareno lice. Da je ta prva bebeća hrana, koja sledi nakon mlečne hrane, čvrsta kako joj ime kaže, bilo bi malčice lakše. Zakoni fizike su svakodnevno bili na testiranju. Zakon gravitacije, naročito, kao odgovor na ispitivanje šta se dešava kada se hrana zafrljači.  Bilo je zabavno i musavo. I u redu. Bilo je, sve, sasvim u redu.

I ti si u redu, mama, ako se pitaš da li sve radiš kako treba. I te kako.

Tekst je pisan u saradnji sa Najboljom mamom na svetu za Lino kampanju – uvođenje čvrste hrane bebama

Roditelji u sosu od hrane

Hrana izgleda služi isključivo tome da roditeljima zadaje glavobolje. Lepo te bude muka od saznanja da te obične, prirodne i fiziološke potrebe, poput hrane i spavanja, zahtevaju najviše truda. Tvog roditeljskog truda i znoja. Uputstvo, naravno, nisi dobio, niti ćeš ga dobiti. Uz pedijatrijske direktive dobiješ i parolu „snađi se sam“. To ti dođe kao kardio za nervni sistem. Šta bi još ‘teo?

Sećate se kad su obroci za dvoje, za vas kao par budućih roditelja, bili laka disciplina? Nikakve posebne veštine nisu zahtevane, jelo se kad se stigne, gde god da se stigne. Primenjivao se slobodoni stil. Jelo se s nogu, za stolom, na kauču, u hodu. Uglavnom, niko nikad nije bio gladan, a i kad je bio, sam je rešavao svoju glad.

Onda par reši da preinači svoju jednačinu u 1+1=3 ili 4 ili 5, shodno svojim mogućnostima i željama i donese na svet nove pripadnike planete. Slike njihove buduće bebe i njihove proširene porodice se nastane u roditeljskim glavama. Zamišljaju kakav će biti život sa bebom, kakva će biti njihova beba, kako će se ponašati u određenim situacijama. Kako će se igrati, smejati, kako će puzati i hodati. Žele da joj pruže najbolje od svega. Ljubav, sigurnost, podršku, razumevanje i da se postaraju da bude dobrog zdravlja. Teorija i praksa su pokazale da zdravlje na usta ulazi. Ono si što jedeš i to je fakat. Kako bebe odrastu u roku od odmah, tako se i roditelji nađu u priči „uvođenje hrane svojoj bebi“ gde hrana nikad komplikovanije i strašnije nije delovala. Malena ustašca više ne može da zadovolji samo (mamino) mleko. Na sasvim sebičan način, mamama to veoma teško pada. Njihova beba raste. Mi, mame, postepeni prestanak dojenja, prihvatamo teško, kao da ne služimo više svrsi koja nam je dodeljena onog trenutka kada smo rodile svoje čedo. Koliko god suludo zvučalo, to jedino mi same razumemo.

Na muci se poznaju junaci, a u roditeljskom opisu posla stoji da u svakoj muci moraš biti opušten. Opuštenost je ključna, a mi smo od silnih opuštenosti svi napeti. Posledica toga je svakako naša roditeljska mašta, za koju su holivudski scenaristi amateri. U našem scenariju o hrani, stravu nam tinja odabir organskog voća i povrća, mesa, te pribora, te alergijskih reakcija, te hranilice, te da li je visoka, pod kojim uglom može beba da sedne, da li bi hranilica trebalo da ima ležeći položaj, da li soliti, a kako uvesti jaje u ishranu, je l’ trećina ili polovina ili četvrtina ili desetina belanca ili žumanca?! Odlaziš na pijacu, biraš, mirišeš i opipavaš toliko dugo i temeljno, da te zabrađene bakice prepoznaju kao tržišnog inspektora. Nude ti besplatno, sve neprskano i divno. Konsultuješ sa sa prijateljskim roditeljskim taborima, koji je napravio tabele ishrane za u narednih petnaest godina. Mislio si da ćeš naći utehu, ali sve što si pronašao je opuštenost zavijena u napetost. Sad već probijaš plafon, jer ni tvoji roditelji ne mogu mnogo da pomognu. Danas se rađaju deca drugačijeg brenda i njihova ishrana nije ni nalik na ishranu koja je tebe hranila. Nas su hranili uz prilog šećera, da se u samom startu naučiš da je svemu potreban zaslađivač. Jer deca sve sa šećerom pojedu. Čak i ona skroz mala deca. A sa šećerom je život slađi.

Svaki početak obećava nova znanja i veštine. Sve početke odlikuju nesigurni koraci i želje. Na početku uvođenja čvrste hrane svojoj bebi, shvatimo koliko su navike vezane za hranu važne. Shvatimo i koje su naše navike loše i izbacujemo ih iz sistema, svesni da deca uče po modelu, bez obzira na uzrast. Shvatimo kako je vreme relativan pojam, jer meseci prolete za sat vremena, a već smo uhvatili ritam i bez pisanog uputstva, savladali hranu zajedno sa decom. Apsolvirali smo ugljene hidrate, proteine i belančevine. Otkrili smo u čemu naše dete uživa i otpočeli svoju kulturu obroka, čiju ćemo važnost svakodnevno opravdavati. Dobre navike se uče onog trenutka kada sa našim mališanima sednemo za sto. Zato rastemo zajedno, porodično uz nove, zdrave navike. Bez dodatnog šećera.

Tekst je pisan za Najbolju mamu na svetu u saradnji sa brendom Lino, kako bi se mama olakšalo uvođenje čvrste hrane bebama.

Featured Image: unsplash.com

Magični dodiri

Bebe su posebna priča. Takve su posebne, jer kratko traju. Trepneš par puta, lupiš cipelama o pod, zapucketaš prstima kad pred tobom dete. Pobedilo gravitaciju, uspravilo se i šeta. Nije više beba. Da čovek ne poveruje kako tako majušno biće brzo poraste. Sad bira frizure, šta će da obuče, odgovara na pitanja, buni se i jede koristeći pribor. I ne miriše više kao beba.

Beba više nije beba, te znam da je taj period prošao nepovratno brzo. Tih dana je sve tako dugo trajalo. I mirisalo na koktel omekšivača, mleka i bebe. Jer je mašina za veš radila prekovremeno i time zaradila beneficirani radni staž. U formi novopečene mame mirisala sam mleko, jer se maratonski dojilo. A moja nova beba je mirisala fatalno po mene. Tu, na prevoju vrata i ramena, krio se najlepši miris na svetu. Taj miris ostao je ugraviran, istetoviran večno, u mom nosu. Dozovem ga često, baš u onim trenucima kada svedočim njenom odrastanju, kada savlada nešto novo i premosti neku zamku.

Sada naspavana, odskakućem put nebeske vatice u period kada sam bila nenaspavana, umorna, plačljiva, a opet sasvim ispunjena novom, nemerljivom i neopisivom, količinom ljubavi. Ta nova ljubav je jedino za doživeti. Nemoguće ju je oplesti u rečenice, a učiniti joj pravdu. Ni najlepši od svih kitnjastih prideva ne mogu da je opišu. Ta nova ljubav potvrdi da se snovi ostvaruju i pakuju u male bebe. Ljubav koja govori kroz šizofreni umor koji nestaje onog trenutka kada se sveže okupana, sita i spokojna beba stavi u krilo. Ljubav koje ne možeš da se nagledaš.

Iako je ljubav tada predstavljala jednu veoma napornu aktivnost, prepustila sam se prepuštanju detetu. Gurnula sam vreme pod tepih i ignorisala smenjivanje dana i noći. Što se mene ticalo, zemlja je stala. Jer je to vreme bilo samo naše, veoma važno vreme, da se kroz dodire i masažu upoznajemo. Da ona upozna mene, da ja upoznam nju, da rastemo zajedno. Duboko osećanje voljenja je bilo najmagičnije od svih magičnih osećanja koje sam do tada osetila. I zavidim roditeljima sa više dece, jer su imali privilegiju da to osete više puta.

Dodiri su nas vodili kroz neprospavane noći, krčili put grčevima posut i smirivali nemirna buđenja. Dodiri su šarali ružičasti dlan nastanjen na smežuranoj ručici, čiji je stisak bio znatno jači od očekivanog. Dodiri su milovali zgužvano uplakano lice sa obrvama u nagoveštaju. Nogice žabice su se trzale i obećavale da će kad porastu da špartaju najbrže i da nećeš moći da ih stigneš. One neponovljive rupice na laktovima i kolenima, kao očaravajuće ukrase bebe, zapamtile su jagodice mojih prstiju. Meni, kao glanc novom roditelju, masaža moje bebe i činjenica da je negujem svojim rukama, bila je najveća nagrada i izvor zahvalnosti. Takvi momenti su pleli našu prisnu vezu, a pritom olakšavali i umirivali neprijatnosti. Njoj su pružali zadovoljstvo, a meni otklanjali umor i brige. Dolazili su nenametljivo i prirodno prateći romantičarski nastrojeno uverenje, da su masaža i dodiri ispunjeni blagodetima, za dobar san, apetit, opuštenost, pa time i zdravlje. Maženje, nošenje i istinsko prepuštanje momentima koji su ostali ušuškani u bebećem mirisu, delovali su blagotvorno na mene, novog roditelja, pomalo nesnađenog u svom novom životnom poslu.

Bila su to vremena skrojena samo za nas. Njene oči su se svakim danom sve više bistrile i hvatale svet, zajedno sa rukama, koje su sve češće puštale moj kažiprst.  Samostalnost je pronašla svoj put. Više nije bila uznemirena spoljašnjim svetom, kao kada je tek napustila udobnost maminog gnezda u formi stomaka. Tada je sve dugo trajalo, a sada je jasno da je prebrzo prošlo. Bebe bi definitivno trebalo duže da budu male.

Tekst je pisan u saradnji sa Najboljom mamom na svetu za kampanju Johnson’s Baby gde je i objavljen.

Featured Image: unsplash.com 

Buć-puruć!

Kada plave lokne i tamne frcokle dovedemo kući iz porodilišta, i dalje verujemo da noć služi isključivo za spavanje i neke druge aktivnosti sačuvane za ispod pokrivača. U toku premijerne noći sa ljubavnim proizvodom, glasno i veoma jasno, biva nam ukazano da ono što smo odspavali, odspavali smo. Ne kažu džabe „spavaj dok si trudna“. Da živimo i funkcionišemo na punjenje, ta izjava bi i pila vodu. U ovom slučaju, ekvivalentna je pitanju „gde zeka pije vodu?“. Što će reći, kako niko od nas više nije privilegovan za spavanje, tako i odgovor na dato pitanje ne postoji.

I ja ću uneti nadu i iščekivanja u narednim redovima koji neće govoriti o spavanju, već o onom lepom uvodu u san. O onim toplim, prigušenim svetlom okupanim trenucima u koje se spakuje uvertira za spavanje. O onom vodenom, talasastom i pljuskajućem uvodu.

O večernjem kupanju pred spavanje.

Retko šta, u dečijem univerzumu, može da parira brčkanju u kadi. Kad si mali, oči mozgu diktiraju da je sve veće nego što jeste. Drugačije stanje stvarnosti kaže da je kada večito velika. Raširiš ruke, a ona je veća i od toga. Ogromna kao okean.  Sa nešto drugačijim staništem. Tu žive šarenolike patkice, ribice, delfini i žabice u gumenom izdanju. A naša ljudska žabica, mekih bataka, a istih žabljih pokreta želi da potopi ostale učesnike u kupki

Decibelni smeh, prati uskakanje u kadu, i dopire sve do viših slojeva vazduha, udara u pločice, akustično odjekuje i ispunjava roditeljsko srce radošću i zahvalnošću. Prosto se osećaš počastvovanim, za učešće u ovom spektaklu brčkanja. Mirisna kupka se uvlači u pore malenog nosa, veličine dugmeta na košulji i plete sferne mehuriće po površini vode. Ružičasti obrazi im se raduju. Maglena para nečujno treperi i obavija prostoriju gde se igre bez granica, bez kraja, odvijaju. Upornošću podmornice, mekani dlanovi na čijem se izvoru iz debeljuškastih uvalica izvijaju bucmasti prstići, uranjaju veštačke, gumene životinjice u duboke dubine, koje zatim izranjaju na površinu, u pravcu suprotnom vodopadu.

Roditeljski čučanj tik do kade, zagrljajno širi ruke pri svakom buć-puruć „baci pet“ pozdravu o površinu vode. Roditeljski čučanj biva i okupan i curi i kaplje, kao i njegova snaga nakon dugog dana. Neobjašnjivi porivi da se pomenuti slađani mehurići okuse u ustima, prekidaju se preneraženim roditeljskim uzvikom verbalnog imperativa „Ne to u usta!“. Minijaturne nausnice i brada obavijene minijaturnim brkovima i bradom od pene, neodoljivo podsećaju na bebi verziju Deda Mraza, u ledu drugačijeg agregatnog stanja od standardnog.

Kada baršunasti peškir krene u probijanje maglene pare, znak je kraju kupanja. Iz uvijene frotirne kifle, vire dva cakleća oka carujući nad roze, zajapurenim obrazima, razdvojeni nosićem iznad širokog osmeha.

Prigušeno svetlo, iz pasusa broj dva, umiruje razdraganu žabicu, dok dva roditeljska prsta po okruglom stomačiću i pufnastim nogicama šaraju „lazi buba“ na krevetu, gde se odvija akcija oblačenja. Miris kupke je ispunio hodnik i ispisao tragove u „vreme je za spavanje“. Pesmica za spavanje, iskrivljene skale, prati ušuškavanje u noćno odelo. Priča za laku noć, ispletena mekanim glasom, vodi maštu do neba i zvezda. Tamo gde Mesec vlada, po satu koji otkucava relativno vreme. Na tom satu, sat vremena traje kao godina, i prema njemu se deca navijaju. Dobro, neka deca, koja se brzo pune energijom, i zamene noć za dan. Nego, bilo kako bilo, spavali ili ne, usnuloj glavici, čiji se miris uvlači u naše pore, poželimo najlakšu moguću noć ukrašenu najlepšim snovima. Većim od njega samog, jer tako sanjaju deca. Samo deca. Ogromno i bezgranično.

Tekst je pisan i objavljen na Najbolja mama na svetu Johnson’s Baby kampanja

Featured image: unsplash.com 

Savest i ta na na na na na.

Ima tih dana kada me roditeljska savest zapeče gore od trudničke gorušice. Razlozi za istu variraju i kreću se u rasponu od (naizgled) banalnih kao što je “danas nisam skuvala ručak za na kašiku” preko “nisam dovoljno dobra majka, veći deo dana sam provela radeći, dok se ona sama igrala” ili “gušim je, ne dam joj dovoljno prostora” ili “koliko puta mogu da zakolutam očima na milionito mamamama” do “moje dete je dete razvedenih roditelja, odrasta bez oca”. Tih dana se ja, lepo zapitam, jesam li ista ona od juče, kad me roditeljska savest nije pekla ni kad sam joj umesto voćne užine dala kinder čokoladicu, jer sam baš bila avanturistički raspoložena. I jesam li ja ista ona od onomad, kad sam joj ručak poslužila za radnim stolom i na pola monitora pustila Pepu, kako bih ugrabila dvadesetak minuta za ugovaranje posla i pritom se ni osvrnula nisam na savest. Ali, tih dana kada je roditeljska savest kamen spoticanja, kad krenem da se zlopatim s istom, lepo mi dođe da kao noj zabijem glavu u pesak. Onda me grize savest, jer me grize savest. To se dešava, uprkos upozorenju starijeg građanstva iz okoline da uživam sad, jer posle. Ne znam šta ide posle, rečenicu su tek tako usred rečenice i završili. Ali, ako nešto znači, značajno su me pogledali, što ukazuje na to da posle “posle” ide nešto mnogo strašno. Uz uvodnu špicu iz serije “Dosije X”, jezičkog i slovnog ekvivalenta ta na na na na na.

Mnogo savesti u zbiru, a rezultat negativan, tačnije jedan roditelj u minusu.

Nikad nije pravo vreme da se ukaže na nedostatak edukativnog sadržaja redova koje pišem, ali biće meni mnogo lakše ako vam kažem i upozorim vas da nemam recepturu za otklanjanje roditeljske griže savesti. Da se ne zalaufate u čitanju.

Nemam savet kako da suzbijete grižu savesti u par lakih koraka i deset meditacija. Tu smo, svi mi, roditelji, sami sa sobom. A mi koji smo samohrani (ispravljam se, samostalni vršitelji roditeljskog prava), smo nalik na stepske vukove. Mi smo, što bi se reklo, sami samciti u tom džumbusu. Istini za volju, biti sam, nije nužno loša odlika jednoroditeljske porodice, međutim ume da bude krajnje izazovna, jer dovodi do umora, usmaljenosti, stresa i kojekakvih sporednih efekata u vidu zaboravnosti, slabljenja koncetracije i tužnjikavog, nekog neprijatnog osećanja. Vazda sam nezadovoljna, jer ne mogu da postignem sve. A verujte mi, savest kad upeče samohranog, oprostite, samostalnog vršitelja roditeljskog prava, mnogo je strašno. Tako me to vazda iscrpi. Fizički, psihički, svakojako. Znate ono “od dva zla odaberi manje”? Ponekad sam, vala, toliko umorna da ne mogu da procenim gde mi je trup, a gde mi je glava, a kamoli da biram manje zlo. Budem toliko umorna, da mi je tišina preglasna, uši me bole, a slepoočnice pulsiraju od krčkanja preostalog mazohističkog adrenalina od svakodnevne trke-frke. I zbog toga me grize savest.

Mislim se, nećeš više. Postaću durasel zeka na mišiće ako treba, pa ću da budem nasmejana i raspoložena žena-majka koju roditeljska savest neće više hvatati za gušu. Neće mi više oči bockati sređeni tanjiri sa jelom koje mame interneta dekorišu, a njihova deca u slast pojedu i ne pokušavaju da izbegnu jelo koristeći retoričku malverzaciju u kojoj jaja neće biti pojedena, jer nisu plava kao kosa, a kosa nije žuta kao jaja. Neću više ni žmirnuti, ma, neću ni smejuljak zajedljivi ispustiti, na slike sređenih dečijih soba, gde su sve kockice u jednoj kutiji, lutke mirnim snom spavaju na krevetu, olovke u posudi za olovke, i sve igračke iz delova sklopljene u delove i nijedan deo ne fali. Neće mi više smetati lom i grom u kući, koji svedoči tome kakva sam (nikakva) domaćica. Neće mi smetati ni gomila neopeglanog veša. Odlučujem da više neću ni da trepnem na haos. Osećaću se bolje. Posao ostavljam za kasnije. Iskustvo me je naučilo da neće dobiti noge i pobeći. Prioriteti moraju da se znaju. Tako rešena, ranac na leđa, dete za ruku, trotinet međ zube i pravac park, gde su deca i drugi roditelji kao ja. Moji sapatnici, koji neće ni primetiti da izgledam kao da me je centrifuga žvakala i pročešljala. Taman da se ispričamo ko’ ljudi o tome koliko nas je danas, na skali od “nije me grizla savest” do “progrizla mi je đonove na patikama” grizla savest. Idemo!

Kad tamo, u parku… Ta na na na na na.

Sjajno! Pa, fantastično! Pustoš! Kako to da u gradu od dva miliona ljudi nema žive duše u parku?!

Ne lezi, savesti, jer je sad vreme da radiš.

Pitam se, gde su i šta ti drugi roditelji rade, a ja ne radim? Gde to grešim i kakve sam roditeljske aktivnosti zaboravila kad sam dovela dete u park?!

Negde u to vreme, griža savesti mi šapuće par opcija i time, moju roditeljsku nesigurnost kao posledicu samohranosti (dobro, ispravljam se, samostalnosti vršenja roditeljskog prava) i nemogućnosti mitoze, dovodi do stanja “vrh mi na dnu stoji”. Opcije su sledeće, štiklirajte vodeći se sopstvenom odgovornošću, grižom savesti i senzibilitetom. Drugi roditelji:

  1. sede kod kuće i uče svoju decu da čitaju, pišu i broje, dok tvoje dete broji 1, 3, 5, 16, 25, 44, a tebe to ne tangira uopšte.
  2. sede kod kuće i prave kolaže sa svojom decom. Kao na pintrest-u. I njihova deca ne lepe lepak u kosu.
  3. su kod kuće, za šporetom, kuvaju ručak od svežih, organiskih namirnica koje su nikle u njihovoj bašti. Sve neprskano, s ljubavlju gajeno. A kod mene na simsu jedva bosiljak i nana uspevaju.
  4. peglaju i kuća im se cakli.
  5. su otišli na posao, a deca u vrtić. Kao sav normalan svet.
Samo zagrljajnosti i osmeha.

Ja biram neponuđenu, realističnu, nesigurnošću nezačinjenu i bezbednu opciju da smo svi u istom savesnom sosu, krčkamo se natenane. Ta na na na na na. Čisto da mi bude lakše. Odjavljujem se, da me ne grize više savest, do sledećeg ponedeljka uz uvodnu špicu iz serije “Dosije X”. Ta na na na na na.

Ps. Kredit za jednu od naših retkih zajedničkih fotografija ide Mariji Velinov, čija dela možete naći i pregledati ovde i ovde.

Igre spavanja i šizofrenija iz kupatila

Nekad je pored mog kreveta mogao da se odigrava komplet trubački sabor. Kad kažem komplet, mislim na komplet, znate bina, mikrofoni, publika, poštovaoci i obožavaoci trubačkih “umilnih” nota. Sve to ne bi poremetilo moj san. Eventualno, ali veoma upitno, bih promenila položaj, ali bih i dalje spavala kao top. Ne usuđujem se da kažem „spavala bih kao beba“. Svi znamo kako bebe (ne)spavaju. Moja beba je bila veliki ljubitelj budnog stanja. Spavanje je za nju predstavljalo neku vrstu kazne, kad u njoj ne preostane više ni atom snage koji bi držao kapke otvorenim. Naslutićete da se aktivnost zvana spavanje dešavala veoma retko. Kad bi nastupila uvek je bila svečano dočekana u mojoj glavi. Veselila bih se kao prava na saboru trubača. Merak. Ruke u vis! U stvari ne, da ne ispadne dete. Avaj, moja beba je, ipak znala i htela bolje. Znala je, u tako osetljivom i zelenom uzrastu, da je spavanje precenjeno i da gubi vreme. Zašto spavati, verujem da se pitala njena plava glavica. Sati prolaze u ležanju, a mogli bi da budu upotrebljeni za upoznavanje prirode i društva, sveta oko nas i ostalih sitnica koje radost bebeću znače.  Mudro dete, preduhitrila me u saznanju da je spavanje passé, da je dan tako znatno duži, dok sam ja naivno cenila spavanje. Oproštaj spavanja i moje malenkosti je, moram priznati, bio propraćen suzama. I trubačima. Svečano. Jer sam znala da ćemo se opet sresti u intervalu koji se broji godinama. U penziji.

(Ne)spavanje je nuspojava roditeljstva. Ovom prilikom pozdrav za sve one koji od pelena vel.2 spavaju, a sa njima i njihovi roditelji.

U svetu moje bebe dvadeset minuta spavanja jednačilo se spavanju u trajanju od dva i po sata.  U mom svetu se tih dvadeset minuta jednačilo sa dva minuta, ali ko je mene šta pitao. Deca sama određuju satnicu. Toliko o vremenu kao relativnom pojmu, što će reći da su naši maleni naučnici već od kolevke istomišljenici Ajnštajna.  I tako bih ja spavala dva minuta, mrzela nauku i bila srećna, ukoliko se iz tog spavanja ne probudim ukočenog vrata, ruku, nogu. Položaji u kojima sam spavala, ako sam uopšte spavala, dok je ona spavala su bili sve, samo ne prirodni. Spavala sam kao nindža slepi miš. U slučaju da nisam spavala – a to je u 90 od 100 spavanja slučaj bio, bavila bih se levitiranjem po stanu, koji nikad nije sarađivao sa mnom. Sve što škripi htelo je baš tad da škripi jače nego inače. Parket bi cvrkutao i falširao. Sve što sam mogla da preskočim, oborila bih. Disanje bih svela na minimum, da ne pravim buku. Na kraju, ona bi se probudila posle dva minuta, a ja ništa ne bih obavila iznurena od silnih pokušaja da budem tiha. Spas sam tražila u kafi. Mnogo kafe. I u odrastanju i sazrevanju. Dužina njenog spavanja je proporcionalno rasla sa njenim odrastanjem. Spavanje se dužilo, postajalo čvršće. Ona je napokon spavala. Ja nisam, ali sam zato našla vreme za rad i nešto spavanja, al’ na jedno oko (za svaki slučaj).  Zato spavanje čuvam u top pet omiljenih uspomena iz detinjstva i devojaštva. Rado ga se setim, pa mi se nasmeši brk od miline brčkanja u postelji do podne, u stilu morske zvezde.

Šizofrenija iz kupatila je još jedna u nizu nuspojava roditeljstva.

Prilično sam uverena da je majka priroda nešto krišom met’la u naš (majčinski) sistem onog trenutka kada smo donele dete na svet. Vešto je odradila amneziju na sve porođajne boli i natempirala organizam da se lakše adaptira na nesanicu i veliku čujnost. Sve čuješ, sve vidiš, sve osetiš i sve znaš, a nespavanje podnosiš kao da u životu nisi minut odsanjala. To bi objasnilo činjenicu zašto se još od porođaja osećam kao seizmograf.  Pažljivo pratim sve potrese u detesferi. U stanju sam da detektujem otkucaje srca na daljinu, vibraciju misli, njihanje na nestabilnim nogicama, i povrh svega odredim jačinu i vremenski interval u kome se gorepomenute promene dešavaju. Ne bi me čudilo da dobijem produžetak tela u vidu magnetnog uređaja i igle kojim bi beležila i grafički prikazala mehanizme pokreta. Frekvencije osećam besprekorno. Bile one stvarne ili umišljene.

Umišljene frekvencije su najgore. Ravne su halucinacijama. Zapravo, to i jesu halucinacije. Čuju se pod vodom kad pokušaš da se tuširaš. Intenzitet halucinacija je jednak intezitetu roditeljskog radovanja opuštanju. Što se više raduješ tuširanju ili punoj kadi, ako ste baš neizlečivi hedonista i veliki optimista, to je veća verovatnoća da će halucinacije nastupiti. Željni da speremo sa sebe dan, miris kuvanja, mleka, posao i po koji besni ispad, zakoračimo u kadu/tuš kabinu nadajući se relaksaciji. Ono što nastupa jeste holivudski izrežirani, kratki nezavisni film. Odvrneš slavinu, ah kako voda opušta pomisliš zadovoljno se smeškajući. Zaustaviš sebe u sekund dugom užitku, jer čuješ dečiji plač. Huh, šta?! Zavrneš slavinu, ne čuješ ništa. Čuješ tišinu. Opet odvrneš slavinu, čuješ vrisak. Zavrneš slavinu, ne čuješ vrisak. Odvrneš slavinu, pomisliš, sve je u redu, kad ono kakvi, vrisak, plač, horor. Zavrneš slavinu, nasapunjan izletiš iz kade, sapleteš se, padneš, ustaneš, ništa te ne može zaustaviti, tvoje dete plače, oklizneš se na mokre pločice, odvališ kvaku na vratima od kupatila, sve se tako brzo dešava, razvališ vrata od kupatila, sapleteš se na tepih u hodniku, raskraviriš jedno koleno, oba. Koga briga. Ustaješ, detetova soba je tako blizu, a tako daleko, stižeš do sobe, voda i sapun kaplju sa tebe, lupaš šakom o vrata od sobe, kad tamo… Dete mirno spava. Ono spava! Ne plače. Bezbedno je. Nije se prosulo po podu. Nije raseklo glavu. Pokunjeno se vraćaš u kupatilo. Pomisliš dobro je, samo sam malo prso’, ali s tim saznanjem mogu da živim, ne smeta mi. Vratiš se pod tuš. Odvrneš slavinu. Ne, evo ga opet! Opet plač. Pomisliš, možda je to neko drugo dete. Čekaj, pa u okolini nema drugog deteta. To je moje dete!!! Zavrneš slavinu. Tišina. Odvrneš. Plač. Bataljuješ tuširanje i odlučuješ da ćeš se tuširati isključivo u toku dana. Kada je dete budno. Što je sigurno, sigurno je. Ne moramo se baš toliko stresirati.

Do sledećeg čitanja, želim vam jedno dobro tuširanje i dobar san, zatvorenih očiju.

Roditeljski blamaž i neprijataž.

Kako stvari stoje, deca su oduvek bila iskrena. Oslobođena svih društvenih normi i stega, kažu sve bez zadrške, onako kako stvari jesu. Njihova iskrenost, često, pređe granice pristojnosti, zapne u nepristojnost i neprijatnost, koju roditelji pokušavaju da ublaže umilno se osmehujući dok im se lice ne ukoči. Za lice bi bilo bolje da u tom položaju ostane, jer nivo neprijatnosti samo raste s brojem godina deteta, a i s brojem ljudi koji su se silom prilika našli tu kao pomoćni akteri.

Ranije su me pravo veselile priče roditelja na temu “kako me je dete izblamiralo”. Naravno, znam sad zašto su me veselile. Veselile su me zato što nisam bila učesnik, a ni onaj koji trpi radnju. Jednom kad osetiš taj transfer blama koji ti priušti tvoje rođeno, zažališ što nisi bio saosećajni sa onim roditeljima koji su ti nekada davno pričali o njihovim blamovima. Zažališ što je tvoj komentar bio samo “pa to je samo dete” praćen grohotim smehom. Ne, ti tada nisi znao da ćeš imati osećaj da su komentari tvog deteta ogledalo tvog roditeljstva i da ćeš se osećati kao najgori od sve roditeljske dece.

Mama, dupe! Vidi, mama, ispalo joj dupe! – uzviknu preneraženo moje dete, upirući prstom u njihajuće guzove prekrivene parčetom teksasa u obliku šorca. U mom svetu, to je krpa, ali šta ja znam, moji guzovi izlaze na nogavice. Na to se nosilac šorca šokirano okrenu, uzviknu “Bože, strašno” i ubrzanim korakom otperja put stanice, pritom uspevajući da zadrži šorc na sebi. Ne znam šta je strašnije i čudnije. Činjenica da je šorc sve vreme ostao na svom mestu, ili činjenica da su naše oči leti izložene golim dupetima koja sevaju iz šorceva ili činjenica da se ta gola dupeta šokiraju kada budu primećena. Sevaju zato da budu primećena, zar ne? Bi mi malo neprijatno, i zbog te devojke i njenih guzova, a i zbog mene i deteta koje je rešilo da nas dovodi u (ne)prijatne situacije gde god da krenemo.

A bilo je malecno. I jelo je svoje prste.

Kod nas u komšiluku već svi znaju kad mi kakimo (kad kažem “mi” mislim zaista “mi” – i ona i ja), gde je piškila, koju je travu zalila, da li se kupala ili tuširala i da li su joj stopala prljava ili ne, ko joj je šta poklonio, ko je pogledao, a ko pogrešno akcentovao ime. Sve do jedne, informacije bez kojih naš komšiluk ne bi mogao da živi. Svima je simpatično, sem, naravno meni. Kao pokvarena ploča, koja se ne da isključiti, ponavljam o čemu sme da se govori, o čemu ne, na koji način treba nešto reći, na koji ne, koje su priče privatne i samo za nas, a koje nisu tako privatne, i kako bi razgovor sa komšijama trebalo da ostane na “dobar dan, kako ste, šta radite?” i kako, na posletku (na njeno neverovatno iznenađenje), ne zanima sve ljude šta mi radimo i čime se bavimo u slobodno vreme. Svako moje “zato” povuče milion njenih “zašto” i tako dođemo do toga da njoj filter ne radi trenutno u uzrastu u kom se nalazi, a to je zapečatila konstatacijom “moja mama kija kao životinja!” koju je velikodušno podelila sa komšijom. Njega je to uveselilo, a mene poslalo u mišju rupu da tamo kijam kao životinja do mile volje.

Imal’ neko da prodaje filter za decu? 

Leto je, visoke temperature diktiraju mirise. Negde miriše baš fino, na lipe, a negde, kao, na primer, u javnom prevozu, miriše na sve, samo ne na fino i lipe. Kada krećemo negde, naša putanja je podeljena u par faza. Faza pre kretanja, faza kretanja, faza čekanja prevoza, faza prevoza i faza odredišta. Svaka faza zahteva posebne veštine i prethodnu vizualizaciju. Kad govorimo o fazi prevoza, znam ko mi je saputnik te sam naučila šta me čeka kad se zajedno klackamo u pomenutom prevozu. Znam da će namirisati sve i svakog i da neće oklevati da prokomentariše to kako “neka teta smrdi na kaku” ili “neki čika smrdi ružno”. Mene oblije znoj, te se i ja u ritmu znojenja ostalih saputnika, pridružujem kolektivnom vonju. I oni sa slušalicama, sa muzikom pojačanom do maksimuma, čuju kada moja truba zatrubi “Mama, i ti si se oznojila! Bljak!” Svima smešno, meni smešak samo titra na licu od nervoze i neprijatnosti, dok se pogledi sugrađana fiksiraju na predeo oko mojih mišica.

Zapanjuje me i zbunjuje činjenica da sve ono što ne bi trebalo da govori nepoznatim osobama i nepoznatom auditorijumu govori jasno i glasno, svaki glas (da) se razaznaje. Čak i slovo “r”. Tako su, prilikom jedne naše posete zoološkom vrtu, i životinje i drugi posetioci mogli da čuju da “mami ide kRv na piši” i da “kRvaRi danima”. Sirota žena. Ček, pa to sam ja! Zemlja se nije otvorila uprkos mojoj velikoj želji. Nije se otvorila ni onda kada je onoj “velikoj teti ispalo dupe na stomaku” u Maxi-ju. Gospođo, ako čitate i prepoznate se, iskoristila bih priliku da vam se još jednom izvinim, ne zna dete šta priča.

Što bi Francuzi rekli Quelle blamaž.

“Vidi šta sam kupila!” – pokazala mi je oduševljeno ukradeni milka vafel slatkiš na izlasku iz radnje. Srećo moja, nisi kupila, to što si uzela se zove krađa, idemo sad to da vratimo. Naučena lekcija da sve što se uzme u prodavnici treba i da se plati se svakodnevno ponavlja time što mene podseća da sve što uzmem moram da platim. Glasno i jasno. Da svi čuju, da se zna ko koga ovde uči.

Na blamažu i pokvarenoj ploči ostaje ova priča. Samo hrabro, kažem sebi. Moraš da razmisliš pre nego što kažeš nešto, da ne povrediš nekoga, kažem njoj. Ne mora sve na sav glas da se kaže, kažem opet njoj. Nešto možemo da zadržimo i za sebe, kažem opet njoj. Ona gleda, klima glavom, kaže razumem, da bi zatim komšinici kao odgovor na pitanje “šta radiš?” poslužila poslasticu: “mama mi ne da da pričam!” Komšinici bi neprijatno.

Do sledećeg blama, saosećam se sa svim roditeljima, klimam glavom u znak podrške. Samo hrabro, čak i kad hoće da kake na sred trotoara kao kuce. Jer kako može kuca, a oni ne?! I zapamtite, otvoriće i oni jednog dana Facebook. Tagovaće ih baba. Ili deda. Ili vi. Dovoljno.

 

 

Kaži mi, kaži II

Kad se svet okrene naopačke i sve krene naglavačke, a od žarkoga sunca, u obliku životnih nezgoda, nemaš štit da se zaklanjaš, okreneš vrh da ti na dnu stoji. O čemu pričam? Pričam o nalaženju smisla u besmislu, logičnog u nelogičnom, mogućeg u nemogućem. To deca rade, onako pravo, majstorski i elegantno. Da nam je makar deo te genijalnosti, gde bi nam otkačeni vrhovi bili?

Ako niste čitali prvi deo Kaži mi, kaži to možete učiniti klikom ovde.

Hoću novu pidžamu!

– Zašto? Šta fali ovoj?

– Ali, mama, gledam iste pidžame noćima i danima i noćima i danima. 

____________________________________________________________

– Ako pojedem ovo ja ću da porastem, možda?

– Da, rasteš od svakog zalogaja.

– Neću više, dovoljno.

____________________________________________________________

– Ja sam babina komšinica.

– Kako to?

– Odem ponekad pored nje da živim.

____________________________________________________________

– Ne razumem šta mi pričaš, hajde ponovi mi.

– Ali, mama, shvati svoje dete!

____________________________________________________________

– Kai, ti ne prestaješ da pričaš.

– Radim odražavanje.

____________________________________________________________

– Gde si pošla sama?

– Pusti me da živim. Moram da razmišljam.

____________________________________________________________

– Mama, ko je ova žena?

– Ne znam sine, ne poznajem sve ljude.

– Kai poznaje sve ljude.

____________________________________________________________

– Sine moj, nađi mi labelo!

– Nisam ja sin tvoj, ja sam tvoja mama.

– Mama nije sine moj?!?!

____________________________________________________________

– Pusti muziku mama, čuješ?! Moram da igram!

____________________________________________________________

– Hoćeš da mi otpevaš eci, peci pec?

– Eci, peci, pec,

ja sam jedan mali zec, jedan mali zec,

i Kai sam isto i mala sam prepelica i lav i zebra i slon.

Gotovo!

____________________________________________________________

– Šta će ovo tu, mama? To ne može tako! Nisam tako naučila.

____________________________________________________________

– Zapravo, nemamo dovoljno enciklopedija.

____________________________________________________________

– Mama, opet sam pala na leđa. Skakućem godinama, umorila sam se.

____________________________________________________________

– Ova pesma je bezbedna za uši.

____________________________________________________________

– Mama, si završila sve poslove?

– Nisam, još pet minuta.

– To je nečuveno.

____________________________________________________________

– Jel znaš šta je ljubav?

– Znam. To je mama i baba i ujko.

____________________________________________________________

– Mama, šta kaže ovca?

– Beeee.

– A koza?

– Meeee.

– Mama, a šta kaže mama?

– Hm, pa ne znam, šta kažem ja?

– Mama kaže Kai, sluuušaj meeee, kao koza.

Posetite TashonLash Facebook stranicu.

 

Spavanje je precenjeno, a uzori potcenjeni.

Nedavno sam razgovarala sa jednom trudnicom. Ona sija onako kako samo trudnice mogu da sijaju. Ona je mlada, lepa buduća mama i  nosi devojčicu, kojoj ćemo vrlo brzo poželeti dobrodošlicu u ovaj ludi, divni svet. Kako to obično i biva, kada mame razgovaraju, razgovor se vodio oko bebe i roditeljstva. Mnogo kako, mnogo zašto pitanja, i jedna veoma zanimljiva konstatacija. Rekla mi je da je svoje dete već izmaštala, da se potpuno identifikovala sa njom i da već oseća koje će osobine imati i kakvog će karaktera biti njena devojčica. Oseća još veću povezanost sa malenim bićem kada dozvoli sebi da mašta njihov odnos. Vratila me unatrag par godina. To je lepo, tako sam maštala i ja. Trudnoću nosim u sećanju kao jedan od najsrećnijih perioda u životu. Zaista, veoma sam zahvalna za takav lagan i miran period. Imala sam tu sreću da sve bude onako kako treba, da budem bez tegoba i problema. Bila sam, prosto i jednostavno, srećna. Doduše, čim se dete rodilo, čim mi je stvarnost otvorila oči,  shvatila sam da moram da kažem zbogom svom detetu iz snova, i da prihvatim svoje stvarno dete. Ona je izgledala onako kako sam je zamišljala, ali moje dete iz snova je spavalo u svom krevetcu bez buđenja, mirno kao bubica. Oni koju kažu “spavao sam kao beba” bebu nemaju, niti znaju kako to beba (ne)spava (čast bebećim izuzecima). No, ovo nije tekst o spavanju, iako mi je to jedna od omiljenih tema.

Divna trudnica sagovornica mi je, u jednom trenutku, postavila neuobičajeno pitanje. Do sada me to niko nije pitao, a izrodila se čitava filozofija iz toga. Pitala me je šta mi je najteže palo u roditeljstvu do sada. Odgovor je izleteo iz mene – rad na sebi. Pogledala me je onim “o čemu ti pričaš, meni je rečeno da je nespavanje najtaže” pogledom. Na nespavanje se navikneš, shvatiš da je precenjeno, da možeš da funkcionišeš besprekorno na par sati sna i da sakriješ podočnjake kao profesionalac. Velikim naočarima za sunce. Ko to ima vremena za šminku?! To ti je taj “mama mode”, možeš sve samlevena od umora. Bez problema, sa osmehom na licu (možeš i da ga nacrtaš, ako ne možeš da ga razvučeš). Sve to dođe na svoje, a rad na sebi traje. I zahteva puno radno vreme.

Mnogo pre nego što beba ugleda svetlost dana, dok se još uvek krčka i brčka u stomaku, u glavama budućih roditelja odvija se film. Zamišljamo kako će naš život  izgledati sa bebom, kakve će osobine imati, šta će od koga naslediti. Želimo da nema tatine uši, a mamina stopala, da ima tatinu hrabrost, a maminu dobrotu, njen osmeh, a njegov smisao za humor. Kada dete dođe na svet, roditelji žele da daju sve od sebe i urade sve kako treba. Želimo da naše dete bude jako, nezavisno, uporno, pametno, ljubazno i spremno za život i sve ono što on nosi. Želimo sve, a ne osvrnemo se na sebe. Mi, ljudi, smo fascinantni. Možemo da gradimo kule, nebodere, da letimo u svemir, da izvajamo divne skulpture, da naslikamo najlepša umetnička dela, da napišemo najlepše reči, da ukrotimo i pripitomimo divlje životinje, a sebe ne. U stanju smo da stvaramo sve, a najteže nam pada da stvorimo sebe. Možemo da se izborimo sa bolestima i da im smislimo lek, a ne možemo da se izborimo sa sobom.

Kad postaneš roditelj, pred tobom je čitav novi svet radosti, nove ljubavi kakvu do sad nismo osetili i novih preprepaka na kakve do sad nismo naišli. Kako ćeš ih preskočiti zavisi od tebe. Na preskakanju uhvatiš svoje slabosti na izvol’te. U njihovoj surovoj i gruboj prirodi. Shvatiš da nisi strpljiv, shvatiš da nemaš takta onoliko koliko si mislio da imaš. Ja sam, posle rođenja deteta, sama sebi najteže pala. Ja, sa svim svojim nedostacima, nedorečenostima, nezadovoljstvima. Morala sam da se menjam, da udahnem i prionem žestoko, da postanem mnogo bolja ja, jer moje dete to zaslužuje. Deca sve osećaju, prepoznaju neiskrenost, otkriju neiskrene emocije, znaju gde škripi. Znaju sve ta malena, mirišljava bića i kao takvi imaju snagu da nas menjaju.

Zaboravljamo da sve zavisi od samosvesti. Kakva sam ličnost? Kako se ponašam? Kakav primer pružam svom detetu? Što bolje poznajemo sebe, što bolje razumemo svoje probleme, osećanja i želje, manje je verovatno da ćemo na naše najdraže preneti strepnje, strahove, anksioznost. Mala je verovatnoća da ćemo ih strpati u kalup. Dajemo život, štitimo život, poštujemo život i posmatramo ga kako raste i prolazi. Radimo ono što se slaže sa našim ubeđenjima, sa našom prirodom, ali je najbitnije da to radimo svesno, znajući da smo uzor.

 

Avanture Nećejeda

Uselio nam se Nećejed, neprijatelj svih roditelja. Opet. Posetio nas je pre mesec dana, pa se vratio odakle je došao, a onda se predomislio i rešio da mu je baš fino i komotno kod nas. Džabe sam se radovala. Svećejeda nisam stigla ni da zagrlim, ni da mu se zahvalim za divno dvogodišnje druženje i za ljubav prema hrani, a on ode. Ni okrenuo se nije. Nećejed je sa sobom doneo pun kofer novih sedih vlasi za mene i jelovnik koji sadrži tri, isključivo, tri jela. Krompir u svakom obliku, meso (samo tri i ni slučajno više zalogaja) i supu. I to ne bilo kakvu supu. “Kao bakinu” supu. Ako nije “kao bakina” jelo se ne upražnjava. Nećejed mi je sa ponosom, takođe, predstavio i novu disciplinu brige “osušiće mi se dete od nejela” i trčanje sa preponama sa tanjirom u ruci. Meni vežbanje ne treba. Živci i noge mi napregnuti ko’ strune.

Da mi neko objasni, kako, ali pobogu kako, može da izdrži ceo dan, (kao da je) na nitro pogonu, na četiri do osam zalogaja hrane po obroku? KAKO?! 

Kažu dete jede onoliko koliko mu treba. Zar je moguće da nije gladna?! Zar je moguće da joj hrana ne treba? Zar je moguće živeti na vazduhu? Ceo dan!

Dok je Svećejed bio tu, jelo se čim bi se oči otvorile ujutru. U roku od odmah bi rekla da je gladna, a hranu bi usisala sa tanjira, za stolom bi sedela kao dama. Divne, bezbrižne uspomene. Dođe mi da plačem. Sad ne može zalogaj da uzme bez prethodnog natezanja kako je mala, kako joj hrana ne treba, kako će jesti sutra, za pet dana ili deset godina. Ja bih se najradije teleportovala na pusto ostrvo gde bi tanjire, viljuške, kašike i šerpe mogla samo u glavi da stvaram. Kad pojede nešto to je momenat “a šta pije kafana?” Merak.

Pitam lepo Google šta mi je činiti? On mi lepo odgovori da sam sve pogrešno radila. SVE! Ne animirajte dete da bi jelo, kaže. Cvrc, radila sam to, animirala do besvesti i još se osetila uspešnom kad bi pojela koji zalogaj. Ne donosite igračke za sto gde se ruča, kaže. Kriva. I to sam radila, šta ću, potez očajnika. Jeli su i zeka, i krava, gospodin Krompirko, Luka lutka, Gertruda lutka, dinosaurus, meda, drugi meda. Svi su jeli. Ne nervirajte se, kaže. Važi, kako da se ne nerviram, kad neće dete da jede?! Obrok ne treba da traje duže od pola sata, kaže. Hmm, a 45 minuta?! Nemojte komentarisati to što dete ne želi da jede, kaže Google. Ja bih na lakat progovorila, izem ti sve?! Pogrešila sam i tu, govorila sam joj pre si lepo jela, šta se dešava, mora da se jede i tralalalisala do granice dosadnog. Ne dajte ništa između obroka da gricka, kaže. Dobiću keca i to keca minus iz roditeljstva. Naravno, i to sam radila, evo gricni malo hleba, evo malo voća, hajde samo gricni jednom. Nije da je probirljiva, nikad nije bila, sve do skora je jela bez problema. Za stolom se sedelo lepo i mirno, ustajalo se tek kad bi pojela sve. Kaže Google, budite strpljivi to je samo faza, dete će projesti. Budi ti strpljiv, znaš?! Lako tebi kad ne moraš da sediš sa Nećejedom licem u lice, tanjir uz tanjir i gledaš kako je tanjir iste količine i nakon pola sata od početka obroka.

Savet neki? Slično iskustvo? Neko? Bilo ko? 

Nekad davno, u onom drugom životu, preroditeljskom, i meni je Nećejed bio najbolji prijatelj. Sećam se limenog tanjira punog čorbice od koprive i moje sirote babe koja me juri po livadi da jedem. Neka mi se i vratilo. Sad i ja trčim, sa preponama doduše. I staklenim tanjirom sa tufnama, jer se samo iz njega jede.

– Smrdiš na kuvano, mama!

– Ma šta kažeš?! Pa kuvala sam ručak, bila pored šporeta.

– A pa ja ne jedem, neću jedem. Šta će mi ručak?

Ako si mi rekla. Hvala ti za obaveštenje. Stvarno, ne znam ni što kuvam. Pustiću te da sediš gladna, pa ćeš jesti. Eh, kad bih mogla. Već vidim u najavi kako joj između obroka, koje nije pojela, nutkam šta stignem. Mislim, onesvestiće se od nejela. To je jedna od onih “ne do’ ti Bog šta ti roditelj pomisli” stvari. Dok ne projede, odoh ja da visim sa plafona, da mi malo krv siđe u glavu, možda i smislim neku novu strategiju.