Tash-Mame

Sve znam i ništa ne znam, saga samohranog majčinstva.

Ako budem vikala “vasiono, čuješ li me?!” kao Milena Dravić, iz onog “ne znam mu ime” filma, hoće li me čuti? Ili da se popnem na merdevine? Uzmem i mikrofon? Razglas? 

Delimično sam neuračunljiva, jer je emotivno stanje počelo fizički da mili po telu, znači, prsla sam. Krčkam tugu, telo mi je nalik ekspres loncu, pa ću posledično tome i da propištim kao jedan. Čuću se.

Ljuta sam što većinu vremena ne znam gde mi je dupe, a gde glava. U ovom podizanju deteta, gde sama grabim, hvatam, i kropujem džigericu i živce, na šnicle i tanki vez. Sve znam. I da je sve to normalno i za ljude. I da nisam jedina. I da nisam sama. I da će me u njenom odrastanju dočekati kilometarsko trčanje sa preskakanjem prepona. Znam da sa godinama ide više zavrzlama. Isto tako znam i da ću se saplesti. Znam da ću oguliti nos, kolena i dlanove. Znam da će mi se lice ubuđati od suza koje budem isplakala noćom, dok se krijem u kupatilu. Tamo mi je super mesto za plakanje. Peškiri na sve strane, samo dignem ruku i hvatam suzoupijač.

Sve znam. Znam i da ne delujem optimistično, a da upravo takva treba da budem naštelovana. Ne mogu, kilava sam. 

Moja optimističnost, po pravilu, ide uzlaznom putanjom kad je dete na note, sve se dogovaramo, i baš smo složne. Tako si ja izmaštam kako sve radim kako treba, kako ipak pobeđujem u disciplini “samohrana majka”. Dozvolim sebi da rastem kao kvasac od ponosa, jedva prolazim kroz vrata od svoje majčinske veličine. Tad mi i kosa lepo čuči, nije mi otečeno lice, obučem se na brzaka za posao, utegnem se u korporativne hlačice, lako, kao podmazana. Ma, sve dražesno. Ne hodam, skakućem.

Tad dođe dan kad tata pokuplja iz škole, što je ujedno dan kada provode zajedno neko vreme – čitaj par sati, jer gospodin i ne može više od toga. Bavi se spašavanjem sveta u međuvremenu, a taj Boratov kostim-uniforma, iziskuje vreme da se navuče. Nego, da ne budem bezobrazna. To je ujedno dan kada njoj proradi živac toza-nervoza i kada se ponaša kao da očima ne može da me gleda. Tata ode svojim putem nakon par sati, a ona ni da me smisli. Mene, njenu mamu. Ni ujaka koji joj je omiljeno biće na svetu. Zgazi nas kao bubašvabe, razmrlja načisto.

Mogu da budem pacifista do prekosutra, da bajem u sebi da imam strpljenja, da je to “samo” posledična reakcija viđanja sa tatom i da ga ne viđa stalno i da ne zna lepo da izrazi emocije i da ovo i da ono i da joj tražim opravdanja uzduž i popreko… Ali. Negde sigurno grešim, kad dobijam takve reakcije od nje. Samo ne znam gde.

Opet, sve znam. Znam i da joj je teško, znam da su joj misli često zbrkane. Znam da moram da joj olakšam sve to.  I ponekad mi čak i uspe.

Ljubav je lepa, ali naporna aktivnost. Sad bi me lajf koučevi liferovali na jedan paket od 50 seansi i tihih molitvi, za tričavih 1394958eur po satu.

Sama sam insistirala na njihovom odnosu. Moja doktorka, ona koja mi kaže da sam šašava, isto tako kaže da nema potrebe da insistiram i iscrpljujem sebe zarad formiranja njihovog odnosa. A ja, baš kao za inat. Uporna kao mazga. Želim da ima odnos sa svojim ocem. Želim da imaju nešto svoje zajedničko. Svoje priče, avanture, šale.

Kao svojevrsni kontrolom opsednuti primerak ženskog pola, njihov odnos sam uzela na sebe. Da ga stvorim i održavam. Zasučem rukave, izgrgoljam da namestim besedni ton, pa se zaputim put objašnjavanja, dedukcije i indukcije. Epizoda “objašnjavanje” repriza u broju repriza serije “Srećni život” na RTS-u. Znači, repriza broj 7467863.  Pričam mu i pričam, a on samo mhm-će. Dok ja pričam, on lepo odluta u neki drugi film, na neku drugu planetu, gde može na miru da se ušuškava u svoju nirvanu. Moj glas se pretvara u belu buku, a on polako tone u blagodeti meditacije. Kad završim blebet, bolje bih izgledala da me je neko propustio kroz centrifugu. Naporno mi je. Ali, i dalje to radim. Jer mislim da činim dobro.

Mnogo toga mi nije jasno. Mnogo toga ne mogu ni posle toliko vremena da razumem i svarim. Nije da se nisam trudila. Tele sam porodila, koliko sam trudova uložila. I mnogo me razmišljanja pogazilo i unakazilo. Često imam potrebu da pobegnem kao muva bez glave od misli i tog fizičkog bola koji udara po dijafragmi, stvarajući osećaj da mi je tesno u koži. Šta mi vredi da skačem kao Kalimero i vičem “nije fer”?! Opet, stvarno, najstvarnije – nije fer.

Naporno mi je da progutam neshvatljivu činjenicu da on ne plaća alimentaciju. I da ja svesno pristajem na to, da bi oni imali tata-ćerka odnos. Ne znam šta ima veći stepen upitnosti. Ukoliko pomenem alimentaciju, on se pretvara u Hudinija i ode. Magla za njim se diže. Zemlja ga guta i njega nema. Taman kad pomisliš da u današnje vreme, sveopšte i svemoguće komunikacije na raznim vajberima i mesindžerima, niko ne može da bude neprimećen – on uspeva da utekne. Mađioničar.

Ne mogu da shvatim zašto ne zove redovno. Zašto ne pita da li je zdrava, ima li jesenju obuću, zimsku obuću, da li je prehlađena, da li ima toplu odeću?! Da li bi volela da ode negde za vikend? Kako mu ne nedostaje njen glasić? Onaj njen smeh iz petnih žila? Kako mu ne fali miris njene kože, tu baš kad zaroniš nos u njen vrat, kad je stisneš jako u zagrljaj da pucaju rebarca? Kako mu ne fali njeno trupkanje stoplima po kući? Kako mu ne fali ona? Zgrči mi se grlo u pesnicu samo kad pomislim na to. Onda još više stisnem zube i prebrajam zahvalnosti, kad me ona odgurne i počasti nečim kao što je “moj tata ne bi nikad viknuo na mene”, “meni bi moj tata to dozvolio”, “tata bi ovako i onako”, “ti nisi dobra kao tata”. Ili nešto tako, ili neki kvalitetni bes izleti iz nje, pa plače, vrišti da se čuje do Babušnice. E, tad se spojim sa podom. Srce mi siđe u pete. Manja sam od makovog zrna. Oči mi se skupe na sitno.

Slike, kao na filmskoj traci, krenu da mi se nižu jedna za drugom pred očima, uz propratni filmski kotrljajući zvuk i isprekidane crtice i sneg starog na starom platnu. Javi mi se onaj izjedeni roditeljski ego, pa krene da nabraja, okidajući živce kao žice – ja sam te držala i čuvala i nisam spavala svaku tvoju boljku, držala te u naručju po čitavu noć dok ti se nosić borio za vazduh, nosila po čitavu noć ne bi li zaspla tri minuta, milovala kosu, oblačila, presvlačila, tešila, igrala se, animirila i kad sam padala s nogu od umora, dubila na trepavicama i kad sam bila prehlađena, bolesna toliko da sam puzala od iznemoglosti, selila nas u bolji život sama, pakovala i prebirala sitniš po novčaniku… Radila (i radim) po 10 sati dnevno, ne bih li obezbedila obilaske, turističke atrakcije i ostale zanimacije za oči. Podmirivala biološke potrebe. Objašnjavala, upoznavala sa osećanjima, dozvoljavala da ih ispolji kako joj volja. Odricala se povazdan svega ne bi li na kraju postala second hand i buvljak na nogama sa kalkulatorom podešenim na jadno. Zažmurim jako, stisnem usta u tanku liniju, pustim da me preplave osećanja pa ih otpozdravim. Izem ti i ego, i osećanja, i tugu, i sve đuture što ide sa tim. Izem ti i to što sam kilava. Izem ti i to što kukam kao sinja kukavica. Izem ti što nisam dovoljno jaka da se izborim sa tim gotovo ljubomornim osećanjima. Prebija me u kolenima roditeljski ego, ako to uopšte tako može da se nazove.

Tiću, što bi rekli. Evo, primenjujem i pucam. 

Vežbam da ne obraćam pažnju na to, jer na kraju, samo sam ja tu. Uvek. A ona raste. Vežbam da nabacim tricepse na srčani mišić i tu negde pod dijafragmom, gde se skuplja tuga i očaj. Ide mnogo sporo taj fitnes. Kažu, fitnes je stil života. Pomirenje sa činjenicom da mi stil života bude da neprekidno vežbam da “tiću” u svom tom roditeljskom sosu, izgleda mi kao nemoguća misija, deo 45. Ali, Tom Kruz uvek uspe da omogući misiju. Samo… Kad se suočim sa sobom u ogledalu, primećujem da nisam Tom Kruz.

 

Featured image: Photo by Greg Rakozy on Unsplash

Hop, skok i minut do kritike.

U Beogradu sam naučila da sve kasni. Od ljudi, preko prevoza do pravde. To je velegradski trend. Čekala sam, i jurila, i za jednima i drugima i trećima. Sat je, ovde, sklon Alchajmeru. Dok mi, tipični Beograđani, gde podrazumevam, nas koji se tu nismo rodili, naviknuti da nam je sve na švajcarski sat, hop, skok i minut, orodili smo se i zaljubili u, zakasneli grad očarani sjajem i betonskim, višespratnim, košnicama. Onda smo oboleli od kašnjenja, pa smo se frapirali (zakasnelom) reakcijom na činjenicu da smo Beograd idealizovali i da je i to jedno selo. Isto onakvo odakle smo i došli, samo veće. Mi, pridošlice, smo ga takvim i napravili. Možda, ne mogu da tvrdim.

U duhu kašnjenja, da zakasnim i ja sa razradom ove priče.

Jeste li primetili da nam kasne i sezone? Leto došlo u zimu, proleća se ne sećam, preskočili smo ga – a sve što se preskoči ne (po)raste, leto pustilo korenje u jesen, a jesen se stidi da gurne sunce pod pretećom depresijom i histerijom naroda kad je loše vreme. Tu negde, kad su klimatske nepogode kovitlale i menjale sve pod svojim meridijanima, mi smo postali Englezi pa zapatili zainteresovanost za komentarisanje vremenskih nepogoda pa se sad pozdravljamo sa: „Je l’ vidiš ti ovo vreme? Ma strašno, ubi me pritisak!“. Mogli smo da iskoristimo tu priliku te da o istom trošku, zapatimo i nezainteresovanost za tuđe brige, ali jok. Taj deo naše DNK spirale je pod hroničnom opstrukcijom briganja tuđe brige. Prosto, delovi našeg polimera ne sadrže ravnodušnost i kratak jezik. Nismo mi neki tamo zatvorenjaci. Mi volimo da opletemo po znanim i neznanim, volimo tuđe brige više nego svoje. Jer tuđe slađe.

Ruku na srce, sve kasni, samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Deca žure da odrastu. Računi pritiskaju da budu plaćeni prevremeno. Novogodišnje ukrašavanje počelo još u maju. Posmatram si dete, samo što nije ispunila šaku punu godina, a pregovara kao da je u poodmaklom pubertetu. Devojčice iz kraja hrle da stasaju u žene, a dečaci u nabusite gorile.

Onomad, vraćam se s posla i lepo svratim u „Maxi“, jer treba da se jede. Šunjam se među rafovima, tražim nešto jestivo, kad ono ispred mene „ono“ puta dva. Drama preko celog lica. D R A M A! Čin prvi – godine mu ne možeš odrediti. Ni jedno, ni drugo ne zna koliko ima godina. Zna koliko bi želelo da ima. Pušteno kroz Eratostenovo sito to je prosti broj 23, a “ono puta dva” prosto imaju prosti broj 13. Gledaš ga, žena nije, u devojku treba da stasa, a dete sebi ne dozvoljava da bude. Čin drugi – ne znaš da li su ga napale trepavice i kako mu taj lančani niz teških treplji ne remeti ravnotežu i ne pravi bicepse na kapcima. Čin treći, to se obojilo, iscrtalo lice pod uglovima nepoznatim i nemerljivim, menjalo lični opis tamnim bojama, korektorima, reflektorima, iluminatorima, šajnerima, šimerima. Čin četvrti, to ima nokte zašiljene na opasno, koji zvučno odjekuju po ekranu mobilnog izraštaja ruke marke „android“. Odjekuje tk-tk-tk-tk. Čin peti, ne možeš da prikriješ da su ti se oči zavrtele unesves’. Šećer i voda ti nisu pri ruci. Da se povratiš, ’oćeš, ali malo sutra, jer pri skretanju pogleda zatekne te go stomak. Izem ti, još i golo pošlo. Goli bubrezi!

I kako osuda kreće da ti se mota oko nogu, kako si krenula da se spuštaš u niski start da opališ po kritici i čudnome čudu, po potiljku te klepi činjenica da si i ti bila klinka.

I ti si iz klinke postala (svoja) mama, tetka, baba. Shvatiš da ti treba sledeći pasus da povučeš paralelu i uvidiš kako te planeta poput grnčarskog točka vrti u krug, a vreme tretira kao glinu i vaja i menja uvažena smatranja.

‘đušica.

Shvatiš da si bivša klinka i da trsiš praznu slamu. I da treba da te bude sramota, jer si, sa drugačijim okom za lepo, probala svašta, izmenjala stadijume, farbala u dugine boje, šišala na ludo, heftala pirsinzima i bušila nos na kvarno – finansiranim od strane novca, darovanog u svrhu uplate novih pantalona. Pantalone se našle na nosu, u formi minđušice i pretećeg roditeljskog srčanog udara. U redu, jednog od roditelja, dok te je ostatak rodbine posmatrao kao vepra. A ti sva sijaš od cirkončića. I sreće. Jer pirsinge voliš.

Dok sam išla u gimnaziju imala sam jedne somotne, plave, duboke pantalone. Kako bih sad volela da imam takve bubregare. Tad sam smatrala da imaju previše materijala. Svi masovno šetali hlačice na kukovima, pa mi nije bilo druge nego da uzmem makaze u svoje ruke. Da i meni hlačice budu na kukovima. Sto mu helanki Fredija Merkjurija, gde mi je pamet bila kad sam odsekla gornji deo pantalona, koji ih je činio, jednim, zaista lepim parom pantalona?! Nisam smela u njima da sednem, jer… ostala bih na pozadnji razdeljak. Bukvalno. Neprestano su mi vukle donji veš, dok sam ja, samo, htela da budem kul kao i ostala deca. Nikad mi nije uspevalo bivanje kul persone, u poređenju sa tim kako mi je kasapljenje odeće išlo super. Mama je bila presrećna. Ma, od-uš-evljena mojim modnim pokušajima, a njih pored svih živih i neživih sila, nikad nisam uspela da sakrijem. Mogla sam da bajem od 1 do 101, ali mame su svevideće, poznate po očima i na dupetu. Tek sad razabiram te situacije, zamišljam da Kai uzme makaze u svoje ruke i krene da prekrojava tek kupljenu odeću od plate za koju sam džidžila, sedela i buljila u monitor, dok oči nisu dobile izgled topografske karte. Zamišljam kad je uhvate tinejdžerski pundravci, hormoni je lansiraju u stratosferu. Jednom sam isekla džemper. Ličila sam na čudo. Jednom sam nosila neke sandale, na punu petu, u sred novembra. Opet, htela sam samo da budem kul i visoka. Kud ću, kad sam stasala samo u želju da porastem.

Opametila se, patike i teraj.

Nikad se nisam ni šminkala nešto posebno. Prigoda je bila matura, pre deceniju i kusur kad sam otišla da me, nazovi, profesionalna šminkerka, nazovi, profesionalno našminka. Žali bože para i toga kako se moj pojam lepog nije razumeo sa njenim. Za nju, i da sam pričala na razboritijem kineskom, da sam objašnjavala pantomimom, da smo odigrale partiju asocijacija, ne bi predstavljalo razliku. Ona je šminkala kako je htela, eventualno, znala. Bacila se na cementiranje i ostali moleraj. Ne sporim da bi bila dobar, ako ne i odličan, moler. Toliko me je zamackala da sam izgledala kao šlogirani, maskirani, rakun. Tad još uvek nisam znala da kažem: „Meni se ovo ne dopada!!!!“ Klimala sam glavom preneražena, odajući joj priznanje bez pokrića. Tako uparađena, nabodena na dve štikle – s patikama u SOS kesi za prvu pomoć i izuvanje, otišla sam na maturu, plačući i venući od sramote u sebi, ne smejući da poskidam sav taj kolorit sa sebe, jer se to platilo. Da mi je da sam bila tako slobodna, da sam sastrugala to sa lica, zafrljačila štikle, obula patike i hodala ko gospodža. Da sam znala sebi da kažem: ne moraš da se šminkaš, samo zato jer se svi šminkuju, ne moraš da nosiš ono što ti pričinjava neprijatnost. Ne znam ni dan danas da se uparadim šminkom. Puder nešto nanesem, ali ne volim, osećam da me guši. Maskaru nafrljačim, toliko da izgleda da imam trepavice. Trunka rumenila, da izgledam (seoski) zdravo. Barem tako kažem sebi. Ubijam bledilo svoje anemičnosti. Ali, baš me briga. Briga me i što mi sede vire iz glave. Hoću da se furam sa belim pramenovima. Kao gospodža.

Pod punom odgovornošću preformulisaću Plauta, odnosno Hobsa, koji je  kasnije prisvojio frazu “Čovek je čoveku vuk” i reći ću “Žena je ženi (ponekad) vuk”. Žena-majka večito spremna da ukaže na „ono naše što nekad bejaše“. „Ono naše“, ono naše vreme. U ono naše vreme nisu se nosile uske pantalone, šorcevi bez dupeta, majice na providno, brushalteri koji dižu grudi do nosa, štikle uz koje porasteš za još jednu osobu, helanke na tigrasto i mačkasto. U naše vreme se deca nisu tako ponašala, devojčice su bile damice, dečaci gospoda. U naše vreme su sva deca bila mirna, danas sve bahato i bezobrazno. U naše vreme nije bilo tako, u naše vreme bilo drugarstvo, radne akcije pa svi zajedno kopamo i pevamo, drug Tito, sve je bilo broznano i divno i išli smo u Trst da kupujemo Levi’s.

A u današnje vreme…

… nekadašnje klinke, današnje mame, jure da navuku bodi, debele čarape, kupe dugu jaknu – ne samo da pokrije bubrege i zadnjicu već i kolena. Jer kad kosti navuku ’ladno – nema ti utopljavanja naredna tri dana.

U Beogradu sve kasni. Samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Navodno uveli štednju struje, grejanja, raznoraznih isplata, davanja penzija na kašičicu. Navodno. Ali, kad je bal, nek je okićeno, kičasto, obojeno kakva su nam i deca. Nek je samo u trendu.

A deca…

Woohoo! Visenje!

Deca su povazdan bila deca. Musavih rukava. Izguljenih kolena. Čupave kose. Blatnjavih prstića. Poderanih patika. Željna igre, koju će prerasti za skok, hop i minut i ući u fazu eksperimentisanja i traženja sebe. Tako smo i mi. Biće im mutna slika. Kao i nama. Pištaće Kalimero, jer ništa nije fer. Niko ih neće razumeti. Kao što nas nisu razumeli. Lupaće glavom o zid. Kao i mi. Kao i naše mame i bake. Generacije u spineru. Taj vrtlog generacija će zanavek biti kamen spoticanja i tačka u kojoj ćemo se razilaziti, raspravljati, negodovati i osuđivati. Sve je to za ljude. Čak i treplje. I bicepsi na kapcima. I nokti na opasno.

 

Pij vode i radi Kegel

Stišći i opušći, rekao bi moj deda. Stišći i opušći petnaest puta, tri puta na dan. Po savetu moje doktorke. Poslušala sam je, i predano vežbala i ponavljala, stiskala i opuštala tri puta na dan, još od onda kada sam se, jednom od kijanja, a više puta od smejanja, malo upiškila. I sad mi dođe da se pokrijem ušima. Neprijatno mi je, transfer blama sa mene trudne na mene ne-trudnu. Sakrila bih se pod sto, pocrvenela, povilenila i odletela u nepoznatom pravcu, tamo na ostrvo srama i vikala na sav glas “to nisam ja, šutnula me beba!”.

Žena u godinama, trudnica početnica, pa da se upiški. Gde to ima?!

Jesam, jeste, upiškila sam se. Moj šok se merio preživljenim sramom mokrih helanki u predelu međunožja. Tamo gde svi piške. Sreća moja, desilo mi se pod sopstvenim krovom. Svaki put. Ali, to ne umanjuje blam i sram. Tera te da se zapitaš dal’ ćeš u pelene da se mećeš ili ćeš ostatak trudnoće da hodaš pribijenih kolena, šaka stisnutih u pesnicu potiskujući karlični predeo. Nisam ja to namerno. Sedmi mesec trudnoće, nije mala stvar, a ni zanemarljiv stomak. Porasla je beba. Brčka se, pliva leđno, malo zamaše nogicama, malo šutne bešiku jednom, dvaput, triput, zabavlja se. Banja se, šta će dete drugo da radi. Internet pretraživač, inače najbolji prijatelj i najveći neprijatelj svake trudnice, kaže inkontinencija i nekakav pridev “stres” uz to. Pravac put doktorke, pa kud puko’ blam da pukne, kad joj s vrata kažem “dobar dan, upiškila sam se”.

Kaže meni doktorka, nemate razloga za brigu, inkontinencija je, maltene, deo trudnoće. Kako beba raste, uvećava se materica te pritisak na karlično dno postaje sve veći. To dovodi do povećanog pritiska na bešiku. Zglobovi i ligamenti se pod uticajem hormona razmekšavaju, jer se karlica priprema za porođaj, pa se shodno tome razmekšaju i mišići karličnog dna i slabe. Sasvim karakteristično za trudnoću je puštanje urina, tu i tamo, kaže doktorka. Nisam bila obaveštena. Čuj, puštanje urina tu i tamo, da idem okolo kao mačor i zapišavam teritoriju. Sestro, doktorko, aman. Mani ti „tu i tamo“, meni treba lek za ovo „stanje“. Šta da radim, pitam sastravljena. Nek drveće olista samo na proleće, samo ja da ga ne zalivam.

Doktorka je moju stravu našla za impresivnu komediju, pa mi je rešenje izložila na doktorskom esperantu. „Znate za tretman stres inkontinencije, imate fizikalnu terapiju elektrostimulacije mišića, biofidbek. Primena električnih struja u kombinaciji sa ciljanim vežbama može da dovode do vidnog poboljšanja mokrenja. Električnim stimulacijama  se podiže tonus poprečno-prugaste muskulature, a biofidbekom, kroz vizuelnu i auditivnu stimulaciju postiže se relaksacija i kontrakcija mišića.“ Govorila je doktorka hitro, dok je moje lice menjalo nijanse i odavalo počast svakom licu koje je Pikaso ikad naslikao. Tu me je izgubila poštovana doktorka.

Vizuelna i auditivna stimulacija?! Ma, šta kažete?

Šta to uopšte znači?

Uspavanka i film za bešiku da se opusti, relaksira i da suze, u vidu puštanja mokraće zaustavi? O električnim stimulacijama ne mogu ni da mislim. O njima neću ni da znam. Sve što je električno, meni je jednako putu u sred zemljine srede. Neka hvala, preskočila bih. Neću struju, neću da mi uspavljuju i pevaju međunožju, neću stimulisanje i biofidbekove. Mišljenja zadržanih za sebe, vidno progutane knedle, pokušala sam da umiljatim pogledom izmamim od doktorke koji redak lečenja na srpskom. Tako sam je nekako i prevarila.

„Možete Kegel vežbe da radite“, reče entuzijastično. „Nisu naporne, čak je poželjno da se rade i pre trudnoće, fino zatežu mišiće, možete da ih radite gde god. Treba ih raditi u petnaestak ponavljanja, tri puta dnevno“, usmeno mi je prepisala terapiju na srpskom. Olakšanje na mom licu bilo je sa pokrićem. „Preporučila bih Vam, takođe, da nastojite da tokom mokrenja prekinete mlaz i ponovo nastavite. U početku sigurno nećete uspeti, ali ne odustajte, uspeh je čak i da smanjite mlaz. Količinu vode koju konzumirate u toku dana ne treba ni slučajno da smanjujete, jer onda utičete na smanjenje kapaciteta bešike. Nemojte piti kafu, čajeve i slično, izbegavajte sve što ima diuretično dejstvo. Nemojte ni previše da praznite bešiku, jer ona dobija prirodni nagon za pražnjenje kad je puna. To bi bilo to. Dakle, bez brige, samo vežbajte! Radite Kegel vežbe obavezno. Nastavite sa njima i posle porođaja, da vratite tonus mišića, ali o tom potom!“ Dogovoreno. Radiću sve zamislive vežbe, čučaću nad wc šoljom, samo da ne moram da stiskam kolena i idem u „x“.

Ovom prilikom bih želela da iznesem svoje neprocenjivo smatranje – ako se nekom čini da je zaustaviti mokrenje u trudnoći lako, grdno ste se prevarili. Veliki i naporan je to arbajt. Rešena i odlučna, stišćala sam i opušćala mišiće tri puta dnevno, dok se ne zabrojim. Dok sam gledala film, seriju, dok sam čitala, pisala, disala. Evo, i sad stišćem i opuštam. Prešlo mi u naviku. Sad ovo počinje da liči na reklamu za vežbe. I tako, do kraja trudnoće stišći i opušći. Sve sam ja to, na kraju, na sopstveno zaprepašćenje, izvela i zategla. Blago si ga meni, sad pijem vodu kao kamila. Trud se uvek isplati. Ne piškim više u donji veš u svojoj 358-oj godini.

Tekst je pisan u saradnji sa najboljom mamom na svetu, kao deo kampanje KELO-STRETCH, gde su mame iskreno pisale o svojim iskustvima u toku ili neposredno posle trudnoće.