Tash-Story

Singl(ica)

Znate šta?

Prošle su godine od kako sam se razvela. U tom samotno-rehabilitacionom periodu, kao raspuštenica, singl(ica), počinjem život iznova i ostale bajke, izašla sam svega šest puta. Ili sedam. Ali, ko broji? Jednom sam ostala do posle ponoći. Znam, potpuno sam luda i neobuzdana. Armija ne može da zaustavi moje žurastične nagone. Nego, već oko deset počinjem da zevam. Oko pola jedanaest gledam na jedno oko.  Oko jedanaest svi đuskaju, a u meni samo đuska misao kako je moj krevet najlepši podijum na svetu. Za spavanje. I da mi je da samo stignem kući i legnem. Ko je ikada video vajdu od zabave? Od spavanja, bogme, jeste.

Šta?

Broj sastanaka pitate? Poslovnih mnogo. Personal-(nih(t)). Nije do mene, zbilja. Ja ih i ne tražim.

Ne traže ni oni mene, pa smo taman kvit.

Moje dete je zaljubljeno odavno. Kaže, to je divno. Oseća da joj srce skače. Kad vidi izabranika srca svog sva se nasmeši. Preporučuje da i ja probam tu zaljubljenost, jer je mnogo fino. Kaže, zaljubljenost ima ukus kao „funny bubble“, sladoled uz koji dobiješ sjajtastičnu tetovažu. Ako je tako, u tom slučaju bih preskočila, jer mi se od veštačkih ukusa skupljaju usta i puće na ružno.

Funny bubble leftovers

Tetovažu, i to sjajtastičnu, ne bih odbila. Takođe, preporučuje da se ofarbam u plavo. Kaže, nije da nisam lepa, ali kad bi bila plava kao ona, onda bi bila najlepša. Sinak, tvoja mama je bila plava. Toliko plava da se i udala. I napravila kijamet. Bolje je kad je mama u svojoj prirodnoj nijansi. Razboritije je. I manje nas košta.

Uvek bi me dočekale iznenađenom priče o ženama koje su iz jednog braka uskočile u drugi. Čak ne i ni u zabavljanje, onog modernog tipa “dejtovanje”. Nego u brak. Kako? Odakle? Ne osuđujem, eto, samo pitam. Kud vam volje i snage i želje? Jeste li pile neki opijum? Jeste li posetile šamana na ćilimu? Igrale dodole za lov muževa? Mlatnule ga oklagijom po glavi?

Sva je prilika da istina leži u tome da su to neke hrabre i jake žene. Spremne da se prepuste životu. Spremne da zafrljače sve tuge pod potpetice, dobro ih izgaze, da se nikada ne povrate. Vole sebe, te se sebi i posvete. To nisu one šaka jada od žene kao, na primer, ja, kukavičkih gaća nabijenih do grla. Od mene samo lete peruške.

Dok su neki od nas, pri tom mislim na moju bivšu jedinku u obliku muža, rešili da se ozbiljno pozabave disciplinom zabavljanja, neki od nas su rešili da se istom disciplinom ne zanose. Uprkos tvrdnjama, moje uvažene, doktorke da to rešenje nije zdravo po mene. Smatram da, pošto već imam doktorku za glavu, nije zdravo niti bezbedno za druge da se upuštaju u zabavljanje sa mnom. Pogotovo ne zato što sam razvedena. Zna se da razvedene žene imaju večito spremne naoštrene kandže. I bore se kao nindže. I opasnije su od kuge. Sastrave te i ćao!

Kaže meni doktorka, mlada si treba da izlaziš. Pitam se kako, kad mi se u izlasku prispava? I koliko sati u vašem delu sveta traje dan? Ona se smeje. Kaže, šašava sam. I to je neka vrsta dijagnoze, ne?

Nakon razvoda, bila sam ekvivalent kineskom ljigavcu kategorije „100 dinala“. Ima nešto tajno u mom mentalitetu i senzibilitetu i u meni kao „teti“ uopšte, da gravitiram ka kukavičluku, jadu, bacanju u očaj i ostalim egzibicijama koje za rezultat imaju ucveljenost. Shodno tome, sklona sam i bežanju u mišje rupe. Mimikrija, gde se ja stapam sa podom u plakanju i grcanju, mi uopšte nije strana. Šta više, tačno znam da zauzmem položaj koji mi najviše odgovara da otplačem turu na podu, a da se pri tom, ne čujem, ne ukočim se i ne izazivam pometnju među ukućanima. Praktično, to umeće sam dovela na nivo umetnosti. Još da uspem da se isplačem bez suza i time izbegnem posledičnu napuhanost lica. E, ali, ne plačem ja zato što žalim za izgubljenom ljubavlju. Ne, ja plačem od umora, od straha, koji se nalazi na drugoj strani ljubavi, a vezuje me za to da se vrlo često osećam nepodobnim roditeljom. Savest udari pod kolena, na ista me spusti i prenerazi.

I sad, pitam se, kako bih ja takva musava, donekle neuračunljiva, kengur-mama, u gaćama bubregarama i vunenim čarapama da ne nazebem, našla nekog?! Vrlo često ne znam gde udaram, a trebalo bi sa nekim da se sudaram? U kom selu to uspeva?! Ni u onom bogu iza tregera, da vam kažem. O bližim i da ne govorim.

Mož’ se plače i ovako. Uz pendžer. Fotka preuzeta sa www.unsplash.com

Ambiciozna, mlada ja, nije očekivala takav upečatljiv razvoj životnog ciklusa. Isto tako, mlada ja, nije imala treće oko i nije shvatala odgovornost za svoje postupke. Kad se ovako izrazim, rizikujem da se poistovetim sa nekim koga krasi nivo inteligencije stadijuma “minus”. No, svojevremeno, u nekom čitalačkom zaletu, uhvatila sam se kao pijan plota za krilaticu „Odgovorna samo za svoju odgovornost“. Svuda sam je pisala kao životni moto, ne udubljujući se previše. Pritom posmatrajući sebe sa mangupskim smeškom, odajući si priznanje za mudrost. To se zove mlados’. Ona je jednaka neosnovanoj, nepotkrepljenoj mudrosti uz prilog pocepanih hlačica, kombinovanog šarenila i, navodno, kul frizure. Dok je realnost jednaka tome da si ti skalamerija u nastajanju.

Na agendi koju sam ambiciozno smišljala, nizale su se stavke, za koje sam mislila da će se same od sebe ostvariti. Ono što ja treba da uradim za njihovo nastajanje jeste da lepo postojim. Misli su mi skakutale kao na trampolini skrojenoj od maršmeloa i slatko se ispredale u: udaću se za čoveka svojih snova, imaću decu, više komada, super posao, odlične cigaret pantalone, koje će mi pasati kao da su krojene samo za mene. Imaću super oksfordice, povazdan dobru frizuru, utapaću se u „Chloé“ bure i mirisati dok ne podavim sve oko sebe. Imaću kućnu biblioteku i putovaću gde mi prst padne na karti. U taj mekani maršmelou sam zaboravila da uračunam troškove života i neplanirana skretanja s puta. Što bi se reklo, maršmelou od love do krova. Mislila sam, naći ću i ja neki krov, sa svom tom lovom ispod njega.

Eto, poznata sam po tim nekim impresivnim idejama da je u životu sve na zvezdice.

I posle razvoda koji me je ogulio do gole kože i skinuo mi i te, moje poznate i tako voljene, kukavičke gaće, tako da su mi peruške sve u usta ulazile, treba da se upoznajem i naposletku, kao i zaljubim. Da mi štuca srca. Treperi u stomaku.

Otvori se za nova poznanstva, kažu. Izađi, upoznaj ljude, kažu. Organizuj bolje svoje vreme da bi izašla, kažu. ’Oću, onomad. Sve je to dražesno u teoriji. U praksi te malo stigne svakodnevni umor i zasićenje svime. Ili je i to još jedan u nizu izgovora koje sebi serviram? A i Desanka lepo kaže “sreća je lepa samo dok se čeka”. Dok čekam, ja ću, kao singlica, da vrtim jednu te istu pesmu, dok se ne zavolim u toj meri da budem sebi najsjajnija numera. Najsjajtističnija numera.

Počeci su divni, ne kažem da nisu. I upoznavanja su divna, ne kažem da nisu. Ali na filmu, eventualno seriji. Tamo gde mogu da ubrzam radnju. Preskočim pola. Još će posle neko da mi kaže da sam nestrpljiva! Nisam ja nestrpljiva, nemam ti ja vremena. Sad sam u najboljim godinama da se posvetim sebi. Jer sam se sasvim tupavo i nepravedno zapostavljala. Sve sam mislila da moram da učinim nekom drugom, da živim zarad nekog drugog. Hoće li mi na grobu pisati – ovde leži Jelena živela je tuđe živote najbolje što je umela?! Neće, ukoliko baš ne tražim tako, ali neću. Ako nekog mogu da razočaram, mogu sebe. Ostali će preživeti ukoliko im se ne prostrem.

Na mom mladalačkom spisku i dalje se migolje neke stavke kao, na primer, te cigaret pantalone, taj „Chloé“ koji mi je i dalje preskup parfimerijski izlet. Ali, imam dete, najvrednije, meni najlepše, najsjajnije, moju loknu tananu i plavu.

 

ps. Foto kredit za prvu sliku ide Mariji V.

Sva su deca Lota i Lota je za svu decu

Sve počinje i sve se završava u Galamdžijskoj, pardon, Salamdžijskoj ulici gde Lota živi sa svojom porodicom – mamom, tatom, starijim bratom Jonasom i sestrom Mijom-Marijom. Lota obožava karamele, šećer u prahu, palačinke, kolače teta Berge i svog svinjskog medu, a ne voli riblje pljeskavice, sirup protiv kašlja, posete zubaru i poslušnost. Kao što to biva u svakom pre-roditeljskom domu, i u ovom je bilo mirno sve dok se nisu uselile male galamdžije i drekavci. Tada su nastupili i prvi porodični bilateralni pregovori, nadmetanje, debate, ušunjali se nestašluci da začine život, otanje živce, jer ih i ovako ima previše. Sve ono tipično roditeljski. Dražesno! A biće još dražesnije, ali sad u pravom smislu te reči, kada se prepustite redovima Astrid i velikoj koncentraciji zadovoljstva i humora koji će se iz Salamdžijske ulice preseliti u vaša srca i kojima ćete se neprestano zajedno vraćati.

Ako sam išta naučila bivajući roditelj, to je da kod dece ništa ne prolazi bez određene doze lucidnosti. I gorepomenutog, ključnog elementa – galame. Takvog kvaliteta moraju da budu i knjige. Luckaste i da se čuju. Da budu, što bi rekla reč koja to nije, galamaste.  Ako se pitate kako doći do pouzdane doze lucidnosti, ne brinite brigu, rešenje je već u narednim redovima. A i u biblioteci ili knjižari. Samo tražite Lotu.

Određena doza lucidnosti se meri tako što se uzme težina deteta u godinama i podeli sa visinom decibela – transverzalne okomite vrste čvrstog grlatog grla, nastalih galamom na zamišljenoj skali zanimljivosti. Očekivani rezultat je prirodni broj „e“, znate ona funkcija koja najbrže raste u matematici, a za koju je procenjeno da je broj veći od ukupnog broja atoma u svemiru.

Gde je suma sumarum:

OTD – ne, nije outfit of the day već određena težina deteta u godinama
dB – decibeli
e – prirodni mogućno-nemogući broj

Praktično nešto nemogućno! Ha, mislite? Pa, ispade mogućno. Jer sam za neke od galama mislila da su neproizvodive, kad ono – šipak. Čula sam ih svojim ušima, tako da ta dva klepetala, kojima se često pokrivam preko glave, mogu da posvedoče. Što će se dalje zaključiti – doza lucidnosti koju treba ispuniti na skali zanimljivosti je e = 2, 718. Kako vas ne bih držala u neizvesnosti, zaključak vam otkrivam odmah – Astrid je to uspela.

Ček, ček. Ako ste mislili da je ovo čas matematike i fizike, nije. Neće ni ostali pasusi imati bilo kakve veze sa naukom. Mada ruku na srce, meni roditeljstvo, oblikovanje i pomno praćenje stasavanja deteta u čoveka, (vrlo) često deluje kao nauka u kojoj se praksa i teorija razilaze kao dva razroka oka. Jedno tamo, jedno vamo, ne znaš ni gde gleda, ni kuda ide i na posletku, ne znaš ni kako se zoveš. Samo što ne potegneš za ličnom dokumentacijom da proveriš da nisi možda „Mama Dođi“, „Mama NeMogu“ ili „Mama, NeZnam“. Ja sam „Ali, Mama“, drago mi je. Rastegnite samoglasnike, stopite ih u samoglasnike pa zavrnite na plač, budite prijatni koliko i nerazgažene cipele i to je to.

Nego, da vam ispričam nešto. To „nešto“ malo iz moje prošlosti, ima i te kakve veze sa ovim što sledi. Baš tu gde se prepliću prošlost, sadašnjost i budućnost nastaju važne priče.

Oduvek sam volela da čitam. Miris knjiga mi je bio i ostao jedan od omiljenih mirisa. Pored mirisa tek ispržene kafe. Kao što mi ona miriše na prošlost, a moja povazdan matora duša to prepoznaje, tako me i knjige vodale, šetale, nosile ulicama, teturale kaldrmama zavijajući u ćorsokak neke životne priče. Oduzimale mi dah, tražile da čitam još, udišem još mirisa bilo tek kupljene knjige, bilo starih knjiga, požutelih, pegavih strana koje sam iskopala iz babinog ormana ili neke kutije kod uličnog prodavca. Znate onaj poletni osećaj, kada vam grudi zatrepere kao leptirova krila kada završite sjajnu knjigu?! Osećaj kada zatvorite korice, pa udahnete do središta zemlje. Poznato? Taj osećaj kada vam se čini da biste mogli da pojedete knjigu. Bez ’leba. Na suvo. Uh, što volim.

Imam 9 godina. Starije sam dete. Družim se sa Pipi Dugom Čarapom i Emilom iz Leneberja. Emil je ovde manje važan, svakako ne i manje šašav od Pipike, ali je za svrhu ove priče bitna Pipika. Ima žute, tvrde korice sa ćoškovima na rascvetali kupus. Na koricama Pipi u klovnovskim cipelama, čarapama na crveno-bele štrafte i crvenoj haljinici, sa specijalnim garnirungom na glavi. Ona živi sama, druži se sa majmunom, peva i ne brine brigu. Pipi je plod mašte Astrid Lindgren.  Žene čija sam pisanija obožavala, iako čini se ne dovoljno da njeno prezime zapamtim valjano, pa sam je dugo zvala Lingern. Nekako mi je to bilo baš skandinavski. A ja baš volim sve skandinavsko – oni meni odišu mirom i nekom, za mene nedostižnom, lepotom življenja. Deluju mi ušuškano. Može biti zato što im je stalno hladno. Kad se malko bolje prisetim, taj neozbiljni, nerazumni, neshvaćeni svet Pipike bio mi je fantazija. Čuda su se tamo dešavala na svakom koraku, nadrealnost je bila mala maca u poređenju sa Pipikinim svetom, a mojoj romantičarskoj ustrojenosti, to je bilo sasvim dovoljno da se zaljubim i ostanem zanavek zaljubljena u delo gospođe Lindgern. Tako ti ja porastem još nekih dvadeset godina i dobijem dete. Naravno, čim je stasala dovoljno, pretvorila sam je u člana biblioteke. Srećnim, ili nesrećnim, sporim razvitkom vođenja administracije završile smo sa identičnim članskim karticama. Drugovi članovi.

U toj našoj malenoj biblioteci, ušuškano, na najvišoj, najsevernijoj polici, kao i Skandinavci sami na mapi Evrope, žive dela Astrid Lindgren. Čuj, dela! Pa u mojoj biblioteci bila samo dva – Pipka i Emil iz Leneberja. Naša bibliotekarka, preporučuje Luckastu Lotu i sve ostale serije Lote, kaže ako već niste, oduševićete se. A Lota, kao Pipika, na žutim koricama, doduše papirnog izdanja, sva šašava i nacrtana kao što bih je ja nacrtala, da sam nadarena za držanje olovke i crtanje. Može, prodato. Oprostite, pozajmljeno.

Avantura sa Lotom počela je odmah po povratku kući. Ukrcale smo se sa Lotom u voz, otputovale kod babe i dede na selo, išle na izlet, pa na igranjac, pa sa Lotom prevarile čika zubara, pa rekle ružnu reč, pa se sakrile, stajale na gomili đubriva na pljusku da poraste(mo), pravile lom i ljutile se celog dana, bušile rupe na džemperu, rasparale i upropastile tkanje teta Berge uz nestašni osmejak koji opravdava sve. Genijalna Astrid je uhvatila pažnju mog deteta, bez da sam je platila. Dobro, produživši knjige više puta, pa još par puta preko veze, na kraju smo ih i pazarile, ali ta cena je jedna velika 0 u odnosu na to koliko nam je radosti donela Lota. Ijao, da ne zaboravim, kad Lota slavi Božić! Kako vam tad zamirišu kolači i bela kafa, a tek oni koje je pravila teta Berga komšinica kod koje Lota i njen brat i sestra stalno (nepozvani) odlaze! Da vidite samo kad se zaigraju pa poispadaju kroz prozor teta Berge! Malo je reći da smo nas dve progutale knjigu, uz galamu i smeh  posledično dovitljivom pisanju. Kažem vam, Astrid je jedno genijalno pisarsko pero koje piše razumljivo deci, prilagođeno njima, a pritom ne remeti humor, sasvim primeren kako malenim glavama, tako i velikim, roditeljskim. Posve šupljim i umornim, pred spavanje.

Zbirka priča „Luckasta Lota“ je izmišljena i poručena za sve naše nestrpljivce (koji imaju sve vreme ovog sveta na rukavu), za sve naše migoljiće čije se energetsko polje puni pred spavanje, za sve nas odrasle koji bi mogli da se potrudimo da budemo za koju trunku više „deca koja razumeju svoju decu“. Astrid će poput vrsnog hirurga da izvede zahvat krijumčarenja osećanja poletnosti deteta i osvežiti nam pogled na dečije nestašluke. Astrid doskače i onim neumoljivim, jer ne mogu oni da budu toliko neumoljivi koliko ona može brilijantno da piše.

I uz preporuku da u svoju kućnu biblioteku ušuškate Lotu i nestašluke, da vam kažem nešto o onom mirisu knjiga koji sam spominjala u nekom od gornjih pasusa. Da li ste znali da postoji sveća sa mirisom starih knjiga?! Imala sam je. Dobila sam je jednom za rođendan prekookeanskim pismonošom. Znate kako miriše? Na bajke. Na priče. Na dogodovštine. Na život u knjigama. Na knjige koje su za gutanje na suvo. Bez ‘leba.

Ako je ikad nađete, setite me se.

Ps. Na linku je. Miriše kroz prozor.

 

Tekst je pisan kao preporuka za knjigu “Luckasta Lota” izdavačke kuće Odiseja u saradnji sa Keva.rs 

Hop, skok i minut do kritike.

U Beogradu sam naučila da sve kasni. Od ljudi, preko prevoza do pravde. To je velegradski trend. Čekala sam, i jurila, i za jednima i drugima i trećima. Sat je, ovde, sklon Alchajmeru. Dok mi, tipični Beograđani, gde podrazumevam, nas koji se tu nismo rodili, naviknuti da nam je sve na švajcarski sat, hop, skok i minut, orodili smo se i zaljubili u, zakasneli grad očarani sjajem i betonskim, višespratnim, košnicama. Onda smo oboleli od kašnjenja, pa smo se frapirali (zakasnelom) reakcijom na činjenicu da smo Beograd idealizovali i da je i to jedno selo. Isto onakvo odakle smo i došli, samo veće. Mi, pridošlice, smo ga takvim i napravili. Možda, ne mogu da tvrdim.

U duhu kašnjenja, da zakasnim i ja sa razradom ove priče.

Jeste li primetili da nam kasne i sezone? Leto došlo u zimu, proleća se ne sećam, preskočili smo ga – a sve što se preskoči ne (po)raste, leto pustilo korenje u jesen, a jesen se stidi da gurne sunce pod pretećom depresijom i histerijom naroda kad je loše vreme. Tu negde, kad su klimatske nepogode kovitlale i menjale sve pod svojim meridijanima, mi smo postali Englezi pa zapatili zainteresovanost za komentarisanje vremenskih nepogoda pa se sad pozdravljamo sa: „Je l’ vidiš ti ovo vreme? Ma strašno, ubi me pritisak!“. Mogli smo da iskoristimo tu priliku te da o istom trošku, zapatimo i nezainteresovanost za tuđe brige, ali jok. Taj deo naše DNK spirale je pod hroničnom opstrukcijom briganja tuđe brige. Prosto, delovi našeg polimera ne sadrže ravnodušnost i kratak jezik. Nismo mi neki tamo zatvorenjaci. Mi volimo da opletemo po znanim i neznanim, volimo tuđe brige više nego svoje. Jer tuđe slađe.

Ruku na srce, sve kasni, samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Deca žure da odrastu. Računi pritiskaju da budu plaćeni prevremeno. Novogodišnje ukrašavanje počelo još u maju. Posmatram si dete, samo što nije ispunila šaku punu godina, a pregovara kao da je u poodmaklom pubertetu. Devojčice iz kraja hrle da stasaju u žene, a dečaci u nabusite gorile.

Onomad, vraćam se s posla i lepo svratim u „Maxi“, jer treba da se jede. Šunjam se među rafovima, tražim nešto jestivo, kad ono ispred mene „ono“ puta dva. Drama preko celog lica. D R A M A! Čin prvi – godine mu ne možeš odrediti. Ni jedno, ni drugo ne zna koliko ima godina. Zna koliko bi želelo da ima. Pušteno kroz Eratostenovo sito to je prosti broj 23, a “ono puta dva” prosto imaju prosti broj 13. Gledaš ga, žena nije, u devojku treba da stasa, a dete sebi ne dozvoljava da bude. Čin drugi – ne znaš da li su ga napale trepavice i kako mu taj lančani niz teških treplji ne remeti ravnotežu i ne pravi bicepse na kapcima. Čin treći, to se obojilo, iscrtalo lice pod uglovima nepoznatim i nemerljivim, menjalo lični opis tamnim bojama, korektorima, reflektorima, iluminatorima, šajnerima, šimerima. Čin četvrti, to ima nokte zašiljene na opasno, koji zvučno odjekuju po ekranu mobilnog izraštaja ruke marke „android“. Odjekuje tk-tk-tk-tk. Čin peti, ne možeš da prikriješ da su ti se oči zavrtele unesves’. Šećer i voda ti nisu pri ruci. Da se povratiš, ’oćeš, ali malo sutra, jer pri skretanju pogleda zatekne te go stomak. Izem ti, još i golo pošlo. Goli bubrezi!

I kako osuda kreće da ti se mota oko nogu, kako si krenula da se spuštaš u niski start da opališ po kritici i čudnome čudu, po potiljku te klepi činjenica da si i ti bila klinka.

I ti si iz klinke postala (svoja) mama, tetka, baba. Shvatiš da ti treba sledeći pasus da povučeš paralelu i uvidiš kako te planeta poput grnčarskog točka vrti u krug, a vreme tretira kao glinu i vaja i menja uvažena smatranja.

‘đušica.

Shvatiš da si bivša klinka i da trsiš praznu slamu. I da treba da te bude sramota, jer si, sa drugačijim okom za lepo, probala svašta, izmenjala stadijume, farbala u dugine boje, šišala na ludo, heftala pirsinzima i bušila nos na kvarno – finansiranim od strane novca, darovanog u svrhu uplate novih pantalona. Pantalone se našle na nosu, u formi minđušice i pretećeg roditeljskog srčanog udara. U redu, jednog od roditelja, dok te je ostatak rodbine posmatrao kao vepra. A ti sva sijaš od cirkončića. I sreće. Jer pirsinge voliš.

Dok sam išla u gimnaziju imala sam jedne somotne, plave, duboke pantalone. Kako bih sad volela da imam takve bubregare. Tad sam smatrala da imaju previše materijala. Svi masovno šetali hlačice na kukovima, pa mi nije bilo druge nego da uzmem makaze u svoje ruke. Da i meni hlačice budu na kukovima. Sto mu helanki Fredija Merkjurija, gde mi je pamet bila kad sam odsekla gornji deo pantalona, koji ih je činio, jednim, zaista lepim parom pantalona?! Nisam smela u njima da sednem, jer… ostala bih na pozadnji razdeljak. Bukvalno. Neprestano su mi vukle donji veš, dok sam ja, samo, htela da budem kul kao i ostala deca. Nikad mi nije uspevalo bivanje kul persone, u poređenju sa tim kako mi je kasapljenje odeće išlo super. Mama je bila presrećna. Ma, od-uš-evljena mojim modnim pokušajima, a njih pored svih živih i neživih sila, nikad nisam uspela da sakrijem. Mogla sam da bajem od 1 do 101, ali mame su svevideće, poznate po očima i na dupetu. Tek sad razabiram te situacije, zamišljam da Kai uzme makaze u svoje ruke i krene da prekrojava tek kupljenu odeću od plate za koju sam džidžila, sedela i buljila u monitor, dok oči nisu dobile izgled topografske karte. Zamišljam kad je uhvate tinejdžerski pundravci, hormoni je lansiraju u stratosferu. Jednom sam isekla džemper. Ličila sam na čudo. Jednom sam nosila neke sandale, na punu petu, u sred novembra. Opet, htela sam samo da budem kul i visoka. Kud ću, kad sam stasala samo u želju da porastem.

Opametila se, patike i teraj.

Nikad se nisam ni šminkala nešto posebno. Prigoda je bila matura, pre deceniju i kusur kad sam otišla da me, nazovi, profesionalna šminkerka, nazovi, profesionalno našminka. Žali bože para i toga kako se moj pojam lepog nije razumeo sa njenim. Za nju, i da sam pričala na razboritijem kineskom, da sam objašnjavala pantomimom, da smo odigrale partiju asocijacija, ne bi predstavljalo razliku. Ona je šminkala kako je htela, eventualno, znala. Bacila se na cementiranje i ostali moleraj. Ne sporim da bi bila dobar, ako ne i odličan, moler. Toliko me je zamackala da sam izgledala kao šlogirani, maskirani, rakun. Tad još uvek nisam znala da kažem: „Meni se ovo ne dopada!!!!“ Klimala sam glavom preneražena, odajući joj priznanje bez pokrića. Tako uparađena, nabodena na dve štikle – s patikama u SOS kesi za prvu pomoć i izuvanje, otišla sam na maturu, plačući i venući od sramote u sebi, ne smejući da poskidam sav taj kolorit sa sebe, jer se to platilo. Da mi je da sam bila tako slobodna, da sam sastrugala to sa lica, zafrljačila štikle, obula patike i hodala ko gospodža. Da sam znala sebi da kažem: ne moraš da se šminkaš, samo zato jer se svi šminkuju, ne moraš da nosiš ono što ti pričinjava neprijatnost. Ne znam ni dan danas da se uparadim šminkom. Puder nešto nanesem, ali ne volim, osećam da me guši. Maskaru nafrljačim, toliko da izgleda da imam trepavice. Trunka rumenila, da izgledam (seoski) zdravo. Barem tako kažem sebi. Ubijam bledilo svoje anemičnosti. Ali, baš me briga. Briga me i što mi sede vire iz glave. Hoću da se furam sa belim pramenovima. Kao gospodža.

Pod punom odgovornošću preformulisaću Plauta, odnosno Hobsa, koji je  kasnije prisvojio frazu “Čovek je čoveku vuk” i reći ću “Žena je ženi (ponekad) vuk”. Žena-majka večito spremna da ukaže na „ono naše što nekad bejaše“. „Ono naše“, ono naše vreme. U ono naše vreme nisu se nosile uske pantalone, šorcevi bez dupeta, majice na providno, brushalteri koji dižu grudi do nosa, štikle uz koje porasteš za još jednu osobu, helanke na tigrasto i mačkasto. U naše vreme se deca nisu tako ponašala, devojčice su bile damice, dečaci gospoda. U naše vreme su sva deca bila mirna, danas sve bahato i bezobrazno. U naše vreme nije bilo tako, u naše vreme bilo drugarstvo, radne akcije pa svi zajedno kopamo i pevamo, drug Tito, sve je bilo broznano i divno i išli smo u Trst da kupujemo Levi’s.

A u današnje vreme…

… nekadašnje klinke, današnje mame, jure da navuku bodi, debele čarape, kupe dugu jaknu – ne samo da pokrije bubrege i zadnjicu već i kolena. Jer kad kosti navuku ’ladno – nema ti utopljavanja naredna tri dana.

U Beogradu sve kasni. Samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Navodno uveli štednju struje, grejanja, raznoraznih isplata, davanja penzija na kašičicu. Navodno. Ali, kad je bal, nek je okićeno, kičasto, obojeno kakva su nam i deca. Nek je samo u trendu.

A deca…

Woohoo! Visenje!

Deca su povazdan bila deca. Musavih rukava. Izguljenih kolena. Čupave kose. Blatnjavih prstića. Poderanih patika. Željna igre, koju će prerasti za skok, hop i minut i ući u fazu eksperimentisanja i traženja sebe. Tako smo i mi. Biće im mutna slika. Kao i nama. Pištaće Kalimero, jer ništa nije fer. Niko ih neće razumeti. Kao što nas nisu razumeli. Lupaće glavom o zid. Kao i mi. Kao i naše mame i bake. Generacije u spineru. Taj vrtlog generacija će zanavek biti kamen spoticanja i tačka u kojoj ćemo se razilaziti, raspravljati, negodovati i osuđivati. Sve je to za ljude. Čak i treplje. I bicepsi na kapcima. I nokti na opasno.

 

Šta (ni)sam radila dok je radio baka servis?

Zahvaljujući modernom, milenijumskom dobu, moja kancelarija je prenosivog tipa. Što će reći, dokle god imam kompjuter (koji radi) uz sebe i internet konekciju moja kancelarija je održiva. Što će dalje reći, radim od kuće. Nekada toga nije bilo, znalo se da moraš da izađeš iz kuće da bi otišao na posao. Znalo se da je kuća u tački A, posao u tački B, a između te dve tačke razdaljina koju treba da pređeš. Odjednom, svet je počeo ubrzano da se menja, planeta dobila na ubrzanju promena, postala bežičana, neke struke od postojaćih i upotrebljivih, prešle u nepostojeće i neupotrebljive, kablovi zamenjeni ne-kablovima, kancelarije počele da zauzimaju dnevne sobe i manje prostore, a razdaljina između tačke A i B postala neznatna. Sve te promene kvantitivnog tipa, kod starije generacije ulivaju nepoverenje u kvalitet rada i sumnju, od uha do uha, na pomen rada od kuće. Zaboga, kod kuće se ne radi. Kod kuće se radi na kući, sređuje se, čisti, pere, pegla, odmara se.

Kako to mislite radite od kuće? Kad je dete u kući? Sa detetom? Pa šta ono radi?

Prednosti rada od kuće:

Kod kuće ste

Možete da radite u pidžami

Ne morate da se šminkate

Ne morate da kontrolišete raspoloženje

Nema kolektiva

Više vremena možete da posvetite detetu (deci)

Koliko para toliko muzike

Mane rada od kuće:

Kod kuće ste

Možete da radite u pidžami

Ne morate da se šminkate

Ne morate da kontrolišete raspoloženje

Nema kolektiva

Više vremena provedete kontrolišući sve(t) oko sebe i zaostajete za poslom koji se prenosi u duboku noć

Koliko para toliko muzike

Dete razvija maštu za to vreme. Recimo. Čak i (pretvara se da) radi. Kad bih ja radila (stvarno) sa tolikim entuzijazmom sa kojim se ona pretvara da radi, bila bih astronaut.  Dok dete razvija maštu i lupa po tastaturi starog, pokvarenog lap topa, mama razvija nova čula i procese. Par očiju na leđima, par ruku, vrši mitozu da bi ona druga mogla da skuva ručak, sredi sobu i ode u nabavku. Drugim rečima, rad od kuće, koliko god predstavljao luksuz u nekom pogledu, je haotičan, neuredan i često neodrživ. Osam radnih sati treba sklopiti, a to se uglavnom dešava u nekoj drugoj, prekookeanskoj, vremenskoj zoni. U tih osam sati, treba se javiti i na koji poslovni poziv. Tu nastaje prava žurka. Pokušavaš da zvučiš kao da držiš sve konce u rukama, sva ozbiljna i smerna, dok dete, koje se do tada mirno igralo, viče “a ko te to zoooove?! Daj da se jaaaaavim! Hoću i ja da pričaaaam! Maaaaaama!” Na kraju dana (nebitno da li je tada dan ili noć) sve se nekako (evo, nemam pojma kako) odradi, a ti ostaneš u čudu i štipaš sebe da proveriš da nisi ispario od stresa.

Onda mama pojede bananu i pretvori se u Bananamamu … a vi ostatak teksta pročitajte na Keva.rs

Jesam vas uhvatila na kvarno, jesam. Čekam vas tamo, ja, pola žena, pola vunena čarapa i pidžama. To je legitimno, zaista sam videla da rade i tako. Pola teksta pa vas pošalju negde drugde. A šaljem vas negde mnogo lepo. Uzmite tu kafu koja vas čeka od jutros pa odmorite uz kliktanje.

….

 

 

Zahvati na sinusu i otvorenom srcu

Ako ovako nastavim, počeću da vršim fotosintezu. Jedem kašice, dan četvrti. Sve to je posledica zubno-sinusne operacije. Lice mi se rastopilo i oteklo. Sasvim sigurno izgledam kao Pikasova voljena, razmazana na platnu. To na stranu, ispostaviće se da ova priča ima dva početka i jedan kraj.

Prvi početak se veže za jednu sredu, kada je impresivni zahvat odrađen. Sasvim neplanirano. Šta se mora, završava se operacijom. Junački sam podnela šok i bogato nagradila doktorku, koja sad može da ode na Mars, sagradi koloniju i izdržava praunuke. Vukući za sobom ono što je nekad bila desna strana mog lica, prepisano mi je mirovanje i odmor. Razumela sam, shvatila, ali od datih instrukcija mogla samo delimično da se pridržavam one pod nazivom „mirovanje“, u smislu „mira“. Duševnog. Psihičkog. Ostalo ne mogu da kontrolišem. Otok će morati da sarađuje, jer mi oduzima apsolutno sve verbalne sposobnosti. To mi mnogo teško pada.

Drugi početak počinje u četvrtak, a nastaviće se u petak, kada Hudini zakazuje, a onda sms-no otkazuje viđanje deteta. Razlog: ne oseća se dobro psihički. Kada u petak, u odvijanju drugog početka, budem obaveštena, sasvim neplanirano i neupitano, o Hudinijevem psihičkom žulju, koji je iznikao u četvrtak ujutru, poželeću da ga rastavim kao lego kockice, sve dok mi  šljašteća bela svetlost, izazvana bolom koji se post-intervenciono nastanio u gornjoj vilici, ne izbledi.

Preko prvog početka, mogu i da preletim. Prilično je jasno da me je ostavio da se četvoronoške vučem po kući. Da se nasukavam po ležećim površinama i ispuštam neartikulisane zvuke, koji su pre samo par dana bili uobličeni u rečenice.

Taj četvrtak sam dočekala sa nadom da ću imati slobodono popodne da na mišiće i levu polovinu glave izguram posao koji me je čekao. Nadu mi je urnisao sms-buketić dinamita kojim se Hudini javlja. Nije mu dobro. Odlažemo za petak. Mnogo mu je žao, ali je psihički veoma loše. Ko sam ja da se sprdam sa nečijom psihičkom dobrobiti?! Izguram ti ja četvrtak na mišiće i levu polovinu lica, tako što se igram sa detetom čudovišta i Grozona. Verbalne sposobnosti zavezane u „mfgajshdkja hdsjhdksahff mfgbmp“ mi taman omogućavaju da verno odigram ulogu. Ne bih smela da jurim, ali ono što nije dobro za sinuse, sigurno je dobro za krvotok. Posao je ostao nedovršen. Kažem sebi, nema veze, sutra, punom parom. A sutra će, saznaću na teži način, doneti takvo iznenađenje koje će mojim obavezama i potrebama opet pokazati nepristojni prst.

Petak, logično, ide odmah za četvrtkom. Sve sam isplanirala. Odredila satnicu. Završavam sve na vreme. Od zvuka sms-a se štrecam i poskakujem ceo dan. Javlja se, kaže kasni. Bolje i to, nego da otkaže. Dete već cupka, raduje se tati. Cupkam i ja od gledanja na sat, jer se moj raspored polako raspoređuje onako kako ne želim. Ako ništa drugo, barem se razrada ove priče bliži.

Hudini je izveo spotik u stan, vidno potrešen. Suzne mu oči bile. Ozbiljna sam. I evo, peče me savest, što mi dođe komično, kad se čovek, dvometraš zatetura od nivoa vode u očima. Kaže neće ići napolje, ostaće u stanu da se igraju. Ne može on, nije mu do šetnje. Što se mene ticalo tada, mogli su da rade šta hoće. Meni je namigivao nagomilani posao sa radnog stola. Iscrpelo lice i sinus ću odmarati nekad. Šmugnula sam na rad.

Bila sam negde na pola čukanja po tastaturi, kad me je poremetila tišina. Prišunjam se, šta ću, progvirim u sobu. Hudini sa telefonom u ruci, obavlja bilateralne pregovore sms-om. Izgleda da sudbina sveta leži u njegovim rukama. Teško nama. Zvuk sms poruka odzvanja u pravilnom razmaku, taman da izludi. Da sam mogla iole da pomeram lice, oči bi mi iskočile iz oko-držača. Idilu koju sam zatekla, morala sam da prekinem s onim što je nekad zvučalo kao govor. Upitala sam „Msfhjdjfgs ljkdasdjalks?“, da bih dobila vodeni odgovor. Zaplakao se čovek i odjurio u kupatilo. Narednu večnost smo mogle da provedemo meditirajući ispred kupatila. Pomišljala sam da izvršim noga u vrata prepad i naredim akciju „priberi se ne bilo ti zapoveđeno!“ Znam čoveka, neću, prepašće se. Dok se meni telesna temperatura dizala i dostizala grozničave temperature magme, Hudini se spremao za beg. Jer, on nije mogao psihički da izdrži to što ga je mučilo.

Po sredi tog petka, nakon u nepovrat izgubljenog vremena za mene, saznala sam da je raskinuo sa devojkom. To je gore od (muške) prehlade. Ja sam, inače, spremna na sve životne neuslove i scenarije, ali da me ometa nešto što ne bi trebalo da me se tiče uopšte, nisam spremna.

Kako je on bio na samoj ivici opstanka, spakovala sam mu rolnu toalet papira da mu se nađe i poslala ga da se (hrabro) nosi sa svojim problemom, koji je uporno pokušavao da mi prepriča sve sa tematikom ko, kome, zašto, uh, ah, i ona njemu, i on njoj. Nagomilani posao sa radnog stola je namigivao, dete vuklo za rukav, a lice upiralo u kičmu. I meni se plakalo.

Postoji mnogo načina da žena sebi zakomplikuje život, a jedan od njih, pored operacionih intervencija koje ograničavaju komunikaciju, je bivši muž koji se zlopati sa raskidom i istog te ne poštedi. Još gorke suze roni i guta pred detetom našim. To neće da može. Oči mi sarme u neverici, a posao na jedvite jade, uz temperaturu, završen.

Kobajagi Bajaga i zaljubitis.

Ima tome već par godina. Kako krene nagoveštaj da je proleće za zimskim petama, ja zjapim i čekam da se zaljubim. A niko mi se ne sviđa. Nemam ni vremena. Objasniću već. Razmišljam o tome kako je lepo biti zaljubljen. I kako ima zaljubljenosti raznih. Upornih, prkosnih, dobrih, mladih, starih, šupljih, trpećih sa nesigurnim nogicama na tankom ledu. Onih lepih, kao čokolada. Onih prijajućih, treperavih, ušuškavajućih, utešnih i slatkih poput zagrljaja koji se rastapaju po noći. Onih što svetlucaju i slatko pucketaju kao mantilić od staniola u koji se čokolada obuče. Neke su imperativne, glagolske, vuku rep od par uskličnika za sobom, jer tako treba i tako se mora kad si mlad. Neke su gorko-kisele, kao grejpfrut, usahnu ti usne u mršteću vijugu, sve im se čudiš otkud to tako. Zaljubljenost je čudo. Čudo jedno veliko.

Laka roditeljska strava me ćušnula jednog popodneva. Sve je to divno, bajno, sjajno i lepo, ali nikad nisi spreman na odrastanje svoje bebe. Do juče si se četvornoške njihala i borila sa gravitacijom, a sad osećanja. I to kakva. Velika. Verbalizovana. Zapatila se zaljubitisom.

– Mama, ja sam se zaljubila u ovog što peva „stičez“. Ovaj momak što se baca u garaži, ispred kola. Zaljubljena sam i u Viktora. Njega ne viđam, ali mi se dopada. 

– Potpuno te razumem – rekoh, žmureći na činjenicu da je jedna od njenih prvih simpatija, pored Viktora, neki bacač pod auto – I ja sam bila zaljubljena u jednog pevača, Bajagu, kad sam bila mala. Baš sam bila zaljubljena. Čak sam baki krala karmine, mackala usta i ljubila zid zamišljajući Bajagu. Zamisli, ludo skroz. Ja nemam karmine kao baka, pa ćeš morati drugačije da se snalaziš ako budeš imala potrebu da ljubiš zid.

– Bila si zaljubljena u kobajagi?

– Ma kakvi kobajagi, stvarno, meni je bilo baš stvarno.

– Ali, mama. On se zvao Kobajagi?!

A ja se natempirala za priču o ljubavi.

Što se mene tiče, ja ti zaljubljenost podržavam, jer svi mi trebamo nekog za gledanje ispod obrva. Makar i na TV ekranu, u trendovskom izdanju, sa super frizurom i hipnotišućim „i-kul-ljudi-pate“ pogledom.

„Tako-nisam-kul-a-patim-svejedno“ pogledom sam ja u četvrtom razredu osnovne škole hipnotisala jednog iz suprotne smene, koji je u mojim očima bio veoma kul i nije patio. Osim kad otkažu fizičko ili ne pogodi koš. Taj ništa sem košarke i matematike nije zarezivao. Međutim, ja sam veoma dobro znala, kako to samo desetogodišnja devojčica ume da zna, da on samo izuzetno dobro krije svoje romantične sklonosti prema meni. Ne bi me inače gurao u mimohodu na hodniku. Da me je kojim slučajem nekad počupao, znala bih da je naša ljubav osuđena na večnost. U to vreme sam nosila šiške i kratku bob frizuru stilizovanu by deda, koji je samom sebi bio verzija Aleksandra Kapriša, jer zna da šiša babu i sebe. Jesam li istakla da deda i baba imaju istu frizuru? Mušku. Nego, Aleksandar Kapriš, u obličju mog dede, je stilizovao moje šiške u formi dva opuštena i klonula đavolja rogića, podelivši mi teme na polutke, a ostatak kose u trouglić pod uglom od 600. Sva na geometriju i podzemni svet, nosila sam neodoljivu i nepogrešivu frizuru za kovrdžavu kosu. Stajld by deda®. Veoma privlačno. Nemoguće je bilo ne zaljubiti se u mene. Makar zbog hrabrosti što sa takvom skalamerijom na glavi izlazim iz kuće međ’ ljude. Kada bih uspevala da zaboravim šta mi čuči na glavi i čelu, srčane radnje su mi se vezivale u DNK spiralu zbog dotičnog iz susedne smene. Ta ljubav je, bogami,  potrajala fino. Suze sam ronila i Crvene jabuke naslušala. Jer se u to vreme tako preživljavala zaljubljenost. Bezrazložno dramatično, onako kako nalažu propisi za zaljubljivanje u osnovnoj školi, gde predmet tvog interesovanja sasvim nesvesno učestvuje u gaženju tvog srca. Gora situacija je bila kad su svesno učestvovali. Još gorija ako „raskinu“, a vi niste ni „pošli“. To se i čekalo, tuga pregolema nas je zbližavala i davala uvertiru za beskrajna većanja sa drugaricom koja je u istom sosu sa Peđom iz V1.  Onda se svakodnevno javljalo  dnevniku i slušala se jedna pesma iznova i iznova. Kasetofon je štucao od upornog škljocanja para dugmadi na svakih 3:21 minuta. Srazmerno vremenu trajanja te „veze“.

Uopšte nisam htela da idem puteljcima prošlosti, htedoh samo o zaljubljenosti, ali posledično tome dođe prošlost.

Zaljubljenost. Jer tu sve počinje nekako s proleća. Neočekivano otrcano, ali kad se prolećem raširi veš vani i zamiriše žuti Lenor, meni zamiriše na zaljubiška. Zamiriše mi na početke, na ganc novo, na one momente kad misliš da možeš šta god i gde god. Zatreperi u stomaku, što od iščekivanja leptirića, što od jagoda, rotkvica i zelene salate u najavi, od mirisa pijace i svežeg cveća. Jednom kad se adaptiram na proleće, pucam od elana i energije. Sebe vidim i lepšu no što jesam, pričini mi se da su mi noge duge, da kao manekenkama izlaze iz ušiju. Dok se ne pogledam u ogledalo. Brzo produžim dalje, umišljenim dugim nogama i korakom, dok mi kosti škripe kao promaja, da se ne šokiram mnogo. Dovoljno sam sluđena prolećnim zaljubljivanjem…

Tu ima jedna zvrčka. Nemam vremena. Eto, kažem, ja svake godine kad dolazi proleće zjapim i čekam da se zaljubim. A niko mi se ne sviđa. Tako prođe svako proleće. Kad dođe leto uvek otperjam negde, žurim i jurim, ni ne mislim da se zasviđam nekom, a ni neko meni, jer ne mogu da patim zbog odvojenosti, pa da kvarim sebi odmor. Leto prođe, dođe jesen, obaveze, poslovi, škole, nemam vremena ni da mislim, a kamoli da žvakam zaljubljivanje. Imam vremena do Nove Godine da se smislim. Ako ništa drugo, da smislim sebi lepe želje i pozdrave. Dođe zima. Kako to tradicija nalaže zime su vreme za taloženje naslaga. Tako da sam preko zime, odnosno u tom prvom tradicionalnom i slavljeničkom segmentu zime, zauzeta isključivo prehranom i skladištenjem masti. Drugi segment zime, post slavljenički deo, rezervisan je za trošenje uskladištenog. Tu neko vreme gledam da obezbedim i za paniku i glumljenje ravnodušnosti, jer mi isti pokušaji ne uspevaju. Dalje, moram da ukalkulišem vreme za nervozu, jer sam na dijeti i ne jedem slatko. Na to ode dobrih mesec dana, taman da potrošim granično vreme između zime i proleća. Dok pukneš prstima i saviješ tri sprata stomaka, dođe proleće, zamiriše žuti Lenor. Opet sve iz početka.

Nemam vremena da se zapatim zaljubitisom. Realno.

Kokice bez granica

Onog trenutka kada se spomene odlazak u bioskop, detinje oči objave štrajk treptanju i zauzmu oblik dve ogromne kokice. Transformaciju ljupkog lica prati uvodna numera filma pre filma, cičećeg karaktera “jupi, bioskop, idemo, jesmo li stigli, šta ćemo da gledamo, kupi mi kokice!” Nijedan roditelj ne može da ostane imun na glasno izražavanje sreće svog podmlatka, te se i on hvata u cik opšte radosti. Vraća se natrag u detinjstvo, kada se jurišalo ispred bioskopa, koji je po svoj prilici bio tik uz prometnu ulicu. To je roditeljstvo dovodilo u trotoarski živi zid, u formi fudbalskog garda, pred izvođenje slobodnog trka dece na ulicu.

Uvodna špica iz prvog pasusa nastavlja se napetom, ali simpatičnom scenom pregovora u dečijoj sobi, u kojoj razmenjujemo šaljive dosetke i ideje na temu “šta ćeš obući za bioskop”. Po postizanju estetskog i faktičkog dogovora, napeti kadar se seli na roditeljstvo, koje je dobilo počasnih deset sekundi da se spremi. Kako ne bi falilo akcije i tenzije, roditeljstvo se šarmantno sapliće o patofne, gubi novčanik, cepa čarapu, ali sve to spontano rešava osmehom, jer njih to, u filmu pre filma, ne može da iznervira. Roditeljstvo je opušteno. Brzinsko spremanje i raspremanje, prati muzika za film i epovi o kokicama, koja traje dok iste ne bivaju kupljene. Mož’ da pričaš o tome šta ćete da gledate do mile volje, ukazuješ na vaspitno-maštovitu funkciju filma, prepričavaš svoje dogodovštine iz bioskopa, ali podmladak se ne da spustiti na ta prizemna raspredanja. Jerbo, kokice. Slede impresivni kadrovi i znakovi pored puta, dok se u prevoznom sredstvu žvaćemo do geografskog nalazišta bioskopa. Kada odgovor na pitanje “jesmo li stigli napokon” postane potvrdan, muhoglavo se vrši prepad na nespremnog bioskopskog prodavca kokica. Roditelji, u ovim završnim minutima filma pre filma, sada već u ustima drže kesu sa kokicama ljubazno se osmehujući mimoidućim posetiocima bioskopa, jednom rukom hvataju novčanik i kasicu prasicu, drugom drže jakne, trećom jedva pridržavaju karte, dok četvrtom vijaju vazduh za trčećim decama. Finale se odigrava u sali, tihotapkajući ultra osvetljenim stepenicama, naglas brojeći redove posve nesigurno kao da su zaboravili prvih petnaeast brojeva. Podmladak zavrće vrat u neverici hodajući unatraške, upirući prstom u belo, oprano i uštirkano bioskopsko platno koje suvereno vlada prostorijom i pita “zašto nemamo ovako kod kuće?”. Tada u mračnom mraku bioskopa, zum pronalazi decu, već ušuškanu u crvena plišana sedišta kako grle kese kokica veličine kanua u krilu. Kasnije će ih okolnosti, a ponajviše umor, naterati da u njima doveslaju do kuće. Iza kanu-kese dva ovolika oka hipnotisano vire, dok ručice arheološki kopaju. Životne, ovozemaljske stvarne kulise nestaju, honorari sa mnogo nula i  zareza izostaju, počinje pravi film. Hepiend.

Kad se samo setim… Ako pravilno brojim, u tom trenutku u vremenu, imam devet ili tek nagriženih deset godina. Prva poseta bioskopu, školski, u vrsti dva po dva, tik do prometne ulice, sa učiteljicom na čelu. Gledamo filmsko ostvarenje naučno-obrazovnog sadržaja o bubama, s naučnom etiketom insekti, nemog karaktera. Upad u bioskopski mrak smo izvršili kao izbačeni iz tostera. Trkom šuškajućih kesa iz kojih su previrale grickalice, zauzimali smo drvena sedišta, koja su nekad davno bila obučena u crveni pliš. Onda su se odala vremenskom striptizu. U najavi smo fasovali i dečiji išijas od silne udobnosti drvene stolice. Uz prilog škripavog urlika stolica, belo platno odalo se bubama različitog broja ekstremiteta i krilaca. Zvezda filma, buba jelenak, kao afrički slon galopira, po vlagom isflekanom bioskopskom platnu, u zumiranoj prirodnoj veličini, ostavljajući mi traume do dana današnjeg. Ništa strašnije od bube jelenak. U normalnoj veličini, nenormalnog zuma.

Nego, jedno je sigurno. Bioskop je bio i ostao prilika i gušt. Svečana prilika za decu i roditelje, bake i deke, drugarice i drugare, tetke, ujake, stričeve i ostalu famijarne počasne titule. U bioskopu, filmske bajke, imitiraju život u raznim formama, ožive razlivene po belom platnu i odsanjane priče pakuju u kadrove. Tu bajke stanuju već dugo, na detinju radost. A deca duboko veruju u bajke, junake  i priče bez kraja. Jer kraj bajke ne mora nužno da bude kraj. Kraj je početak. To potvrđuje svaka filmska bajka koja nastavlja svoj put rasutih kokica u čupavim glavicama. Tada u čupercima sakrivena spava na jastuku. Ujutru, na pospanim kapcima zeva i seli prethodno veče u sada da ga u reprizi prepričava. Da se ne zaboravi, jer je bilo tako zabavno.

Bioskop je mesto gde mašta i stvarnost izgube kompas. Samo ukratko, evo svedočanstva od naše babe višeg reda – prababe. Ona je, jedared, maltene krepala od gladi u toku filma kad se pekla pogača. Bio je potreban jedan šal i mornarski čvor da je zadržimo na sedištu. Za nas je gledanje filma do konca bio izraz pristojnosti, a za nju izgladnjivanje, jer je njoj zamirisalo. Toliko je stvarno bilo.

I tako, dok mašta i stvarnost gube granice na uštirkanom platnu, emocije ostaju u svojoj najlepšoj formi, svezanih u jednu lepu, veliku mašnu, najveću, sa velikim “Lj” iz koje deca postanu i rastu. Sve se bajkovite priče dešavaju zbog ljubavi. Ljubav je junak, jedini pravi stasali za borbu sa zmajevima, mrakovima, čudovištima raznih glava i krljušastih krilaca. Da se razumemo, nisu bajke rezervisane samo za prinčeve i princeze. Ima tu mesta za svakojaki antropomorfizam i bića iz dalekog svemira, da mašta bude utoliko bujnija i slikovitija. Zato bioskop prima sve one, slepe za godine koji vole bajkovite priče i ljubavlju zalivaju svoje izdanke, rastu uz njih i sa njima. Sedma umetnost stanuje na sedmom nebu, domu sanjivih, izmaštanih čuperaka koji znaju da su bajke stvarne. Zato kokice i liče na oblačiće.

*Tekst je napisan za roditeljski portal NajboljaMamaNaSvetu.com, možete ga čitati i u njihovom ružičastom ambijentu. 

Praznična (hiber)nacija

Vrlo je moguće da je do mene i da previše romantičarskog ustrojstva za rezultat ima prazničnu ucveljenost. Kada nastupe praznici i „koka-kola“ momenti nasmejanih lica okupljenih za bogatom trpezom, uz prilog velikog prozora koji otkriva noćnu, pršteću belu stazu i jezdećeg Deda Mraza, praćenog izduvnim paperjastim snegom, meni se grlo lepo skupi u knedlu. Protok vazduha se svede na održavanje u životu. Praznici su mi postali naročito teški, neugodno sleću na grudi i najradije bih u hibernaciju na određeno vreme. No, svaki put rešim da navučem kukavičke pernate gaćke i proletim kroz praznike, kao da su mi svi na broju.

Naiđem na neki članak o razvedenoj porodici, gde su roditelji rešili da zajedno proslave praznike sa decom. Svi skupa, na jednom mestu, za istim stolom. Nisam mogla da se nateram da ga pročitam u celosti, jer sam svesna da taj nivo razvedene nirvane još uvek ne mogu ni da primirišem. Još uvek ne umem lepo da se pozdravim sa njim, prijateljski, cmok u obaz, a zamisli da slavimo zajedno, pa da se trostruko izljubimo, ravno je čudnom čudu. Svaki korak našeg odnosa predano sam vežbala silnim meditacijama, otupljivanjem emocija i timarenjem duše, kako ne bi galopirajući otišla u ludačku košulju. Prilično me dotukla trunka saznanja da postoji „razvedeni zajednički praznik“. Žao mi je što ja ne mogu, iako znam da bi dete volelo. Osećanje koje stoji iza razloga „zašto“ ne bih znala da definišem. Nisam ljuta, nisam povređena, pre bih rekla da mi je neprijatno, veštačko i usiljeno. Tako sam sve praznične, porodične trenutke, rođendane i Nove Godine odsanjane skakućući po nebeskoj vatici, praskačući oblačke,  gurnula od sebe, da mi ne bude previše teško. A te slike, nepozvane, okače se na trepavice i koliko god se trudila da ih otresem ne daju se. Imaju slani ukus zagorele čokolade. Znaš da bi trebalo tu negde da bude slatko, a ono se sve zalepilo i otužilo. Zaključak koji sledi jeste da nisam dovoljno trenirala naš odnos. Treba da zavijem šake u zavoje, balsamujem ono što sam do sada postigla i nastavim da gradim piramidu. Na šta će to da liči, pojma nemam.

Nove Godine, Božići i rođendani su izmišljeni za decu. Večernje iščekivanje i cupkanje oko jelke, tremaroško prevrtanje po krevetu noć pred rođendanski dan. Kako nižeš godine, uzbuđenje polako vetri i ostaje ti samo da na lepe želje kažeš „hvala lepo“. Roditeljski, brižno, na tebi je da detetu upriličiš, okitiš i pokažeš svetlucavu radost tradicije, praznika i slavlja. Prekrasno mi je to i volim, sve dok mi se iz nekog kuta duše ne prišunja činjenično i brojčano stanje naše porodice. Osećam se kao da smo nacija za sebe, prognane na neko pusto ostrvo da pogledom u nebo ganjamo zvezde za bolje snove i lepše želje. Intimna proslava za dvoje, nije baš scenario koji sam zamišljala za nas dve. Volim porodičnu graju, ciku i vrisku, eho porodičnih dogodovština. Vidim vijanje po stanu, jurcanje vozića uz kikot i letenje pod plafon, a onda balončići sapunice puknu i prospu se po dlanovima. Galopirajući moždanim vijugama, maštanja me žestoko propuste kroz šake. Aperkat, kroše, direkt, nokaut i gotovo. Čim nastupi nova sezona praznika i rođendana, sledi repriza. Aperkat, kroše, direkt, nokaut, ne stignem ni da zaštitim lice, a već sam pretumbana. Bojazan da moje dete ne pamti praznike i rođendane po lepom, drži me u pripravnosti, zapete kičme za „tri, čet’ri, sad – slavlje“. Zato sam ove godine za praznike, brže bolje, kao gušter koji juri u pukotinu stene, šmugnula u porodične skute babe i dede. Da njima na teretu, ne mislim mnogo o brojčanom stanju.

Uz stalnu napetost da sve bude potaman, baš onako kako dolikuje, a meni u kukavički prilog, praznici i rođendani nam se nanizali kao perlice, jedan za drugim. Kad je bal, neka ih je što više. Taman da mi ne spadnu kukavičke gaćke, dok vežbam za godine sačekuše. Obaška me bude blam jer sam veliki sanjar. I povazdan mi se to obijalo o glavu. A ja, opet, tvrdoglavo ne odustajem da sanjam. Krive su bajke, svih trista šezdest i pet bajki. Za svaku razmazanu, šmrcajuću noć pod pokrivačem.

Zima, zima, e pa šta (ni)je!?

Ne priznajem ovo vreme koje bi htelo da je zima. Ne verujem da će uskoro Nova Godina. Negde su se dani zbunili, dok su „iks-oks“ ganjali svoja brojčana mesta u kalendaru. Sunce već danima histerično udara na prozor i pravi zrakaste barke, kako bi prašina mogla što lakše da zaplovi. I da me iznervira. Što se mene tiče, proleće je.

Volim zimu. Volim sneg. Ja sam (kao) mali medved. A istinu govoreći, pod dlan, u poverenju, usana iskrivljenih tek toliko da se razume šta se kroz njih cedi, ozbiljno počinjem da pariram jednom domaćem medvedu. Što bi moja baba rekla „to bi samo jelo“. „To“ u obliku „ja“. Nego ‘de sam ono stala…

Podilaze me žmarci od zadovoljstva na sam pomen pahulja, a ekstaza od vidljivog belog ćebenceta. Volim i obožavam sneg što škripi i zatrpava, gust i tih. Onaj plišani što pada pod uglom i tiho cakli, sve dok nas ne umota do zuba. Volim hladan mraz koji koči prste, a lice boji u Rudolfa crvenog nosa. Volim blješteće, zasljepljujuće belo svetlucanje snega. Volim upadanje u sneg. Volim pravljenje razrokog, skoro pa šlogiranog izgleda, Sneška Belića, golim rukama, jer su se od mraza i rukavice stisle i odustale od svoje funkcije. Volim zaletanje u prtinu kad se raširenih ruku baciš kao daska u sneg. Volim sitno, sitno koračanje koje probija kroz sneg praveći lutajući puteljak. Volim snegom obučen put pa da u njemu čizmom iscrtaš srce.

Sneg je sladoled koji pada “na froncle”.

Eh, kakvih je snegova bilo kad sam bila mala. To su bili snegovi polarnih dimenzija. Verovatno nisu bili toliki, ali kad si mali svaki sneg je veliki sneg, pa kao takav zapečati sećanje. Tu negde, malo pre Nove Godine, uvek bi pao sneg. Dok se išlo u osnovnu školu, prvi debeli sneg je zvanično otvarao sezonu „valjanja“ drugara u sneg i grudvanja preko „terasica“. „Terasice“ su oni spomeni đačkih dana poznati samo onima koji datu školu pohađaju. U ovom slučaju, to su, zapravo, prave betonske terase. Na jedvite jade izbrojah ih četiri u sećanju. Ili možda tri. Dakle, tri ili četiri povezane terase, svaka sa izlazom na veliko školsko dvorište. Prizemne učionice sa izlazom na terasu, ali su ta vrata bila oduvek zaključana, a o njihovom zaključanom postanku se legende ispredale.

Danas, kad sećanjima zaštrapam kroz snežne staze, uvek dođem do terasica i nas malih đaka kod učiteljice na času. Dok sneg nemilice pada, i nestaje u prozoru zamagljenom našim dahom na petominutnom školskom odmoru, nestrpljenje da budemo pušteni napolje drmusa celo telo kroz cupkanje kratkih nogu u naizgled prevelikim čizmama. Svaki torzo u razredu upakovan u dva džempera i bezbroj potkošulji čeka zvono kao uvod za bezglavi trk niz hodnik. More tek-tek zakopčanih (marke buvljak) „Monterica“ poplavilo bi školsko dvorište, a šalovi se kao zastavice kovitlali oko crvenih vratova. Ne znam koliko o meni govori činjenica, da se kao da je juče bilo, živo sećam zaleđenog slinca druga kojeg imenovati neću. Većinu nas je taj slinac užasavao, jer smo naše uredno brisali o rukave. Za razliku od nas, naš odeljenski drugar ga je posmatrao kao svojevrsnu zimsku čaroliju, musavo zapečenu na licu. Ona je bila deo zime, koliko i njega samog. U stvari, velika je verovatnoća da ga nije ni primećivao. Nikad ga nije brisao. Povremeno bi se obliznuo, proveravajući da li je i dalje tu.

Kasnije smo, mokrih prstiju i noseva, trupkali čizmicama otresajući sneg sa sebe, da bi se vratili u učionicu. Tamo nas je umesto čaja, čekao naredni čas. A ti gledaš čežnjivo kroz prozor i čekaš naredno valjanje u snegu.

Kad sneg dobije morski plavkasti odsjaj, a grad umukne to je zimska magija. Tišina postane (de)bela i gluva. Mene preplavi mir. To je čarobno. Sad sneg postaje čarobniji, od kad imam malenog partnera sa kojim mogu da izvodim kerefeke u snegu do mile volje. Ali, snega nema.

O, Deda Mraze, čuješ li me?!

Da li ovo vreme zna da sad Deda Mraz ne može da sleti u sankama? Da li ovo vreme zna da je vakcina protiv praznične groznice? Ni dva hangara kineskih ukrasa, ni sve kineske jelke Beograda, rascvetanih ili podšišanih grana, ni sve srmice za “samo 50 dinala, oće kupi?“ ne mogu da mi unesu prazničnu pometnju. Ni jelku nisam okitila. Nisam ni jedan dekorativni, novogodišnji momenat upriličila. Doduše, ova zima, koja se tim imenom ne sme zvati, ne sprečava decu da pišu Deda Mrazu beskonačne liste želja. Deca se ponašaju u skladu sa kalendarom, uz labavo i slobodno definisanje pojma „dobar“ u rečenici „Dragi Deda Mraze, ove godine sam bio/la baš dobra.“ Nestašno i potpuno otvoreno za nove mogućnosti razbijanja svoje glave, na listi novogodišnjih želja pored rolera i daske za kičmeni lom marke skejtbord, moje dete bi slobodno moglo da dopiše i sledeće stavke, koje ja kao majka odnosno „šaptač deteta svog“ osećam:

Dragi Deda Mraze,

pored poklona koje ću dobiti od mame, tate, babe, dede, druge babe i dede, treće babe i dede, i ostalih bližih i daljih koji daruju, želela bih još i:

  1. Da mi u toku sledeće godine mama čita misli i da uvek zna šta želim. Ne želim da trošim dragoceno vreme za igru na objašnjenja.
  2. Ovu igračku koje ima ovo drugo dete. Imaj na umu da mene zaista nije briga za tu igračku, ja samo želim to nešto, zato što je tuđe. Čim ono završi sa igranjem, ja je više neću želeti, tako da Deda Mraze, da li možeš da učiniš da istovremeno imam i nemam tu igračku?!
  3. Da mi je rođendan svakog dana.
  4. Da pišem po zidu. Flomasterima.
  5. Da se ne češljam.
  6. Da ne spavam.
  7. Da ne jedem.
  8. Da mama zna odgovor na svako moguće i nemoguće pitanje koje imam za pitati. Moja žeđ za novim znanjima mora biti stalno zadovoljena. 
  9. Da se cipele obuju same. 
  10. Da ne zaboravim, moja mama traži sneg. Mnogo snega.

Hvala ti Deda Mraze, ako iko može da mi ispuni ove želje, znam da si to ti. Srećna Nova Godina i prenesi irvasima da i dalje ne mogu da verujem da životinja može da ima tolike rogove i da leti bez krila.

Priroda Me Savatala iliti PMS …

… teroriše vas i vaše bližnje već 200.000 godina

Od starih Grka do Šekspira i nadalje, koncept tragedije počiva na ideji da ljudi u sebi nose seme svoje sopstvene propasti. Za žene, seme sopstvene tragedije mesečno klija i čini ih žrtvama sopstvene ženskosti. Ni krive, ni dužne. To tragično seme isklija poeziju na glagolskom, svađalačkom akcentu. Mnogo lepo. Sve ono što smo zamerile, a uskladištile u sebe, sve misleći zlu ne trebalo, eruptivnom bujicom iskače napolje. Svet je dobro prošao, ako nekog ljuda ne bacimo zavrat.

Počeo je uvod u vanredno stanje sažet u mom okršaju sa dvesta simptoma osamdeset različitih oboljenja i stanja. Predkrvnička podvala Majke mi Prirode, žene sapatnice. Telo mi postaje tesno, a ja pokušavam da predstojeću idilu spakujem u ekonomsko propagani program, narodski poznat kao “epp”. Ipak je to „samo“ repriza serije zvane „PMS“.

Ovako bih provela PMS. Samo u haljini. Pa nek’ me žulja pesak. Fotokredit: Vivian Maier

I kao zima putare, svaki put me dočeka nespremnu.

Već u ovom pasusu mi nije ni do čega. Trudim se da sama sebe ne ometam u postojanju. Selektivno postojim, selektivno sam i gluva, radi dobrobiti ljudstva koje obitava sa mnom. Selektivno i pamtim, ali za to nije kriv PMS. Za krunisanje svih pms-alnih aktivnosti koje luduju mojim nadutim telom oteklih nerava, konspirativno me grli insomnija. Ne spavam. Lepo se tih dana osećam kao šaman. Na talasu halucinacije. U boji. I vrlo sam vrhovna. Postrojavam koga i šta stignem. Uglavnom, ukućane. Ne smeju ni da pisnu. Bez komentara, gledaju kako da me zaključaju negde skrovito do daljnjeg i progutaju ključ. Prema planu izbegavanja, kreću se hodnicima kao kameleoni. Obraćaju mi se isključivo motivisani prehranom. A pamtim im kad su mi jedared, u toku pms serijala, prilikom pakovanja u auto, procureli kroz zube “šteta što samo za sedište možeš da se vežeš.” Toliko mi nije bilo smešno.

Kaće kraj?

Moj vesnik PMS-a je pustošenje frižidera u noćnim prilikama (ne)spavanja. Na samu pomisao na PMS, manijakalno se opremam grickalicama i slatkišima, a džemove migriram sa visokih polica na radnu površinu. Da budu na dohvat ruke, da mogu da kusnem kad mi volja. Tu negde se Majka Priroda urniše od smeha, vrišti i zagrcnjava od količine hrane koju sam u stanju da pojedem, a da se pritom nigde ne nasukam. Vrištim i ja sa njom. Ne od smeha. Vrištim na dve baba Stanine prijateljice, koje utorkom, sredom i četvrtkom, u intervalu od sabajle, nepogrešivo dolaze gorepomenutoj u posetu i to daju svima do znanja, životinjski prijanjajući na apsolutno svako dugme na interfon tabli. Baba Stana je, inače, mitsko biće, višeg čina, previše bitna da bi koristila svoj interfon za posetioce, te su se ove dve senilne “gospođe” s jednom nogom u sarkofagu, dosetile da se predstavljaju kao “poštar” i “čistačica” ne bi li ih neko pustio u zgradu. Tu negde ih ja, za njih nevidljiva, čekam na vratima u obliku ćiriličnog “f” sa rečima “Paaaaa, dobro, gospođe, koliko puta smo rekli da zvonite samo baba Stani, ne možete da dižete čitavu zgradu na noge! I bacite, pobogu, tu cigaretu!!!” Dok meni para izlazi na uši, one dimne signale izbacuju na usta i nos i bauljaju do baba Stane, hramajućim hodom, dok im noge znatno kasne za ostatkom tela koje nosi glavu koja služi samo za nošenje naočara i gluvih ušiju. Viknem još koju za njima, pa zalupim vratima i bude mi malo lakše. Valjda.

Da me u poslednje vreme ne muči pečitis želudca (a i da pijem), dobro bih se držala. Za čašu.

Tu i tamo, načujem neku neverodostojnu legendu o junakinjama koje pms ni da okrzne. One su, verujem, upale u bure čarobnog napitka koji oslobađa od svih simptoma izazvanih disbalansom hormona. One su smerne, tihe, nose savršene šiške na ispeglanim glavama, dok sam ja očešljana na fontanu. Preko njih pms prelazi elegantno, kao lahor kroz kosu. Ne crta ih na bubuljice, ne tačka u crvene tačke i ne naduvava u kobasičaste prste. Njima se pms ne dešava, dok sam ja hodajući reljef Balkana. One se i tada lepo oblače, sve im divno stoji. Ja jedva obučem ono ništa iz ormana. Najradije bih se uvila u šatorsko krilo. Da me ne steže nigde.

Usled velike količine naelektrisanosti, pmsinhronizacija je sasvim očekivana pojava. U pms-u delujem kao elektromagnetno polje i brzinom svetlosti oscilujem odgovarajuće elektromagnetne talase, kojima direktno utičem na svoje najbolje prijateljice. Kad postignemo istu frekvenciju oscilacije, pmsinhronizacija je uspešno izvršena. E, tu čuči spektakl. Solidarno se potpirujemo i najiskrenije verujemo da je to sasvim u redu.

Jer “P” u PMS-u ne stoji za “pristojnost”.

Tada noć krene mrakom da se uprizorava. Ukućani odlaze na spavanje i ostavljaju mene ludo, samo u insomničnoj pidžami. Savest mi kakofonično otpleše po živcima. Tešim se. To nisam ja, to je moj pms. Biću polu-prisutna samo još par dana, a onda će sve biti po starom. Do sledeće reprize. Pusto žensko.