Tag Archives: deca

Teorija igračaka

Tekst je prvobitno objavljen na Keva.rs, jer volim tamo da se pojavim više od svega. 

Jednom davno, možda je bila sreda ili četvrtak, bila sam mala. Što ne isključuje da nisam bila mala ostalim danima u nedelji, ali ipak, da damo neku početnu strukturu. Jer tako to biva, čim odrediš vreme sve dobije smisao. I tako, recimo, bila je sredina nedelje, bila sam mala i bila je inflacija. Meni to nije predstavljalo ništa drugo sem reči čije mi značenje nije bilo poznato, a koja se stalno provlačila kroz dnevnik 2 u 20h. Tr Tr Tr Tr tt Tr tr tr tr tt – onomatopeja u slovnom sastavu uvodne numere za dnevnik, sa pratećim kadrom gde planeta zemlja nastaje iz kvadratića i dobija po ubrzanju.

Uspomene…

Pored toga što sam bila mala, bila sam i veoma egocentrična i vodila sam se mišlju da je moja porodična zajednica centar sveta, te da se ono RTB u uglu odnosi na „Rudarsko topioničarski basen Bor“, mesto zaposlenja vrhovne glave porodice, čina poznatijeg kao „otac“. Nisam znala zašto i kako, ali kako je RTB bio jedan od dva kanala koje smo u to vreme imali, jedan je morao da bude namenjen ekskluzivno za nas.

U tom trenutku egocentrične nezrelosti, kao priglupi pupoljak nesvestan sveta oko sebe i inflacije koja nas je gutala, glumila sam ludilo i tražila Barbiku. Ne samo Barbiku, već i njenu stambenu jedinicu, pa auto, pa i mokri čvor. Taj mokri čvor barbi-roze nijansiranosti, nije izgledao kao obično kupatilo gde se odvijaju kratka i duga radnja. Ne, taj mokri čvor sa onom lepom roze malecnom kadom sa tušem na belom gajtančiću, bio je nestvaran poput kake koja miriše. Zaista je delovao tako. U takvom toaletu ni kanalizacija ne može da bude grozna. Ostade mi mokri čvor želja do danas. Neko od komšijske dece je imao, a ja ljubomorna kao pseto, htela isto. Mislim da je mama bila pred infarkt, jer uz svu dobru volju da mi se obezbedi to što želim, realnost je imala drugačiji oblik.

To sam oduvek želela.

Uspela sam da odrastem uprkos ne-posedovanju Barbikine stambene jedinice sa poljskim mokrim čvorom. Mislila sam da neću preživeti. Vidi me sad, bez Barbike i srećna. Život je čudo.

Danas pod naletom roditeljske groznice, pričam svom detetu kako nismo imali ništa. Nikakve lutke na baterije, pištanje, siktanje, daljinske, na mekani pliš i šapice, mirišljave kockice. Igračke smo dobijali isključivo pa zasluzi. Ne samo da zvučim kao da sam detinjstvo provela u srednjem veku, nego šokiram i majku svoju tom novootkrivenom nemaštinom. Jer, ona sirota, naših igračaka nije mogla da se naskuplja, dok moj brat i ja, na lakat vrištimo kako nemamo i nismo imali. Jedno smo imali i imamo očigledno. A to je amnezija. I to selektivna. Kud se ne zapatismo sa amnezijom onoga što nismo imali?!

Zanosim se već par godina da aranžiram stan u nekom polu-haotičnom stilu. Kao kreativni redni nered, da je uredno, a da se vidi da tu ipak ljudi obitavaju. Jedna sveća ovde, red knjiga, red skupljača prašine, pa opet neka sveća, red knjiga, samo za odrasle. Red držanja stvari po fiokama. Red mojih stvari – koje se ne uzimaju za rekvizite za igranje, jer joj nešto tako baš u tom trenutku ama baš odmah treba. Malo skandinavskog šmeka, malo tai či, feng šui, džidžabidž. Da mi je uspelo i nije baš. Toplina koju sam pokušavala da potpalim, vezana za plan da umirim početni status opsesivno-kompulzivnog poremećaja – kreiranim razvodom, delimično je obustavljena rekonstrukcijskim nahođenjima mog roda. Kako sam uspela da rodim nešto tako malo sa kapacitetom tornada i tasmanijskog đavola, ne znam i svaka mi čast.

Bez ikakve muke sam nekada obitavala u neredu. Ni da zucnem. Obrt se desio i godinama me isti liferuje u stratosferu. Stadijum: siktanje i pucanje žile kucavice. Sećam se i moje mame i babe kako povijene u znak pitanja pribiraju sve te zmijske kože iz kojih smo se izvukli, te igračke koje nismo imali, i nered koji smo velikodušno širili, dok gunđaju sebi u bradu kako nikada više ništa nećemo dobiti, jer ne znamo da čuvamo.  Pod jednom miškom jedne ruke drže pokupljeno, drugom rukom grabe s poda, a trećom vitlaju kažiprstom na preteće.

„Videćeš ti kad dobiješ svoje dete“ govorile bi mi obe, a ja bih prkosila „neću ja nikad imati dete, i ako ga budem imala sve ću da mu dozvoljavam, a ne kao vi!“ Naravno, sa propratnom koreografijom, lupanjem nogom o pod, silovitim prekršatnjem ruku na grudi i čujnim durenjem „nos u oblake“.

Vidim ja sad svoje, pa se sve krstim, kako sve to dođe na svoje i svako dobije svoje.

Ali, opet se nešto ne sećam, čak ni kad se počeškam po glavi, da smo mi toliko toga imali. Mama uporno tvrdi da smo imali gomile i gomile igračaka. Gde, pitam se?!

Ukoliko bi se teorija haosa bavila kućnim neuređenjem skroz bi opisivala naš dom. Nagazne mine za povredu stopala koja ne nose tihotapke-papučice, svuda su po domu. Saplitanje se podrazumeva. Prepone se preskaču na dnevnoj bazi. Čak nam je i mačor Pliša u pripravnosti da pravi lom. Ne zna se ko je luđi. Kod nas sve blesavo i siroma, niko ništa nema. Ni u glavi, ni u posedu.

Kad vidim sve te igračkice, napravljene podrazumevajući da u svakom domaćinstvu postoji asortiman hirurških pinceta kojim dete može da rukuje, pripreti mi fras. Sve to mikroskopski sitno napada kao da je veliko. Sile igračko-stvaralaca urotile se protiv roditeljskih. Zarad istresanja iz ludačke košulje kako bi se dohvatli novčanika.

Prva pomoć za sitne igračke

Te hirurški pipave tričavosti traju u najboljem slučaju sedam dana. Sve dok se nepovratno izgube. Ili bivaju pojedene. Kažem, iako pri samom spomenu gutanja stranih objekata i sama gutam knedlu i očitam deset oče naših. Po nepisanom pravilu ti mikro plastični otpatci su najpotrebnije igračke na svetu, uprkos ne-pridavanju pažnje na očuvanju istih. Razumem, sve je to srazmerno njihovom opsegu pažnje. Ne može ni njihov dlan povazdan da bude skupljen u pesnicu i da čuva to blago atomskih dimenzija. Popusti snaga. Kao i roditeljski živci. I novčanik. Taj deo roditeljske ličnosti najviše popušta, samo se tanji da bi pred kraj meseca došao na veštačko disanje i potencijalni napad na ulazak u minus. Svrab po novčaniku grebe se po principu greb-greb kartice. Sa obrnutim efektom.

Povremeni naleti roditeljskog ludila i nade da će se sigurno time igrati su pogubni. Sramota me da priznam. Još neko?

Zatim, kockice, drvene i plastične, od najmanje do najveće. Što rasutije to bolje. Pozicionirane tako da lom deluje planski, uprkos činjenici da nije, čekaju da u pribiranju loma izvedeš glavolom, kičmolom. Ajd’ što se ti polomiš, nego ono samo nije svesno da i ono samo može da se lepo dokusuri u tom preskakanju lomogroma.

Moje žensko dete je mama desetinama beba-lutaka od kojih mnoge pište, plaču, kašlju, mrmljaju, jedna piški. Srećom, ne poseduje neku koja kaki. Ne bih to podnela. Jedna pije mleko, sve imaju odeću. Kolica, krevetić, kapice, prekrivači… sve mini i prelepo. Tu su nazovi Barbi lutke i Barbi lutke. Ne brojim. Sve su preko potrebne i bačene u kutiju s igračkama. Sve imaju krune. Malecne. Gubeće. Za na hiruršku pincetu. Mi smo, zapravo, izraziti kolekcionari kojekakvih sitneža i kineskih, plastičnih gluposti što pištećih, rejverskih i mutiranih. U svakom trenutku smo spremne za rejv. Samo nas pozovite, kad se pojavim ko svetleća Nasta, sve će vam biti jasno.

Pogubni momenti su sledeći, a ukazuju na gubljenje razuma i ulazak u crnu rupu: „ali to svi imaju… neka ima svoje … spiner joj baš treba … jao, kako samo tužno gleda … a šta je to 200 dinara za taj neprocenjiv osmeh – koji traje tričavi minut, ali ko meri … eto, nek ima, igraće se sigurno …“ Tako, jednu celu platu kasnije kad se sve zbere, u tamnom ćošku, pohvatale prašinu, oformile svoju odmetničku zajednicu, sirote, napuštene, igračke.

Pa su tu modni dodaci u formi prstenčića, ogrlica, gumica, šnalica, još gumica i labela.

U ovom pasusu me trese otrežnjenje da tekst dobija inventarski oblik. Znate, mi imamo to, ovo nam se razvuklo ovde, ovo onde. Ako slučajno niste znali da nam je u kući lom. Sad znate. Lom je i krečila nisam.

Plišane igračke. Menažerija u dečijoj sobi. Razmnožile se kao zečevi. Zečava ima barem trideset posto. Tešim se, u jednom momentu će pasti u zaborav. A ja ću ih baciti sve niz rijeku. Sve dok mi se roditeljske oči ne razjape od slatkoće i šizofrenije kada na rafu u prodavnici vidim nešto mnogo slatko na tufnice, pliš, šapice, pa na mašnu, pa na šljokice…Lele! Pljesnem pare. Častim prodavačicu, a ona mi maše dok se pakuje u privatnu raketu za Mars.

A posle kažu dosadno mi je! Meni govorili „u’vati se za uši pa igraj!“ To mi nikad nije bilo pravo niti zabavno. Nije da nisam probala. Sad roditelji animiraju dok ne skapu. Ko te pita jesi li umoran.

Često sebi izgledam ovako:

Evo me, animiram!

 

Ono te gleda i trepće. Nisi mu zabavan ni trunku. Da žvaće žvaku duvalo bi balon i zalepilo po licu.

Eto, siroto, ništa nema od igračaka i nema čime da se igra. Kao što nismo imali ni mi. U ovom zaključku, u završnom kraju, bacam glavu unazad i pogled zajedno s njom, i gledam sobu dupke punu i napuštenu. Sve sa preko potrebnim igračkama. Paradoksa većeg nećete nigde naći. Ovo pobeđuje i kvadraturu kruga.

Serija Preporuke: Dečji muzej nauke i tehnike

Oduvek sam volela muzeje. Volim osećaj koji mi donose. Volim kako mi približe istoriju toliko da postane opipljiva, mirisna, taman onoliko stvarna koliko i treba da razumem zašto i kako smo sada ovde gde jesmo.

Korak u zanimljivu istoriju.

Volim da zamišljam ljude koji su koristili izložene predmete. Volim da zamišljam kako je tekao njihov svakodnevni život, kako su doručkovali, ručali, odmarali se na sofama, divanili, mesili pogače, pekli ih dok je miris svežeg hleba zaustavljao vreme na tren, uvlačio se u nozdrve i otvarao apetit u iščekivanju postavljanja trpeze. Zamišljam kako staremajke otresaju brašnjave ruke o ištirkane, čvrste kecelje protkane ukrasima i bodovima, dozivaju razbežalu decu i okupljaju ih na tronoške. Zamišljam njihova dvorišta, bašte, porodični odlazak na pijacu i liturgiju, zvonko čukanje čokančićima za zdravlje. Miris tek samlevene kafe. Zamišljam ukaljane puteve, obuću koja ih je nosila, preskakajući blato, poskakujući od kamena do kamena. Zamišljam klokotanje vode kroz limenu česmicu. Hladna razbuđivanja, uz pljuskanje lica hladnom vodom. Stvaram u mislima žene koje peru veš, marljivo ga cede terajući miris bohora da magleno putuje kroz kuću, čineći da sve miriše na higijenu.

Zamišljam iznenađena lica na istorijskim prekretnicama. Kola na vuču, bicikl, prvi auto, prugu koja isparava na toplo, dim koji je lokomotiva ostavila za sobom hvatajući zalet za prostranstva, tramvaji, prve patike, unihop čarape, ženske pantalone, prvi karmini, pomade i puderi. Zamišljam sve to kako pucketa od novog pakovanja i mirisa na novo. Tada, nekada davno, sve je to bilo novo, dok su oni činili istoriju, tabali put razvoju tehnike i nauke, pisali knjige i radovali se novim pronalascima.

Razmišljam, istorija mi je oduvek bila dosadna u školi. Bilo je lekcija koje sam volela, ali je uvek bilo više onih koje sam prosto bubačila, ne bi li ih se što pre otresla. Gomila godina, ništa dinamično, komandant ovaj, onaj, uvek sam imala osećaj kao da treba da progutam šaku šećera na suvo. Danas, toj dosadi pronalazim razlog. Krije se u tom neshvatanju da je istorija zapravo životna priča sveta čiji smo pripadnici. I, mi, sami smo deo istorije našeg vremena. Neki od nas će ostaviti tragove u knjigama, nečije pokućstvo će biti deo etnografskog muzeja, nečiji pronalasci će spasiti ljude, nečija misao će ih utešiti…

Mesto gde je nauka čarobna.

Srećna sam, jer živimo u gradu koji obiluje muzejima i interesantnim postavkama. Za mene, koja potičem iz grada, koji je večito bio u deficitu kulturnih sadržaja, Beograd je jedno magično mesto, gde svakog vikenda možemo da se teleportujemo u drugu eru. Plan je da do kraja 2017. godine obiđemo sve (prikladne uzrastu) muzeje.

Muzejsko putešestvije je započelo u Dečjem muzeju nauke i tehnike.

Za više nego simboličnu cenu ulaznice dobićete istoriju za na dečiji dlan, kao i pristup izložbenom prostoru Srpskog Lekarskog Društva.

Dečji muzej nauke i tehnike, deluje kao da su ga deca izmaštala. Sva istorija se nalazi na jednom mestu. Na spratu ćete skakutati od ere do ere, naučnih pronalaska, kompjutera, starih predmeta korišćenih u domaćinstvu, gramofona. Zatim su tu prevozna sredstva od starih bicikala, preko kočija do automobila i lokomotive. Makete brodova, ribarskog pribora i čamaca, upriličene su pravim ronilačkim odelom – koje sam ja okarakterisala kroz sledeći uslikik: “Vidi Kai, astronaut!”. Dade optičar nekima od nas naočare i bi bogato nagrađen, za džabe. Jer, neki od nas su prosto izlapeli.

 

O, zdravo “astronaute” u ronilačkom odelu!
Oduševile su nas orgulje.
I gde je ovde ekrančić?
Džez ruke.
U šporet tonu.
A objasni mi mama, gde je ovde YouTube?
Šunj, šunj.
Kriva soba, nije za one osetljivog stomaka.
Brm-brm i robot.
To što svira to su ruke.
Crno-beli svet.
Iz kuće je izleteo na muzejsku postavu Iva.
Bebi brm-brm.
Zar nije magično, sa sve oblačcima?
U interaktivnom crno-belom svetu, gde kvadratići na podu rastu.
Kroz naselja.
Interaktivni naučni centar – koliko si težak na ostalim planetama?
Nekadašnje mesto buć-puruća

 

Muzikica.
Truc-truc.
Gusana peć uz prilog curice, živo ih zamišljam. I toplo mi oko srca.
Bicikleti.
Sedela sam za mašinom šila sam.
Kormilo.
Dok mi tvrdimo da je peglanje zamorna aktivnosti, čik peglaj na ovome!
Kako sam ponosna na čovečanstvo ponekad.
U hiljadu ogledala i odraza, u delu interaktivnog naučnog centra.
Međ igračkama, u boji.
Miris mlevena kafe mi probija kroz sliku!
Kompjuter.

Nisam u stanju, pogotovo ne sa ovako “kvalitetnim” pikselima da prenesem ni delić atmosfere i postavke muzeja. Preporuka je velika kao kuća, na tri sprata, kao i muzej. Bez nekog posebnog reda, provela sam vas kroz spratove. Zato, ako ne znate kud za vikend, put pod noge za putovanje kroz vreme.

Do muzeja se lako stiže mapa je na klik ovde.

Uživajte.

Ps. Ne dajte se zbuniti našim letnjim odevnim kombinacijama. Leto je i bilo. Nego, kasnimo po običaju.

Hop, skok i minut do kritike.

U Beogradu sam naučila da sve kasni. Od ljudi, preko prevoza do pravde. To je velegradski trend. Čekala sam, i jurila, i za jednima i drugima i trećima. Sat je, ovde, sklon Alchajmeru. Dok mi, tipični Beograđani, gde podrazumevam, nas koji se tu nismo rodili, naviknuti da nam je sve na švajcarski sat, hop, skok i minut, orodili smo se i zaljubili u, zakasneli grad očarani sjajem i betonskim, višespratnim, košnicama. Onda smo oboleli od kašnjenja, pa smo se frapirali (zakasnelom) reakcijom na činjenicu da smo Beograd idealizovali i da je i to jedno selo. Isto onakvo odakle smo i došli, samo veće. Mi, pridošlice, smo ga takvim i napravili. Možda, ne mogu da tvrdim.

U duhu kašnjenja, da zakasnim i ja sa razradom ove priče.

Jeste li primetili da nam kasne i sezone? Leto došlo u zimu, proleća se ne sećam, preskočili smo ga – a sve što se preskoči ne (po)raste, leto pustilo korenje u jesen, a jesen se stidi da gurne sunce pod pretećom depresijom i histerijom naroda kad je loše vreme. Tu negde, kad su klimatske nepogode kovitlale i menjale sve pod svojim meridijanima, mi smo postali Englezi pa zapatili zainteresovanost za komentarisanje vremenskih nepogoda pa se sad pozdravljamo sa: „Je l’ vidiš ti ovo vreme? Ma strašno, ubi me pritisak!“. Mogli smo da iskoristimo tu priliku te da o istom trošku, zapatimo i nezainteresovanost za tuđe brige, ali jok. Taj deo naše DNK spirale je pod hroničnom opstrukcijom briganja tuđe brige. Prosto, delovi našeg polimera ne sadrže ravnodušnost i kratak jezik. Nismo mi neki tamo zatvorenjaci. Mi volimo da opletemo po znanim i neznanim, volimo tuđe brige više nego svoje. Jer tuđe slađe.

Ruku na srce, sve kasni, samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Deca žure da odrastu. Računi pritiskaju da budu plaćeni prevremeno. Novogodišnje ukrašavanje počelo još u maju. Posmatram si dete, samo što nije ispunila šaku punu godina, a pregovara kao da je u poodmaklom pubertetu. Devojčice iz kraja hrle da stasaju u žene, a dečaci u nabusite gorile.

Onomad, vraćam se s posla i lepo svratim u „Maxi“, jer treba da se jede. Šunjam se među rafovima, tražim nešto jestivo, kad ono ispred mene „ono“ puta dva. Drama preko celog lica. D R A M A! Čin prvi – godine mu ne možeš odrediti. Ni jedno, ni drugo ne zna koliko ima godina. Zna koliko bi želelo da ima. Pušteno kroz Eratostenovo sito to je prosti broj 23, a “ono puta dva” prosto imaju prosti broj 13. Gledaš ga, žena nije, u devojku treba da stasa, a dete sebi ne dozvoljava da bude. Čin drugi – ne znaš da li su ga napale trepavice i kako mu taj lančani niz teških treplji ne remeti ravnotežu i ne pravi bicepse na kapcima. Čin treći, to se obojilo, iscrtalo lice pod uglovima nepoznatim i nemerljivim, menjalo lični opis tamnim bojama, korektorima, reflektorima, iluminatorima, šajnerima, šimerima. Čin četvrti, to ima nokte zašiljene na opasno, koji zvučno odjekuju po ekranu mobilnog izraštaja ruke marke „android“. Odjekuje tk-tk-tk-tk. Čin peti, ne možeš da prikriješ da su ti se oči zavrtele unesves’. Šećer i voda ti nisu pri ruci. Da se povratiš, ’oćeš, ali malo sutra, jer pri skretanju pogleda zatekne te go stomak. Izem ti, još i golo pošlo. Goli bubrezi!

I kako osuda kreće da ti se mota oko nogu, kako si krenula da se spuštaš u niski start da opališ po kritici i čudnome čudu, po potiljku te klepi činjenica da si i ti bila klinka.

I ti si iz klinke postala (svoja) mama, tetka, baba. Shvatiš da ti treba sledeći pasus da povučeš paralelu i uvidiš kako te planeta poput grnčarskog točka vrti u krug, a vreme tretira kao glinu i vaja i menja uvažena smatranja.

‘đušica.

Shvatiš da si bivša klinka i da trsiš praznu slamu. I da treba da te bude sramota, jer si, sa drugačijim okom za lepo, probala svašta, izmenjala stadijume, farbala u dugine boje, šišala na ludo, heftala pirsinzima i bušila nos na kvarno – finansiranim od strane novca, darovanog u svrhu uplate novih pantalona. Pantalone se našle na nosu, u formi minđušice i pretećeg roditeljskog srčanog udara. U redu, jednog od roditelja, dok te je ostatak rodbine posmatrao kao vepra. A ti sva sijaš od cirkončića. I sreće. Jer pirsinge voliš.

Dok sam išla u gimnaziju imala sam jedne somotne, plave, duboke pantalone. Kako bih sad volela da imam takve bubregare. Tad sam smatrala da imaju previše materijala. Svi masovno šetali hlačice na kukovima, pa mi nije bilo druge nego da uzmem makaze u svoje ruke. Da i meni hlačice budu na kukovima. Sto mu helanki Fredija Merkjurija, gde mi je pamet bila kad sam odsekla gornji deo pantalona, koji ih je činio, jednim, zaista lepim parom pantalona?! Nisam smela u njima da sednem, jer… ostala bih na pozadnji razdeljak. Bukvalno. Neprestano su mi vukle donji veš, dok sam ja, samo, htela da budem kul kao i ostala deca. Nikad mi nije uspevalo bivanje kul persone, u poređenju sa tim kako mi je kasapljenje odeće išlo super. Mama je bila presrećna. Ma, od-uš-evljena mojim modnim pokušajima, a njih pored svih živih i neživih sila, nikad nisam uspela da sakrijem. Mogla sam da bajem od 1 do 101, ali mame su svevideće, poznate po očima i na dupetu. Tek sad razabiram te situacije, zamišljam da Kai uzme makaze u svoje ruke i krene da prekrojava tek kupljenu odeću od plate za koju sam džidžila, sedela i buljila u monitor, dok oči nisu dobile izgled topografske karte. Zamišljam kad je uhvate tinejdžerski pundravci, hormoni je lansiraju u stratosferu. Jednom sam isekla džemper. Ličila sam na čudo. Jednom sam nosila neke sandale, na punu petu, u sred novembra. Opet, htela sam samo da budem kul i visoka. Kud ću, kad sam stasala samo u želju da porastem.

Opametila se, patike i teraj.

Nikad se nisam ni šminkala nešto posebno. Prigoda je bila matura, pre deceniju i kusur kad sam otišla da me, nazovi, profesionalna šminkerka, nazovi, profesionalno našminka. Žali bože para i toga kako se moj pojam lepog nije razumeo sa njenim. Za nju, i da sam pričala na razboritijem kineskom, da sam objašnjavala pantomimom, da smo odigrale partiju asocijacija, ne bi predstavljalo razliku. Ona je šminkala kako je htela, eventualno, znala. Bacila se na cementiranje i ostali moleraj. Ne sporim da bi bila dobar, ako ne i odličan, moler. Toliko me je zamackala da sam izgledala kao šlogirani, maskirani, rakun. Tad još uvek nisam znala da kažem: „Meni se ovo ne dopada!!!!“ Klimala sam glavom preneražena, odajući joj priznanje bez pokrića. Tako uparađena, nabodena na dve štikle – s patikama u SOS kesi za prvu pomoć i izuvanje, otišla sam na maturu, plačući i venući od sramote u sebi, ne smejući da poskidam sav taj kolorit sa sebe, jer se to platilo. Da mi je da sam bila tako slobodna, da sam sastrugala to sa lica, zafrljačila štikle, obula patike i hodala ko gospodža. Da sam znala sebi da kažem: ne moraš da se šminkaš, samo zato jer se svi šminkuju, ne moraš da nosiš ono što ti pričinjava neprijatnost. Ne znam ni dan danas da se uparadim šminkom. Puder nešto nanesem, ali ne volim, osećam da me guši. Maskaru nafrljačim, toliko da izgleda da imam trepavice. Trunka rumenila, da izgledam (seoski) zdravo. Barem tako kažem sebi. Ubijam bledilo svoje anemičnosti. Ali, baš me briga. Briga me i što mi sede vire iz glave. Hoću da se furam sa belim pramenovima. Kao gospodža.

Pod punom odgovornošću preformulisaću Plauta, odnosno Hobsa, koji je  kasnije prisvojio frazu “Čovek je čoveku vuk” i reći ću “Žena je ženi (ponekad) vuk”. Žena-majka večito spremna da ukaže na „ono naše što nekad bejaše“. „Ono naše“, ono naše vreme. U ono naše vreme nisu se nosile uske pantalone, šorcevi bez dupeta, majice na providno, brushalteri koji dižu grudi do nosa, štikle uz koje porasteš za još jednu osobu, helanke na tigrasto i mačkasto. U naše vreme se deca nisu tako ponašala, devojčice su bile damice, dečaci gospoda. U naše vreme su sva deca bila mirna, danas sve bahato i bezobrazno. U naše vreme nije bilo tako, u naše vreme bilo drugarstvo, radne akcije pa svi zajedno kopamo i pevamo, drug Tito, sve je bilo broznano i divno i išli smo u Trst da kupujemo Levi’s.

A u današnje vreme…

… nekadašnje klinke, današnje mame, jure da navuku bodi, debele čarape, kupe dugu jaknu – ne samo da pokrije bubrege i zadnjicu već i kolena. Jer kad kosti navuku ’ladno – nema ti utopljavanja naredna tri dana.

U Beogradu sve kasni. Samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Navodno uveli štednju struje, grejanja, raznoraznih isplata, davanja penzija na kašičicu. Navodno. Ali, kad je bal, nek je okićeno, kičasto, obojeno kakva su nam i deca. Nek je samo u trendu.

A deca…

Woohoo! Visenje!

Deca su povazdan bila deca. Musavih rukava. Izguljenih kolena. Čupave kose. Blatnjavih prstića. Poderanih patika. Željna igre, koju će prerasti za skok, hop i minut i ući u fazu eksperimentisanja i traženja sebe. Tako smo i mi. Biće im mutna slika. Kao i nama. Pištaće Kalimero, jer ništa nije fer. Niko ih neće razumeti. Kao što nas nisu razumeli. Lupaće glavom o zid. Kao i mi. Kao i naše mame i bake. Generacije u spineru. Taj vrtlog generacija će zanavek biti kamen spoticanja i tačka u kojoj ćemo se razilaziti, raspravljati, negodovati i osuđivati. Sve je to za ljude. Čak i treplje. I bicepsi na kapcima. I nokti na opasno.

 

Lekcija: “Da li želiš da mi povrediš osećanja?”

Taman kad pomisliš da si završio sa bivšim kandidatom bračne zajednice, taman kad pomisliš da si dao sve što si mogao, i krvnu sliku, i izvod iz banke za proteklih šest meseci, i izveštaj od neurologa i papanikolau test, taman ti fali još nešto. Spoljni svet defiluje oko vas, dešavaju se životi, a vaš se upleo poput hobotnice u ventilatoru, jer opet neko ne zna da razgovara. Taman kad se sve smirilo. Da slučajno normalan tok življenja ne dobije upalu mišića od normalnosti.

Kad sam se razvela, cilj mi je bio da budem srećna i zadovoljna. Zatim sam oborila rekorde rudara, i njihovih pijuka, kada sam shvatila da moj cilj predstavlja put eksperimentalnih zahvata i kopanja međuljudskih odnosa. Komunikacione ofanzive i defanzive, odigravale su se na različitim jezicima naroda i narodnosti, uz strateško dovijanje. Većinu vremena vladala je anarhija. Jedan kandidat se odlikovao hrabrim odlukama da kukavički vrši sprint u nepoznatom pravcu, gde ne stanuju naši razgovori i situacije. Mislim se, i ja bih, al’ kud ću?! Uz dužno poštovanje tuđih izbora, ali zarad sebe i izbegavanja banja psihijatrijske orijentacije, morala sam da se dohvatim na prepad otpornih verbalnih alata, kojima bih udarila Pepeljuga zahvat marljivosti.

Daklem, da ubrzam galop teksta koji je posledica ove lekcije, time ujedno i njen diskretni nastavak, ne tako diskretnih događaja. Kada se rasplamsa rasprava, valja je smiriti. Politi usijane glave jednom kofom ledene vode. Bez obzira na to što te glave samo žele da su u pravu, a ne u miru. Ne znam za vas, ali slobodne discipline svađanja meni dođu kao naporan trening. A da vežbam, ne volim. Znojim se, srce mi tahikardično štuca, grlo bude suvo, svaka koščica u telu me boli. Blago zmijama… Kasnije se osećam kao izbljuvak. Ne možem.

Inače, teško pratim ljude nakon prvog verbalnog napada. Ono, smrači mi se. A kad naiđu pridevi i glagolski oblici kojima mesto upražnjavanja nije na suvom, tu već moram da povlačim ručnu. Nisam imuna na nepristojnost i vulgarnost. Skeniram lokaciju otisaka prstiju za svaki slučaj. Ne bi li nam zatrebao sudski veštak. Uto, eto ti rešenja u obliku pitanja: „Da li želiš da mi povrediš osećanja?“ i njemu posledične zbunjene reakcije, kao kofa ‘ladne vode za usijanu glavu, „Ko? Ja? Šta? Ovaj, mislim, ne.“ Kako ko, pa ti naravno! Ko bi drugi mogao da bude? Tajni red Masona? Nindža Kornjače? Obaveštajna služba? Vatrogasci? Ti, naravno ti, da li ti želiš da mi povrediš osećanja i uskratiš nam svaku mogućnost konverzacije bez dvocifrenih decibela.

Kandidat bivše bračne zajednice se tada polako povlači, zamuckujući inteligencijom klepetanja morske školjke – ne, ne, ne, ma pusti, ja to tako ponekad, ništa lično, znaš me. Klepet, klepet. Da, znam te, radije bih da je drugačije, ali sam sama birala. Klepet, klepećem i ja. Ovde nam fali filter starih italijanskih filmova, za doprinos dramatičnosti, jer je nema dovoljno. Kič.

Epilog.

S pozivanjem na „Hvala ti što si to podelio sa mnom“ ruku pod ruku, zlu ne trebalo, dolazi pitanje „Da li želiš da mi povrediš osećanja?“ To bi trebalo da stoji na posteru od brakorazvodne presude, da imamo kao prvu, psihijatrijsku pomoć. Za izbegavanje banja i šljapkanje vodom koja leči moždane poremećaje. Zvuči jednostavno i banalno, ali kako to obično biva, u životu su sve komplikovane stvari jednostvane. Shodno pravilniku tajnog udruženja nas bivših, pribranost, uljudnost i poštovanje se moraju izgraditi. Opet. Od bežanja nema vajde. Stigne te sve, još dobiješ i kaznu za pogrešno parkiranje.

„Da li želiš da mi povrediš osećanja?“ je pitanje koje dovodi do iluminacije nezapamćenih razmera. Razgoliti nameru našeg sagovornika. Nije poenta da mu bude neprijatno, iako to sasvim sigurno jeste, već je poenta – smiraj živaca, glave i osećanja. Ego tu vodi glavnu reč, jer ne dozvoljava da bude diran i oštećen, pa se da u frontalni napad. Čini se kao da je to nešto na šta (normalan) čovek ne bi potrošio ni minute ni pogleda, jer je prosto ko’ pasulj. A radi kao švajcarski sat. Važno je biti u miru, a ne u pravu.

Rekoše davno, što će doprineti opravdanosti izjave, da je ponavljanje majka učenja. A ja sam jedna majka detetu za koje želim srećno, neopterećeno detinjstvo, te sam eksperimentalno ponavljala i utvrđivala gradivo. Zvuk kamena koji mi je pao sa srca, naterao je komšije u beg pred zemljotresnom opasnošću. Brige vertikale nas razvednih i raspuštenih, mogu malo da se nose na odmor.

Kobajagi Bajaga i zaljubitis.

Ima tome već par godina. Kako krene nagoveštaj da je proleće za zimskim petama, ja zjapim i čekam da se zaljubim. A niko mi se ne sviđa. Nemam ni vremena. Objasniću već. Razmišljam o tome kako je lepo biti zaljubljen. I kako ima zaljubljenosti raznih. Upornih, prkosnih, dobrih, mladih, starih, šupljih, trpećih sa nesigurnim nogicama na tankom ledu. Onih lepih, kao čokolada. Onih prijajućih, treperavih, ušuškavajućih, utešnih i slatkih poput zagrljaja koji se rastapaju po noći. Onih što svetlucaju i slatko pucketaju kao mantilić od staniola u koji se čokolada obuče. Neke su imperativne, glagolske, vuku rep od par uskličnika za sobom, jer tako treba i tako se mora kad si mlad. Neke su gorko-kisele, kao grejpfrut, usahnu ti usne u mršteću vijugu, sve im se čudiš otkud to tako. Zaljubljenost je čudo. Čudo jedno veliko.

Laka roditeljska strava me ćušnula jednog popodneva. Sve je to divno, bajno, sjajno i lepo, ali nikad nisi spreman na odrastanje svoje bebe. Do juče si se četvornoške njihala i borila sa gravitacijom, a sad osećanja. I to kakva. Velika. Verbalizovana. Zapatila se zaljubitisom.

– Mama, ja sam se zaljubila u ovog što peva „stičez“. Ovaj momak što se baca u garaži, ispred kola. Zaljubljena sam i u Viktora. Njega ne viđam, ali mi se dopada. 

– Potpuno te razumem – rekoh, žmureći na činjenicu da je jedna od njenih prvih simpatija, pored Viktora, neki bacač pod auto – I ja sam bila zaljubljena u jednog pevača, Bajagu, kad sam bila mala. Baš sam bila zaljubljena. Čak sam baki krala karmine, mackala usta i ljubila zid zamišljajući Bajagu. Zamisli, ludo skroz. Ja nemam karmine kao baka, pa ćeš morati drugačije da se snalaziš ako budeš imala potrebu da ljubiš zid.

– Bila si zaljubljena u kobajagi?

– Ma kakvi kobajagi, stvarno, meni je bilo baš stvarno.

– Ali, mama. On se zvao Kobajagi?!

A ja se natempirala za priču o ljubavi.

Što se mene tiče, ja ti zaljubljenost podržavam, jer svi mi trebamo nekog za gledanje ispod obrva. Makar i na TV ekranu, u trendovskom izdanju, sa super frizurom i hipnotišućim „i-kul-ljudi-pate“ pogledom.

„Tako-nisam-kul-a-patim-svejedno“ pogledom sam ja u četvrtom razredu osnovne škole hipnotisala jednog iz suprotne smene, koji je u mojim očima bio veoma kul i nije patio. Osim kad otkažu fizičko ili ne pogodi koš. Taj ništa sem košarke i matematike nije zarezivao. Međutim, ja sam veoma dobro znala, kako to samo desetogodišnja devojčica ume da zna, da on samo izuzetno dobro krije svoje romantične sklonosti prema meni. Ne bi me inače gurao u mimohodu na hodniku. Da me je kojim slučajem nekad počupao, znala bih da je naša ljubav osuđena na večnost. U to vreme sam nosila šiške i kratku bob frizuru stilizovanu by deda, koji je samom sebi bio verzija Aleksandra Kapriša, jer zna da šiša babu i sebe. Jesam li istakla da deda i baba imaju istu frizuru? Mušku. Nego, Aleksandar Kapriš, u obličju mog dede, je stilizovao moje šiške u formi dva opuštena i klonula đavolja rogića, podelivši mi teme na polutke, a ostatak kose u trouglić pod uglom od 600. Sva na geometriju i podzemni svet, nosila sam neodoljivu i nepogrešivu frizuru za kovrdžavu kosu. Stajld by deda®. Veoma privlačno. Nemoguće je bilo ne zaljubiti se u mene. Makar zbog hrabrosti što sa takvom skalamerijom na glavi izlazim iz kuće međ’ ljude. Kada bih uspevala da zaboravim šta mi čuči na glavi i čelu, srčane radnje su mi se vezivale u DNK spiralu zbog dotičnog iz susedne smene. Ta ljubav je, bogami,  potrajala fino. Suze sam ronila i Crvene jabuke naslušala. Jer se u to vreme tako preživljavala zaljubljenost. Bezrazložno dramatično, onako kako nalažu propisi za zaljubljivanje u osnovnoj školi, gde predmet tvog interesovanja sasvim nesvesno učestvuje u gaženju tvog srca. Gora situacija je bila kad su svesno učestvovali. Još gorija ako „raskinu“, a vi niste ni „pošli“. To se i čekalo, tuga pregolema nas je zbližavala i davala uvertiru za beskrajna većanja sa drugaricom koja je u istom sosu sa Peđom iz V1.  Onda se svakodnevno javljalo  dnevniku i slušala se jedna pesma iznova i iznova. Kasetofon je štucao od upornog škljocanja para dugmadi na svakih 3:21 minuta. Srazmerno vremenu trajanja te „veze“.

Uopšte nisam htela da idem puteljcima prošlosti, htedoh samo o zaljubljenosti, ali posledično tome dođe prošlost.

Zaljubljenost. Jer tu sve počinje nekako s proleća. Neočekivano otrcano, ali kad se prolećem raširi veš vani i zamiriše žuti Lenor, meni zamiriše na zaljubiška. Zamiriše mi na početke, na ganc novo, na one momente kad misliš da možeš šta god i gde god. Zatreperi u stomaku, što od iščekivanja leptirića, što od jagoda, rotkvica i zelene salate u najavi, od mirisa pijace i svežeg cveća. Jednom kad se adaptiram na proleće, pucam od elana i energije. Sebe vidim i lepšu no što jesam, pričini mi se da su mi noge duge, da kao manekenkama izlaze iz ušiju. Dok se ne pogledam u ogledalo. Brzo produžim dalje, umišljenim dugim nogama i korakom, dok mi kosti škripe kao promaja, da se ne šokiram mnogo. Dovoljno sam sluđena prolećnim zaljubljivanjem…

Tu ima jedna zvrčka. Nemam vremena. Eto, kažem, ja svake godine kad dolazi proleće zjapim i čekam da se zaljubim. A niko mi se ne sviđa. Tako prođe svako proleće. Kad dođe leto uvek otperjam negde, žurim i jurim, ni ne mislim da se zasviđam nekom, a ni neko meni, jer ne mogu da patim zbog odvojenosti, pa da kvarim sebi odmor. Leto prođe, dođe jesen, obaveze, poslovi, škole, nemam vremena ni da mislim, a kamoli da žvakam zaljubljivanje. Imam vremena do Nove Godine da se smislim. Ako ništa drugo, da smislim sebi lepe želje i pozdrave. Dođe zima. Kako to tradicija nalaže zime su vreme za taloženje naslaga. Tako da sam preko zime, odnosno u tom prvom tradicionalnom i slavljeničkom segmentu zime, zauzeta isključivo prehranom i skladištenjem masti. Drugi segment zime, post slavljenički deo, rezervisan je za trošenje uskladištenog. Tu neko vreme gledam da obezbedim i za paniku i glumljenje ravnodušnosti, jer mi isti pokušaji ne uspevaju. Dalje, moram da ukalkulišem vreme za nervozu, jer sam na dijeti i ne jedem slatko. Na to ode dobrih mesec dana, taman da potrošim granično vreme između zime i proleća. Dok pukneš prstima i saviješ tri sprata stomaka, dođe proleće, zamiriše žuti Lenor. Opet sve iz početka.

Nemam vremena da se zapatim zaljubitisom. Realno.

Kokice bez granica

Onog trenutka kada se spomene odlazak u bioskop, detinje oči objave štrajk treptanju i zauzmu oblik dve ogromne kokice. Transformaciju ljupkog lica prati uvodna numera filma pre filma, cičećeg karaktera “jupi, bioskop, idemo, jesmo li stigli, šta ćemo da gledamo, kupi mi kokice!” Nijedan roditelj ne može da ostane imun na glasno izražavanje sreće svog podmlatka, te se i on hvata u cik opšte radosti. Vraća se natrag u detinjstvo, kada se jurišalo ispred bioskopa, koji je po svoj prilici bio tik uz prometnu ulicu. To je roditeljstvo dovodilo u trotoarski živi zid, u formi fudbalskog garda, pred izvođenje slobodnog trka dece na ulicu.

Uvodna špica iz prvog pasusa nastavlja se napetom, ali simpatičnom scenom pregovora u dečijoj sobi, u kojoj razmenjujemo šaljive dosetke i ideje na temu “šta ćeš obući za bioskop”. Po postizanju estetskog i faktičkog dogovora, napeti kadar se seli na roditeljstvo, koje je dobilo počasnih deset sekundi da se spremi. Kako ne bi falilo akcije i tenzije, roditeljstvo se šarmantno sapliće o patofne, gubi novčanik, cepa čarapu, ali sve to spontano rešava osmehom, jer njih to, u filmu pre filma, ne može da iznervira. Roditeljstvo je opušteno. Brzinsko spremanje i raspremanje, prati muzika za film i epovi o kokicama, koja traje dok iste ne bivaju kupljene. Mož’ da pričaš o tome šta ćete da gledate do mile volje, ukazuješ na vaspitno-maštovitu funkciju filma, prepričavaš svoje dogodovštine iz bioskopa, ali podmladak se ne da spustiti na ta prizemna raspredanja. Jerbo, kokice. Slede impresivni kadrovi i znakovi pored puta, dok se u prevoznom sredstvu žvaćemo do geografskog nalazišta bioskopa. Kada odgovor na pitanje “jesmo li stigli napokon” postane potvrdan, muhoglavo se vrši prepad na nespremnog bioskopskog prodavca kokica. Roditelji, u ovim završnim minutima filma pre filma, sada već u ustima drže kesu sa kokicama ljubazno se osmehujući mimoidućim posetiocima bioskopa, jednom rukom hvataju novčanik i kasicu prasicu, drugom drže jakne, trećom jedva pridržavaju karte, dok četvrtom vijaju vazduh za trčećim decama. Finale se odigrava u sali, tihotapkajući ultra osvetljenim stepenicama, naglas brojeći redove posve nesigurno kao da su zaboravili prvih petnaeast brojeva. Podmladak zavrće vrat u neverici hodajući unatraške, upirući prstom u belo, oprano i uštirkano bioskopsko platno koje suvereno vlada prostorijom i pita “zašto nemamo ovako kod kuće?”. Tada u mračnom mraku bioskopa, zum pronalazi decu, već ušuškanu u crvena plišana sedišta kako grle kese kokica veličine kanua u krilu. Kasnije će ih okolnosti, a ponajviše umor, naterati da u njima doveslaju do kuće. Iza kanu-kese dva ovolika oka hipnotisano vire, dok ručice arheološki kopaju. Životne, ovozemaljske stvarne kulise nestaju, honorari sa mnogo nula i  zareza izostaju, počinje pravi film. Hepiend.

Kad se samo setim… Ako pravilno brojim, u tom trenutku u vremenu, imam devet ili tek nagriženih deset godina. Prva poseta bioskopu, školski, u vrsti dva po dva, tik do prometne ulice, sa učiteljicom na čelu. Gledamo filmsko ostvarenje naučno-obrazovnog sadržaja o bubama, s naučnom etiketom insekti, nemog karaktera. Upad u bioskopski mrak smo izvršili kao izbačeni iz tostera. Trkom šuškajućih kesa iz kojih su previrale grickalice, zauzimali smo drvena sedišta, koja su nekad davno bila obučena u crveni pliš. Onda su se odala vremenskom striptizu. U najavi smo fasovali i dečiji išijas od silne udobnosti drvene stolice. Uz prilog škripavog urlika stolica, belo platno odalo se bubama različitog broja ekstremiteta i krilaca. Zvezda filma, buba jelenak, kao afrički slon galopira, po vlagom isflekanom bioskopskom platnu, u zumiranoj prirodnoj veličini, ostavljajući mi traume do dana današnjeg. Ništa strašnije od bube jelenak. U normalnoj veličini, nenormalnog zuma.

Nego, jedno je sigurno. Bioskop je bio i ostao prilika i gušt. Svečana prilika za decu i roditelje, bake i deke, drugarice i drugare, tetke, ujake, stričeve i ostalu famijarne počasne titule. U bioskopu, filmske bajke, imitiraju život u raznim formama, ožive razlivene po belom platnu i odsanjane priče pakuju u kadrove. Tu bajke stanuju već dugo, na detinju radost. A deca duboko veruju u bajke, junake  i priče bez kraja. Jer kraj bajke ne mora nužno da bude kraj. Kraj je početak. To potvrđuje svaka filmska bajka koja nastavlja svoj put rasutih kokica u čupavim glavicama. Tada u čupercima sakrivena spava na jastuku. Ujutru, na pospanim kapcima zeva i seli prethodno veče u sada da ga u reprizi prepričava. Da se ne zaboravi, jer je bilo tako zabavno.

Bioskop je mesto gde mašta i stvarnost izgube kompas. Samo ukratko, evo svedočanstva od naše babe višeg reda – prababe. Ona je, jedared, maltene krepala od gladi u toku filma kad se pekla pogača. Bio je potreban jedan šal i mornarski čvor da je zadržimo na sedištu. Za nas je gledanje filma do konca bio izraz pristojnosti, a za nju izgladnjivanje, jer je njoj zamirisalo. Toliko je stvarno bilo.

I tako, dok mašta i stvarnost gube granice na uštirkanom platnu, emocije ostaju u svojoj najlepšoj formi, svezanih u jednu lepu, veliku mašnu, najveću, sa velikim “Lj” iz koje deca postanu i rastu. Sve se bajkovite priče dešavaju zbog ljubavi. Ljubav je junak, jedini pravi stasali za borbu sa zmajevima, mrakovima, čudovištima raznih glava i krljušastih krilaca. Da se razumemo, nisu bajke rezervisane samo za prinčeve i princeze. Ima tu mesta za svakojaki antropomorfizam i bića iz dalekog svemira, da mašta bude utoliko bujnija i slikovitija. Zato bioskop prima sve one, slepe za godine koji vole bajkovite priče i ljubavlju zalivaju svoje izdanke, rastu uz njih i sa njima. Sedma umetnost stanuje na sedmom nebu, domu sanjivih, izmaštanih čuperaka koji znaju da su bajke stvarne. Zato kokice i liče na oblačiće.

*Tekst je napisan za roditeljski portal NajboljaMamaNaSvetu.com, možete ga čitati i u njihovom ružičastom ambijentu. 

Savest i ta na na na na na.

Ima tih dana kada me roditeljska savest zapeče gore od trudničke gorušice. Razlozi za istu variraju i kreću se u rasponu od (naizgled) banalnih kao što je “danas nisam skuvala ručak za na kašiku” preko “nisam dovoljno dobra majka, veći deo dana sam provela radeći, dok se ona sama igrala” ili “gušim je, ne dam joj dovoljno prostora” ili “koliko puta mogu da zakolutam očima na milionito mamamama” do “moje dete je dete razvedenih roditelja, odrasta bez oca”. Tih dana se ja, lepo zapitam, jesam li ista ona od juče, kad me roditeljska savest nije pekla ni kad sam joj umesto voćne užine dala kinder čokoladicu, jer sam baš bila avanturistički raspoložena. I jesam li ja ista ona od onomad, kad sam joj ručak poslužila za radnim stolom i na pola monitora pustila Pepu, kako bih ugrabila dvadesetak minuta za ugovaranje posla i pritom se ni osvrnula nisam na savest. Ali, tih dana kada je roditeljska savest kamen spoticanja, kad krenem da se zlopatim s istom, lepo mi dođe da kao noj zabijem glavu u pesak. Onda me grize savest, jer me grize savest. To se dešava, uprkos upozorenju starijeg građanstva iz okoline da uživam sad, jer posle. Ne znam šta ide posle, rečenicu su tek tako usred rečenice i završili. Ali, ako nešto znači, značajno su me pogledali, što ukazuje na to da posle “posle” ide nešto mnogo strašno. Uz uvodnu špicu iz serije “Dosije X”, jezičkog i slovnog ekvivalenta ta na na na na na.

Mnogo savesti u zbiru, a rezultat negativan, tačnije jedan roditelj u minusu.

Nikad nije pravo vreme da se ukaže na nedostatak edukativnog sadržaja redova koje pišem, ali biće meni mnogo lakše ako vam kažem i upozorim vas da nemam recepturu za otklanjanje roditeljske griže savesti. Da se ne zalaufate u čitanju.

Nemam savet kako da suzbijete grižu savesti u par lakih koraka i deset meditacija. Tu smo, svi mi, roditelji, sami sa sobom. A mi koji smo samohrani (ispravljam se, samostalni vršitelji roditeljskog prava), smo nalik na stepske vukove. Mi smo, što bi se reklo, sami samciti u tom džumbusu. Istini za volju, biti sam, nije nužno loša odlika jednoroditeljske porodice, međutim ume da bude krajnje izazovna, jer dovodi do umora, usmaljenosti, stresa i kojekakvih sporednih efekata u vidu zaboravnosti, slabljenja koncetracije i tužnjikavog, nekog neprijatnog osećanja. Vazda sam nezadovoljna, jer ne mogu da postignem sve. A verujte mi, savest kad upeče samohranog, oprostite, samostalnog vršitelja roditeljskog prava, mnogo je strašno. Tako me to vazda iscrpi. Fizički, psihički, svakojako. Znate ono “od dva zla odaberi manje”? Ponekad sam, vala, toliko umorna da ne mogu da procenim gde mi je trup, a gde mi je glava, a kamoli da biram manje zlo. Budem toliko umorna, da mi je tišina preglasna, uši me bole, a slepoočnice pulsiraju od krčkanja preostalog mazohističkog adrenalina od svakodnevne trke-frke. I zbog toga me grize savest.

Mislim se, nećeš više. Postaću durasel zeka na mišiće ako treba, pa ću da budem nasmejana i raspoložena žena-majka koju roditeljska savest neće više hvatati za gušu. Neće mi više oči bockati sređeni tanjiri sa jelom koje mame interneta dekorišu, a njihova deca u slast pojedu i ne pokušavaju da izbegnu jelo koristeći retoričku malverzaciju u kojoj jaja neće biti pojedena, jer nisu plava kao kosa, a kosa nije žuta kao jaja. Neću više ni žmirnuti, ma, neću ni smejuljak zajedljivi ispustiti, na slike sređenih dečijih soba, gde su sve kockice u jednoj kutiji, lutke mirnim snom spavaju na krevetu, olovke u posudi za olovke, i sve igračke iz delova sklopljene u delove i nijedan deo ne fali. Neće mi više smetati lom i grom u kući, koji svedoči tome kakva sam (nikakva) domaćica. Neće mi smetati ni gomila neopeglanog veša. Odlučujem da više neću ni da trepnem na haos. Osećaću se bolje. Posao ostavljam za kasnije. Iskustvo me je naučilo da neće dobiti noge i pobeći. Prioriteti moraju da se znaju. Tako rešena, ranac na leđa, dete za ruku, trotinet međ zube i pravac park, gde su deca i drugi roditelji kao ja. Moji sapatnici, koji neće ni primetiti da izgledam kao da me je centrifuga žvakala i pročešljala. Taman da se ispričamo ko’ ljudi o tome koliko nas je danas, na skali od “nije me grizla savest” do “progrizla mi je đonove na patikama” grizla savest. Idemo!

Kad tamo, u parku… Ta na na na na na.

Sjajno! Pa, fantastično! Pustoš! Kako to da u gradu od dva miliona ljudi nema žive duše u parku?!

Ne lezi, savesti, jer je sad vreme da radiš.

Pitam se, gde su i šta ti drugi roditelji rade, a ja ne radim? Gde to grešim i kakve sam roditeljske aktivnosti zaboravila kad sam dovela dete u park?!

Negde u to vreme, griža savesti mi šapuće par opcija i time, moju roditeljsku nesigurnost kao posledicu samohranosti (dobro, ispravljam se, samostalnosti vršenja roditeljskog prava) i nemogućnosti mitoze, dovodi do stanja “vrh mi na dnu stoji”. Opcije su sledeće, štiklirajte vodeći se sopstvenom odgovornošću, grižom savesti i senzibilitetom. Drugi roditelji:

  1. sede kod kuće i uče svoju decu da čitaju, pišu i broje, dok tvoje dete broji 1, 3, 5, 16, 25, 44, a tebe to ne tangira uopšte.
  2. sede kod kuće i prave kolaže sa svojom decom. Kao na pintrest-u. I njihova deca ne lepe lepak u kosu.
  3. su kod kuće, za šporetom, kuvaju ručak od svežih, organiskih namirnica koje su nikle u njihovoj bašti. Sve neprskano, s ljubavlju gajeno. A kod mene na simsu jedva bosiljak i nana uspevaju.
  4. peglaju i kuća im se cakli.
  5. su otišli na posao, a deca u vrtić. Kao sav normalan svet.
Samo zagrljajnosti i osmeha.

Ja biram neponuđenu, realističnu, nesigurnošću nezačinjenu i bezbednu opciju da smo svi u istom savesnom sosu, krčkamo se natenane. Ta na na na na na. Čisto da mi bude lakše. Odjavljujem se, da me ne grize više savest, do sledećeg ponedeljka uz uvodnu špicu iz serije “Dosije X”. Ta na na na na na.

Ps. Kredit za jednu od naših retkih zajedničkih fotografija ide Mariji Velinov, čija dela možete naći i pregledati ovde i ovde.

Roditeljski blamaž i neprijataž.

Kako stvari stoje, deca su oduvek bila iskrena. Oslobođena svih društvenih normi i stega, kažu sve bez zadrške, onako kako stvari jesu. Njihova iskrenost, često, pređe granice pristojnosti, zapne u nepristojnost i neprijatnost, koju roditelji pokušavaju da ublaže umilno se osmehujući dok im se lice ne ukoči. Za lice bi bilo bolje da u tom položaju ostane, jer nivo neprijatnosti samo raste s brojem godina deteta, a i s brojem ljudi koji su se silom prilika našli tu kao pomoćni akteri.

Ranije su me pravo veselile priče roditelja na temu “kako me je dete izblamiralo”. Naravno, znam sad zašto su me veselile. Veselile su me zato što nisam bila učesnik, a ni onaj koji trpi radnju. Jednom kad osetiš taj transfer blama koji ti priušti tvoje rođeno, zažališ što nisi bio saosećajni sa onim roditeljima koji su ti nekada davno pričali o njihovim blamovima. Zažališ što je tvoj komentar bio samo “pa to je samo dete” praćen grohotim smehom. Ne, ti tada nisi znao da ćeš imati osećaj da su komentari tvog deteta ogledalo tvog roditeljstva i da ćeš se osećati kao najgori od sve roditeljske dece.

Mama, dupe! Vidi, mama, ispalo joj dupe! – uzviknu preneraženo moje dete, upirući prstom u njihajuće guzove prekrivene parčetom teksasa u obliku šorca. U mom svetu, to je krpa, ali šta ja znam, moji guzovi izlaze na nogavice. Na to se nosilac šorca šokirano okrenu, uzviknu “Bože, strašno” i ubrzanim korakom otperja put stanice, pritom uspevajući da zadrži šorc na sebi. Ne znam šta je strašnije i čudnije. Činjenica da je šorc sve vreme ostao na svom mestu, ili činjenica da su naše oči leti izložene golim dupetima koja sevaju iz šorceva ili činjenica da se ta gola dupeta šokiraju kada budu primećena. Sevaju zato da budu primećena, zar ne? Bi mi malo neprijatno, i zbog te devojke i njenih guzova, a i zbog mene i deteta koje je rešilo da nas dovodi u (ne)prijatne situacije gde god da krenemo.

A bilo je malecno. I jelo je svoje prste.

Kod nas u komšiluku već svi znaju kad mi kakimo (kad kažem “mi” mislim zaista “mi” – i ona i ja), gde je piškila, koju je travu zalila, da li se kupala ili tuširala i da li su joj stopala prljava ili ne, ko joj je šta poklonio, ko je pogledao, a ko pogrešno akcentovao ime. Sve do jedne, informacije bez kojih naš komšiluk ne bi mogao da živi. Svima je simpatično, sem, naravno meni. Kao pokvarena ploča, koja se ne da isključiti, ponavljam o čemu sme da se govori, o čemu ne, na koji način treba nešto reći, na koji ne, koje su priče privatne i samo za nas, a koje nisu tako privatne, i kako bi razgovor sa komšijama trebalo da ostane na “dobar dan, kako ste, šta radite?” i kako, na posletku (na njeno neverovatno iznenađenje), ne zanima sve ljude šta mi radimo i čime se bavimo u slobodno vreme. Svako moje “zato” povuče milion njenih “zašto” i tako dođemo do toga da njoj filter ne radi trenutno u uzrastu u kom se nalazi, a to je zapečatila konstatacijom “moja mama kija kao životinja!” koju je velikodušno podelila sa komšijom. Njega je to uveselilo, a mene poslalo u mišju rupu da tamo kijam kao životinja do mile volje.

Imal’ neko da prodaje filter za decu? 

Leto je, visoke temperature diktiraju mirise. Negde miriše baš fino, na lipe, a negde, kao, na primer, u javnom prevozu, miriše na sve, samo ne na fino i lipe. Kada krećemo negde, naša putanja je podeljena u par faza. Faza pre kretanja, faza kretanja, faza čekanja prevoza, faza prevoza i faza odredišta. Svaka faza zahteva posebne veštine i prethodnu vizualizaciju. Kad govorimo o fazi prevoza, znam ko mi je saputnik te sam naučila šta me čeka kad se zajedno klackamo u pomenutom prevozu. Znam da će namirisati sve i svakog i da neće oklevati da prokomentariše to kako “neka teta smrdi na kaku” ili “neki čika smrdi ružno”. Mene oblije znoj, te se i ja u ritmu znojenja ostalih saputnika, pridružujem kolektivnom vonju. I oni sa slušalicama, sa muzikom pojačanom do maksimuma, čuju kada moja truba zatrubi “Mama, i ti si se oznojila! Bljak!” Svima smešno, meni smešak samo titra na licu od nervoze i neprijatnosti, dok se pogledi sugrađana fiksiraju na predeo oko mojih mišica.

Zapanjuje me i zbunjuje činjenica da sve ono što ne bi trebalo da govori nepoznatim osobama i nepoznatom auditorijumu govori jasno i glasno, svaki glas (da) se razaznaje. Čak i slovo “r”. Tako su, prilikom jedne naše posete zoološkom vrtu, i životinje i drugi posetioci mogli da čuju da “mami ide kRv na piši” i da “kRvaRi danima”. Sirota žena. Ček, pa to sam ja! Zemlja se nije otvorila uprkos mojoj velikoj želji. Nije se otvorila ni onda kada je onoj “velikoj teti ispalo dupe na stomaku” u Maxi-ju. Gospođo, ako čitate i prepoznate se, iskoristila bih priliku da vam se još jednom izvinim, ne zna dete šta priča.

Što bi Francuzi rekli Quelle blamaž.

“Vidi šta sam kupila!” – pokazala mi je oduševljeno ukradeni milka vafel slatkiš na izlasku iz radnje. Srećo moja, nisi kupila, to što si uzela se zove krađa, idemo sad to da vratimo. Naučena lekcija da sve što se uzme u prodavnici treba i da se plati se svakodnevno ponavlja time što mene podseća da sve što uzmem moram da platim. Glasno i jasno. Da svi čuju, da se zna ko koga ovde uči.

Na blamažu i pokvarenoj ploči ostaje ova priča. Samo hrabro, kažem sebi. Moraš da razmisliš pre nego što kažeš nešto, da ne povrediš nekoga, kažem njoj. Ne mora sve na sav glas da se kaže, kažem opet njoj. Nešto možemo da zadržimo i za sebe, kažem opet njoj. Ona gleda, klima glavom, kaže razumem, da bi zatim komšinici kao odgovor na pitanje “šta radiš?” poslužila poslasticu: “mama mi ne da da pričam!” Komšinici bi neprijatno.

Do sledećeg blama, saosećam se sa svim roditeljima, klimam glavom u znak podrške. Samo hrabro, čak i kad hoće da kake na sred trotoara kao kuce. Jer kako može kuca, a oni ne?! I zapamtite, otvoriće i oni jednog dana Facebook. Tagovaće ih baba. Ili deda. Ili vi. Dovoljno.

 

 

Spavanje je precenjeno, a uzori potcenjeni.

Nedavno sam razgovarala sa jednom trudnicom. Ona sija onako kako samo trudnice mogu da sijaju. Ona je mlada, lepa buduća mama i  nosi devojčicu, kojoj ćemo vrlo brzo poželeti dobrodošlicu u ovaj ludi, divni svet. Kako to obično i biva, kada mame razgovaraju, razgovor se vodio oko bebe i roditeljstva. Mnogo kako, mnogo zašto pitanja, i jedna veoma zanimljiva konstatacija. Rekla mi je da je svoje dete već izmaštala, da se potpuno identifikovala sa njom i da već oseća koje će osobine imati i kakvog će karaktera biti njena devojčica. Oseća još veću povezanost sa malenim bićem kada dozvoli sebi da mašta njihov odnos. Vratila me unatrag par godina. To je lepo, tako sam maštala i ja. Trudnoću nosim u sećanju kao jedan od najsrećnijih perioda u životu. Zaista, veoma sam zahvalna za takav lagan i miran period. Imala sam tu sreću da sve bude onako kako treba, da budem bez tegoba i problema. Bila sam, prosto i jednostavno, srećna. Doduše, čim se dete rodilo, čim mi je stvarnost otvorila oči,  shvatila sam da moram da kažem zbogom svom detetu iz snova, i da prihvatim svoje stvarno dete. Ona je izgledala onako kako sam je zamišljala, ali moje dete iz snova je spavalo u svom krevetcu bez buđenja, mirno kao bubica. Oni koju kažu “spavao sam kao beba” bebu nemaju, niti znaju kako to beba (ne)spava (čast bebećim izuzecima). No, ovo nije tekst o spavanju, iako mi je to jedna od omiljenih tema.

Divna trudnica sagovornica mi je, u jednom trenutku, postavila neuobičajeno pitanje. Do sada me to niko nije pitao, a izrodila se čitava filozofija iz toga. Pitala me je šta mi je najteže palo u roditeljstvu do sada. Odgovor je izleteo iz mene – rad na sebi. Pogledala me je onim “o čemu ti pričaš, meni je rečeno da je nespavanje najtaže” pogledom. Na nespavanje se navikneš, shvatiš da je precenjeno, da možeš da funkcionišeš besprekorno na par sati sna i da sakriješ podočnjake kao profesionalac. Velikim naočarima za sunce. Ko to ima vremena za šminku?! To ti je taj “mama mode”, možeš sve samlevena od umora. Bez problema, sa osmehom na licu (možeš i da ga nacrtaš, ako ne možeš da ga razvučeš). Sve to dođe na svoje, a rad na sebi traje. I zahteva puno radno vreme.

Mnogo pre nego što beba ugleda svetlost dana, dok se još uvek krčka i brčka u stomaku, u glavama budućih roditelja odvija se film. Zamišljamo kako će naš život  izgledati sa bebom, kakve će osobine imati, šta će od koga naslediti. Želimo da nema tatine uši, a mamina stopala, da ima tatinu hrabrost, a maminu dobrotu, njen osmeh, a njegov smisao za humor. Kada dete dođe na svet, roditelji žele da daju sve od sebe i urade sve kako treba. Želimo da naše dete bude jako, nezavisno, uporno, pametno, ljubazno i spremno za život i sve ono što on nosi. Želimo sve, a ne osvrnemo se na sebe. Mi, ljudi, smo fascinantni. Možemo da gradimo kule, nebodere, da letimo u svemir, da izvajamo divne skulpture, da naslikamo najlepša umetnička dela, da napišemo najlepše reči, da ukrotimo i pripitomimo divlje životinje, a sebe ne. U stanju smo da stvaramo sve, a najteže nam pada da stvorimo sebe. Možemo da se izborimo sa bolestima i da im smislimo lek, a ne možemo da se izborimo sa sobom.

Kad postaneš roditelj, pred tobom je čitav novi svet radosti, nove ljubavi kakvu do sad nismo osetili i novih preprepaka na kakve do sad nismo naišli. Kako ćeš ih preskočiti zavisi od tebe. Na preskakanju uhvatiš svoje slabosti na izvol’te. U njihovoj surovoj i gruboj prirodi. Shvatiš da nisi strpljiv, shvatiš da nemaš takta onoliko koliko si mislio da imaš. Ja sam, posle rođenja deteta, sama sebi najteže pala. Ja, sa svim svojim nedostacima, nedorečenostima, nezadovoljstvima. Morala sam da se menjam, da udahnem i prionem žestoko, da postanem mnogo bolja ja, jer moje dete to zaslužuje. Deca sve osećaju, prepoznaju neiskrenost, otkriju neiskrene emocije, znaju gde škripi. Znaju sve ta malena, mirišljava bića i kao takvi imaju snagu da nas menjaju.

Zaboravljamo da sve zavisi od samosvesti. Kakva sam ličnost? Kako se ponašam? Kakav primer pružam svom detetu? Što bolje poznajemo sebe, što bolje razumemo svoje probleme, osećanja i želje, manje je verovatno da ćemo na naše najdraže preneti strepnje, strahove, anksioznost. Mala je verovatnoća da ćemo ih strpati u kalup. Dajemo život, štitimo život, poštujemo život i posmatramo ga kako raste i prolazi. Radimo ono što se slaže sa našim ubeđenjima, sa našom prirodom, ali je najbitnije da to radimo svesno, znajući da smo uzor.

 

Avanture Nećejeda

Uselio nam se Nećejed, neprijatelj svih roditelja. Opet. Posetio nas je pre mesec dana, pa se vratio odakle je došao, a onda se predomislio i rešio da mu je baš fino i komotno kod nas. Džabe sam se radovala. Svećejeda nisam stigla ni da zagrlim, ni da mu se zahvalim za divno dvogodišnje druženje i za ljubav prema hrani, a on ode. Ni okrenuo se nije. Nećejed je sa sobom doneo pun kofer novih sedih vlasi za mene i jelovnik koji sadrži tri, isključivo, tri jela. Krompir u svakom obliku, meso (samo tri i ni slučajno više zalogaja) i supu. I to ne bilo kakvu supu. “Kao bakinu” supu. Ako nije “kao bakina” jelo se ne upražnjava. Nećejed mi je sa ponosom, takođe, predstavio i novu disciplinu brige “osušiće mi se dete od nejela” i trčanje sa preponama sa tanjirom u ruci. Meni vežbanje ne treba. Živci i noge mi napregnuti ko’ strune.

Da mi neko objasni, kako, ali pobogu kako, može da izdrži ceo dan, (kao da je) na nitro pogonu, na četiri do osam zalogaja hrane po obroku? KAKO?! 

Kažu dete jede onoliko koliko mu treba. Zar je moguće da nije gladna?! Zar je moguće da joj hrana ne treba? Zar je moguće živeti na vazduhu? Ceo dan!

Dok je Svećejed bio tu, jelo se čim bi se oči otvorile ujutru. U roku od odmah bi rekla da je gladna, a hranu bi usisala sa tanjira, za stolom bi sedela kao dama. Divne, bezbrižne uspomene. Dođe mi da plačem. Sad ne može zalogaj da uzme bez prethodnog natezanja kako je mala, kako joj hrana ne treba, kako će jesti sutra, za pet dana ili deset godina. Ja bih se najradije teleportovala na pusto ostrvo gde bi tanjire, viljuške, kašike i šerpe mogla samo u glavi da stvaram. Kad pojede nešto to je momenat “a šta pije kafana?” Merak.

Pitam lepo Google šta mi je činiti? On mi lepo odgovori da sam sve pogrešno radila. SVE! Ne animirajte dete da bi jelo, kaže. Cvrc, radila sam to, animirala do besvesti i još se osetila uspešnom kad bi pojela koji zalogaj. Ne donosite igračke za sto gde se ruča, kaže. Kriva. I to sam radila, šta ću, potez očajnika. Jeli su i zeka, i krava, gospodin Krompirko, Luka lutka, Gertruda lutka, dinosaurus, meda, drugi meda. Svi su jeli. Ne nervirajte se, kaže. Važi, kako da se ne nerviram, kad neće dete da jede?! Obrok ne treba da traje duže od pola sata, kaže. Hmm, a 45 minuta?! Nemojte komentarisati to što dete ne želi da jede, kaže Google. Ja bih na lakat progovorila, izem ti sve?! Pogrešila sam i tu, govorila sam joj pre si lepo jela, šta se dešava, mora da se jede i tralalalisala do granice dosadnog. Ne dajte ništa između obroka da gricka, kaže. Dobiću keca i to keca minus iz roditeljstva. Naravno, i to sam radila, evo gricni malo hleba, evo malo voća, hajde samo gricni jednom. Nije da je probirljiva, nikad nije bila, sve do skora je jela bez problema. Za stolom se sedelo lepo i mirno, ustajalo se tek kad bi pojela sve. Kaže Google, budite strpljivi to je samo faza, dete će projesti. Budi ti strpljiv, znaš?! Lako tebi kad ne moraš da sediš sa Nećejedom licem u lice, tanjir uz tanjir i gledaš kako je tanjir iste količine i nakon pola sata od početka obroka.

Savet neki? Slično iskustvo? Neko? Bilo ko? 

Nekad davno, u onom drugom životu, preroditeljskom, i meni je Nećejed bio najbolji prijatelj. Sećam se limenog tanjira punog čorbice od koprive i moje sirote babe koja me juri po livadi da jedem. Neka mi se i vratilo. Sad i ja trčim, sa preponama doduše. I staklenim tanjirom sa tufnama, jer se samo iz njega jede.

– Smrdiš na kuvano, mama!

– Ma šta kažeš?! Pa kuvala sam ručak, bila pored šporeta.

– A pa ja ne jedem, neću jedem. Šta će mi ručak?

Ako si mi rekla. Hvala ti za obaveštenje. Stvarno, ne znam ni što kuvam. Pustiću te da sediš gladna, pa ćeš jesti. Eh, kad bih mogla. Već vidim u najavi kako joj između obroka, koje nije pojela, nutkam šta stignem. Mislim, onesvestiće se od nejela. To je jedna od onih “ne do’ ti Bog šta ti roditelj pomisli” stvari. Dok ne projede, odoh ja da visim sa plafona, da mi malo krv siđe u glavu, možda i smislim neku novu strategiju.