dete – TashOnLash

Lekcija: “Da li želiš da mi povrediš osećanja?”

By tashonlash on Wednesday, May 18, 2016

Taman kad pomisliš da si završio sa bivšim kandidatom bračne zajednice, taman kad pomisliš da si dao sve što si mogao, i krvnu sliku, i izvod iz banke za proteklih šest meseci, i izveštaj od neurologa i papanikolau test, taman ti fali još nešto. Spoljni svet defiluje oko vas, dešavaju se životi, a vaš se upleo poput hobotnice u ventilatoru, jer opet neko ne zna da razgovara. Taman kad se sve smirilo. Da slučajno normalan tok življenja ne dobije upalu mišića od normalnosti.

Kad sam se razvela, cilj mi je bio da budem srećna i zadovoljna. Zatim sam oborila rekorde rudara, i njihovih pijuka, kada sam shvatila da moj cilj predstavlja put eksperimentalnih zahvata i kopanja međuljudskih odnosa. Komunikacione ofanzive i defanzive, odigravale su se na različitim jezicima naroda i narodnosti, uz strateško dovijanje. Većinu vremena vladala je anarhija. Jedan kandidat se odlikovao hrabrim odlukama da kukavički vrši sprint u nepoznatom pravcu, gde ne stanuju naši razgovori i situacije. Mislim se, i ja bih, al’ kud ću?! Uz dužno poštovanje tuđih izbora, ali zarad sebe i izbegavanja banja psihijatrijske orijentacije, morala sam da se dohvatim na prepad otpornih verbalnih alata, kojima bih udarila Pepeljuga zahvat marljivosti.

Daklem, da ubrzam galop teksta koji je posledica ove lekcije, time ujedno i njen diskretni nastavak, ne tako diskretnih događaja. Kada se rasplamsa rasprava, valja je smiriti. Politi usijane glave jednom kofom ledene vode. Bez obzira na to što te glave samo žele da su u pravu, a ne u miru. Ne znam za vas, ali slobodne discipline svađanja meni dođu kao naporan trening. A da vežbam, ne volim. Znojim se, srce mi tahikardično štuca, grlo bude suvo, svaka koščica u telu me boli. Blago zmijama… Kasnije se osećam kao izbljuvak. Ne možem.

Inače, teško pratim ljude nakon prvog verbalnog napada. Ono, smrači mi se. A kad naiđu pridevi i glagolski oblici kojima mesto upražnjavanja nije na suvom, tu već moram da povlačim ručnu. Nisam imuna na nepristojnost i vulgarnost. Skeniram lokaciju otisaka prstiju za svaki slučaj. Ne bi li nam zatrebao sudski veštak. Uto, eto ti rešenja u obliku pitanja: „Da li želiš da mi povrediš osećanja?“ i njemu posledične zbunjene reakcije, kao kofa ‘ladne vode za usijanu glavu, „Ko? Ja? Šta? Ovaj, mislim, ne.“ Kako ko, pa ti naravno! Ko bi drugi mogao da bude? Tajni red Masona? Nindža Kornjače? Obaveštajna služba? Vatrogasci? Ti, naravno ti, da li ti želiš da mi povrediš osećanja i uskratiš nam svaku mogućnost konverzacije bez dvocifrenih decibela.

Kandidat bivše bračne zajednice se tada polako povlači, zamuckujući inteligencijom klepetanja morske školjke – ne, ne, ne, ma pusti, ja to tako ponekad, ništa lično, znaš me. Klepet, klepet. Da, znam te, radije bih da je drugačije, ali sam sama birala. Klepet, klepećem i ja. Ovde nam fali filter starih italijanskih filmova, za doprinos dramatičnosti, jer je nema dovoljno. Kič.

Epilog.

S pozivanjem na „Hvala ti što si to podelio sa mnom“ ruku pod ruku, zlu ne trebalo, dolazi pitanje „Da li želiš da mi povrediš osećanja?“ To bi trebalo da stoji na posteru od brakorazvodne presude, da imamo kao prvu, psihijatrijsku pomoć. Za izbegavanje banja i šljapkanje vodom koja leči moždane poremećaje. Zvuči jednostavno i banalno, ali kako to obično biva, u životu su sve komplikovane stvari jednostvane. Shodno pravilniku tajnog udruženja nas bivših, pribranost, uljudnost i poštovanje se moraju izgraditi. Opet. Od bežanja nema vajde. Stigne te sve, još dobiješ i kaznu za pogrešno parkiranje.

„Da li želiš da mi povrediš osećanja?“ je pitanje koje dovodi do iluminacije nezapamćenih razmera. Razgoliti nameru našeg sagovornika. Nije poenta da mu bude neprijatno, iako to sasvim sigurno jeste, već je poenta – smiraj živaca, glave i osećanja. Ego tu vodi glavnu reč, jer ne dozvoljava da bude diran i oštećen, pa se da u frontalni napad. Čini se kao da je to nešto na šta (normalan) čovek ne bi potrošio ni minute ni pogleda, jer je prosto ko’ pasulj. A radi kao švajcarski sat. Važno je biti u miru, a ne u pravu.

Rekoše davno, što će doprineti opravdanosti izjave, da je ponavljanje majka učenja. A ja sam jedna majka detetu za koje želim srećno, neopterećeno detinjstvo, te sam eksperimentalno ponavljala i utvrđivala gradivo. Zvuk kamena koji mi je pao sa srca, naterao je komšije u beg pred zemljotresnom opasnošću. Brige vertikale nas razvednih i raspuštenih, mogu malo da se nose na odmor.

Tash-Story

Zahvati na sinusu i otvorenom srcu

By tashonlash on Sunday, March 20, 2016

Ako ovako nastavim, počeću da vršim fotosintezu. Jedem kašice, dan četvrti. Sve to je posledica zubno-sinusne operacije. Lice mi se rastopilo i oteklo. Sasvim sigurno izgledam kao Pikasova voljena, razmazana na platnu. To na stranu, ispostaviće se da ova priča ima dva početka i jedan kraj.

Prvi početak se veže za jednu sredu, kada je impresivni zahvat odrađen. Sasvim neplanirano. Šta se mora, završava se operacijom. Junački sam podnela šok i bogato nagradila doktorku, koja sad može da ode na Mars, sagradi koloniju i izdržava praunuke. Vukući za sobom ono što je nekad bila desna strana mog lica, prepisano mi je mirovanje i odmor. Razumela sam, shvatila, ali od datih instrukcija mogla samo delimično da se pridržavam one pod nazivom „mirovanje“, u smislu „mira“. Duševnog. Psihičkog. Ostalo ne mogu da kontrolišem. Otok će morati da sarađuje, jer mi oduzima apsolutno sve verbalne sposobnosti. To mi mnogo teško pada.

Drugi početak počinje u četvrtak, a nastaviće se u petak, kada Hudini zakazuje, a onda sms-no otkazuje viđanje deteta. Razlog: ne oseća se dobro psihički. Kada u petak, u odvijanju drugog početka, budem obaveštena, sasvim neplanirano i neupitano, o Hudinijevem psihičkom žulju, koji je iznikao u četvrtak ujutru, poželeću da ga rastavim kao lego kockice, sve dok mi šljašteća bela svetlost, izazvana bolom koji se post-intervenciono nastanio u gornjoj vilici, ne izbledi.

Preko prvog početka, mogu i da preletim. Prilično je jasno da me je ostavio da se četvoronoške vučem po kući. Da se nasukavam po ležećim površinama i ispuštam neartikulisane zvuke, koji su pre samo par dana bili uobličeni u rečenice.

Taj četvrtak sam dočekala sa nadom da ću imati slobodono popodne da na mišiće i levu polovinu glave izguram posao koji me je čekao. Nadu mi je urnisao sms-buketić dinamita kojim se Hudini javlja. Nije mu dobro. Odlažemo za petak. Mnogo mu je žao, ali je psihički veoma loše. Ko sam ja da se sprdam sa nečijom psihičkom dobrobiti?! Izguram ti ja četvrtak na mišiće i levu polovinu lica, tako što se igram sa detetom čudovišta i Grozona. Verbalne sposobnosti zavezane u „mfgajshdkja hdsjhdksahff mfgbmp“ mi taman omogućavaju da verno odigram ulogu. Ne bih smela da jurim, ali ono što nije dobro za sinuse, sigurno je dobro za krvotok. Posao je ostao nedovršen. Kažem sebi, nema veze, sutra, punom parom. A sutra će, saznaću na teži način, doneti takvo iznenađenje koje će mojim obavezama i potrebama opet pokazati nepristojni prst.

Petak, logično, ide odmah za četvrtkom. Sve sam isplanirala. Odredila satnicu. Završavam sve na vreme. Od zvuka sms-a se štrecam i poskakujem ceo dan. Javlja se, kaže kasni. Bolje i to, nego da otkaže. Dete već cupka, raduje se tati. Cupkam i ja od gledanja na sat, jer se moj raspored polako raspoređuje onako kako ne želim. Ako ništa drugo, barem se razrada ove priče bliži.

Hudini je izveo spotik u stan, vidno potrešen. Suzne mu oči bile. Ozbiljna sam. I evo, peče me savest, što mi dođe komično, kad se čovek, dvometraš zatetura od nivoa vode u očima. Kaže neće ići napolje, ostaće u stanu da se igraju. Ne može on, nije mu do šetnje. Što se mene ticalo tada, mogli su da rade šta hoće. Meni je namigivao nagomilani posao sa radnog stola. Iscrpelo lice i sinus ću odmarati nekad. Šmugnula sam na rad.

Bila sam negde na pola čukanja po tastaturi, kad me je poremetila tišina. Prišunjam se, šta ću, progvirim u sobu. Hudini sa telefonom u ruci, obavlja bilateralne pregovore sms-om. Izgleda da sudbina sveta leži u njegovim rukama. Teško nama. Zvuk sms poruka odzvanja u pravilnom razmaku, taman da izludi. Da sam mogla iole da pomeram lice, oči bi mi iskočile iz oko-držača. Idilu koju sam zatekla, morala sam da prekinem s onim što je nekad zvučalo kao govor. Upitala sam „Msfhjdjfgs ljkdasdjalks?“, da bih dobila vodeni odgovor. Zaplakao se čovek i odjurio u kupatilo. Narednu večnost smo mogle da provedemo meditirajući ispred kupatila. Pomišljala sam da izvršim noga u vrata prepad i naredim akciju „priberi se ne bilo ti zapoveđeno!“ Znam čoveka, neću, prepašće se. Dok se meni telesna temperatura dizala i dostizala grozničave temperature magme, Hudini se spremao za beg. Jer, on nije mogao psihički da izdrži to što ga je mučilo.

Po sredi tog petka, nakon u nepovrat izgubljenog vremena za mene, saznala sam da je raskinuo sa devojkom. To je gore od (muške) prehlade. Ja sam, inače, spremna na sve životne neuslove i scenarije, ali da me ometa nešto što ne bi trebalo da me se tiče uopšte, nisam spremna.

Kako je on bio na samoj ivici opstanka, spakovala sam mu rolnu toalet papira da mu se nađe i poslala ga da se (hrabro) nosi sa svojim problemom, koji je uporno pokušavao da mi prepriča sve sa tematikom ko, kome, zašto, uh, ah, i ona njemu, i on njoj. Nagomilani posao sa radnog stola je namigivao, dete vuklo za rukav, a lice upiralo u kičmu. I meni se plakalo.

Postoji mnogo načina da žena sebi zakomplikuje život, a jedan od njih, pored operacionih intervencija koje ograničavaju komunikaciju, je bivši muž koji se zlopati sa raskidom i istog te ne poštedi. Još gorke suze roni i guta pred detetom našim. To neće da može. Oči mi sarme u neverici, a posao na jedvite jade, uz temperaturu, završen.

Tash-Story

Praznična (hiber)nacija

By tashonlash on Monday, January 11, 2016

Vrlo je moguće da je do mene i da previše romantičarskog ustrojstva za rezultat ima prazničnu ucveljenost. Kada nastupe praznici i „koka-kola“ momenti nasmejanih lica okupljenih za bogatom trpezom, uz prilog velikog prozora koji otkriva noćnu, pršteću belu stazu i jezdećeg Deda Mraza, praćenog izduvnim paperjastim snegom, meni se grlo lepo skupi u knedlu. Protok vazduha se svede na održavanje u životu. Praznici su mi postali naročito teški, neugodno sleću na grudi i najradije bih u hibernaciju na određeno vreme. No, svaki put rešim da navučem kukavičke pernate gaćke i proletim kroz praznike, kao da su mi svi na broju.

Naiđem na neki članak o razvedenoj porodici, gde su roditelji rešili da zajedno proslave praznike sa decom. Svi skupa, na jednom mestu, za istim stolom. Nisam mogla da se nateram da ga pročitam u celosti, jer sam svesna da taj nivo razvedene nirvane još uvek ne mogu ni da primirišem. Još uvek ne umem lepo da se pozdravim sa njim, prijateljski, cmok u obaz, a zamisli da slavimo zajedno, pa da se trostruko izljubimo, ravno je čudnom čudu. Svaki korak našeg odnosa predano sam vežbala silnim meditacijama, otupljivanjem emocija i timarenjem duše, kako ne bi galopirajući otišla u ludačku košulju. Prilično me dotukla trunka saznanja da postoji „razvedeni zajednički praznik“. Žao mi je što ja ne mogu, iako znam da bi dete volelo. Osećanje koje stoji iza razloga „zašto“ ne bih znala da definišem. Nisam ljuta, nisam povređena, pre bih rekla da mi je neprijatno, veštačko i usiljeno. Tako sam sve praznične, porodične trenutke, rođendane i Nove Godine odsanjane skakućući po nebeskoj vatici, praskačući oblačke, gurnula od sebe, da mi ne bude previše teško. A te slike, nepozvane, okače se na trepavice i koliko god se trudila da ih otresem ne daju se. Imaju slani ukus zagorele čokolade. Znaš da bi trebalo tu negde da bude slatko, a ono se sve zalepilo i otužilo. Zaključak koji sledi jeste da nisam dovoljno trenirala naš odnos. Treba da zavijem šake u zavoje, balsamujem ono što sam do sada postigla i nastavim da gradim piramidu. Na šta će to da liči, pojma nemam.

Nove Godine, Božići i rođendani su izmišljeni za decu. Večernje iščekivanje i cupkanje oko jelke, tremaroško prevrtanje po krevetu noć pred rođendanski dan. Kako nižeš godine, uzbuđenje polako vetri i ostaje ti samo da na lepe želje kažeš „hvala lepo“. Roditeljski, brižno, na tebi je da detetu upriličiš, okitiš i pokažeš svetlucavu radost tradicije, praznika i slavlja. Prekrasno mi je to i volim, sve dok mi se iz nekog kuta duše ne prišunja činjenično i brojčano stanje naše porodice. Osećam se kao da smo nacija za sebe, prognane na neko pusto ostrvo da pogledom u nebo ganjamo zvezde za bolje snove i lepše želje. Intimna proslava za dvoje, nije baš scenario koji sam zamišljala za nas dve. Volim porodičnu graju, ciku i vrisku, eho porodičnih dogodovština. Vidim vijanje po stanu, jurcanje vozića uz kikot i letenje pod plafon, a onda balončići sapunice puknu i prospu se po dlanovima. Galopirajući moždanim vijugama, maštanja me žestoko propuste kroz šake. Aperkat, kroše, direkt, nokaut i gotovo. Čim nastupi nova sezona praznika i rođendana, sledi repriza. Aperkat, kroše, direkt, nokaut, ne stignem ni da zaštitim lice, a već sam pretumbana. Bojazan da moje dete ne pamti praznike i rođendane po lepom, drži me u pripravnosti, zapete kičme za „tri, čet’ri, sad – slavlje“. Zato sam ove godine za praznike, brže bolje, kao gušter koji juri u pukotinu stene, šmugnula u porodične skute babe i dede. Da njima na teretu, ne mislim mnogo o brojčanom stanju.

Uz stalnu napetost da sve bude potaman, baš onako kako dolikuje, a meni u kukavički prilog, praznici i rođendani nam se nanizali kao perlice, jedan za drugim. Kad je bal, neka ih je što više. Taman da mi ne spadnu kukavičke gaćke, dok vežbam za godine sačekuše. Obaška me bude blam jer sam veliki sanjar. I povazdan mi se to obijalo o glavu. A ja, opet, tvrdoglavo ne odustajem da sanjam. Krive su bajke, svih trista šezdest i pet bajki. Za svaku razmazanu, šmrcajuću noć pod pokrivačem.

Tash-Story

Zima, zima, e pa šta (ni)je!?

By tashonlash on Tuesday, December 22, 2015

Ne priznajem ovo vreme koje bi htelo da je zima. Ne verujem da će uskoro Nova Godina. Negde su se dani zbunili, dok su „iks-oks“ ganjali svoja brojčana mesta u kalendaru. Sunce već danima histerično udara na prozor i pravi zrakaste barke, kako bi prašina mogla što lakše da zaplovi. I da me iznervira. Što se mene tiče, proleće je.

Volim zimu. Volim sneg. Ja sam (kao) mali medved. A istinu govoreći, pod dlan, u poverenju, usana iskrivljenih tek toliko da se razume šta se kroz njih cedi, ozbiljno počinjem da pariram jednom domaćem medvedu. Što bi moja baba rekla „to bi samo jelo“. „To“ u obliku „ja“. Nego ‘de sam ono stala…

Podilaze me žmarci od zadovoljstva na sam pomen pahulja, a ekstaza od vidljivog belog ćebenceta. Volim i obožavam sneg što škripi i zatrpava, gust i tih. Onaj plišani što pada pod uglom i tiho cakli, sve dok nas ne umota do zuba. Volim hladan mraz koji koči prste, a lice boji u Rudolfa crvenog nosa. Volim blješteće, zasljepljujuće belo svetlucanje snega. Volim upadanje u sneg. Volim pravljenje razrokog, skoro pa šlogiranog izgleda, Sneška Belića, golim rukama, jer su se od mraza i rukavice stisle i odustale od svoje funkcije. Volim zaletanje u prtinu kad se raširenih ruku baciš kao daska u sneg. Volim sitno, sitno koračanje koje probija kroz sneg praveći lutajući puteljak. Volim snegom obučen put pa da u njemu čizmom iscrtaš srce.

Sneg je sladoled koji pada “na froncle”.

Eh, kakvih je snegova bilo kad sam bila mala. To su bili snegovi polarnih dimenzija. Verovatno nisu bili toliki, ali kad si mali svaki sneg je veliki sneg, pa kao takav zapečati sećanje. Tu negde, malo pre Nove Godine, uvek bi pao sneg. Dok se išlo u osnovnu školu, prvi debeli sneg je zvanično otvarao sezonu „valjanja“ drugara u sneg i grudvanja preko „terasica“. „Terasice“ su oni spomeni đačkih dana poznati samo onima koji datu školu pohađaju. U ovom slučaju, to su, zapravo, prave betonske terase. Na jedvite jade izbrojah ih četiri u sećanju. Ili možda tri. Dakle, tri ili četiri povezane terase, svaka sa izlazom na veliko školsko dvorište. Prizemne učionice sa izlazom na terasu, ali su ta vrata bila oduvek zaključana, a o njihovom zaključanom postanku se legende ispredale.

Danas, kad sećanjima zaštrapam kroz snežne staze, uvek dođem do terasica i nas malih đaka kod učiteljice na času. Dok sneg nemilice pada, i nestaje u prozoru zamagljenom našim dahom na petominutnom školskom odmoru, nestrpljenje da budemo pušteni napolje drmusa celo telo kroz cupkanje kratkih nogu u naizgled prevelikim čizmama. Svaki torzo u razredu upakovan u dva džempera i bezbroj potkošulji čeka zvono kao uvod za bezglavi trk niz hodnik. More tek-tek zakopčanih (marke buvljak) „Monterica“ poplavilo bi školsko dvorište, a šalovi se kao zastavice kovitlali oko crvenih vratova. Ne znam koliko o meni govori činjenica, da se kao da je juče bilo, živo sećam zaleđenog slinca druga kojeg imenovati neću. Većinu nas je taj slinac užasavao, jer smo naše uredno brisali o rukave. Za razliku od nas, naš odeljenski drugar ga je posmatrao kao svojevrsnu zimsku čaroliju, musavo zapečenu na licu. Ona je bila deo zime, koliko i njega samog. U stvari, velika je verovatnoća da ga nije ni primećivao. Nikad ga nije brisao. Povremeno bi se obliznuo, proveravajući da li je i dalje tu.

Kasnije smo, mokrih prstiju i noseva, trupkali čizmicama otresajući sneg sa sebe, da bi se vratili u učionicu. Tamo nas je umesto čaja, čekao naredni čas. A ti gledaš čežnjivo kroz prozor i čekaš naredno valjanje u snegu.

Kad sneg dobije morski plavkasti odsjaj, a grad umukne to je zimska magija. Tišina postane (de)bela i gluva. Mene preplavi mir. To je čarobno. Sad sneg postaje čarobniji, od kad imam malenog partnera sa kojim mogu da izvodim kerefeke u snegu do mile volje. Ali, snega nema.

Da li ovo vreme zna da sad Deda Mraz ne može da sleti u sankama? Da li ovo vreme zna da je vakcina protiv praznične groznice? Ni dva hangara kineskih ukrasa, ni sve kineske jelke Beograda, rascvetanih ili podšišanih grana, ni sve srmice za “samo 50 dinala, oće kupi?“ ne mogu da mi unesu prazničnu pometnju. Ni jelku nisam okitila. Nisam ni jedan dekorativni, novogodišnji momenat upriličila. Doduše, ova zima, koja se tim imenom ne sme zvati, ne sprečava decu da pišu Deda Mrazu beskonačne liste želja. Deca se ponašaju u skladu sa kalendarom, uz labavo i slobodno definisanje pojma „dobar“ u rečenici „Dragi Deda Mraze, ove godine sam bio/la baš dobra.“ Nestašno i potpuno otvoreno za nove mogućnosti razbijanja svoje glave, na listi novogodišnjih želja pored rolera i daske za kičmeni lom marke skejtbord, moje dete bi slobodno moglo da dopiše i sledeće stavke, koje ja kao majka odnosno „šaptač deteta svog“ osećam:

Dragi Deda Mraze,

pored poklona koje ću dobiti od mame, tate, babe, dede, druge babe i dede, treće babe i dede, i ostalih bližih i daljih koji daruju, želela bih još i:

Da mi u toku sledeće godine mama čita misli i da uvek zna šta želim. Ne želim da trošim dragoceno vreme za igru na objašnjenja.
Ovu igračku koje ima ovo drugo dete. Imaj na umu da mene zaista nije briga za tu igračku, ja samo želim to nešto, zato što je tuđe. Čim ono završi sa igranjem, ja je više neću želeti, tako da Deda Mraze, da li možeš da učiniš da istovremeno imam i nemam tu igračku?!
Da mi je rođendan svakog dana.
Da pišem po zidu. Flomasterima.
Da se ne češljam.
Da ne spavam.
Da ne jedem.
Da mama zna odgovor na svako moguće i nemoguće pitanje koje imam za pitati. Moja žeđ za novim znanjima mora biti stalno zadovoljena.
Da se cipele obuju same.
Da ne zaboravim, moja mama traži sneg. Mnogo snega.

Hvala ti Deda Mraze, ako iko može da mi ispuni ove želje, znam da si to ti. Srećna Nova Godina i prenesi irvasima da i dalje ne mogu da verujem da životinja može da ima tolike rogove i da leti bez krila.

Praktični saveti Razvod

Kako razgovarati sa detetom o odsutnom roditelju u 5 koraka.

By tashonlash on Monday, October 26, 2015

Čest je slučaj da nakon razvoda, jedan od roditelja zanemari svoje dužnosti prema detetu, prepuštajući drugom roditelju kompletnu brigu o njemu od emotivne preko vaspitne do finansijske. Nećemo se baviti odgovorom na pitanje “zašto se to dešava i koji su razlozi za takvu odluku”, jer oni variraju od životnih situacija. Samovoljna odluka jednog roditelja da ne učestvuje u odrastanju i vaspitanju svog deteta direktno krši kategorički imperativ roditeljstva koji glasi “najbolji interes deteta”. Ne postoji opravdanje za zanemarivanje roditeljske dužnosti, gde roditeljsko pravo potiče iz obaveze, što samo govori o značaju te funkcije. Ali, kada već do toga dođe, moramo da naučimo da plivamo u toj struji, sve vreme imajući u vidu najbolji interes naše dece.

Ne sporim, vremenom stvari i te kako mogu da se promene, ali dok se promena ne desi, vi koji ste sami morate da prihvatite situaciju takvu kakva jeste. Ja sam se dugo borila sa osećajem da svojoj kćerki moram da nadoknadim tatu, tako što ću joj biti i mama i tata. To me je dodatno iscrpljivalo i škodilo doslednosti kojoj sam težila, sve dok nisam shvatila da to jednostavno ne treba ni da pokušavam. Ja sam mama, dajem i daću sve od sebe da joj budem valjana, a kako bih to i bila u nepredviđenim okolnostima, moram da brinem o njoj i o sebi. Brojni, neuspeli pokušaji da bivšeg supruga navedem da učestvuje, naučili su me da ne mogu nikoga ni na šta da nateram, sve dok se oni sami ne odluče na promenu. Shvatila sam da moram da se oslobodim razmišljanja o pitanjima kako je moguće da mu ne nedostaje dete, kako može mirno da spava a da ne zna da li je ona dobro, da li je zdrava, da li ima sve što joj treba. To nisu brige o kojima treba da brinem, jer ono što je jedino važno i na čemu treba da budem zahvalna imam upravo pored sebe.

Sklona tome da od životnih problema ne stvaram patologiju, napravila sam plan i program koraka kojih sam se više nego religiozno pridržavala, kako bih rasutim osećanjima i životu dala strukturu, a svojoj kćerki obezbedila zdravu sredinu za odrastanje.

Iskreno odgovorite na sva detetova pitanja

Ne postoji univerzalan odgovor na pitanje “gde je mama/tata?” i “zašto ne viđam mamu/tatu?”. Pitanja će se svako malo ponavljati i zavisno od uzrasta deteta menjati oblik, iako će suštinski ostati ista. Doduše, ono što mora biti zajedničko svim odgovorima, koje ćete dati vašem detetu, jeste da oni moraju da budu istiniti. Jedan od najbitnijih faktora koji određuje način detetove borbe sa stresom u periodu razvoda jeste vaša osetljivost za njegove potrebe. Ne zaboravite da osluškujete dete. Ne pokušavajte da ga držite po strani, pretpostavljajući da time činite sve što je u vašoj moći kako bi ga zaštitili. Izolovanje deteta od onoga što se dešava u porodici je nemoguće te je neophodno da razgovarate sa njim i neprestano objašnjavate razloge promene koja se desila. U suprotnom će dete interpretirati situaciju na svoj način, a ona će neretko biti pogrešna i pogubna po dete, jer će videti sebe kao odgovornog krivca. To je prvi korak ka narušem samopouzdanju deteta, a samopouzdanje je jedan od najvećih poklona koji roditelj pored svoje ljubavi može detetu da daruje. Bez obzira na uzrast deteta, stalan iskren i otvoren razgovor sa njim će mu pomoći da lakše prihvati promene. Nemojte misliti da ćete ga spasiti stresa ukoliko izbegavate da iskreno predstavite vašu porodičnu situaciju. Time ste rešili problem danas, ali će on sačekati dete kasnije. Ukoliko govorite detetu “mama/tata nije tu, otputovao je, radi” budite nadu i očekivanje za njihov povratak. Što možda neće biti tako, a i sami znate da je lažna nada medveđa usluga. Slobodno im objasnite da neki ljudi prosto nisu spremeni da budu roditelji, jer je to veoma važan i odgovoran posao. Objasnite im da se neki ljudi nađu u problemima, koje ne umeju da reše te se povlače i izbegavaju kontakt. Morate detetu staviti do znanja da ono ni na koji način nije krivo. Deci je potrebno podsećanje na to da ih volite, te se postarajte da im to otvoreno i stalno govorite. Iako drugi roditelj nije tu, recite im da ih voli i da misli na njih. Uvek imajte na umu da ste sa detetom, ne sa bivšim partnerom te ne dozvolite lošim osećanjima da prevagnu. Budite oslonac i imajte razumevanja. Budite spremni da odgovorite na sva moguća pitanja koje dete može da vam postavi. Budite spremni na to da će se pitanja ponavljati. Ohrabrite dete da slobodno pita šta god ga zanima i da slobodno iskaže svoje strahove, sumnje i brige. Recite mu da postoje različite porodice i da vaša, jednoroditeljska, nije ništa manje vredna od drugih porodica. Sasvim je u redu biti drugačiji, važno je da smo zdravi, srećni i zajedno.

Promenite fokus sa odsustva drugog roditelja na ono što je dobro oko vas

Ne dozvolite da vam dani prolaze tako što ćete smišljati strategije kako ćete navesti drugog roditelja da se javi, šta ćete reći, šta ćete uraditi. Takođe, nemojte da oplakujete situaciju u kojoj se vaša porodica našla. Zdrava, prava, vesela deca su upravo tačka vašeg fokusa koja zaslužuje najveću pažnju. Mi smo skloni sitničarenju, i kada nam je 9 od 10 stvari valjano, mi ćemo se uvek zadržati na onoj jednoj koja škripi i raščlanjivati je u nedogled. Vaša porodica je, silom prilika, drugačija od ostalih, što je ne čini manje porodicom od ostalih. Vi ste majka/otac i to je jedan veliki dar koji neprestano daruje natrag. Vaša deca uče od vas, čak i kada mislite da vas ne gledaju. Vaš pozitivan stav kada se nalazite u problemu će ih naučiti zdravom ophođenju u teškoj situaciji. Promene se ne dešavaju preko noći, ali njihova neprestana primena će uroditi plodom nakon nekog perioda.

Podelite lepe uspomene sa detetom

Bilo bi veoma lepo da sa detetom podelite lepe uspomene koje vas vežu za bivšeg partnera. Ukoliko je vaše dete još uvek malo, one će mu pomoći da izgradi svoj utisak o tome kakva je mama ili kakav je tata kao osoba. To će im kasnije i koristiti u odrastanju. Možete, recimo, napraviti spisak lepih sećanja koje želite da podelite sa detetom. Zapamtite, neka sve te uspomene sadrže lepe priče, neka budu ispunjene ljubavlju. Nemojte dozvoliti sebi da vas loša osećanja obuzmu, neka uspomene budu čiste i pozitivne, jer će kao takve biti od velike koristi vašem detetu.

Obezbedite detetu druge muške/ženske uzore

Činjenica je da svom detetu ne možete da zamenite mamu/tatu, ali možete da mu obezbedite uzore u vidu majčinskih ili očinskih figura. To mogu da budu članovi vaše porodice, ujaci, stričevi, deke ili bake. Takođe, vaši bliski prijatelji mogu da budu sjajan oslonac vašoj deci. Važno je da vašu decu okružite pozitivnim ljudima, što će za rezultat imati pozitivan uticaj na njih. Vesela, razdragana sredina ispunjena lepim muško-ženskim odnosima, vama i vašoj deci, može samo da prija. Takođe, to je i odlična mreža podrške, koja je od velike važnosti u svakom izazovnom periodu života.

Ne plašite se (budućnosti)

Strah je korisna emocija, koja, jednom kada naučimo kako da upravljamo njome, može da koristi kao pokretačka energija. “Plašim se, ali nastavljam dalje” je sjajna rečenica koja nas podseća na sopstvenu snagu. Isto kao što dete mora da padne da bi naučilo kako da prestane da pada, tako i mi suočeni sa situacijom u kojoj smo sami sa detetom, moramo da naučimo da živimo sami bez straha. Jeste odgovornost velika, što i samo odrastanje i vaspitanje dece čini težim, ali nagrada je utoliko veća. Ako smo bili iskreni sa decom, ako su ona uvek znala šta mogu da očekuju od nas, ako smo im postavili granice i održali strukturu, nema straha. Neće biti pitanja na koja niste odgovorili, neće biti osude, neće biti prostora za bol. Takođe, nemojte da strahujete od reakcije okoline ili prijatelja na činjenicu da se vaš bivši partner ne javlja i da ga dete ne viđa. Prijatelji će, nesigurni kako treba pravilno da reaguju iz straha da vas ne povrede, izbegavati da govore o mamama/tatatama u vašem društvu i društvu vašeg deteta. Što je svakako nepotrebno i opterećuje. Razgovarate iskreno sa detetom i kod kuće, ono zna situaciju u vašem domu i neće ga povrediti priča o drugim mamama i tatatama, niti spominjanje njegovih.

Ne plašite se toga šta sutra donosi. Budite dosledni, iskreni i živite bez straha, imate na čemu da budete zahvalni.

Tash-Story

Svilene bube i pedeset nijansi armature.

By tashonlash on Monday, October 12, 2015

Zvalo me na mobilni. Nešto svileno, bubičasto, trapavog, tananog glasa. Treperilo na providnim krilcima. Fino neko momče. Svo potreseno. Došlo mi je da ga stavim u krilo, očešljam, vežem pertlu, da se isplačemo zajedno. Da mu skuvam supu. To, kojo me je zvalo, zvalo je u formi bivšeg muža-supruga. Setilo se.

Pa, gde si, stari prijatelju, ti do sad?!

Bilo bi lepo da mi se objasni, koje je stanje ludila na delu. U svom veku (bivše) žene-supruge, naslušala sam se i nagledala takvih bračnih bisera da bi me njihovo prepričavanje odvelo pravac na vezivanje košulje, rukavima otpozadi. Sve ja razumem. I ne volimo se više, i verbalno se napumpavamo, i upražnjava se disciplina “govori ono što ne misliš, misli ono što ne govoriš”. Ali, mi imamo dete zajedno. Zdravo, pravo, pametno, srećno, na loknice i plave metlica trepavice, divno dete.

Zaista, sve razumem, ali ovo nejavljanje. Krepam od nerazumevanja. Koje mere treba da preduzmem da sredimo to? Telefon imade(š). Samo treba da klikne(š). Noge imade(š), takođe. Samo treba da korakne(š). Sav opremljen, što fizički, što tehnološki, za komunikaciju, ali nikako ne imade(š) hrabrosti, čega već, ne znam.

Dobio, nesrećnik, mene za bivšu ženu-suprugu. Sve mu nogice zanemoćaju kad treba da se javi, te se ne javlja. Mnogo sam opasna. Imam džube na glavi, naoštrene očnjake i leden pogled zapakovan u metar i šumsku jagodu. Kad me vidiš da se sastraviš. Ali, sinak, nije to opravdanje za nejavljanje. Mada, ni dotični nije naivan. Nedostatak snage u nogicama nadoknađuje snagom ćutanja. Tišina transilvanijskih atributa. Onako, sablasno da vuče na stravu i neizvesnost. Sve filovano debelom maglom. Tišina je sumnjiva pojava. Čim ćuti, znači da nešto nije u redu. Promaju koju je tišina donela razvodom i obogaljenim mu Egom, iskoristio je da zbriše. Dok sam ja to shvatila, već je daleko odmakao mašući tananim, providnim krilcima.

Recimo da postoji takmičenje u disciplini “nemušta komunikacija i rendgenski prazni pogledi” ono bi pobedilo sigurno. Ono u formi bivšeg muža-supruga. Šiša Dalaj Lamu u nirvanskoj nezainteresovanosti. Gleda kroz tebe. Gleda, a ne vidi. Čuje, a ne sluša. Niti ga zanima. Telo je tu, a suština tamo daleko, prevazišla granice oblaka i svemira. Nema te inkvizicije koja bi iz njega slog izvukla. Ćuti ćutolog. Deficitaran mi sav moj trud da ga namolim da se javi. Ispade on kolateralna šteta, pored mene ovakve, sa terijerskim nagonima za isterivanjem pravde.

I tako, zvalo me u jutro, kad mi je pritisak rovario parket. U prvi mah mi bi zlo. Bojazan me od sebe same uhvatila. Rekoh, sad kad arlauknem, pa poslaću ga na lepo putovanje za koje se ne kupuje karta. Najradije bih pukla k’o petarda. Pustila narav poskoka da odposkakuće i da ga ćapi. Nego, neću, učila me majka nenasilnoj komunikaciji i lepom izražavanju, tako ću i da se ponašam.

Brojim do šest hiljada.

Crvrkućem po bontonu, prijatnim glasom šalterske službenice, koja se smeška, a opet strogo gleda. Korisnim ljubaznostima poput “Dobro jutro, kako si?” pretvaram mu tanani, nesigurni glas u muški, pa otplovismo put razgovora. Hajde da razgovaramo. U redu je. Dunem oblačić misaone prašine sa dana kada se rodilo naše dete. Kad se samo setim da smo zajedno, držeći se za ruke u porodilištu, doneli na svet plavu mustru, sve mi se osećanja upletu u DNK spiralu. Pred pučem sam. Tada mi se činilo da smo ljubav od stene odvaljena. Snažni kao zabrađeni, šifonjer-drvoseča, četkastih brkova i zasukanih rukava u crvenom, toplom karou. Doduše, njemu brada nesretno na pečate raste, a ja već odavno depiliram brke. Mućak. Selektivna amnezija mi navukla nepropusne zavese na oči, učinila da pređašnje naše deluje kao tuđe. Kai da nikad nije ni bilo. Musave mi naočare, ne vidim nas, dečače.

Da bi idila telefonskog razgovora, nas drugara iz Narodnog Fronta, bila idiličnija, počela je kiša. Dobuje, curi u ritmu izvinjenja. Trunčicu naporno, kao da te neko neprestano gurka prstom u rame. Život je mnogo drugačiji u radnji no u izlogu. Tako i roditeljstvo. Tako i brak. Tako i odnos bivših brakočinitelja.

Kraj ove priče bolje da ne tražim. Zato što ga ni nema. Lepo mi je kad pomislim da moji budući atrtritični, grbavi prsti ne žale ni za čim. Lepa mi je pomisao da funkcionišemo pod otežanim okolnostima. Lepa mi je pomisao da se ne pretvaraš u fatamorganu i Hudinija. Da te ne tražim po budžacima, nogom u vrata, jer ne znam gde da tražim. Lepa mi je misao da se mustra raduje vašem viđanju. Lepo mi je saznanje da te nije željna.

Uzdaću se u sokratovski princip “nisi znao bolje”, jer i ja sama gomilu puta nisam znala bolje. Iz roditeljskog razumevanja, prema tebi kao nečijem detetu zarad našeg deteta, udariću pedest prvu armaturu na živce. Zažmuriću na vreme koje je prošlo. Ono je, kako god sat da okreneš, relativno. Živi u rupama. Nijansirano u podočnjacima da te istera iz kuće. Ne zna ništa drugo nego da neuhvatljivo, peskovito curi kroz stručić peščanika.

Završili smo razgovor na note. Komplimentiram sebi da sam jedna veoma pristojna bivša žena-supruga. Komplimente primam u neisplaćenim alementacijama, ali da se ne zalećem. Čak smo ga povela na put sećanja, kad smo se držali za ruke i cveklasto-crvenkasto se caklili od zaljubljenosti. Divno sam ispričala, malo pridev ovde, malo atribut onde. Ispade nam veza upisana i sazdana k’o Versajska bašta i sve je divno na cvetiće.

Samo… Straši me nedoslednost kojoj je sklon. Nedoslednost i posledično tome implozija, kojoj sam ja sklona, kad sam na neizvesnom i nesigurnom tlu. Nuklearni fizičari i hemičari mogu da mi pozavide i ovom prilikom prijave na kućni seminar i demonstraciju. Teoretska fizika je, uistinu, mnogo bezbednija od posledica iste na delu.

Eto ti sad. Nivo vode mi se podiže. Davi mi trepavice, mahnite k’o nadstrešnice porasle, kaplje na sve strane.

Još ću i da se ubuđam.

Tash-Story

Operacija: razvedba.

By tashonlash on Sunday, September 27, 2015

Nakon završetka operacije zvane razvod, stasala sam za psiho-fizičku rehabilitaciju. Za odlazak na pusto ostrvo, da pasem travu, meditiram, ližem rane i morsku so sa sebe. Da ne razgovaram ni u prezentu, ni futuru, ni pluskvamperfektu, aorist da batalim, ne odgovaram na pitanja, tihujem i mirujem u blagostanju novopečenog razvedenog statusa. Džabe meni što sam stasala za rehabilitaciju, na istu me niko nije poslao, niti me se klanjao.

Sve je počelo mojom ingenioznom idejom da se udam. Tako to biva, svaki razvod počinje udajom, a završava se u sudnici, grubih razmera tri sa tri, sa sudijom, pomoćnikom i dva (nepoznata) svedoka. U mom slučaju, dve gospođe u poznim godinama. Jedna sa pletivom, druga sa zbirkom osmosmerki u rukama. Pasivno su svedočile, a aktivno bile okupirane rukotvorinama. Ideja o razvodu je, u našem domaćinstvu, na moje zaprepašćenje bila prihvaćena momentalno. Iskreno govoreći, očekivala sam makar pobunu, malo dramatičnosti, koju teoriju zavere, ali sve što sam dobila jeste bivšeg muža personalizovanog u lik i delo Hudinija. Nestade čovek.

Tom prilikom je prećutno izvršena podela obaveza. Na ravne časti, sve je pripalo meni. Pun aranžman, sve uključeno, i pakovanje, i selidba i plaćanje zaostalih računa. I papirologija za razvod. Blagiš meni. Sreća i radost sporazumnog razvoda braka, u kom nije stečena materijalna imovina, sem gubitka materijalne težine na četres’ kila žive vage jednog od supružnika, sadržana je u činjenici da papirologija nije preobimna i da se FT1P (u narodu poznat kao fenomen “fali ti jedan papir“) lako izbegava. Što ujedno ovakvu vrstu razvoda čini najjeftinijom. Ostali koštaju toliko da bankovni računi sudova otežaju u meri da budući praunučići radnika u pravosuđu, neće morati da rade do penzije. Predavanje papirologije službenici na šalteru, praćeno njenim ništa manje do grohotim smehom i usklikom “Kažem ja, sa prvim brakom treba brzo završiti!”, rasteglo me ko’ lastiš. Gospođo službenice, tajming vam je više nego odličan. Osećala sam se kao dronjavi pas ovčar, dok sam se četvoronoške vukla ka izlazu iz suda. Uprizorena kao prava buduća raspuštenica. To je neko posebno stanje očajničkog šoka, za koji bi trebalo izmisliti koferče sa hitnom psihijatrijskom pomoći. Duša pred samozapaljenje.

Po predavanju predloga za razvod braka, tu negde kad se zima preoblačila u proleće, sačekala me je selidba iz bračnog stana, gigantskih razmera. Nikad manji stan, nikad više stvari. Za mene, sa pomoćnikom u vidu bebećeg deteta, spakovati se i preseliti, bilo je jednako komplikovano lansiranju rakete. Kako bih izbegla lansiranje bilo čega i bilo koga u stratosferu, osmislila sam plan. Strateški plan je podrazumevao angažovanje motorizovanog dede-oca i jednog kamiončeta za koji komad nameštaja. Pomenuto kamionče je došlo uz dva majstora, koji su, saznaćemo kasnije, moleri, a ne selidbari. To je sve skupa 10 ruku. Skvrčeni u kamiočetu, kolenima do zuba, nisu se pretrgli da pomognu. Akcija “spakuj” protekla je neometano, zajedničkim snagama deteta i mene, pod dirigentskim vođstvom dede-oca koji je u dvočetvrtinskom taktu lupkao “trpaj gde stigneš, pola baci”. Kasnije je sve, istim intezitetom, potrpano u auto i kamionče i odvezeno u horizont bolje budućnosti, odnosno put našeg novog stana. Akcija “raspakuj” je, takođe, protekla mirno, sa akcentom na “pola baci”. Čistka par exellance. Meni svanulo. Bacili smo sve. U kontejner. Reka nije bila blizu.

U fabulu novog domaćinstva, gde smo se ušuškale i skućile, uskočilo je vreme, da posredno i neposredno diktira razvodnu situaciju, dok se ne pojavi plava koverta u kojoj leži poziv za glavnu raspravu. Vreme uobličeno u četiri kadra sa digitalnim odbrojavanjem dvadeset četiri sata, kao u istoimenoj seriji. Odbrojavanje. Četiri kadra, dvadeset četiri sata, komotno se smestili u jednu kalendarsku godinu. Plus koji dan preko. To je nešto više od 365 dana čekanja. U ovozemljaskom životu, bez kulisa Beketovog Godoa, to je dug period. Ne mogu samo da preskočim, okrenem stranicu i spasim se besciljnog i davljeničkog dijaloga.

U čekanju, emocije se smenjivale kao vitlanje hiperaktivne promaje, a godina vukla kao drogirani puž. Vremena na pretek, taman da se ponovo stvorim. Taman da se podignem na tanke, musave noge. Taman da očešljam krive drine na glavi. Onda iste ispravim. Taman da se očistim garava od svađa i prljavih reči. Tražila sam podršku. Tražila sam prijatelje da razgovaramo, a oni bi svi oko mene disali na škrge, trudili se da budu neprimetni i klimali glavama u znak empatije. Jer znaju da su bivše ili skoro-pa-bivše-žene poznate po naturpijanim očnjacima. Srećom, ne samo što su svi oko mene ostali čitavi, nego je srazmerno porastu prolećnih temperatura, porasla i moja psiho-fizička kondicija, pa sam sa konfekcijske nule prešla na dvojku. Nisam više bila vreća kostiju, upasana kaišićem, niti sam više razmišljala na nivou dizenterične amebe. Obrnuto srazmerno kalendarskoj godini provedenoj u čekanju, bio je sam čin razvoda braka kada je do njega došlo. U sudnici 121, mera tri sa tri za tričavih tri minuta. Čas posla. Uz zvuk pletiva, šaranja hemijske olovke i kastanjetsko škriputanje veštačkih vilica iz pozadine. I Hudini je bio tu. Čarobno. U znak zahvalnosti, japanski naklon prilikom napuštanja prostorije leđnim otvaranjem vrata. Dobro ih nisam izljubila sve redom. Napokon, i to smo završili.

Jeste da sam u nekoj etapi razvodnog puta poželela da pobegnem u nahereni kokošinjac moje babe, da se kokošije umudrim, dok oluja ne prođe. Ili da se popnem na drvo i ugnezdim. Jeste da sam se u nekoj etapi osećala, a vala, i izgledala kao ementaler. Ali, to su samo razvodne faze. Negde iz petnih žila sam osvežila smisao za tragikomediju, upakovala sve u dva čina: udadba i razvedba, rekla “Kraj, idemo dalje!”. Tačka. Nisam mnogo plakala, da mi se ne bi uhvatila plesan na lice. Samo sam jednom, onomad kad me uhobolja zavijala u perecu, u pokušaju da sipam par kapi leka, naglas, opsovala samački život. Inače sam navijala za sebe, da budem nasmejana, da uživam, da gledam dete, što bi rekli stari, i ne brinem. Jer kad sam nasmejana ja, nasmejano je i dete. A ima li šta važnije od toga? Jok.

Tash-Story

Dnevnik za moju mamu.

By tashonlash on Monday, September 21, 2015

Sećanja mi se, često, trapavo načičkaju, kao vodene boje, razmazane neukim potezima kista. Vikendi me večito nespremnu dočekaju da slikamo. A ja za likovno vaspitanje nikad nisam posebno marila, jer za isto talenta nemam. Tako mi slikanje nekad teško pada…

Listam radosnicu predano, spomenarski, izvezenu krasnopisom. Tu je pramen tamne frcokle, u malenoj koverti taman za na dlan. Moje detinjstvo ispričano kao oktobarsko rominjanje kiše, natenane, sa srozanim soknicama nisko do zglobova. Lepo mi srce zaštuca i preskače ritam, a oči skupe u tačke, kad naletim na sliku gde me drži za plišanu ruku, a crvene cipelice uz prilog belih klompi, spremaju se za trk. Topila se od miline zvuka prvih prašnjavih koraka. Par neprimetnih koraka za čovečanstvo, par neznatnih koraka za mene, a za nju par najdužih koraka ikad zakoračenih. Radosni bebeći usklici kotrljali se ulicom. Kao klikeri. Ona nasmejani devojčurak. Široko, sve do ušiju.

Mama i ja. Dobro, više ja sa naznakama majke.

Dok mi je obuvala te malene crvene cipele, u kojima sam isplela prve korake po makadamu ulice u kojoj sam odrasla, želela je da moji sitni, nestabilni koraci, postanu sigurni, promišljeni i važni. Dok sam teturavo trčkarala kroz dvorište kuće, uz odzvanjajuću ciku skakutavih loknica, trčkarala je za mnom, sve žmirkajući na jedno oko od straha da ću se saplesti i pasti. Na glavu. Jer tako deca padaju. Dok su se prve reči kotrljale kroz tek nazubljene desni, radovala se razgovorima koje ćemo voditi. Jer će njena beba biti pametna. Dok me je kupala u ružičastoj kadici, miris Kosilija se magleno širio kroz kuću, a ona rasla ko’ kvasac od ponosa, jer je rodila te krofnaste nogice i plave cakleće, mačije oči, koje će gledati samo lepo. Jer tako mora.

Dok okupana bebećim umorom, spavam pored nje na bračnom krevetu, ispisuje radosnicu i okreće stranice koje čekaju na mastilo mojih iskustava. Rođendani koje ću tek nanizati, prvi prijatelji, ljubimci, boginje, prvi razred, škola, sve miriše na netaknuto i sveže. Dok me usnulu posmatra, nesvesna vremena koje će njenu bebu dograbiti pod svoje, u njoj tinjaju slike devojke i žene kakvom ću postati, izrežirane slike života koji ću trošiti, sve kitnjasto ukrašene srculencima i osmejcima, jer tako mora. Jer njena beba zaslužuje najbolje.

Ščepalo vreme godine na prevaru. Izmaglica ušuškala u sećanje sva kotrljanja na tepihu, strmoglava silaženja niz stepenice, suze, temperature, viruse, plivanja, padove, tinejdžerske boljke, slomljene igračke, slomljena srca, sve đuture. Sve se spakovalo u film, dok je oči pokrivene dlanovima, otkrila i viknula “Nema me!”. Sa svakom mojom boljkom želela je da budem zdrava. Sa suzama da nikad ne budem njanja. Da mi se u grlu nikad ne zaglavi tužna knedla. Jer ta knedla i nju davi. Čučnula bi i njoj moja tuga na grudi. Tu bi se nastanila, pustila korenje, sve dok se ono mojim glasnim smehom ne bi odseklo, pokupilo i otišlo. Čudni su dani. Ponekad odbiju poslušnost našim željama, nespretno uhvate život za ruku i vode ga malo levo, malo desno. Dani su tutnjali preko nas. Stiglo onda, jedno januarsko, hladno, snegom posuto popodne i šapunulo joj: “postala si baka, beba je postala majka”. Sreća najveća. Sreća nemerljiva poznatim jedinicama. Sreća onolika. Sreća sakrivena u mirisu, u falticama između bebećeg vrata i ramena.

Nekada davno, taman toliko davno da se lepo sećamo, htela je da me šćućuri u džep. Bilo je to subotnje popodne, kad mi se uz popodnevnu kafu, razmazale misli. Pa mi se stomak vezao u mašnu. Ne ukrasnu. Gledam ovu mustru moju, pa bih i ja nju u džep. Da je nikom ne dam. Znam, ne može, ali majka sam joj, može mi se, kao i svakoj majci, da kažem takvu otrcanu stvar. Na foru, imam pravo. Kako to obično biva, raštrkano subotnje popodne, otvara haotično napokovane kofere ne tako davnih zbivanja. Poput veša na štriku, okači mi se sav bagaž pred očima. I razvod, i bespomoćnost, i samoća, i milion pitanja, i obaveze, i kako ću ja to sama, kud sad od nule, i prihvatanje činjenice da smo nas dve zaista skroz same, jer je bitan faktor koji je učestvovao u pokušaju porodice, odlučio da bude nulti, nepostojeći faktor. Kolutam očima od nelagode, pa trpam sve nazad u kofer, sednem na njega da ga lakše zatvorim. Ćušnuću ga negde, svejedno mi je hoće li istruliti ili ostati čitav. Zapitam se, sve vođena majčinskom empatijom, kako li je njoj bilo. Njoj, mojoj mami, koja mi je oko imena srculenca šarala. Uhvatim se s otrcanošću, zaigramo, pa se zaboravim. Moji gabaritni problemi, koje sam trpala u kofer, a oni se kao baksuzi prelivali i borili sa mnom, bili su njena tiha patnja. Nije spavala, kao onomad kad su mi se zubile desni, znojilo čelo od temperature, a zapušeni nosak borio za vazduh. Njena, onomad, plišana ruka je pokušavala da pohvata konce i isplete nove samostalne korake, a ona je žmirkala od gromade straha i nadala se čudu. Nadala se da je sve “aprilililili”. A bio je samo april u Beogradu. Sve je mislima cupkala oko mene, nečujno, u belim klompama. Taj izvitopereni period, naša Hirošima, danima nam je odzvanjala u ušima. Nismo ogluvele. Umanjene za jedan faktor, jedan par muških ekstremiteta, koji su sami odlučili da ne ušetaju, pa ni povremeno, u naše živote, nismo ništa manje vredne. Trčkaramo nas dve, lepo nam je, a ona lako diše, pa opet crta srculenca. Puta dva. Za bebu i bebinu bebu.

Takve su te neke lenje subote, samo da se raspilaviš.

Tash-Bebe Tash-Story

Savest i ta na na na na na.

By tashonlash on Monday, September 14, 2015

Ima tih dana kada me roditeljska savest zapeče gore od trudničke gorušice. Razlozi za istu variraju i kreću se u rasponu od (naizgled) banalnih kao što je “danas nisam skuvala ručak za na kašiku” preko “nisam dovoljno dobra majka, veći deo dana sam provela radeći, dok se ona sama igrala” ili “gušim je, ne dam joj dovoljno prostora” ili “koliko puta mogu da zakolutam očima na milionito mamamama” do “moje dete je dete razvedenih roditelja, odrasta bez oca”. Tih dana se ja, lepo zapitam, jesam li ista ona od juče, kad me roditeljska savest nije pekla ni kad sam joj umesto voćne užine dala kinder čokoladicu, jer sam baš bila avanturistički raspoložena. I jesam li ja ista ona od onomad, kad sam joj ručak poslužila za radnim stolom i na pola monitora pustila Pepu, kako bih ugrabila dvadesetak minuta za ugovaranje posla i pritom se ni osvrnula nisam na savest. Ali, tih dana kada je roditeljska savest kamen spoticanja, kad krenem da se zlopatim s istom, lepo mi dođe da kao noj zabijem glavu u pesak. Onda me grize savest, jer me grize savest. To se dešava, uprkos upozorenju starijeg građanstva iz okoline da uživam sad, jer posle. Ne znam šta ide posle, rečenicu su tek tako usred rečenice i završili. Ali, ako nešto znači, značajno su me pogledali, što ukazuje na to da posle “posle” ide nešto mnogo strašno. Uz uvodnu špicu iz serije “Dosije X”, jezičkog i slovnog ekvivalenta ta na na na na na.

Mnogo savesti u zbiru, a rezultat negativan, tačnije jedan roditelj u minusu.

Nikad nije pravo vreme da se ukaže na nedostatak edukativnog sadržaja redova koje pišem, ali biće meni mnogo lakše ako vam kažem i upozorim vas da nemam recepturu za otklanjanje roditeljske griže savesti. Da se ne zalaufate u čitanju.

Nemam savet kako da suzbijete grižu savesti u par lakih koraka i deset meditacija. Tu smo, svi mi, roditelji, sami sa sobom. A mi koji smo samohrani (ispravljam se, samostalni vršitelji roditeljskog prava), smo nalik na stepske vukove. Mi smo, što bi se reklo, sami samciti u tom džumbusu. Istini za volju, biti sam, nije nužno loša odlika jednoroditeljske porodice, međutim ume da bude krajnje izazovna, jer dovodi do umora, usmaljenosti, stresa i kojekakvih sporednih efekata u vidu zaboravnosti, slabljenja koncetracije i tužnjikavog, nekog neprijatnog osećanja. Vazda sam nezadovoljna, jer ne mogu da postignem sve. A verujte mi, savest kad upeče samohranog, oprostite, samostalnog vršitelja roditeljskog prava, mnogo je strašno. Tako me to vazda iscrpi. Fizički, psihički, svakojako. Znate ono “od dva zla odaberi manje”? Ponekad sam, vala, toliko umorna da ne mogu da procenim gde mi je trup, a gde mi je glava, a kamoli da biram manje zlo. Budem toliko umorna, da mi je tišina preglasna, uši me bole, a slepoočnice pulsiraju od krčkanja preostalog mazohističkog adrenalina od svakodnevne trke-frke. I zbog toga me grize savest.

Mislim se, nećeš više. Postaću durasel zeka na mišiće ako treba, pa ću da budem nasmejana i raspoložena žena-majka koju roditeljska savest neće više hvatati za gušu. Neće mi više oči bockati sređeni tanjiri sa jelom koje mame interneta dekorišu, a njihova deca u slast pojedu i ne pokušavaju da izbegnu jelo koristeći retoričku malverzaciju u kojoj jaja neće biti pojedena, jer nisu plava kao kosa, a kosa nije žuta kao jaja. Neću više ni žmirnuti, ma, neću ni smejuljak zajedljivi ispustiti, na slike sređenih dečijih soba, gde su sve kockice u jednoj kutiji, lutke mirnim snom spavaju na krevetu, olovke u posudi za olovke, i sve igračke iz delova sklopljene u delove i nijedan deo ne fali. Neće mi više smetati lom i grom u kući, koji svedoči tome kakva sam (nikakva) domaćica. Neće mi smetati ni gomila neopeglanog veša. Odlučujem da više neću ni da trepnem na haos. Osećaću se bolje. Posao ostavljam za kasnije. Iskustvo me je naučilo da neće dobiti noge i pobeći. Prioriteti moraju da se znaju. Tako rešena, ranac na leđa, dete za ruku, trotinet međ zube i pravac park, gde su deca i drugi roditelji kao ja. Moji sapatnici, koji neće ni primetiti da izgledam kao da me je centrifuga žvakala i pročešljala. Taman da se ispričamo ko’ ljudi o tome koliko nas je danas, na skali od “nije me grizla savest” do “progrizla mi je đonove na patikama” grizla savest. Idemo!

Kad tamo, u parku… Ta na na na na na.

Sjajno! Pa, fantastično! Pustoš! Kako to da u gradu od dva miliona ljudi nema žive duše u parku?!

Ne lezi, savesti, jer je sad vreme da radiš.

Pitam se, gde su i šta ti drugi roditelji rade, a ja ne radim? Gde to grešim i kakve sam roditeljske aktivnosti zaboravila kad sam dovela dete u park?!

Negde u to vreme, griža savesti mi šapuće par opcija i time, moju roditeljsku nesigurnost kao posledicu samohranosti (dobro, ispravljam se, samostalnosti vršenja roditeljskog prava) i nemogućnosti mitoze, dovodi do stanja “vrh mi na dnu stoji”. Opcije su sledeće, štiklirajte vodeći se sopstvenom odgovornošću, grižom savesti i senzibilitetom. Drugi roditelji:

sede kod kuće i uče svoju decu da čitaju, pišu i broje, dok tvoje dete broji 1, 3, 5, 16, 25, 44, a tebe to ne tangira uopšte.
sede kod kuće i prave kolaže sa svojom decom. Kao na pintrest-u. I njihova deca ne lepe lepak u kosu.
su kod kuće, za šporetom, kuvaju ručak od svežih, organiskih namirnica koje su nikle u njihovoj bašti. Sve neprskano, s ljubavlju gajeno. A kod mene na simsu jedva bosiljak i nana uspevaju.
peglaju i kuća im se cakli.
su otišli na posao, a deca u vrtić. Kao sav normalan svet.

Ja biram neponuđenu, realističnu, nesigurnošću nezačinjenu i bezbednu opciju da smo svi u istom savesnom sosu, krčkamo se natenane. Ta na na na na na. Čisto da mi bude lakše. Odjavljujem se, da me ne grize više savest, do sledećeg ponedeljka uz uvodnu špicu iz serije “Dosije X”. Ta na na na na na.

Ps. Kredit za jednu od naših retkih zajedničkih fotografija ide Mariji Velinov, čija dela možete naći i pregledati ovde i ovde.

Tash-Bebe Tash-Story

Igre spavanja i šizofrenija iz kupatila

By tashonlash on Monday, September 7, 2015

Nekad je pored mog kreveta mogao da se odigrava komplet trubački sabor. Kad kažem komplet, mislim na komplet, znate bina, mikrofoni, publika, poštovaoci i obožavaoci trubačkih “umilnih” nota. Sve to ne bi poremetilo moj san. Eventualno, ali veoma upitno, bih promenila položaj, ali bih i dalje spavala kao top. Ne usuđujem se da kažem „spavala bih kao beba“. Svi znamo kako bebe (ne)spavaju. Moja beba je bila veliki ljubitelj budnog stanja. Spavanje je za nju predstavljalo neku vrstu kazne, kad u njoj ne preostane više ni atom snage koji bi držao kapke otvorenim. Naslutićete da se aktivnost zvana spavanje dešavala veoma retko. Kad bi nastupila uvek je bila svečano dočekana u mojoj glavi. Veselila bih se kao prava na saboru trubača. Merak. Ruke u vis! U stvari ne, da ne ispadne dete. Avaj, moja beba je, ipak znala i htela bolje. Znala je, u tako osetljivom i zelenom uzrastu, da je spavanje precenjeno i da gubi vreme. Zašto spavati, verujem da se pitala njena plava glavica. Sati prolaze u ležanju, a mogli bi da budu upotrebljeni za upoznavanje prirode i društva, sveta oko nas i ostalih sitnica koje radost bebeću znače. Mudro dete, preduhitrila me u saznanju da je spavanje passé, da je dan tako znatno duži, dok sam ja naivno cenila spavanje. Oproštaj spavanja i moje malenkosti je, moram priznati, bio propraćen suzama. I trubačima. Svečano. Jer sam znala da ćemo se opet sresti u intervalu koji se broji godinama. U penziji.

(Ne)spavanje je nuspojava roditeljstva. Ovom prilikom pozdrav za sve one koji od pelena vel.2 spavaju, a sa njima i njihovi roditelji.

U svetu moje bebe dvadeset minuta spavanja jednačilo se spavanju u trajanju od dva i po sata. U mom svetu se tih dvadeset minuta jednačilo sa dva minuta, ali ko je mene šta pitao. Deca sama određuju satnicu. Toliko o vremenu kao relativnom pojmu, što će reći da su naši maleni naučnici već od kolevke istomišljenici Ajnštajna. I tako bih ja spavala dva minuta, mrzela nauku i bila srećna, ukoliko se iz tog spavanja ne probudim ukočenog vrata, ruku, nogu. Položaji u kojima sam spavala, ako sam uopšte spavala, dok je ona spavala su bili sve, samo ne prirodni. Spavala sam kao nindža slepi miš. U slučaju da nisam spavala – a to je u 90 od 100 spavanja slučaj bio, bavila bih se levitiranjem po stanu, koji nikad nije sarađivao sa mnom. Sve što škripi htelo je baš tad da škripi jače nego inače. Parket bi cvrkutao i falširao. Sve što sam mogla da preskočim, oborila bih. Disanje bih svela na minimum, da ne pravim buku. Na kraju, ona bi se probudila posle dva minuta, a ja ništa ne bih obavila iznurena od silnih pokušaja da budem tiha. Spas sam tražila u kafi. Mnogo kafe. I u odrastanju i sazrevanju. Dužina njenog spavanja je proporcionalno rasla sa njenim odrastanjem. Spavanje se dužilo, postajalo čvršće. Ona je napokon spavala. Ja nisam, ali sam zato našla vreme za rad i nešto spavanja, al’ na jedno oko (za svaki slučaj). Zato spavanje čuvam u top pet omiljenih uspomena iz detinjstva i devojaštva. Rado ga se setim, pa mi se nasmeši brk od miline brčkanja u postelji do podne, u stilu morske zvezde.

Šizofrenija iz kupatila je još jedna u nizu nuspojava roditeljstva.

Prilično sam uverena da je majka priroda nešto krišom met’la u naš (majčinski) sistem onog trenutka kada smo donele dete na svet. Vešto je odradila amneziju na sve porođajne boli i natempirala organizam da se lakše adaptira na nesanicu i veliku čujnost. Sve čuješ, sve vidiš, sve osetiš i sve znaš, a nespavanje podnosiš kao da u životu nisi minut odsanjala. To bi objasnilo činjenicu zašto se još od porođaja osećam kao seizmograf. Pažljivo pratim sve potrese u detesferi. U stanju sam da detektujem otkucaje srca na daljinu, vibraciju misli, njihanje na nestabilnim nogicama, i povrh svega odredim jačinu i vremenski interval u kome se gorepomenute promene dešavaju. Ne bi me čudilo da dobijem produžetak tela u vidu magnetnog uređaja i igle kojim bi beležila i grafički prikazala mehanizme pokreta. Frekvencije osećam besprekorno. Bile one stvarne ili umišljene.

Umišljene frekvencije su najgore. Ravne su halucinacijama. Zapravo, to i jesu halucinacije. Čuju se pod vodom kad pokušaš da se tuširaš. Intenzitet halucinacija je jednak intezitetu roditeljskog radovanja opuštanju. Što se više raduješ tuširanju ili punoj kadi, ako ste baš neizlečivi hedonista i veliki optimista, to je veća verovatnoća da će halucinacije nastupiti. Željni da speremo sa sebe dan, miris kuvanja, mleka, posao i po koji besni ispad, zakoračimo u kadu/tuš kabinu nadajući se relaksaciji. Ono što nastupa jeste holivudski izrežirani, kratki nezavisni film. Odvrneš slavinu, ah kako voda opušta pomisliš zadovoljno se smeškajući. Zaustaviš sebe u sekund dugom užitku, jer čuješ dečiji plač. Huh, šta?! Zavrneš slavinu, ne čuješ ništa. Čuješ tišinu. Opet odvrneš slavinu, čuješ vrisak. Zavrneš slavinu, ne čuješ vrisak. Odvrneš slavinu, pomisliš, sve je u redu, kad ono kakvi, vrisak, plač, horor. Zavrneš slavinu, nasapunjan izletiš iz kade, sapleteš se, padneš, ustaneš, ništa te ne može zaustaviti, tvoje dete plače, oklizneš se na mokre pločice, odvališ kvaku na vratima od kupatila, sve se tako brzo dešava, razvališ vrata od kupatila, sapleteš se na tepih u hodniku, raskraviriš jedno koleno, oba. Koga briga. Ustaješ, detetova soba je tako blizu, a tako daleko, stižeš do sobe, voda i sapun kaplju sa tebe, lupaš šakom o vrata od sobe, kad tamo… Dete mirno spava. Ono spava! Ne plače. Bezbedno je. Nije se prosulo po podu. Nije raseklo glavu. Pokunjeno se vraćaš u kupatilo. Pomisliš dobro je, samo sam malo prso’, ali s tim saznanjem mogu da živim, ne smeta mi. Vratiš se pod tuš. Odvrneš slavinu. Ne, evo ga opet! Opet plač. Pomisliš, možda je to neko drugo dete. Čekaj, pa u okolini nema drugog deteta. To je moje dete!!! Zavrneš slavinu. Tišina. Odvrneš. Plač. Bataljuješ tuširanje i odlučuješ da ćeš se tuširati isključivo u toku dana. Kada je dete budno. Što je sigurno, sigurno je. Ne moramo se baš toliko stresirati.

Do sledećeg čitanja, želim vam jedno dobro tuširanje i dobar san, zatvorenih očiju.

Tag Archives: dete

Iskreno odgovorite na sva detetova pitanja

Promenite fokus sa odsustva drugog roditelja na ono što je dobro oko vas

Podelite lepe uspomene sa detetom

Obezbedite detetu druge muške/ženske uzore

Ne plašite se (budućnosti)

Pa, gde si, stari prijatelju, ti do sad?!

Brojim do šest hiljada.

Još ću i da se ubuđam.

Mnogo savesti u zbiru, a rezultat negativan, tačnije jedan roditelj u minusu.

Kad tamo, u parku… Ta na na na na na.

Sjajno! Pa, fantastično! Pustoš! Kako to da u gradu od dva miliona ljudi nema žive duše u parku?!

Pitam se, gde su i šta ti drugi roditelji rade, a ja ne radim? Gde to grešim i kakve sam roditeljske aktivnosti zaboravila kad sam dovela dete u park?!

(Ne)spavanje je nuspojava roditeljstva. Ovom prilikom pozdrav za sve one koji od pelena vel.2 spavaju, a sa njima i njihovi roditelji.

Šizofrenija iz kupatila je još jedna u nizu nuspojava roditeljstva.