Tag Archives: mame

Teorija igračaka

Tekst je prvobitno objavljen na Keva.rs, jer volim tamo da se pojavim više od svega. 

Jednom davno, možda je bila sreda ili četvrtak, bila sam mala. Što ne isključuje da nisam bila mala ostalim danima u nedelji, ali ipak, da damo neku početnu strukturu. Jer tako to biva, čim odrediš vreme sve dobije smisao. I tako, recimo, bila je sredina nedelje, bila sam mala i bila je inflacija. Meni to nije predstavljalo ništa drugo sem reči čije mi značenje nije bilo poznato, a koja se stalno provlačila kroz dnevnik 2 u 20h. Tr Tr Tr Tr tt Tr tr tr tr tt – onomatopeja u slovnom sastavu uvodne numere za dnevnik, sa pratećim kadrom gde planeta zemlja nastaje iz kvadratića i dobija po ubrzanju.

Uspomene…

Pored toga što sam bila mala, bila sam i veoma egocentrična i vodila sam se mišlju da je moja porodična zajednica centar sveta, te da se ono RTB u uglu odnosi na „Rudarsko topioničarski basen Bor“, mesto zaposlenja vrhovne glave porodice, čina poznatijeg kao „otac“. Nisam znala zašto i kako, ali kako je RTB bio jedan od dva kanala koje smo u to vreme imali, jedan je morao da bude namenjen ekskluzivno za nas.

U tom trenutku egocentrične nezrelosti, kao priglupi pupoljak nesvestan sveta oko sebe i inflacije koja nas je gutala, glumila sam ludilo i tražila Barbiku. Ne samo Barbiku, već i njenu stambenu jedinicu, pa auto, pa i mokri čvor. Taj mokri čvor barbi-roze nijansiranosti, nije izgledao kao obično kupatilo gde se odvijaju kratka i duga radnja. Ne, taj mokri čvor sa onom lepom roze malecnom kadom sa tušem na belom gajtančiću, bio je nestvaran poput kake koja miriše. Zaista je delovao tako. U takvom toaletu ni kanalizacija ne može da bude grozna. Ostade mi mokri čvor želja do danas. Neko od komšijske dece je imao, a ja ljubomorna kao pseto, htela isto. Mislim da je mama bila pred infarkt, jer uz svu dobru volju da mi se obezbedi to što želim, realnost je imala drugačiji oblik.

To sam oduvek želela.

Uspela sam da odrastem uprkos ne-posedovanju Barbikine stambene jedinice sa poljskim mokrim čvorom. Mislila sam da neću preživeti. Vidi me sad, bez Barbike i srećna. Život je čudo.

Danas pod naletom roditeljske groznice, pričam svom detetu kako nismo imali ništa. Nikakve lutke na baterije, pištanje, siktanje, daljinske, na mekani pliš i šapice, mirišljave kockice. Igračke smo dobijali isključivo pa zasluzi. Ne samo da zvučim kao da sam detinjstvo provela u srednjem veku, nego šokiram i majku svoju tom novootkrivenom nemaštinom. Jer, ona sirota, naših igračaka nije mogla da se naskuplja, dok moj brat i ja, na lakat vrištimo kako nemamo i nismo imali. Jedno smo imali i imamo očigledno. A to je amnezija. I to selektivna. Kud se ne zapatismo sa amnezijom onoga što nismo imali?!

Zanosim se već par godina da aranžiram stan u nekom polu-haotičnom stilu. Kao kreativni redni nered, da je uredno, a da se vidi da tu ipak ljudi obitavaju. Jedna sveća ovde, red knjiga, red skupljača prašine, pa opet neka sveća, red knjiga, samo za odrasle. Red držanja stvari po fiokama. Red mojih stvari – koje se ne uzimaju za rekvizite za igranje, jer joj nešto tako baš u tom trenutku ama baš odmah treba. Malo skandinavskog šmeka, malo tai či, feng šui, džidžabidž. Da mi je uspelo i nije baš. Toplina koju sam pokušavala da potpalim, vezana za plan da umirim početni status opsesivno-kompulzivnog poremećaja – kreiranim razvodom, delimično je obustavljena rekonstrukcijskim nahođenjima mog roda. Kako sam uspela da rodim nešto tako malo sa kapacitetom tornada i tasmanijskog đavola, ne znam i svaka mi čast.

Bez ikakve muke sam nekada obitavala u neredu. Ni da zucnem. Obrt se desio i godinama me isti liferuje u stratosferu. Stadijum: siktanje i pucanje žile kucavice. Sećam se i moje mame i babe kako povijene u znak pitanja pribiraju sve te zmijske kože iz kojih smo se izvukli, te igračke koje nismo imali, i nered koji smo velikodušno širili, dok gunđaju sebi u bradu kako nikada više ništa nećemo dobiti, jer ne znamo da čuvamo.  Pod jednom miškom jedne ruke drže pokupljeno, drugom rukom grabe s poda, a trećom vitlaju kažiprstom na preteće.

„Videćeš ti kad dobiješ svoje dete“ govorile bi mi obe, a ja bih prkosila „neću ja nikad imati dete, i ako ga budem imala sve ću da mu dozvoljavam, a ne kao vi!“ Naravno, sa propratnom koreografijom, lupanjem nogom o pod, silovitim prekršatnjem ruku na grudi i čujnim durenjem „nos u oblake“.

Vidim ja sad svoje, pa se sve krstim, kako sve to dođe na svoje i svako dobije svoje.

Ali, opet se nešto ne sećam, čak ni kad se počeškam po glavi, da smo mi toliko toga imali. Mama uporno tvrdi da smo imali gomile i gomile igračaka. Gde, pitam se?!

Ukoliko bi se teorija haosa bavila kućnim neuređenjem skroz bi opisivala naš dom. Nagazne mine za povredu stopala koja ne nose tihotapke-papučice, svuda su po domu. Saplitanje se podrazumeva. Prepone se preskaču na dnevnoj bazi. Čak nam je i mačor Pliša u pripravnosti da pravi lom. Ne zna se ko je luđi. Kod nas sve blesavo i siroma, niko ništa nema. Ni u glavi, ni u posedu.

Kad vidim sve te igračkice, napravljene podrazumevajući da u svakom domaćinstvu postoji asortiman hirurških pinceta kojim dete može da rukuje, pripreti mi fras. Sve to mikroskopski sitno napada kao da je veliko. Sile igračko-stvaralaca urotile se protiv roditeljskih. Zarad istresanja iz ludačke košulje kako bi se dohvatli novčanika.

Prva pomoć za sitne igračke

Te hirurški pipave tričavosti traju u najboljem slučaju sedam dana. Sve dok se nepovratno izgube. Ili bivaju pojedene. Kažem, iako pri samom spomenu gutanja stranih objekata i sama gutam knedlu i očitam deset oče naših. Po nepisanom pravilu ti mikro plastični otpatci su najpotrebnije igračke na svetu, uprkos ne-pridavanju pažnje na očuvanju istih. Razumem, sve je to srazmerno njihovom opsegu pažnje. Ne može ni njihov dlan povazdan da bude skupljen u pesnicu i da čuva to blago atomskih dimenzija. Popusti snaga. Kao i roditeljski živci. I novčanik. Taj deo roditeljske ličnosti najviše popušta, samo se tanji da bi pred kraj meseca došao na veštačko disanje i potencijalni napad na ulazak u minus. Svrab po novčaniku grebe se po principu greb-greb kartice. Sa obrnutim efektom.

Povremeni naleti roditeljskog ludila i nade da će se sigurno time igrati su pogubni. Sramota me da priznam. Još neko?

Zatim, kockice, drvene i plastične, od najmanje do najveće. Što rasutije to bolje. Pozicionirane tako da lom deluje planski, uprkos činjenici da nije, čekaju da u pribiranju loma izvedeš glavolom, kičmolom. Ajd’ što se ti polomiš, nego ono samo nije svesno da i ono samo može da se lepo dokusuri u tom preskakanju lomogroma.

Moje žensko dete je mama desetinama beba-lutaka od kojih mnoge pište, plaču, kašlju, mrmljaju, jedna piški. Srećom, ne poseduje neku koja kaki. Ne bih to podnela. Jedna pije mleko, sve imaju odeću. Kolica, krevetić, kapice, prekrivači… sve mini i prelepo. Tu su nazovi Barbi lutke i Barbi lutke. Ne brojim. Sve su preko potrebne i bačene u kutiju s igračkama. Sve imaju krune. Malecne. Gubeće. Za na hiruršku pincetu. Mi smo, zapravo, izraziti kolekcionari kojekakvih sitneža i kineskih, plastičnih gluposti što pištećih, rejverskih i mutiranih. U svakom trenutku smo spremne za rejv. Samo nas pozovite, kad se pojavim ko svetleća Nasta, sve će vam biti jasno.

Pogubni momenti su sledeći, a ukazuju na gubljenje razuma i ulazak u crnu rupu: „ali to svi imaju… neka ima svoje … spiner joj baš treba … jao, kako samo tužno gleda … a šta je to 200 dinara za taj neprocenjiv osmeh – koji traje tričavi minut, ali ko meri … eto, nek ima, igraće se sigurno …“ Tako, jednu celu platu kasnije kad se sve zbere, u tamnom ćošku, pohvatale prašinu, oformile svoju odmetničku zajednicu, sirote, napuštene, igračke.

Pa su tu modni dodaci u formi prstenčića, ogrlica, gumica, šnalica, još gumica i labela.

U ovom pasusu me trese otrežnjenje da tekst dobija inventarski oblik. Znate, mi imamo to, ovo nam se razvuklo ovde, ovo onde. Ako slučajno niste znali da nam je u kući lom. Sad znate. Lom je i krečila nisam.

Plišane igračke. Menažerija u dečijoj sobi. Razmnožile se kao zečevi. Zečava ima barem trideset posto. Tešim se, u jednom momentu će pasti u zaborav. A ja ću ih baciti sve niz rijeku. Sve dok mi se roditeljske oči ne razjape od slatkoće i šizofrenije kada na rafu u prodavnici vidim nešto mnogo slatko na tufnice, pliš, šapice, pa na mašnu, pa na šljokice…Lele! Pljesnem pare. Častim prodavačicu, a ona mi maše dok se pakuje u privatnu raketu za Mars.

A posle kažu dosadno mi je! Meni govorili „u’vati se za uši pa igraj!“ To mi nikad nije bilo pravo niti zabavno. Nije da nisam probala. Sad roditelji animiraju dok ne skapu. Ko te pita jesi li umoran.

Često sebi izgledam ovako:

Evo me, animiram!

 

Ono te gleda i trepće. Nisi mu zabavan ni trunku. Da žvaće žvaku duvalo bi balon i zalepilo po licu.

Eto, siroto, ništa nema od igračaka i nema čime da se igra. Kao što nismo imali ni mi. U ovom zaključku, u završnom kraju, bacam glavu unazad i pogled zajedno s njom, i gledam sobu dupke punu i napuštenu. Sve sa preko potrebnim igračkama. Paradoksa većeg nećete nigde naći. Ovo pobeđuje i kvadraturu kruga.

Hop, skok i minut do kritike.

U Beogradu sam naučila da sve kasni. Od ljudi, preko prevoza do pravde. To je velegradski trend. Čekala sam, i jurila, i za jednima i drugima i trećima. Sat je, ovde, sklon Alchajmeru. Dok mi, tipični Beograđani, gde podrazumevam, nas koji se tu nismo rodili, naviknuti da nam je sve na švajcarski sat, hop, skok i minut, orodili smo se i zaljubili u, zakasneli grad očarani sjajem i betonskim, višespratnim, košnicama. Onda smo oboleli od kašnjenja, pa smo se frapirali (zakasnelom) reakcijom na činjenicu da smo Beograd idealizovali i da je i to jedno selo. Isto onakvo odakle smo i došli, samo veće. Mi, pridošlice, smo ga takvim i napravili. Možda, ne mogu da tvrdim.

U duhu kašnjenja, da zakasnim i ja sa razradom ove priče.

Jeste li primetili da nam kasne i sezone? Leto došlo u zimu, proleća se ne sećam, preskočili smo ga – a sve što se preskoči ne (po)raste, leto pustilo korenje u jesen, a jesen se stidi da gurne sunce pod pretećom depresijom i histerijom naroda kad je loše vreme. Tu negde, kad su klimatske nepogode kovitlale i menjale sve pod svojim meridijanima, mi smo postali Englezi pa zapatili zainteresovanost za komentarisanje vremenskih nepogoda pa se sad pozdravljamo sa: „Je l’ vidiš ti ovo vreme? Ma strašno, ubi me pritisak!“. Mogli smo da iskoristimo tu priliku te da o istom trošku, zapatimo i nezainteresovanost za tuđe brige, ali jok. Taj deo naše DNK spirale je pod hroničnom opstrukcijom briganja tuđe brige. Prosto, delovi našeg polimera ne sadrže ravnodušnost i kratak jezik. Nismo mi neki tamo zatvorenjaci. Mi volimo da opletemo po znanim i neznanim, volimo tuđe brige više nego svoje. Jer tuđe slađe.

Ruku na srce, sve kasni, samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Deca žure da odrastu. Računi pritiskaju da budu plaćeni prevremeno. Novogodišnje ukrašavanje počelo još u maju. Posmatram si dete, samo što nije ispunila šaku punu godina, a pregovara kao da je u poodmaklom pubertetu. Devojčice iz kraja hrle da stasaju u žene, a dečaci u nabusite gorile.

Onomad, vraćam se s posla i lepo svratim u „Maxi“, jer treba da se jede. Šunjam se među rafovima, tražim nešto jestivo, kad ono ispred mene „ono“ puta dva. Drama preko celog lica. D R A M A! Čin prvi – godine mu ne možeš odrediti. Ni jedno, ni drugo ne zna koliko ima godina. Zna koliko bi želelo da ima. Pušteno kroz Eratostenovo sito to je prosti broj 23, a “ono puta dva” prosto imaju prosti broj 13. Gledaš ga, žena nije, u devojku treba da stasa, a dete sebi ne dozvoljava da bude. Čin drugi – ne znaš da li su ga napale trepavice i kako mu taj lančani niz teških treplji ne remeti ravnotežu i ne pravi bicepse na kapcima. Čin treći, to se obojilo, iscrtalo lice pod uglovima nepoznatim i nemerljivim, menjalo lični opis tamnim bojama, korektorima, reflektorima, iluminatorima, šajnerima, šimerima. Čin četvrti, to ima nokte zašiljene na opasno, koji zvučno odjekuju po ekranu mobilnog izraštaja ruke marke „android“. Odjekuje tk-tk-tk-tk. Čin peti, ne možeš da prikriješ da su ti se oči zavrtele unesves’. Šećer i voda ti nisu pri ruci. Da se povratiš, ’oćeš, ali malo sutra, jer pri skretanju pogleda zatekne te go stomak. Izem ti, još i golo pošlo. Goli bubrezi!

I kako osuda kreće da ti se mota oko nogu, kako si krenula da se spuštaš u niski start da opališ po kritici i čudnome čudu, po potiljku te klepi činjenica da si i ti bila klinka.

I ti si iz klinke postala (svoja) mama, tetka, baba. Shvatiš da ti treba sledeći pasus da povučeš paralelu i uvidiš kako te planeta poput grnčarskog točka vrti u krug, a vreme tretira kao glinu i vaja i menja uvažena smatranja.

‘đušica.

Shvatiš da si bivša klinka i da trsiš praznu slamu. I da treba da te bude sramota, jer si, sa drugačijim okom za lepo, probala svašta, izmenjala stadijume, farbala u dugine boje, šišala na ludo, heftala pirsinzima i bušila nos na kvarno – finansiranim od strane novca, darovanog u svrhu uplate novih pantalona. Pantalone se našle na nosu, u formi minđušice i pretećeg roditeljskog srčanog udara. U redu, jednog od roditelja, dok te je ostatak rodbine posmatrao kao vepra. A ti sva sijaš od cirkončića. I sreće. Jer pirsinge voliš.

Dok sam išla u gimnaziju imala sam jedne somotne, plave, duboke pantalone. Kako bih sad volela da imam takve bubregare. Tad sam smatrala da imaju previše materijala. Svi masovno šetali hlačice na kukovima, pa mi nije bilo druge nego da uzmem makaze u svoje ruke. Da i meni hlačice budu na kukovima. Sto mu helanki Fredija Merkjurija, gde mi je pamet bila kad sam odsekla gornji deo pantalona, koji ih je činio, jednim, zaista lepim parom pantalona?! Nisam smela u njima da sednem, jer… ostala bih na pozadnji razdeljak. Bukvalno. Neprestano su mi vukle donji veš, dok sam ja, samo, htela da budem kul kao i ostala deca. Nikad mi nije uspevalo bivanje kul persone, u poređenju sa tim kako mi je kasapljenje odeće išlo super. Mama je bila presrećna. Ma, od-uš-evljena mojim modnim pokušajima, a njih pored svih živih i neživih sila, nikad nisam uspela da sakrijem. Mogla sam da bajem od 1 do 101, ali mame su svevideće, poznate po očima i na dupetu. Tek sad razabiram te situacije, zamišljam da Kai uzme makaze u svoje ruke i krene da prekrojava tek kupljenu odeću od plate za koju sam džidžila, sedela i buljila u monitor, dok oči nisu dobile izgled topografske karte. Zamišljam kad je uhvate tinejdžerski pundravci, hormoni je lansiraju u stratosferu. Jednom sam isekla džemper. Ličila sam na čudo. Jednom sam nosila neke sandale, na punu petu, u sred novembra. Opet, htela sam samo da budem kul i visoka. Kud ću, kad sam stasala samo u želju da porastem.

Opametila se, patike i teraj.

Nikad se nisam ni šminkala nešto posebno. Prigoda je bila matura, pre deceniju i kusur kad sam otišla da me, nazovi, profesionalna šminkerka, nazovi, profesionalno našminka. Žali bože para i toga kako se moj pojam lepog nije razumeo sa njenim. Za nju, i da sam pričala na razboritijem kineskom, da sam objašnjavala pantomimom, da smo odigrale partiju asocijacija, ne bi predstavljalo razliku. Ona je šminkala kako je htela, eventualno, znala. Bacila se na cementiranje i ostali moleraj. Ne sporim da bi bila dobar, ako ne i odličan, moler. Toliko me je zamackala da sam izgledala kao šlogirani, maskirani, rakun. Tad još uvek nisam znala da kažem: „Meni se ovo ne dopada!!!!“ Klimala sam glavom preneražena, odajući joj priznanje bez pokrića. Tako uparađena, nabodena na dve štikle – s patikama u SOS kesi za prvu pomoć i izuvanje, otišla sam na maturu, plačući i venući od sramote u sebi, ne smejući da poskidam sav taj kolorit sa sebe, jer se to platilo. Da mi je da sam bila tako slobodna, da sam sastrugala to sa lica, zafrljačila štikle, obula patike i hodala ko gospodža. Da sam znala sebi da kažem: ne moraš da se šminkaš, samo zato jer se svi šminkuju, ne moraš da nosiš ono što ti pričinjava neprijatnost. Ne znam ni dan danas da se uparadim šminkom. Puder nešto nanesem, ali ne volim, osećam da me guši. Maskaru nafrljačim, toliko da izgleda da imam trepavice. Trunka rumenila, da izgledam (seoski) zdravo. Barem tako kažem sebi. Ubijam bledilo svoje anemičnosti. Ali, baš me briga. Briga me i što mi sede vire iz glave. Hoću da se furam sa belim pramenovima. Kao gospodža.

Pod punom odgovornošću preformulisaću Plauta, odnosno Hobsa, koji je  kasnije prisvojio frazu “Čovek je čoveku vuk” i reći ću “Žena je ženi (ponekad) vuk”. Žena-majka večito spremna da ukaže na „ono naše što nekad bejaše“. „Ono naše“, ono naše vreme. U ono naše vreme nisu se nosile uske pantalone, šorcevi bez dupeta, majice na providno, brushalteri koji dižu grudi do nosa, štikle uz koje porasteš za još jednu osobu, helanke na tigrasto i mačkasto. U naše vreme se deca nisu tako ponašala, devojčice su bile damice, dečaci gospoda. U naše vreme su sva deca bila mirna, danas sve bahato i bezobrazno. U naše vreme nije bilo tako, u naše vreme bilo drugarstvo, radne akcije pa svi zajedno kopamo i pevamo, drug Tito, sve je bilo broznano i divno i išli smo u Trst da kupujemo Levi’s.

A u današnje vreme…

… nekadašnje klinke, današnje mame, jure da navuku bodi, debele čarape, kupe dugu jaknu – ne samo da pokrije bubrege i zadnjicu već i kolena. Jer kad kosti navuku ’ladno – nema ti utopljavanja naredna tri dana.

U Beogradu sve kasni. Samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Navodno uveli štednju struje, grejanja, raznoraznih isplata, davanja penzija na kašičicu. Navodno. Ali, kad je bal, nek je okićeno, kičasto, obojeno kakva su nam i deca. Nek je samo u trendu.

A deca…

Woohoo! Visenje!

Deca su povazdan bila deca. Musavih rukava. Izguljenih kolena. Čupave kose. Blatnjavih prstića. Poderanih patika. Željna igre, koju će prerasti za skok, hop i minut i ući u fazu eksperimentisanja i traženja sebe. Tako smo i mi. Biće im mutna slika. Kao i nama. Pištaće Kalimero, jer ništa nije fer. Niko ih neće razumeti. Kao što nas nisu razumeli. Lupaće glavom o zid. Kao i mi. Kao i naše mame i bake. Generacije u spineru. Taj vrtlog generacija će zanavek biti kamen spoticanja i tačka u kojoj ćemo se razilaziti, raspravljati, negodovati i osuđivati. Sve je to za ljude. Čak i treplje. I bicepsi na kapcima. I nokti na opasno.

 

Roditeljski blamaž i neprijataž.

Kako stvari stoje, deca su oduvek bila iskrena. Oslobođena svih društvenih normi i stega, kažu sve bez zadrške, onako kako stvari jesu. Njihova iskrenost, često, pređe granice pristojnosti, zapne u nepristojnost i neprijatnost, koju roditelji pokušavaju da ublaže umilno se osmehujući dok im se lice ne ukoči. Za lice bi bilo bolje da u tom položaju ostane, jer nivo neprijatnosti samo raste s brojem godina deteta, a i s brojem ljudi koji su se silom prilika našli tu kao pomoćni akteri.

Ranije su me pravo veselile priče roditelja na temu “kako me je dete izblamiralo”. Naravno, znam sad zašto su me veselile. Veselile su me zato što nisam bila učesnik, a ni onaj koji trpi radnju. Jednom kad osetiš taj transfer blama koji ti priušti tvoje rođeno, zažališ što nisi bio saosećajni sa onim roditeljima koji su ti nekada davno pričali o njihovim blamovima. Zažališ što je tvoj komentar bio samo “pa to je samo dete” praćen grohotim smehom. Ne, ti tada nisi znao da ćeš imati osećaj da su komentari tvog deteta ogledalo tvog roditeljstva i da ćeš se osećati kao najgori od sve roditeljske dece.

Mama, dupe! Vidi, mama, ispalo joj dupe! – uzviknu preneraženo moje dete, upirući prstom u njihajuće guzove prekrivene parčetom teksasa u obliku šorca. U mom svetu, to je krpa, ali šta ja znam, moji guzovi izlaze na nogavice. Na to se nosilac šorca šokirano okrenu, uzviknu “Bože, strašno” i ubrzanim korakom otperja put stanice, pritom uspevajući da zadrži šorc na sebi. Ne znam šta je strašnije i čudnije. Činjenica da je šorc sve vreme ostao na svom mestu, ili činjenica da su naše oči leti izložene golim dupetima koja sevaju iz šorceva ili činjenica da se ta gola dupeta šokiraju kada budu primećena. Sevaju zato da budu primećena, zar ne? Bi mi malo neprijatno, i zbog te devojke i njenih guzova, a i zbog mene i deteta koje je rešilo da nas dovodi u (ne)prijatne situacije gde god da krenemo.

A bilo je malecno. I jelo je svoje prste.

Kod nas u komšiluku već svi znaju kad mi kakimo (kad kažem “mi” mislim zaista “mi” – i ona i ja), gde je piškila, koju je travu zalila, da li se kupala ili tuširala i da li su joj stopala prljava ili ne, ko joj je šta poklonio, ko je pogledao, a ko pogrešno akcentovao ime. Sve do jedne, informacije bez kojih naš komšiluk ne bi mogao da živi. Svima je simpatično, sem, naravno meni. Kao pokvarena ploča, koja se ne da isključiti, ponavljam o čemu sme da se govori, o čemu ne, na koji način treba nešto reći, na koji ne, koje su priče privatne i samo za nas, a koje nisu tako privatne, i kako bi razgovor sa komšijama trebalo da ostane na “dobar dan, kako ste, šta radite?” i kako, na posletku (na njeno neverovatno iznenađenje), ne zanima sve ljude šta mi radimo i čime se bavimo u slobodno vreme. Svako moje “zato” povuče milion njenih “zašto” i tako dođemo do toga da njoj filter ne radi trenutno u uzrastu u kom se nalazi, a to je zapečatila konstatacijom “moja mama kija kao životinja!” koju je velikodušno podelila sa komšijom. Njega je to uveselilo, a mene poslalo u mišju rupu da tamo kijam kao životinja do mile volje.

Imal’ neko da prodaje filter za decu? 

Leto je, visoke temperature diktiraju mirise. Negde miriše baš fino, na lipe, a negde, kao, na primer, u javnom prevozu, miriše na sve, samo ne na fino i lipe. Kada krećemo negde, naša putanja je podeljena u par faza. Faza pre kretanja, faza kretanja, faza čekanja prevoza, faza prevoza i faza odredišta. Svaka faza zahteva posebne veštine i prethodnu vizualizaciju. Kad govorimo o fazi prevoza, znam ko mi je saputnik te sam naučila šta me čeka kad se zajedno klackamo u pomenutom prevozu. Znam da će namirisati sve i svakog i da neće oklevati da prokomentariše to kako “neka teta smrdi na kaku” ili “neki čika smrdi ružno”. Mene oblije znoj, te se i ja u ritmu znojenja ostalih saputnika, pridružujem kolektivnom vonju. I oni sa slušalicama, sa muzikom pojačanom do maksimuma, čuju kada moja truba zatrubi “Mama, i ti si se oznojila! Bljak!” Svima smešno, meni smešak samo titra na licu od nervoze i neprijatnosti, dok se pogledi sugrađana fiksiraju na predeo oko mojih mišica.

Zapanjuje me i zbunjuje činjenica da sve ono što ne bi trebalo da govori nepoznatim osobama i nepoznatom auditorijumu govori jasno i glasno, svaki glas (da) se razaznaje. Čak i slovo “r”. Tako su, prilikom jedne naše posete zoološkom vrtu, i životinje i drugi posetioci mogli da čuju da “mami ide kRv na piši” i da “kRvaRi danima”. Sirota žena. Ček, pa to sam ja! Zemlja se nije otvorila uprkos mojoj velikoj želji. Nije se otvorila ni onda kada je onoj “velikoj teti ispalo dupe na stomaku” u Maxi-ju. Gospođo, ako čitate i prepoznate se, iskoristila bih priliku da vam se još jednom izvinim, ne zna dete šta priča.

Što bi Francuzi rekli Quelle blamaž.

“Vidi šta sam kupila!” – pokazala mi je oduševljeno ukradeni milka vafel slatkiš na izlasku iz radnje. Srećo moja, nisi kupila, to što si uzela se zove krađa, idemo sad to da vratimo. Naučena lekcija da sve što se uzme u prodavnici treba i da se plati se svakodnevno ponavlja time što mene podseća da sve što uzmem moram da platim. Glasno i jasno. Da svi čuju, da se zna ko koga ovde uči.

Na blamažu i pokvarenoj ploči ostaje ova priča. Samo hrabro, kažem sebi. Moraš da razmisliš pre nego što kažeš nešto, da ne povrediš nekoga, kažem njoj. Ne mora sve na sav glas da se kaže, kažem opet njoj. Nešto možemo da zadržimo i za sebe, kažem opet njoj. Ona gleda, klima glavom, kaže razumem, da bi zatim komšinici kao odgovor na pitanje “šta radiš?” poslužila poslasticu: “mama mi ne da da pričam!” Komšinici bi neprijatno.

Do sledećeg blama, saosećam se sa svim roditeljima, klimam glavom u znak podrške. Samo hrabro, čak i kad hoće da kake na sred trotoara kao kuce. Jer kako može kuca, a oni ne?! I zapamtite, otvoriće i oni jednog dana Facebook. Tagovaće ih baba. Ili deda. Ili vi. Dovoljno.