Tag Archives: roditeljstvo

Teorija igračaka

Tekst je prvobitno objavljen na Keva.rs, jer volim tamo da se pojavim više od svega. 

Jednom davno, možda je bila sreda ili četvrtak, bila sam mala. Što ne isključuje da nisam bila mala ostalim danima u nedelji, ali ipak, da damo neku početnu strukturu. Jer tako to biva, čim odrediš vreme sve dobije smisao. I tako, recimo, bila je sredina nedelje, bila sam mala i bila je inflacija. Meni to nije predstavljalo ništa drugo sem reči čije mi značenje nije bilo poznato, a koja se stalno provlačila kroz dnevnik 2 u 20h. Tr Tr Tr Tr tt Tr tr tr tr tt – onomatopeja u slovnom sastavu uvodne numere za dnevnik, sa pratećim kadrom gde planeta zemlja nastaje iz kvadratića i dobija po ubrzanju.

Uspomene…

Pored toga što sam bila mala, bila sam i veoma egocentrična i vodila sam se mišlju da je moja porodična zajednica centar sveta, te da se ono RTB u uglu odnosi na „Rudarsko topioničarski basen Bor“, mesto zaposlenja vrhovne glave porodice, čina poznatijeg kao „otac“. Nisam znala zašto i kako, ali kako je RTB bio jedan od dva kanala koje smo u to vreme imali, jedan je morao da bude namenjen ekskluzivno za nas.

U tom trenutku egocentrične nezrelosti, kao priglupi pupoljak nesvestan sveta oko sebe i inflacije koja nas je gutala, glumila sam ludilo i tražila Barbiku. Ne samo Barbiku, već i njenu stambenu jedinicu, pa auto, pa i mokri čvor. Taj mokri čvor barbi-roze nijansiranosti, nije izgledao kao obično kupatilo gde se odvijaju kratka i duga radnja. Ne, taj mokri čvor sa onom lepom roze malecnom kadom sa tušem na belom gajtančiću, bio je nestvaran poput kake koja miriše. Zaista je delovao tako. U takvom toaletu ni kanalizacija ne može da bude grozna. Ostade mi mokri čvor želja do danas. Neko od komšijske dece je imao, a ja ljubomorna kao pseto, htela isto. Mislim da je mama bila pred infarkt, jer uz svu dobru volju da mi se obezbedi to što želim, realnost je imala drugačiji oblik.

To sam oduvek želela.

Uspela sam da odrastem uprkos ne-posedovanju Barbikine stambene jedinice sa poljskim mokrim čvorom. Mislila sam da neću preživeti. Vidi me sad, bez Barbike i srećna. Život je čudo.

Danas pod naletom roditeljske groznice, pričam svom detetu kako nismo imali ništa. Nikakve lutke na baterije, pištanje, siktanje, daljinske, na mekani pliš i šapice, mirišljave kockice. Igračke smo dobijali isključivo pa zasluzi. Ne samo da zvučim kao da sam detinjstvo provela u srednjem veku, nego šokiram i majku svoju tom novootkrivenom nemaštinom. Jer, ona sirota, naših igračaka nije mogla da se naskuplja, dok moj brat i ja, na lakat vrištimo kako nemamo i nismo imali. Jedno smo imali i imamo očigledno. A to je amnezija. I to selektivna. Kud se ne zapatismo sa amnezijom onoga što nismo imali?!

Zanosim se već par godina da aranžiram stan u nekom polu-haotičnom stilu. Kao kreativni redni nered, da je uredno, a da se vidi da tu ipak ljudi obitavaju. Jedna sveća ovde, red knjiga, red skupljača prašine, pa opet neka sveća, red knjiga, samo za odrasle. Red držanja stvari po fiokama. Red mojih stvari – koje se ne uzimaju za rekvizite za igranje, jer joj nešto tako baš u tom trenutku ama baš odmah treba. Malo skandinavskog šmeka, malo tai či, feng šui, džidžabidž. Da mi je uspelo i nije baš. Toplina koju sam pokušavala da potpalim, vezana za plan da umirim početni status opsesivno-kompulzivnog poremećaja – kreiranim razvodom, delimično je obustavljena rekonstrukcijskim nahođenjima mog roda. Kako sam uspela da rodim nešto tako malo sa kapacitetom tornada i tasmanijskog đavola, ne znam i svaka mi čast.

Bez ikakve muke sam nekada obitavala u neredu. Ni da zucnem. Obrt se desio i godinama me isti liferuje u stratosferu. Stadijum: siktanje i pucanje žile kucavice. Sećam se i moje mame i babe kako povijene u znak pitanja pribiraju sve te zmijske kože iz kojih smo se izvukli, te igračke koje nismo imali, i nered koji smo velikodušno širili, dok gunđaju sebi u bradu kako nikada više ništa nećemo dobiti, jer ne znamo da čuvamo.  Pod jednom miškom jedne ruke drže pokupljeno, drugom rukom grabe s poda, a trećom vitlaju kažiprstom na preteće.

„Videćeš ti kad dobiješ svoje dete“ govorile bi mi obe, a ja bih prkosila „neću ja nikad imati dete, i ako ga budem imala sve ću da mu dozvoljavam, a ne kao vi!“ Naravno, sa propratnom koreografijom, lupanjem nogom o pod, silovitim prekršatnjem ruku na grudi i čujnim durenjem „nos u oblake“.

Vidim ja sad svoje, pa se sve krstim, kako sve to dođe na svoje i svako dobije svoje.

Ali, opet se nešto ne sećam, čak ni kad se počeškam po glavi, da smo mi toliko toga imali. Mama uporno tvrdi da smo imali gomile i gomile igračaka. Gde, pitam se?!

Ukoliko bi se teorija haosa bavila kućnim neuređenjem skroz bi opisivala naš dom. Nagazne mine za povredu stopala koja ne nose tihotapke-papučice, svuda su po domu. Saplitanje se podrazumeva. Prepone se preskaču na dnevnoj bazi. Čak nam je i mačor Pliša u pripravnosti da pravi lom. Ne zna se ko je luđi. Kod nas sve blesavo i siroma, niko ništa nema. Ni u glavi, ni u posedu.

Kad vidim sve te igračkice, napravljene podrazumevajući da u svakom domaćinstvu postoji asortiman hirurških pinceta kojim dete može da rukuje, pripreti mi fras. Sve to mikroskopski sitno napada kao da je veliko. Sile igračko-stvaralaca urotile se protiv roditeljskih. Zarad istresanja iz ludačke košulje kako bi se dohvatli novčanika.

Prva pomoć za sitne igračke

Te hirurški pipave tričavosti traju u najboljem slučaju sedam dana. Sve dok se nepovratno izgube. Ili bivaju pojedene. Kažem, iako pri samom spomenu gutanja stranih objekata i sama gutam knedlu i očitam deset oče naših. Po nepisanom pravilu ti mikro plastični otpatci su najpotrebnije igračke na svetu, uprkos ne-pridavanju pažnje na očuvanju istih. Razumem, sve je to srazmerno njihovom opsegu pažnje. Ne može ni njihov dlan povazdan da bude skupljen u pesnicu i da čuva to blago atomskih dimenzija. Popusti snaga. Kao i roditeljski živci. I novčanik. Taj deo roditeljske ličnosti najviše popušta, samo se tanji da bi pred kraj meseca došao na veštačko disanje i potencijalni napad na ulazak u minus. Svrab po novčaniku grebe se po principu greb-greb kartice. Sa obrnutim efektom.

Povremeni naleti roditeljskog ludila i nade da će se sigurno time igrati su pogubni. Sramota me da priznam. Još neko?

Zatim, kockice, drvene i plastične, od najmanje do najveće. Što rasutije to bolje. Pozicionirane tako da lom deluje planski, uprkos činjenici da nije, čekaju da u pribiranju loma izvedeš glavolom, kičmolom. Ajd’ što se ti polomiš, nego ono samo nije svesno da i ono samo može da se lepo dokusuri u tom preskakanju lomogroma.

Moje žensko dete je mama desetinama beba-lutaka od kojih mnoge pište, plaču, kašlju, mrmljaju, jedna piški. Srećom, ne poseduje neku koja kaki. Ne bih to podnela. Jedna pije mleko, sve imaju odeću. Kolica, krevetić, kapice, prekrivači… sve mini i prelepo. Tu su nazovi Barbi lutke i Barbi lutke. Ne brojim. Sve su preko potrebne i bačene u kutiju s igračkama. Sve imaju krune. Malecne. Gubeće. Za na hiruršku pincetu. Mi smo, zapravo, izraziti kolekcionari kojekakvih sitneža i kineskih, plastičnih gluposti što pištećih, rejverskih i mutiranih. U svakom trenutku smo spremne za rejv. Samo nas pozovite, kad se pojavim ko svetleća Nasta, sve će vam biti jasno.

Pogubni momenti su sledeći, a ukazuju na gubljenje razuma i ulazak u crnu rupu: „ali to svi imaju… neka ima svoje … spiner joj baš treba … jao, kako samo tužno gleda … a šta je to 200 dinara za taj neprocenjiv osmeh – koji traje tričavi minut, ali ko meri … eto, nek ima, igraće se sigurno …“ Tako, jednu celu platu kasnije kad se sve zbere, u tamnom ćošku, pohvatale prašinu, oformile svoju odmetničku zajednicu, sirote, napuštene, igračke.

Pa su tu modni dodaci u formi prstenčića, ogrlica, gumica, šnalica, još gumica i labela.

U ovom pasusu me trese otrežnjenje da tekst dobija inventarski oblik. Znate, mi imamo to, ovo nam se razvuklo ovde, ovo onde. Ako slučajno niste znali da nam je u kući lom. Sad znate. Lom je i krečila nisam.

Plišane igračke. Menažerija u dečijoj sobi. Razmnožile se kao zečevi. Zečava ima barem trideset posto. Tešim se, u jednom momentu će pasti u zaborav. A ja ću ih baciti sve niz rijeku. Sve dok mi se roditeljske oči ne razjape od slatkoće i šizofrenije kada na rafu u prodavnici vidim nešto mnogo slatko na tufnice, pliš, šapice, pa na mašnu, pa na šljokice…Lele! Pljesnem pare. Častim prodavačicu, a ona mi maše dok se pakuje u privatnu raketu za Mars.

A posle kažu dosadno mi je! Meni govorili „u’vati se za uši pa igraj!“ To mi nikad nije bilo pravo niti zabavno. Nije da nisam probala. Sad roditelji animiraju dok ne skapu. Ko te pita jesi li umoran.

Često sebi izgledam ovako:

Evo me, animiram!

 

Ono te gleda i trepće. Nisi mu zabavan ni trunku. Da žvaće žvaku duvalo bi balon i zalepilo po licu.

Eto, siroto, ništa nema od igračaka i nema čime da se igra. Kao što nismo imali ni mi. U ovom zaključku, u završnom kraju, bacam glavu unazad i pogled zajedno s njom, i gledam sobu dupke punu i napuštenu. Sve sa preko potrebnim igračkama. Paradoksa većeg nećete nigde naći. Ovo pobeđuje i kvadraturu kruga.

Hop, skok i minut do kritike.

U Beogradu sam naučila da sve kasni. Od ljudi, preko prevoza do pravde. To je velegradski trend. Čekala sam, i jurila, i za jednima i drugima i trećima. Sat je, ovde, sklon Alchajmeru. Dok mi, tipični Beograđani, gde podrazumevam, nas koji se tu nismo rodili, naviknuti da nam je sve na švajcarski sat, hop, skok i minut, orodili smo se i zaljubili u, zakasneli grad očarani sjajem i betonskim, višespratnim, košnicama. Onda smo oboleli od kašnjenja, pa smo se frapirali (zakasnelom) reakcijom na činjenicu da smo Beograd idealizovali i da je i to jedno selo. Isto onakvo odakle smo i došli, samo veće. Mi, pridošlice, smo ga takvim i napravili. Možda, ne mogu da tvrdim.

U duhu kašnjenja, da zakasnim i ja sa razradom ove priče.

Jeste li primetili da nam kasne i sezone? Leto došlo u zimu, proleća se ne sećam, preskočili smo ga – a sve što se preskoči ne (po)raste, leto pustilo korenje u jesen, a jesen se stidi da gurne sunce pod pretećom depresijom i histerijom naroda kad je loše vreme. Tu negde, kad su klimatske nepogode kovitlale i menjale sve pod svojim meridijanima, mi smo postali Englezi pa zapatili zainteresovanost za komentarisanje vremenskih nepogoda pa se sad pozdravljamo sa: „Je l’ vidiš ti ovo vreme? Ma strašno, ubi me pritisak!“. Mogli smo da iskoristimo tu priliku te da o istom trošku, zapatimo i nezainteresovanost za tuđe brige, ali jok. Taj deo naše DNK spirale je pod hroničnom opstrukcijom briganja tuđe brige. Prosto, delovi našeg polimera ne sadrže ravnodušnost i kratak jezik. Nismo mi neki tamo zatvorenjaci. Mi volimo da opletemo po znanim i neznanim, volimo tuđe brige više nego svoje. Jer tuđe slađe.

Ruku na srce, sve kasni, samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Deca žure da odrastu. Računi pritiskaju da budu plaćeni prevremeno. Novogodišnje ukrašavanje počelo još u maju. Posmatram si dete, samo što nije ispunila šaku punu godina, a pregovara kao da je u poodmaklom pubertetu. Devojčice iz kraja hrle da stasaju u žene, a dečaci u nabusite gorile.

Onomad, vraćam se s posla i lepo svratim u „Maxi“, jer treba da se jede. Šunjam se među rafovima, tražim nešto jestivo, kad ono ispred mene „ono“ puta dva. Drama preko celog lica. D R A M A! Čin prvi – godine mu ne možeš odrediti. Ni jedno, ni drugo ne zna koliko ima godina. Zna koliko bi želelo da ima. Pušteno kroz Eratostenovo sito to je prosti broj 23, a “ono puta dva” prosto imaju prosti broj 13. Gledaš ga, žena nije, u devojku treba da stasa, a dete sebi ne dozvoljava da bude. Čin drugi – ne znaš da li su ga napale trepavice i kako mu taj lančani niz teških treplji ne remeti ravnotežu i ne pravi bicepse na kapcima. Čin treći, to se obojilo, iscrtalo lice pod uglovima nepoznatim i nemerljivim, menjalo lični opis tamnim bojama, korektorima, reflektorima, iluminatorima, šajnerima, šimerima. Čin četvrti, to ima nokte zašiljene na opasno, koji zvučno odjekuju po ekranu mobilnog izraštaja ruke marke „android“. Odjekuje tk-tk-tk-tk. Čin peti, ne možeš da prikriješ da su ti se oči zavrtele unesves’. Šećer i voda ti nisu pri ruci. Da se povratiš, ’oćeš, ali malo sutra, jer pri skretanju pogleda zatekne te go stomak. Izem ti, još i golo pošlo. Goli bubrezi!

I kako osuda kreće da ti se mota oko nogu, kako si krenula da se spuštaš u niski start da opališ po kritici i čudnome čudu, po potiljku te klepi činjenica da si i ti bila klinka.

I ti si iz klinke postala (svoja) mama, tetka, baba. Shvatiš da ti treba sledeći pasus da povučeš paralelu i uvidiš kako te planeta poput grnčarskog točka vrti u krug, a vreme tretira kao glinu i vaja i menja uvažena smatranja.

‘đušica.

Shvatiš da si bivša klinka i da trsiš praznu slamu. I da treba da te bude sramota, jer si, sa drugačijim okom za lepo, probala svašta, izmenjala stadijume, farbala u dugine boje, šišala na ludo, heftala pirsinzima i bušila nos na kvarno – finansiranim od strane novca, darovanog u svrhu uplate novih pantalona. Pantalone se našle na nosu, u formi minđušice i pretećeg roditeljskog srčanog udara. U redu, jednog od roditelja, dok te je ostatak rodbine posmatrao kao vepra. A ti sva sijaš od cirkončića. I sreće. Jer pirsinge voliš.

Dok sam išla u gimnaziju imala sam jedne somotne, plave, duboke pantalone. Kako bih sad volela da imam takve bubregare. Tad sam smatrala da imaju previše materijala. Svi masovno šetali hlačice na kukovima, pa mi nije bilo druge nego da uzmem makaze u svoje ruke. Da i meni hlačice budu na kukovima. Sto mu helanki Fredija Merkjurija, gde mi je pamet bila kad sam odsekla gornji deo pantalona, koji ih je činio, jednim, zaista lepim parom pantalona?! Nisam smela u njima da sednem, jer… ostala bih na pozadnji razdeljak. Bukvalno. Neprestano su mi vukle donji veš, dok sam ja, samo, htela da budem kul kao i ostala deca. Nikad mi nije uspevalo bivanje kul persone, u poređenju sa tim kako mi je kasapljenje odeće išlo super. Mama je bila presrećna. Ma, od-uš-evljena mojim modnim pokušajima, a njih pored svih živih i neživih sila, nikad nisam uspela da sakrijem. Mogla sam da bajem od 1 do 101, ali mame su svevideće, poznate po očima i na dupetu. Tek sad razabiram te situacije, zamišljam da Kai uzme makaze u svoje ruke i krene da prekrojava tek kupljenu odeću od plate za koju sam džidžila, sedela i buljila u monitor, dok oči nisu dobile izgled topografske karte. Zamišljam kad je uhvate tinejdžerski pundravci, hormoni je lansiraju u stratosferu. Jednom sam isekla džemper. Ličila sam na čudo. Jednom sam nosila neke sandale, na punu petu, u sred novembra. Opet, htela sam samo da budem kul i visoka. Kud ću, kad sam stasala samo u želju da porastem.

Opametila se, patike i teraj.

Nikad se nisam ni šminkala nešto posebno. Prigoda je bila matura, pre deceniju i kusur kad sam otišla da me, nazovi, profesionalna šminkerka, nazovi, profesionalno našminka. Žali bože para i toga kako se moj pojam lepog nije razumeo sa njenim. Za nju, i da sam pričala na razboritijem kineskom, da sam objašnjavala pantomimom, da smo odigrale partiju asocijacija, ne bi predstavljalo razliku. Ona je šminkala kako je htela, eventualno, znala. Bacila se na cementiranje i ostali moleraj. Ne sporim da bi bila dobar, ako ne i odličan, moler. Toliko me je zamackala da sam izgledala kao šlogirani, maskirani, rakun. Tad još uvek nisam znala da kažem: „Meni se ovo ne dopada!!!!“ Klimala sam glavom preneražena, odajući joj priznanje bez pokrića. Tako uparađena, nabodena na dve štikle – s patikama u SOS kesi za prvu pomoć i izuvanje, otišla sam na maturu, plačući i venući od sramote u sebi, ne smejući da poskidam sav taj kolorit sa sebe, jer se to platilo. Da mi je da sam bila tako slobodna, da sam sastrugala to sa lica, zafrljačila štikle, obula patike i hodala ko gospodža. Da sam znala sebi da kažem: ne moraš da se šminkaš, samo zato jer se svi šminkuju, ne moraš da nosiš ono što ti pričinjava neprijatnost. Ne znam ni dan danas da se uparadim šminkom. Puder nešto nanesem, ali ne volim, osećam da me guši. Maskaru nafrljačim, toliko da izgleda da imam trepavice. Trunka rumenila, da izgledam (seoski) zdravo. Barem tako kažem sebi. Ubijam bledilo svoje anemičnosti. Ali, baš me briga. Briga me i što mi sede vire iz glave. Hoću da se furam sa belim pramenovima. Kao gospodža.

Pod punom odgovornošću preformulisaću Plauta, odnosno Hobsa, koji je  kasnije prisvojio frazu “Čovek je čoveku vuk” i reći ću “Žena je ženi (ponekad) vuk”. Žena-majka večito spremna da ukaže na „ono naše što nekad bejaše“. „Ono naše“, ono naše vreme. U ono naše vreme nisu se nosile uske pantalone, šorcevi bez dupeta, majice na providno, brushalteri koji dižu grudi do nosa, štikle uz koje porasteš za još jednu osobu, helanke na tigrasto i mačkasto. U naše vreme se deca nisu tako ponašala, devojčice su bile damice, dečaci gospoda. U naše vreme su sva deca bila mirna, danas sve bahato i bezobrazno. U naše vreme nije bilo tako, u naše vreme bilo drugarstvo, radne akcije pa svi zajedno kopamo i pevamo, drug Tito, sve je bilo broznano i divno i išli smo u Trst da kupujemo Levi’s.

A u današnje vreme…

… nekadašnje klinke, današnje mame, jure da navuku bodi, debele čarape, kupe dugu jaknu – ne samo da pokrije bubrege i zadnjicu već i kolena. Jer kad kosti navuku ’ladno – nema ti utopljavanja naredna tri dana.

U Beogradu sve kasni. Samo nam deca, računi i Nove Godine rano rane. Navodno uveli štednju struje, grejanja, raznoraznih isplata, davanja penzija na kašičicu. Navodno. Ali, kad je bal, nek je okićeno, kičasto, obojeno kakva su nam i deca. Nek je samo u trendu.

A deca…

Woohoo! Visenje!

Deca su povazdan bila deca. Musavih rukava. Izguljenih kolena. Čupave kose. Blatnjavih prstića. Poderanih patika. Željna igre, koju će prerasti za skok, hop i minut i ući u fazu eksperimentisanja i traženja sebe. Tako smo i mi. Biće im mutna slika. Kao i nama. Pištaće Kalimero, jer ništa nije fer. Niko ih neće razumeti. Kao što nas nisu razumeli. Lupaće glavom o zid. Kao i mi. Kao i naše mame i bake. Generacije u spineru. Taj vrtlog generacija će zanavek biti kamen spoticanja i tačka u kojoj ćemo se razilaziti, raspravljati, negodovati i osuđivati. Sve je to za ljude. Čak i treplje. I bicepsi na kapcima. I nokti na opasno.

 

Lekcija: “Da li želiš da mi povrediš osećanja?”

Taman kad pomisliš da si završio sa bivšim kandidatom bračne zajednice, taman kad pomisliš da si dao sve što si mogao, i krvnu sliku, i izvod iz banke za proteklih šest meseci, i izveštaj od neurologa i papanikolau test, taman ti fali još nešto. Spoljni svet defiluje oko vas, dešavaju se životi, a vaš se upleo poput hobotnice u ventilatoru, jer opet neko ne zna da razgovara. Taman kad se sve smirilo. Da slučajno normalan tok življenja ne dobije upalu mišića od normalnosti.

Kad sam se razvela, cilj mi je bio da budem srećna i zadovoljna. Zatim sam oborila rekorde rudara, i njihovih pijuka, kada sam shvatila da moj cilj predstavlja put eksperimentalnih zahvata i kopanja međuljudskih odnosa. Komunikacione ofanzive i defanzive, odigravale su se na različitim jezicima naroda i narodnosti, uz strateško dovijanje. Većinu vremena vladala je anarhija. Jedan kandidat se odlikovao hrabrim odlukama da kukavički vrši sprint u nepoznatom pravcu, gde ne stanuju naši razgovori i situacije. Mislim se, i ja bih, al’ kud ću?! Uz dužno poštovanje tuđih izbora, ali zarad sebe i izbegavanja banja psihijatrijske orijentacije, morala sam da se dohvatim na prepad otpornih verbalnih alata, kojima bih udarila Pepeljuga zahvat marljivosti.

Daklem, da ubrzam galop teksta koji je posledica ove lekcije, time ujedno i njen diskretni nastavak, ne tako diskretnih događaja. Kada se rasplamsa rasprava, valja je smiriti. Politi usijane glave jednom kofom ledene vode. Bez obzira na to što te glave samo žele da su u pravu, a ne u miru. Ne znam za vas, ali slobodne discipline svađanja meni dođu kao naporan trening. A da vežbam, ne volim. Znojim se, srce mi tahikardično štuca, grlo bude suvo, svaka koščica u telu me boli. Blago zmijama… Kasnije se osećam kao izbljuvak. Ne možem.

Inače, teško pratim ljude nakon prvog verbalnog napada. Ono, smrači mi se. A kad naiđu pridevi i glagolski oblici kojima mesto upražnjavanja nije na suvom, tu već moram da povlačim ručnu. Nisam imuna na nepristojnost i vulgarnost. Skeniram lokaciju otisaka prstiju za svaki slučaj. Ne bi li nam zatrebao sudski veštak. Uto, eto ti rešenja u obliku pitanja: „Da li želiš da mi povrediš osećanja?“ i njemu posledične zbunjene reakcije, kao kofa ‘ladne vode za usijanu glavu, „Ko? Ja? Šta? Ovaj, mislim, ne.“ Kako ko, pa ti naravno! Ko bi drugi mogao da bude? Tajni red Masona? Nindža Kornjače? Obaveštajna služba? Vatrogasci? Ti, naravno ti, da li ti želiš da mi povrediš osećanja i uskratiš nam svaku mogućnost konverzacije bez dvocifrenih decibela.

Kandidat bivše bračne zajednice se tada polako povlači, zamuckujući inteligencijom klepetanja morske školjke – ne, ne, ne, ma pusti, ja to tako ponekad, ništa lično, znaš me. Klepet, klepet. Da, znam te, radije bih da je drugačije, ali sam sama birala. Klepet, klepećem i ja. Ovde nam fali filter starih italijanskih filmova, za doprinos dramatičnosti, jer je nema dovoljno. Kič.

Epilog.

S pozivanjem na „Hvala ti što si to podelio sa mnom“ ruku pod ruku, zlu ne trebalo, dolazi pitanje „Da li želiš da mi povrediš osećanja?“ To bi trebalo da stoji na posteru od brakorazvodne presude, da imamo kao prvu, psihijatrijsku pomoć. Za izbegavanje banja i šljapkanje vodom koja leči moždane poremećaje. Zvuči jednostavno i banalno, ali kako to obično biva, u životu su sve komplikovane stvari jednostvane. Shodno pravilniku tajnog udruženja nas bivših, pribranost, uljudnost i poštovanje se moraju izgraditi. Opet. Od bežanja nema vajde. Stigne te sve, još dobiješ i kaznu za pogrešno parkiranje.

„Da li želiš da mi povrediš osećanja?“ je pitanje koje dovodi do iluminacije nezapamćenih razmera. Razgoliti nameru našeg sagovornika. Nije poenta da mu bude neprijatno, iako to sasvim sigurno jeste, već je poenta – smiraj živaca, glave i osećanja. Ego tu vodi glavnu reč, jer ne dozvoljava da bude diran i oštećen, pa se da u frontalni napad. Čini se kao da je to nešto na šta (normalan) čovek ne bi potrošio ni minute ni pogleda, jer je prosto ko’ pasulj. A radi kao švajcarski sat. Važno je biti u miru, a ne u pravu.

Rekoše davno, što će doprineti opravdanosti izjave, da je ponavljanje majka učenja. A ja sam jedna majka detetu za koje želim srećno, neopterećeno detinjstvo, te sam eksperimentalno ponavljala i utvrđivala gradivo. Zvuk kamena koji mi je pao sa srca, naterao je komšije u beg pred zemljotresnom opasnošću. Brige vertikale nas razvednih i raspuštenih, mogu malo da se nose na odmor.

Savest i ta na na na na na.

Ima tih dana kada me roditeljska savest zapeče gore od trudničke gorušice. Razlozi za istu variraju i kreću se u rasponu od (naizgled) banalnih kao što je “danas nisam skuvala ručak za na kašiku” preko “nisam dovoljno dobra majka, veći deo dana sam provela radeći, dok se ona sama igrala” ili “gušim je, ne dam joj dovoljno prostora” ili “koliko puta mogu da zakolutam očima na milionito mamamama” do “moje dete je dete razvedenih roditelja, odrasta bez oca”. Tih dana se ja, lepo zapitam, jesam li ista ona od juče, kad me roditeljska savest nije pekla ni kad sam joj umesto voćne užine dala kinder čokoladicu, jer sam baš bila avanturistički raspoložena. I jesam li ja ista ona od onomad, kad sam joj ručak poslužila za radnim stolom i na pola monitora pustila Pepu, kako bih ugrabila dvadesetak minuta za ugovaranje posla i pritom se ni osvrnula nisam na savest. Ali, tih dana kada je roditeljska savest kamen spoticanja, kad krenem da se zlopatim s istom, lepo mi dođe da kao noj zabijem glavu u pesak. Onda me grize savest, jer me grize savest. To se dešava, uprkos upozorenju starijeg građanstva iz okoline da uživam sad, jer posle. Ne znam šta ide posle, rečenicu su tek tako usred rečenice i završili. Ali, ako nešto znači, značajno su me pogledali, što ukazuje na to da posle “posle” ide nešto mnogo strašno. Uz uvodnu špicu iz serije “Dosije X”, jezičkog i slovnog ekvivalenta ta na na na na na.

Mnogo savesti u zbiru, a rezultat negativan, tačnije jedan roditelj u minusu.

Nikad nije pravo vreme da se ukaže na nedostatak edukativnog sadržaja redova koje pišem, ali biće meni mnogo lakše ako vam kažem i upozorim vas da nemam recepturu za otklanjanje roditeljske griže savesti. Da se ne zalaufate u čitanju.

Nemam savet kako da suzbijete grižu savesti u par lakih koraka i deset meditacija. Tu smo, svi mi, roditelji, sami sa sobom. A mi koji smo samohrani (ispravljam se, samostalni vršitelji roditeljskog prava), smo nalik na stepske vukove. Mi smo, što bi se reklo, sami samciti u tom džumbusu. Istini za volju, biti sam, nije nužno loša odlika jednoroditeljske porodice, međutim ume da bude krajnje izazovna, jer dovodi do umora, usmaljenosti, stresa i kojekakvih sporednih efekata u vidu zaboravnosti, slabljenja koncetracije i tužnjikavog, nekog neprijatnog osećanja. Vazda sam nezadovoljna, jer ne mogu da postignem sve. A verujte mi, savest kad upeče samohranog, oprostite, samostalnog vršitelja roditeljskog prava, mnogo je strašno. Tako me to vazda iscrpi. Fizički, psihički, svakojako. Znate ono “od dva zla odaberi manje”? Ponekad sam, vala, toliko umorna da ne mogu da procenim gde mi je trup, a gde mi je glava, a kamoli da biram manje zlo. Budem toliko umorna, da mi je tišina preglasna, uši me bole, a slepoočnice pulsiraju od krčkanja preostalog mazohističkog adrenalina od svakodnevne trke-frke. I zbog toga me grize savest.

Mislim se, nećeš više. Postaću durasel zeka na mišiće ako treba, pa ću da budem nasmejana i raspoložena žena-majka koju roditeljska savest neće više hvatati za gušu. Neće mi više oči bockati sređeni tanjiri sa jelom koje mame interneta dekorišu, a njihova deca u slast pojedu i ne pokušavaju da izbegnu jelo koristeći retoričku malverzaciju u kojoj jaja neće biti pojedena, jer nisu plava kao kosa, a kosa nije žuta kao jaja. Neću više ni žmirnuti, ma, neću ni smejuljak zajedljivi ispustiti, na slike sređenih dečijih soba, gde su sve kockice u jednoj kutiji, lutke mirnim snom spavaju na krevetu, olovke u posudi za olovke, i sve igračke iz delova sklopljene u delove i nijedan deo ne fali. Neće mi više smetati lom i grom u kući, koji svedoči tome kakva sam (nikakva) domaćica. Neće mi smetati ni gomila neopeglanog veša. Odlučujem da više neću ni da trepnem na haos. Osećaću se bolje. Posao ostavljam za kasnije. Iskustvo me je naučilo da neće dobiti noge i pobeći. Prioriteti moraju da se znaju. Tako rešena, ranac na leđa, dete za ruku, trotinet međ zube i pravac park, gde su deca i drugi roditelji kao ja. Moji sapatnici, koji neće ni primetiti da izgledam kao da me je centrifuga žvakala i pročešljala. Taman da se ispričamo ko’ ljudi o tome koliko nas je danas, na skali od “nije me grizla savest” do “progrizla mi je đonove na patikama” grizla savest. Idemo!

Kad tamo, u parku… Ta na na na na na.

Sjajno! Pa, fantastično! Pustoš! Kako to da u gradu od dva miliona ljudi nema žive duše u parku?!

Ne lezi, savesti, jer je sad vreme da radiš.

Pitam se, gde su i šta ti drugi roditelji rade, a ja ne radim? Gde to grešim i kakve sam roditeljske aktivnosti zaboravila kad sam dovela dete u park?!

Negde u to vreme, griža savesti mi šapuće par opcija i time, moju roditeljsku nesigurnost kao posledicu samohranosti (dobro, ispravljam se, samostalnosti vršenja roditeljskog prava) i nemogućnosti mitoze, dovodi do stanja “vrh mi na dnu stoji”. Opcije su sledeće, štiklirajte vodeći se sopstvenom odgovornošću, grižom savesti i senzibilitetom. Drugi roditelji:

  1. sede kod kuće i uče svoju decu da čitaju, pišu i broje, dok tvoje dete broji 1, 3, 5, 16, 25, 44, a tebe to ne tangira uopšte.
  2. sede kod kuće i prave kolaže sa svojom decom. Kao na pintrest-u. I njihova deca ne lepe lepak u kosu.
  3. su kod kuće, za šporetom, kuvaju ručak od svežih, organiskih namirnica koje su nikle u njihovoj bašti. Sve neprskano, s ljubavlju gajeno. A kod mene na simsu jedva bosiljak i nana uspevaju.
  4. peglaju i kuća im se cakli.
  5. su otišli na posao, a deca u vrtić. Kao sav normalan svet.
Samo zagrljajnosti i osmeha.

Ja biram neponuđenu, realističnu, nesigurnošću nezačinjenu i bezbednu opciju da smo svi u istom savesnom sosu, krčkamo se natenane. Ta na na na na na. Čisto da mi bude lakše. Odjavljujem se, da me ne grize više savest, do sledećeg ponedeljka uz uvodnu špicu iz serije “Dosije X”. Ta na na na na na.

Ps. Kredit za jednu od naših retkih zajedničkih fotografija ide Mariji Velinov, čija dela možete naći i pregledati ovde i ovde.

Navike na rukama. I u glavi.

Zdravo, dete me zove sine moj i ja sam (bila) ta navikladetenaruke mama. Najgora vrsta. Priznajem. Nisam mogla da odolim. Samo se nametnulo. Pokušala sam, ali bezuspešno. Ta svilena, gotovo providna koža, svilene trepavice i noktići zahtevali su da budu držani i nošeni. Nisam umela, nisam znala drugačije, a znam rekli ste mnogo puta da to ne radim. Nije dobro. Ili ipak jeste? 

Prva tri meseca, nakon što je beba došla na svet, provela sam u izmaglici između dojenja, spavanja i pokušaja spavanja. Između mirisa kiselog mleka, mene koja mirišem na kiselo mleko, mirisa omekšivača za veš i lanolina. Kad pokušam da se vratim u taj period, sve me neki magloviti dremež dočeka. Svega se sećam kao kroz maglu. Ne mogu da razaznam kako je zaista bilo. Sećam se maglovito uzburkanih osećanja, ekstremne sreće, a zatim i ekstremnog osećaja umora praćenog suzama i osećajem što psihičke, što fizičke nemoći. Nervoza, napetost, osećaj da sam nedorasla zadatku i grčevi što bebini, što materični bili su dobitna kombinacija za put do “na kraj živaca”. Ipak, Majka Priroda se postarala, da zarad očuvanja vrste, ne očuva ta sećanja kao živa. Za mene, sada iz ove pozicije, postporođajni period bio je neočekivano težak. Isto kao i neočekivano očekivani udar novih doživljaja, koji dolaze zajedno upakovani u kiflu zvanu beba. Vidi čuda, prošlo je. Bio je to period pitanja, gde se odgovor na većinu može sažeti u “sve je u redu, ne brinite, sve što osećate je sasvim normalno” i period jedne rečenice koja se izgovara u dahu znalca i iskusnijeg: ne navikavaj na ruke. To je period kada vam takav savet ne treba. To je period kada je pametnije okrenuti glavu na drugu stranu i pustiti da dani prolaze bez vašeg znanja, kada treba pustiti da se u nosanju smenjuju dan i noć. Normalno je. Ta omražena rečenica, koju sam čula mnogo puta pre samog porođaja, postala je sinonim za rani period roditeljstva. Da sam imala dinar za svaki put kad sam čula tu rečenicu, imala bih trista dinara. Malo li je?

 

Instinktivno, romantičarski se nadajući najboljem, pustila sam da ta nova ljubav bude glavni i odgovorni urednik naših života. Pustila sam da ti prvi meseci budu meseci navike na rukama. Pustila sam da to bude vreme prepuštanja detetu. Smatrala sam da tokom prvih nekoliko meseci njenog života moram da joj stojim na raspolaganju sve vreme. Da je upoznam, da ona mene upozna, da upozna svet, da upoznamo svet. I nosila sam je. Na rukama, u marami, pa opet na rukama, pa u marami. Prijala mi je njena blizina, a i njoj moja. Smatram da je novorođenče nemoguće razmaziti. Ono zavisi od naše brige u potpunosti. Novorođenče je bespomoćno, a donekle i mi sa njim, te smo usmereni jedno na drugo da se podignemo na noge. Zajedno. Pitanje je ko će tu koliko biti odmoran, ali savršeno je normalno biti umoran i iscrpljen u tom periodu. Sve prolazi, sve se menja i neće to trajati zauvek. 

Ljubav zaista jeste vrlo naporna aktivnost u tom periodu. Ali, upravo ta ljubav i to umaranje! (uzvičnik je ovde sasvim primeren) je ponašanje koje je osnova za sigurnu, stabilnu i jaku vezu nas i naših beba. Psiholozi tvrde da uspostavljanje sigurne veze sa roditeljima u prvih nekoliko godina života bebe predstavlja preduslov za svaku mentalnu i emotivnu fazu razvoja kroz koju će prolaziti. Divna je i neizmerno zanimljiva činjenica da su novorođene bebe opremljene brojnim (super) moćima. One nas zadivljuju svojom sposobnošću da izazovu toliku količinu ljubavi. Kad kažem toliku, mislim TOLIKU. Ne očekuješ da neko malo biće može da izazove toliko mnogo ljubavi. Jednim pogledom rode to suštinski neshvatljivo, duboko osećanje voljenja koje preplavljuje kao ogroman talas. Deca rastu od ljubavi i maženja, a majke se preporode pored njih, izleče sve postporođajne efekte. Ako mu date sve ono što mu je potrebno i što želi, vi mu činite apsolutno ono najbolje. Bez sumnje. Sve što treba da uradite jeste da posmatrate svoju bebu i date joj ono šta želi. Sledite svoje instinkte. I obavićete posao baš onako kako treba. Bilo to na rukama ili ne. Čak i da se dogodi ta strašna naviknutost, ne brinite, roditeljstvo je jedan neprekidni put razvoja, gde ćete zajedno učiti kako i gde da povučete granice. 

A kasnije? Šta kasnije kad malo odrastu? Kasnije ćete juriti za njima, sa željom da ih nosite na kraj sveta, a oni će trčati i vikati “Mogu sam/a, pusti me!”

 

Hodajuća kontracepcija.

U fazi života ne-roditeljstva, nemaš pojma šta te sve čeka kad postaneš jedan, da ne kažem, jadan roditelj. Koliko odgovornosti, koliko pitanja, koliko (ne)spavanja, (ne)jedenja i ostalih ne-injanja. Takođe, niko te ne pripremi na tu surovu borbu napolju. Napolju je strašno, jer vrebaju sa svih strana. Niko te ne pripremi da ćeš u toku trudnoće, dok se pingvinski šetaš sa željom da iskočiš iz tesne kože, izgledati kao da ti na čelu piše “molim vas, posavetujte me, samo vi mi možete pomoći!” ili “molim vas, odgonetnite pol moje bebe, znam da znate!” Onda dođe dete. Onda ti isto to dete izvedeš na vazduh, da se oboje restartujete, a svi oko vas, maestralno i iznenada, postaju sveopšte merilo za temperaturu vašeg deteta, za gladnost ili žednost vašeg deteta, ili za nedajboženaviknutostnaruke vašeg deteta koje plače. A plače od muke, jer je u kolicima. Na sve ga navikavaj, al’ na svoje ruke ne. Nikada, ni u kom slučaju, jer si tako nadrljala za sva vremena. Uglavnom, ljudi dobacuju, osuđuju, seku, mere i kroje kako im je volja. Da pređem na stvar, ne bih vas više davila. Beležila sam, tu i tamo (verovatno sam koju i propustila), izjave meni upućene u toku trudnoće pa do sad. Moram da naglasim da spasa ima. Kako vreme prolazi stvari se popravljaju, te savete i komentare više i ne registrujem, onako, za stvarno. Registrujem ih za zabavu.

I molim vas, ne budite sebični, podelite sa nama u komentarima, koje izjave su vama obeležile trudnoću/majčinstvo/očinstvo/roditeljstvo? Koje su vam bisere nudili nikako zamoljeni?

1. “Ne vidi se da si trudna s leđa, nosiš devojčicu, sigurno!” – Da, potpuno ste u pravu, tako kaže i moj lekar. Kaže kakav ultrazvuk, ultrapogled s leđa sve govori, okreni se da vidim. Ne vidi se da si trudna, devojčica je!

2. “Sad spavaj, jer kad dođe beba….!” – Šta će biti tad?! Nikada više u životu neću spavati?! Ikada?! San akumulira energiju i čuva je za kasnije, ili se varam?!

3. “Sad uživaj, jer kad dođe beba….!” – Znam, ne podsećajte me, moj život je gotov.

4. “Hoćeš li da dojiš?” – Upita me dobroćudni dekica u gradskom prevozu, inače potpuni stranac.

5. “Prolepšala si se, nosiš dečaka!” – Hmmm, hvala, ali ne nosim dečaka.

6. “A gde si ti tako trudna pošla?” – Izvinite, zaista nisam znala da mi trudne ne smemo napolje. Moram da obavestim ostale! Vidimo se za devet meseci.

7. “Prvo dete? Prvo, a? Odmah drugo, nemoj da čekaš! Odmah!” – Samo naručite.

8. “Ne voli ljude, a?” – Reče gospođa i ostade živa, kad je nepozvana uletela mom tromesečnom detetu u lični prostor u kolicima i isprepadala je. Da, rodila sam mizantropa.

9. “Nemoj na ruke da je navikavaš, propašćeš, a dete razmaziti!” – Zarad očuvanja žena i ne-razmažene dece nije na odmet ponoviti. Milion puta. Inače, novorođenče se ne može razmaziti: ono je nevino, bespomoćno i zavisi od naše brige, ali o tome ćemo drugi put.

10. “Jel dojiš?” – Ne znam treba li komentarisati. Dojenje vašeg deteta nije samo vaša briga. Svačija je. Ako uspete da se povratite od šoka da stranci tako zadiru u intimu i odgovorite da dojite, onda divno, ako ne, onda nije tako divno. Onda slede pogledi i pitanja i nabijanje osećaja krivice. Kao da vama već nije dovoljno teško i kao da vi ne znate da je dojenje najbolji izbor za vašu bebu. Najbolji izbor za vašu bebu ste VI – sa dojenjem ili bez, ali o tome drugi put, takođe.

11. “Siroto dete, obucite je, hladno je, duva vetar!” – Reče gospođa u prolazu, čiji je najveći neprijatelj vetar, a njen termoregulacioni sistem je iz prošlog veka, a ja novopečena majka, na pomen mog “sirotog deteta” hoću da presvisnem od tuge, jer ne znam da vodim dobru brigu o njoj.

12. “Gladna vam je, plače!” – Hoćete i vas da nahranim?

13. “Tačno znam kako ti je, imala sam kuče!” – Reče gospođa bez dece. Ha?! Da li ste upravo uporedili dete i kuče?

14. “Kako se zove? A? Nikad čula!” – Sad ste čuli.

15. “Nemojte sve da joj dopuštate, nije to dobro za dete, mora nekad i da se pljusne!” – Reče gospođa u parku, ničim izazvana.

16. “Kad ja budem imao/la decu, nikad im neću dati da ________ (*popuniti prazninu)!” – Šta? Da jedu slatkiše? Da se ponašaju se tako? Da urlaju na sred ulice? Važi, pričaćemo o tom potom.

17. “Od kad si se porodila propala si načisto.” – Hvala?!

18. “Evo, izašla da prošeta dete, a ne ispušta mobilni iz ruke. Strašno!” – Reče gospodin u parku na klupi. Gospodine, nije da se pravdam, ali ovo je prvi put od jutros da sam uzela telefon u ruke. Ne znam ni koji je dan, ni koliko ima sati. Ne zna ni moje dete, u kolicima.

19. “A gde ti je dete? Ko ga čuva?” – Zdravo? Kako sam? Ne? Dete je kod kuće, zbrinuto, izašla sam do radnje.

20. “Šta je u horoskopu? Aham. Biće čudna.” – Hvala?!

21. “Gde ćeš s detetom u prevoz?!” – Znate, nismo još kupili svemirski brod, ovo mi je jedina opcija da dođem od tačke A do tačke B. Deca su ukras sveta pa rekoh da ukrasim malo svet.

22. “Ne šutiraj mačku kad si s detetom, to je loša sreća!” – Zašto bih, ikada, sa ili bez deteta, šutnula mačku?!

22. “Ijao, sad kad vidim sve ovo nikad neću imati decu!” – Znam, hodajuća sam kontracepcija.

Horor porođajne priče prijateljice pa njene prijateljice pa njene prijateljice pa njene zaove/jetrve/svekrve uplašenim prvorotkama ostavljam za neku narednu priliku. Možda ih ne bude uopšte. Velika je verovatnoća da ih ne bude uopšte. Ne zaslužuju da budu obelodanjene. Neka ostanu tamo negde daleko u priči, kod onih dalekih ljudi koje ni ne poznajemo.

Spavanje je precenjeno, a uzori potcenjeni.

Nedavno sam razgovarala sa jednom trudnicom. Ona sija onako kako samo trudnice mogu da sijaju. Ona je mlada, lepa buduća mama i  nosi devojčicu, kojoj ćemo vrlo brzo poželeti dobrodošlicu u ovaj ludi, divni svet. Kako to obično i biva, kada mame razgovaraju, razgovor se vodio oko bebe i roditeljstva. Mnogo kako, mnogo zašto pitanja, i jedna veoma zanimljiva konstatacija. Rekla mi je da je svoje dete već izmaštala, da se potpuno identifikovala sa njom i da već oseća koje će osobine imati i kakvog će karaktera biti njena devojčica. Oseća još veću povezanost sa malenim bićem kada dozvoli sebi da mašta njihov odnos. Vratila me unatrag par godina. To je lepo, tako sam maštala i ja. Trudnoću nosim u sećanju kao jedan od najsrećnijih perioda u životu. Zaista, veoma sam zahvalna za takav lagan i miran period. Imala sam tu sreću da sve bude onako kako treba, da budem bez tegoba i problema. Bila sam, prosto i jednostavno, srećna. Doduše, čim se dete rodilo, čim mi je stvarnost otvorila oči,  shvatila sam da moram da kažem zbogom svom detetu iz snova, i da prihvatim svoje stvarno dete. Ona je izgledala onako kako sam je zamišljala, ali moje dete iz snova je spavalo u svom krevetcu bez buđenja, mirno kao bubica. Oni koju kažu “spavao sam kao beba” bebu nemaju, niti znaju kako to beba (ne)spava (čast bebećim izuzecima). No, ovo nije tekst o spavanju, iako mi je to jedna od omiljenih tema.

Divna trudnica sagovornica mi je, u jednom trenutku, postavila neuobičajeno pitanje. Do sada me to niko nije pitao, a izrodila se čitava filozofija iz toga. Pitala me je šta mi je najteže palo u roditeljstvu do sada. Odgovor je izleteo iz mene – rad na sebi. Pogledala me je onim “o čemu ti pričaš, meni je rečeno da je nespavanje najtaže” pogledom. Na nespavanje se navikneš, shvatiš da je precenjeno, da možeš da funkcionišeš besprekorno na par sati sna i da sakriješ podočnjake kao profesionalac. Velikim naočarima za sunce. Ko to ima vremena za šminku?! To ti je taj “mama mode”, možeš sve samlevena od umora. Bez problema, sa osmehom na licu (možeš i da ga nacrtaš, ako ne možeš da ga razvučeš). Sve to dođe na svoje, a rad na sebi traje. I zahteva puno radno vreme.

Mnogo pre nego što beba ugleda svetlost dana, dok se još uvek krčka i brčka u stomaku, u glavama budućih roditelja odvija se film. Zamišljamo kako će naš život  izgledati sa bebom, kakve će osobine imati, šta će od koga naslediti. Želimo da nema tatine uši, a mamina stopala, da ima tatinu hrabrost, a maminu dobrotu, njen osmeh, a njegov smisao za humor. Kada dete dođe na svet, roditelji žele da daju sve od sebe i urade sve kako treba. Želimo da naše dete bude jako, nezavisno, uporno, pametno, ljubazno i spremno za život i sve ono što on nosi. Želimo sve, a ne osvrnemo se na sebe. Mi, ljudi, smo fascinantni. Možemo da gradimo kule, nebodere, da letimo u svemir, da izvajamo divne skulpture, da naslikamo najlepša umetnička dela, da napišemo najlepše reči, da ukrotimo i pripitomimo divlje životinje, a sebe ne. U stanju smo da stvaramo sve, a najteže nam pada da stvorimo sebe. Možemo da se izborimo sa bolestima i da im smislimo lek, a ne možemo da se izborimo sa sobom.

Kad postaneš roditelj, pred tobom je čitav novi svet radosti, nove ljubavi kakvu do sad nismo osetili i novih preprepaka na kakve do sad nismo naišli. Kako ćeš ih preskočiti zavisi od tebe. Na preskakanju uhvatiš svoje slabosti na izvol’te. U njihovoj surovoj i gruboj prirodi. Shvatiš da nisi strpljiv, shvatiš da nemaš takta onoliko koliko si mislio da imaš. Ja sam, posle rođenja deteta, sama sebi najteže pala. Ja, sa svim svojim nedostacima, nedorečenostima, nezadovoljstvima. Morala sam da se menjam, da udahnem i prionem žestoko, da postanem mnogo bolja ja, jer moje dete to zaslužuje. Deca sve osećaju, prepoznaju neiskrenost, otkriju neiskrene emocije, znaju gde škripi. Znaju sve ta malena, mirišljava bića i kao takvi imaju snagu da nas menjaju.

Zaboravljamo da sve zavisi od samosvesti. Kakva sam ličnost? Kako se ponašam? Kakav primer pružam svom detetu? Što bolje poznajemo sebe, što bolje razumemo svoje probleme, osećanja i želje, manje je verovatno da ćemo na naše najdraže preneti strepnje, strahove, anksioznost. Mala je verovatnoća da ćemo ih strpati u kalup. Dajemo život, štitimo život, poštujemo život i posmatramo ga kako raste i prolazi. Radimo ono što se slaže sa našim ubeđenjima, sa našom prirodom, ali je najbitnije da to radimo svesno, znajući da smo uzor.

 

Avanture Nećejeda

Uselio nam se Nećejed, neprijatelj svih roditelja. Opet. Posetio nas je pre mesec dana, pa se vratio odakle je došao, a onda se predomislio i rešio da mu je baš fino i komotno kod nas. Džabe sam se radovala. Svećejeda nisam stigla ni da zagrlim, ni da mu se zahvalim za divno dvogodišnje druženje i za ljubav prema hrani, a on ode. Ni okrenuo se nije. Nećejed je sa sobom doneo pun kofer novih sedih vlasi za mene i jelovnik koji sadrži tri, isključivo, tri jela. Krompir u svakom obliku, meso (samo tri i ni slučajno više zalogaja) i supu. I to ne bilo kakvu supu. “Kao bakinu” supu. Ako nije “kao bakina” jelo se ne upražnjava. Nećejed mi je sa ponosom, takođe, predstavio i novu disciplinu brige “osušiće mi se dete od nejela” i trčanje sa preponama sa tanjirom u ruci. Meni vežbanje ne treba. Živci i noge mi napregnuti ko’ strune.

Da mi neko objasni, kako, ali pobogu kako, može da izdrži ceo dan, (kao da je) na nitro pogonu, na četiri do osam zalogaja hrane po obroku? KAKO?! 

Kažu dete jede onoliko koliko mu treba. Zar je moguće da nije gladna?! Zar je moguće da joj hrana ne treba? Zar je moguće živeti na vazduhu? Ceo dan!

Dok je Svećejed bio tu, jelo se čim bi se oči otvorile ujutru. U roku od odmah bi rekla da je gladna, a hranu bi usisala sa tanjira, za stolom bi sedela kao dama. Divne, bezbrižne uspomene. Dođe mi da plačem. Sad ne može zalogaj da uzme bez prethodnog natezanja kako je mala, kako joj hrana ne treba, kako će jesti sutra, za pet dana ili deset godina. Ja bih se najradije teleportovala na pusto ostrvo gde bi tanjire, viljuške, kašike i šerpe mogla samo u glavi da stvaram. Kad pojede nešto to je momenat “a šta pije kafana?” Merak.

Pitam lepo Google šta mi je činiti? On mi lepo odgovori da sam sve pogrešno radila. SVE! Ne animirajte dete da bi jelo, kaže. Cvrc, radila sam to, animirala do besvesti i još se osetila uspešnom kad bi pojela koji zalogaj. Ne donosite igračke za sto gde se ruča, kaže. Kriva. I to sam radila, šta ću, potez očajnika. Jeli su i zeka, i krava, gospodin Krompirko, Luka lutka, Gertruda lutka, dinosaurus, meda, drugi meda. Svi su jeli. Ne nervirajte se, kaže. Važi, kako da se ne nerviram, kad neće dete da jede?! Obrok ne treba da traje duže od pola sata, kaže. Hmm, a 45 minuta?! Nemojte komentarisati to što dete ne želi da jede, kaže Google. Ja bih na lakat progovorila, izem ti sve?! Pogrešila sam i tu, govorila sam joj pre si lepo jela, šta se dešava, mora da se jede i tralalalisala do granice dosadnog. Ne dajte ništa između obroka da gricka, kaže. Dobiću keca i to keca minus iz roditeljstva. Naravno, i to sam radila, evo gricni malo hleba, evo malo voća, hajde samo gricni jednom. Nije da je probirljiva, nikad nije bila, sve do skora je jela bez problema. Za stolom se sedelo lepo i mirno, ustajalo se tek kad bi pojela sve. Kaže Google, budite strpljivi to je samo faza, dete će projesti. Budi ti strpljiv, znaš?! Lako tebi kad ne moraš da sediš sa Nećejedom licem u lice, tanjir uz tanjir i gledaš kako je tanjir iste količine i nakon pola sata od početka obroka.

Savet neki? Slično iskustvo? Neko? Bilo ko? 

Nekad davno, u onom drugom životu, preroditeljskom, i meni je Nećejed bio najbolji prijatelj. Sećam se limenog tanjira punog čorbice od koprive i moje sirote babe koja me juri po livadi da jedem. Neka mi se i vratilo. Sad i ja trčim, sa preponama doduše. I staklenim tanjirom sa tufnama, jer se samo iz njega jede.

– Smrdiš na kuvano, mama!

– Ma šta kažeš?! Pa kuvala sam ručak, bila pored šporeta.

– A pa ja ne jedem, neću jedem. Šta će mi ručak?

Ako si mi rekla. Hvala ti za obaveštenje. Stvarno, ne znam ni što kuvam. Pustiću te da sediš gladna, pa ćeš jesti. Eh, kad bih mogla. Već vidim u najavi kako joj između obroka, koje nije pojela, nutkam šta stignem. Mislim, onesvestiće se od nejela. To je jedna od onih “ne do’ ti Bog šta ti roditelj pomisli” stvari. Dok ne projede, odoh ja da visim sa plafona, da mi malo krv siđe u glavu, možda i smislim neku novu strategiju.

(Fantastični) dvogodišnji tinejdžer.

– Mama, neću da me ljubiš!

– Mama, ne, ne slikaj me!

– Mama, neću mazim!

– Neću grlim!

– Pusti me!

– Nađi mi prsten! Ne, nemoj da mi nađeš prsten! Ne, ipak želim! Gde je?!?!

– Zakopčaj me! Ne, nemoj da me zakopčaš!

– Ne sviđa mi se ovako! Ne sviđa mi se tako! Ne i ne!

– Stani tu, mama, tu! Ne, tu! Ne, stani ovde! Pusti, sama idem!

– Gde je moje roze prase?!?! MAMA?!?! Ti nemaš roze prase. IMAM!!!

– Samo da pogledam tvoj kompjuter! Bravo, mama, aplauz, pokvarila sam ga!

– Mama, jel leti krompir? Ne, krompiri ne lete, to je povrće, jede se. Da probam!  Fiiiijuuuu! Leti!

– Dođi da se dogovorimo nešto. Neću dogovor!

– Mama, pričaj mi priču! Ne, nemoj da pričaš! Hoću ja!

– Neću!

– Ne moram!

– Ne želim!

– Ne!

– Ne! i Ne!

Ja, zbunjena novonastalom, pipavom prefinjenošću svog voljenog čeda, ostavljena sam u šarenolikoj džungli promenljivog raspoloženja.

Momenti kada ti se čini da ti sve klizi iz ruku, a ti pokušavaš da dohvatiš konce i sa grčem na licu čupaš zakoreli plastelin iz čupavog tepiha, brišeš stolicu upisanu flomasterima (serije “nikada se ne brišemo, magični smo”) ili pereš pramen dečije kose ulepljen kremom za ruke, koja je bila u tvojoj zatvorenoj torbi negde visoko. Očigledno ne dovoljno visoko da bi bila van domašaja.

Da li mogu, molim vas, da dobijem neku tabletu za preživljavanje dvogodišnje tvrdoglavosti i inata? Ili barem još jedan kilogram humora? Nešto nije u redu sa mojim smislom za humor. Ili mu je prošao rok trajanja ili sam se zbabila pa ne mogu sve da okrenem na šalu.

Uglavnom, na izmaku humora i snaga pokušavam da dokučim moje čedo koje je u prvom pubertetu od mnogih.

Jel da?

Ovo je faza, jel tako?

Ovo je faza united states of my childStanja raznobojna. Svih nijansi i inteziteta. I svih vremenskih prilika. Od plača, preko smeha, od jačeg plača, do jačeg smeha i kikotanja. Od grmljavine, do duge i sunčanih intervala. Sa priličnom dozom sigurnosti tvrdim da je epska jali grmi jal se zemlja trese planirana kao početak za spev o dvogodišnjacima. Onda se desio neki tantrum, neko je nešto izvrnuo i polomio te su odustali i rešili da pevaju o odraslim ljudima. Linija manjeg otpora je pobedila.

Uozbiljimo se na momenat. Naši mali istraživači upoznaju svet i žele da nauče sve o njegovom funkcionisanju. Još uvek nespretni, većina avantura kojima se podvrgnu zahteva postavljanje granica. Granice su nephodne, a opet moraju da ostave prostor za učenje, za kreativnost, za istraživanje. To je kad mame naštelaju oko sokolovo i brižnost i strpljenje na maksimum i puste svoje čedo da uči o svetu i samokontroli – zar ovo ne zvuči tako dražesno i nemoguće?

Kad već govorimo o samokontroli, jeste li primetili da se najorginalnije provale oblaka i raspoloženja vašeg deteta čuvaju isključivo za vašu glavu – mameću? To je predstava samo za mame. VIP izvođenje najdramatičnijih scenarija. To se ne dešava sa bakama, dekama, u vrtiću pred vaspitačicama, pred bebisiterkama. Od silnog razmišljanja i vaganja da nisam dovoljno sposobna majka, da negde grešim čim se to dešava samo kad je sa mnom, da je nešto u mom pristupu iritira, mozak mi je, blago rečeno, otekao i proključao.

Usledio je “a-ha” momenat.

Nismo mi loše mame, niti je problem u tome što neko bolje čuva našu decu od nas. Upravo obrnuto. Naša deca nikome ne veruju kao nama i zato se sa nama ponašaju onako kako zaista žele. Jedno veliko bravo i za decu, jer i u tom slučaju već poznaju neke granice i određena količina samokontrole je na snazi. Moramo im odati to priznanje, a da se pritom ne osvrćemo na javne izvedbe predstava “samo za mame” i meni omiljene predstave “ali, mama, ja nikad nisam ________” (popuniti prazno mesto po ličnom nahođenju).

Ume da bude frustrirajuće. Teško. Sva ta negativnost je deo odrastanja. Mora da se prođe kroz to. Neminovno je.

Recept za preživljavanje: strpljenje, upornost, doslednost i smisao za humor. Fantastična četvorka. Akcije od kojih je svaka za sebe super heroj. Po jedno veliko strpljenje, upornost, doslednost i smisao za humor na dan i preživljavanje je zagarantovano. Ukoliko možete da nabavite veliku dozu “skretanja pažnje sa ovolikim osmehom na licu, a da vam ne popucaju kapilari u očima”, uspeli ste! U našem malom domaćinstvu, ovaj recept pali (skoro) svaki put. Pregovaračke veštine su nam dovedene do nivoa “skoro pa savršeno”. To “skoro” ćemo dostići onog momenta kada se ja, majka, naučim da svaki put koristim što kraće i jednostavnije rečenice. Imam tendenciju da se rasplamsavam, da pričam eseje, a to ne pije vodu kod deteta. Njihova koncentracija je ovolicna, a i usled svog slobodnog vremena na raspolaganju, nemaju oni to vreme. Niti mogu da razumeju. Belešku sebi sam odavno napisala. Na njoj piše jednostavno i kratko “skrati”.

A neodoljivi su, zar ne? Tako slatki, inspirativni, veseli, haotični i kreativni. Kreativnost i eksperimentalnost je dostigla vrhunac, barem kod nas. Zatvori vrata, učauri se negde, a ja odmah znam – čim je tiho, nešto se zakuvava. I uvek budem u pravu.