Navike na rukama. I u glavi.

Zdravo, dete me zove sine moj i ja sam (bila) ta navikladetenaruke mama. Najgora vrsta. Priznajem. Nisam mogla da odolim. Samo se nametnulo. Pokušala sam, ali bezuspešno. Ta svilena, gotovo providna koža, svilene trepavice i noktići zahtevali su da budu držani i nošeni. Nisam umela, nisam znala drugačije, a znam rekli ste mnogo puta da to ne radim. Nije dobro. Ili ipak jeste? 

Prva tri meseca, nakon što je beba došla na svet, provela sam u izmaglici između dojenja, spavanja i pokušaja spavanja. Između mirisa kiselog mleka, mene koja mirišem na kiselo mleko, mirisa omekšivača za veš i lanolina. Kad pokušam da se vratim u taj period, sve me neki magloviti dremež dočeka. Svega se sećam kao kroz maglu. Ne mogu da razaznam kako je zaista bilo. Sećam se maglovito uzburkanih osećanja, ekstremne sreće, a zatim i ekstremnog osećaja umora praćenog suzama i osećajem što psihičke, što fizičke nemoći. Nervoza, napetost, osećaj da sam nedorasla zadatku i grčevi što bebini, što materični bili su dobitna kombinacija za put do “na kraj živaca”. Ipak, Majka Priroda se postarala, da zarad očuvanja vrste, ne očuva ta sećanja kao živa. Za mene, sada iz ove pozicije, postporođajni period bio je neočekivano težak. Isto kao i neočekivano očekivani udar novih doživljaja, koji dolaze zajedno upakovani u kiflu zvanu beba. Vidi čuda, prošlo je. Bio je to period pitanja, gde se odgovor na većinu može sažeti u “sve je u redu, ne brinite, sve što osećate je sasvim normalno” i period jedne rečenice koja se izgovara u dahu znalca i iskusnijeg: ne navikavaj na ruke. To je period kada vam takav savet ne treba. To je period kada je pametnije okrenuti glavu na drugu stranu i pustiti da dani prolaze bez vašeg znanja, kada treba pustiti da se u nosanju smenjuju dan i noć. Normalno je. Ta omražena rečenica, koju sam čula mnogo puta pre samog porođaja, postala je sinonim za rani period roditeljstva. Da sam imala dinar za svaki put kad sam čula tu rečenicu, imala bih trista dinara. Malo li je?

Instinktivno, romantičarski se nadajući najboljem, pustila sam da ta nova ljubav bude glavni i odgovorni urednik naših života. Pustila sam da ti prvi meseci budu meseci navike na rukama. Pustila sam da to bude vreme prepuštanja detetu. Smatrala sam da tokom prvih nekoliko meseci njenog života moram da joj stojim na raspolaganju sve vreme. Da je upoznam, da ona mene upozna, da upozna svet, da upoznamo svet. I nosila sam je. Na rukama, u marami, pa opet na rukama, pa u marami. Prijala mi je njena blizina, a i njoj moja. Smatram da je novorođenče nemoguće razmaziti. Ono zavisi od naše brige u potpunosti. Novorođenče je bespomoćno, a donekle i mi sa njim, te smo usmereni jedno na drugo da se podignemo na noge. Zajedno. Pitanje je ko će tu koliko biti odmoran, ali savršeno je normalno biti umoran i iscrpljen u tom periodu. Sve prolazi, sve se menja i neće to trajati zauvek. 

Ljubav zaista jeste vrlo naporna aktivnost u tom periodu. Ali, upravo ta ljubav i to umaranje! (uzvičnik je ovde sasvim primeren) je ponašanje koje je osnova za sigurnu, stabilnu i jaku vezu nas i naših beba. Psiholozi tvrde da uspostavljanje sigurne veze sa roditeljima u prvih nekoliko godina života bebe predstavlja preduslov za svaku mentalnu i emotivnu fazu razvoja kroz koju će prolaziti. Divna je i neizmerno zanimljiva činjenica da su novorođene bebe opremljene brojnim (super) moćima. One nas zadivljuju svojom sposobnošću da izazovu toliku količinu ljubavi. Kad kažem toliku, mislim TOLIKU. Ne očekuješ da neko malo biće može da izazove toliko mnogo ljubavi. Jednim pogledom rode to suštinski neshvatljivo, duboko osećanje voljenja koje preplavljuje kao ogroman talas. Deca rastu od ljubavi i maženja, a majke se preporode pored njih, izleče sve postporođajne efekte. Ako mu date sve ono što mu je potrebno i što želi, vi mu činite apsolutno ono najbolje. Bez sumnje. Sve što treba da uradite jeste da posmatrate svoju bebu i date joj ono šta želi. Sledite svoje instinkte. I obavićete posao baš onako kako treba. Bilo to na rukama ili ne. Čak i da se dogodi ta strašna naviknutost, ne brinite, roditeljstvo je jedan neprekidni put razvoja, gde ćete zajedno učiti kako i gde da povučete granice. 

A kasnije? Šta kasnije kad malo odrastu? Kasnije ćete juriti za njima, sa željom da ih nosite na kraj sveta, a oni će trčati i vikati “Mogu sam/a, pusti me!”