Savest i ta na na na na na.

Ima tih dana kada me roditeljska savest zapeče gore od trudničke gorušice. Razlozi za istu variraju i kreću se u rasponu od (naizgled) banalnih kao što je “danas nisam skuvala ručak za na kašiku” preko “nisam dovoljno dobra majka, veći deo dana sam provela radeći, dok se ona sama igrala” ili “gušim je, ne dam joj dovoljno prostora” ili “koliko puta mogu da zakolutam očima na milionito mamamama” do “moje dete je dete razvedenih roditelja, odrasta bez oca”.

Tih dana se ja, lepo zapitam, jesam li ista ona od juče, kad me roditeljska savest nije pekla ni kad sam joj umesto voćne užine dala kinder čokoladicu, jer sam baš bila avanturistički raspoložena. I jesam li ja ista ona od onomad, kad sam joj ručak poslužila za radnim stolom i na pola monitora pustila Pepu, kako bih ugrabila dvadesetak minuta za ugovaranje posla i pritom se ni osvrnula nisam na savest. Ali, tih dana kada je roditeljska savest kamen spoticanja, kad krenem da se zlopatim s istom, lepo mi dođe da kao noj zabijem glavu u pesak.

Onda me grize savest, jer me grize savest. To se dešava, uprkos upozorenju starijeg građanstva iz okoline da uživam sad, jer posle. Ne znam šta ide posle, rečenicu su tek tako usred rečenice i završili. Ali, ako nešto znači, značajno su me pogledali, što ukazuje na to da posle “posle” ide nešto mnogo strašno. Uz uvodnu špicu iz serije “Dosije X”, jezičkog i slovnog ekvivalenta ta na na na na na.

Mnogo savesti u zbiru, a rezultat negativan, tačnije jedan roditelj u minusu.

Nikad nije pravo vreme da se ukaže na nedostatak edukativnog sadržaja redova koje pišem, ali biće meni mnogo lakše ako vam kažem i upozorim vas da nemam recepturu za otklanjanje roditeljske griže savesti. Da se ne zalaufate u čitanju.

Nemam savet kako da suzbijete grižu savesti u par lakih koraka i deset meditacija. Tu smo, svi mi, roditelji, sami sa sobom. A mi koji smo samohrani (ispravljam se, samostalni vršitelji roditeljskog prava), smo nalik na stepske vukove.

Mi smo, što bi se reklo, sami samciti u tom džumbusu. Istini za volju, biti sam, nije nužno loša odlika jednoroditeljske porodice, međutim ume da bude krajnje izazovna, jer dovodi do umora, usmaljenosti, stresa i kojekakvih sporednih efekata u vidu zaboravnosti, slabljenja koncetracije i tužnjikavog, nekog neprijatnog osećanja. Vazda sam nezadovoljna, jer ne mogu da postignem sve. A verujte mi, savest kad upeče samohranog, oprostite, samostalnog vršitelja roditeljskog prava, mnogo je strašno. Tako me to vazda iscrpi. Fizički, psihički, svakojako.

Znate ono “od dva zla odaberi manje”? Ponekad sam, vala, toliko umorna da ne mogu da procenim gde mi je trup, a gde mi je glava, a kamoli da biram manje zlo. Budem toliko umorna, da mi je tišina preglasna, uši me bole, a slepoočnice pulsiraju od krčkanja preostalog mazohističkog adrenalina od svakodnevne trke-frke. I zbog toga me grize savest.

Mislim se, nećeš više. Postaću durasel zeka na mišiće ako treba, pa ću da budem nasmejana i raspoložena žena-majka koju roditeljska savest neće više hvatati za gušu. Neće mi više oči bockati sređeni tanjiri sa jelom koje mame interneta dekorišu, a njihova deca u slast pojedu i ne pokušavaju da izbegnu jelo koristeći retoričku malverzaciju u kojoj jaja neće biti pojedena, jer nisu plava kao kosa, a kosa nije žuta kao jaja. Neću više ni žmirnuti, ma, neću ni smejuljak zajedljivi ispustiti, na slike sređenih dečijih soba, gde su sve kockice u jednoj kutiji, lutke mirnim snom spavaju na krevetu, olovke u posudi za olovke, i sve igračke iz delova sklopljene u delove i nijedan deo ne fali.

Neće mi više smetati lom i grom u kući, koji svedoči tome kakva sam (nikakva) domaćica. Neće mi smetati ni gomila neopeglanog veša. Odlučujem da više neću ni da trepnem na haos. Osećaću se bolje. Posao ostavljam za kasnije. Iskustvo me je naučilo da neće dobiti noge i pobeći. Prioriteti moraju da se znaju. Tako rešena, ranac na leđa, dete za ruku, trotinet međ zube i pravac park, gde su deca i drugi roditelji kao ja. Moji sapatnici, koji neće ni primetiti da izgledam kao da me je centrifuga žvakala i pročešljala. Taman da se ispričamo ko’ ljudi o tome koliko nas je danas, na skali od “nije me grizla savest” do “progrizla mi je đonove na patikama” grizla savest. Idemo!

Kad tamo, u parku… Ta na na na na na.

Sjajno! Pa, fantastično! Pustoš! Kako to da u gradu od dva miliona ljudi nema žive duše u parku?!

Ne lezi, savesti, jer je sad vreme da radiš.

Pitam se, gde su i šta ti drugi roditelji rade, a ja ne radim? Gde to grešim i kakve sam roditeljske aktivnosti zaboravila kad sam dovela dete u park?!

Negde u to vreme, griža savesti mi šapuće par opcija i time, moju roditeljsku nesigurnost kao posledicu samohranosti (dobro, ispravljam se, samostalnosti vršenja roditeljskog prava) i nemogućnosti mitoze, dovodi do stanja “vrh mi na dnu stoji”. Opcije su sledeće, štiklirajte vodeći se sopstvenom odgovornošću, grižom savesti i senzibilitetom. Drugi roditelji:

1. sede kod kuće i uče svoju decu da čitaju, pišu i broje, dok tvoje dete broji 1, 3, 5, 16, 25, 44, a tebe to ne tangira uopšte.
2. sede kod kuće i prave kolaže sa svojom decom. Kao na pintrest-u. I njihova deca ne lepe lepak u kosu.
3. su kod kuće, za šporetom, kuvaju ručak od svežih, organiskih namirnica koje su nikle u njihovoj bašti. Sve neprskano, s ljubavlju gajeno. A kod mene na simsu jedva bosiljak i nana uspevaju.
4. peglaju i kuća im se cakli.
5. su otišli na posao, a deca u vrtić. Kao sav normalan svet.

Ja biram neponuđenu, realističnu, nesigurnošću nezačinjenu i bezbednu opciju da smo svi u istom savesnom sosu, krčkamo se natenane. Ta na na na na na. Čisto da mi bude lakše. Odjavljujem se, da me ne grize više savest, do sledećeg ponedeljka uz uvodnu špicu iz serije “Dosije X”. Ta na na na na na.

Ps. Kredit za jednu od naših retkih zajedničkih fotografija ide Mariji Velinov, čija dela možete naći i pregledati ovde i ovde.