Zima, zima, e pa šta (ni)je!?

Ne priznajem ovo vreme koje bi htelo da je zima. Ne verujem da će uskoro Nova Godina. Negde su se dani zbunili, dok su „iks-oks“ ganjali svoja brojčana mesta u kalendaru. Sunce već danima histerično udara na prozor i pravi zrakaste barke, kako bi prašina mogla što lakše da zaplovi. I da me iznervira. Što se mene tiče, proleće je.

Volim zimu. Volim sneg. Ja sam (kao) mali medved. A istinu govoreći, pod dlan, u poverenju, usana iskrivljenih tek toliko da se razume šta se kroz njih cedi, ozbiljno počinjem da pariram jednom domaćem medvedu. Što bi moja baba rekla „to bi samo jelo“. „To“ u obliku „ja“. Nego ‘de sam ono stala…

Podilaze me žmarci od zadovoljstva na sam pomen pahulja, a ekstaza od vidljivog belog ćebenceta. Volim i obožavam sneg što škripi i zatrpava, gust i tih. Onaj plišani što pada pod uglom i tiho cakli, sve dok nas ne umota do zuba. Volim hladan mraz koji koči prste, a lice boji u Rudolfa crvenog nosa. Volim blješteće, zasljepljujuće belo svetlucanje snega. Volim upadanje u sneg. Volim pravljenje razrokog, skoro pa šlogiranog izgleda, Sneška Belića, golim rukama, jer su se od mraza i rukavice stisle i odustale od svoje funkcije. Volim zaletanje u prtinu kad se raširenih ruku baciš kao daska u sneg. Volim sitno, sitno koračanje koje probija kroz sneg praveći lutajući puteljak. Volim snegom obučen put pa da u njemu čizmom iscrtaš srce.

Eh, kakvih je snegova bilo kad sam bila mala. To su bili snegovi polarnih dimenzija. Verovatno nisu bili toliki, ali kad si mali svaki sneg je veliki sneg, pa kao takav zapečati sećanje. Tu negde, malo pre Nove Godine, uvek bi pao sneg. Dok se išlo u osnovnu školu, prvi debeli sneg je zvanično otvarao sezonu „valjanja“ drugara u sneg i grudvanja preko „terasica“. „Terasice“ su oni spomeni đačkih dana poznati samo onima koji datu školu pohađaju. U ovom slučaju, to su, zapravo, prave betonske terase. Na jedvite jade izbrojah ih četiri u sećanju. Ili možda tri. Dakle, tri ili četiri povezane terase, svaka sa izlazom na veliko školsko dvorište. Prizemne učionice sa izlazom na terasu, ali su ta vrata bila oduvek zaključana, a o njihovom zaključanom postanku se legende ispredale.

Danas, kad sećanjima zaštrapam kroz snežne staze, uvek dođem do terasica i nas malih đaka kod učiteljice na času. Dok sneg nemilice pada, i nestaje u prozoru zamagljenom našim dahom na petominutnom školskom odmoru, nestrpljenje da budemo pušteni napolje drmusa celo telo kroz cupkanje kratkih nogu u naizgled prevelikim čizmama. Svaki torzo u razredu upakovan u dva džempera i bezbroj potkošulji čeka zvono kao uvod za bezglavi trk niz hodnik. More tek-tek zakopčanih (marke buvljak) „Monterica“ poplavilo bi školsko dvorište, a šalovi se kao zastavice kovitlali oko crvenih vratova. Ne znam koliko o meni govori činjenica, da se kao da je juče bilo, živo sećam zaleđenog slinca druga kojeg imenovati neću. Većinu nas je taj slinac užasavao, jer smo naše uredno brisali o rukave. Za razliku od nas, naš odeljenski drugar ga je posmatrao kao svojevrsnu zimsku čaroliju, musavo zapečenu na licu. Ona je bila deo zime, koliko i njega samog. U stvari, velika je verovatnoća da ga nije ni primećivao. Nikad ga nije brisao. Povremeno bi se obliznuo, proveravajući da li je i dalje tu.

Kasnije smo, mokrih prstiju i noseva, trupkali čizmicama otresajući sneg sa sebe, da bi se vratili u učionicu. Tamo nas je umesto čaja, čekao naredni čas. A ti gledaš čežnjivo kroz prozor i čekaš naredno valjanje u snegu.

Kad sneg dobije morski plavkasti odsjaj, a grad umukne to je zimska magija. Tišina postane (de)bela i gluva. Mene preplavi mir. To je čarobno. Sad sneg postaje čarobniji, od kad imam malenog partnera sa kojim mogu da izvodim kerefeke u snegu do mile volje. Ali, snega nema.

Da li ovo vreme zna da sad Deda Mraz ne može da sleti u sankama? Da li ovo vreme zna da je vakcina protiv praznične groznice? Ni dva hangara kineskih ukrasa, ni sve kineske jelke Beograda, rascvetanih ili podšišanih grana, ni sve srmice za “samo 50 dinala, oće kupi?“ ne mogu da mi unesu prazničnu pometnju. Ni jelku nisam okitila. Nisam ni jedan dekorativni, novogodišnji momenat upriličila. Doduše, ova zima, koja se tim imenom ne sme zvati, ne sprečava decu da pišu Deda Mrazu beskonačne liste želja. Deca se ponašaju u skladu sa kalendarom, uz labavo i slobodno definisanje pojma „dobar“ u rečenici „Dragi Deda Mraze, ove godine sam bio/la baš dobra.“ Nestašno i potpuno otvoreno za nove mogućnosti razbijanja svoje glave, na listi novogodišnjih želja pored rolera i daske za kičmeni lom marke skejtbord, moje dete bi slobodno moglo da dopiše i sledeće stavke, koje ja kao majka odnosno „šaptač deteta svog“ osećam:

Dragi Deda Mraze,

pored poklona koje ću dobiti od mame, tate, babe, dede, druge babe i dede, treće babe i dede, i ostalih bližih i daljih koji daruju, želela bih još i:

1. Da mi u toku sledeće godine mama čita misli i da uvek zna šta želim. Ne želim da trošim dragoceno vreme za igru na objašnjenja.
2. Ovu igračku koje ima ovo drugo dete. Imaj na umu da mene zaista nije briga za tu igračku, ja samo želim to nešto, zato što je tuđe. Čim ono završi sa igranjem, ja je više neću želeti, tako da Deda Mraze, da li možeš da učiniš da istovremeno imam i nemam tu igračku?!
3. Da mi je rođendan svakog dana.
4. Da pišem po zidu. Flomasterima.
5. Da se ne češljam.
6. Da ne spavam.
7. Da ne jedem.
8. Da mama zna odgovor na svako moguće i nemoguće pitanje koje imam za pitati. Moja žeđ za novim znanjima mora biti stalno zadovoljena. 
9. Da se cipele obuju same. 
10. Da ne zaboravim, moja mama traži sneg. Mnogo snega.

Hvala ti Deda Mraze, ako iko može da mi ispuni ove želje, znam da si to ti. Srećna Nova Godina i prenesi irvasima da i dalje ne mogu da verujem da životinja može da ima tolike rogove i da leti bez krila.