Imala sam tu čast, priliku i veliko zadovoljstvo, da u centru za psihološku edukaciju ”Višić-Banković” prisustvujem radionici “Dovoljno Dobar Roditelj” u organizaciji sjajnog psihologa Nikoline Milosavljević i divne doktorke Katarine Višić. Činjenica da na njihovoj radionici shvatite da je vreme relativan pojam, dovoljno govori o samoj dinamici predavanja. Par sati prođe kao petnaestak minuta, dok znanje i rešenje raznih roditeljskih rebusa koje dobijete meri se životnom vrednošću. U prijatnom ambijentu centra za psihološku edukaciju “Višić-Banković”, čeka vas put ka otkriću vaših sopstvenih korena i shvatanja, tokom kojeg prepoznate i osvestite činjenicu da deca ne dopuštaju da budu definisana bez svojih roditelja, kao što ne postoji tiho bez glasnog, svetla bez mraka, niti velikog bez malog.
Roditeljstvo je put popločan najboljim namerama, a na tom putu se vrlo često potkrade umor, posao, trka i frka užurbanih života. Dok časovnik broji sekunde i minute, dan je kratak, spisak obaveza dug, a mi, ograničenog broja ekstremiteta pokušavamo da postignemo sve. Dok postižemo sve, neretko, zaboravimo da se zapitamo “šta mi je zaista važno?”. Odgovor na ovo pitanje utiče na naš celokupni život, a posebno na porodični.
Dete je ono što vas roditeljem (u)čini, a sam naziv radionice “Dovoljno Dobar Roditelj” vam odmah na početku govori da se od vas ne zahteva da budete savršen roditelj, već (samo) dovoljno dobar za vašu decu. A koliko ste samo puta osećali krivicu, koliko vas je puta grizla savest jer ste shvatili da niste savšren roditelj? Onaj koji stiže sve, koji može sve, onaj kome posao nikad nije prioritet u toku dana i onaj koji apsolutno uvek ima razumevanja.
Ko je dovoljno dobar roditelj?
Dovoljno dobar roditelj je onaj koji zna da ispuni sržne emocionalne potrebe svog deteta, onaj koji zna da postavi zdrave granice, uči dete samostalnosti koja će mu korisiti u odraslom životu, sve vodeći se realističnim očekivanjima. Deca nisu glina u našim rukama. Ona pripadaju sama sebi i donose sopstvenu ličnost i jedinstven životni zadatak na svet. Mi, kao njihovi roditelji, imamo sreću da nam je dato da ih pratimo izvesno vreme. Kako bi uspešno obavili taj zadatak, važno je, takođe, da shvatimo svoju ulogu roditelja, odnosno dovoljno dobrog roditelja. Srećom, roditeljstvo je veština koja se da naučiti i ispraviti, a Nikolina i Katarina nam u pažljivo osmišljenom programu daju dovoljno dobre razloge na pitanje “zašto?” i dovoljno dobre načine kao odgovor na pitanje “kako poboljšati svoje roditeljske veštine?”.
“Rad na sebi” je odgovor na pitanje šta mi je najteže palo u roditeljstvu. Nespavanje, tek nazubljene desni, virusi, temperature, prehlade, nosić koji se bori za vazduh i prvi padovi nisu ništa u poređenju sa procesom koji sam sama prošla i kroz koji još uvek prolazim kroz vaspitavanje svog deteta. Donevši nju na svet, donela sam sebi još jednu prilika da odrastem. Ja nisam niko drugi do deteta, fizički odraslog lica sa pokojom borom i tela sa kojim kilogramom viška. Kao i moje dete, i ja sam dete sa unikatnim skupom sposobnosti, znanja, želja i iskustva. Zar to ne zvuči kao jedinstveni zakon koji treba da se poštuje i uvažava? Onda se desi odrastanje i dok vaspitavamo shvatimo da smo u tonu glasa “ista moja majka”, da smo u onom naređujućem, imperativnom, tresućem kažiprstu “isti moj otac”, žmureći na momenat da baš tada deca odrastaju i uče.
- Shvatimo da radimo ono za šta smo govorili da “nikada nećemo raditi svom detetu, jer to tako nije fer”.
- Shvatimo da nas naši roditelji, roditelji naših roditelja i ko zna koliko generacija unazad, magleno prate za petama.
- Shvatimo da postoji obrazac koji želimo da izbegnemo, obrazac za koji krivimo svoje roditelje. Shvatimo da sve zavisi od naše samosvesti i da smo primer svojoj deci.
- Shvatimo da moramo da naučimo da prihvatimo svoje greške i svoje mane, bolje upoznamo sebe, bez straha i osude, potrudimo se da što bolje razumemo svoje probleme, osećanja i želje, i prokrčimo put ka maloj verovatnoći da svoje strepnje, strahove i anksioznost prenesemo na svoju decu.
Greške su neophodne, one su deo našeg životnog puta, važno je ne uzimati ih za negativan faktor. Dajemo život, štitimo taj život, poštujemo život koji posmatramo kako krade centimetre nebu pod oblake. Radimo ono što se slaže sa našim ubeđenjima, sa našom prirodom, ali najbitnije od svega je da to radimo svesno, znajući da dajemo primer, zamišljajući svoju decu kao samostalne, jake, odrasle osobe koje poštuju druge, prihvataju poraze kao pokretačku snagu i znaju da vole i žive život kao zadovoljni i ispunjeni ljudi, bez straha.
Program radionice “Dovoljno Dobar Roditelj” ima za cilj da roditelje nauči zdravoj komunikaciji sa detetom, čiji koncept deluje gotovo skroz samorazumljiv, ali u delovanju, opet predstavlja problem. Zamišljen po principu preventivnosti “bolje sprečiti nego lečiti”, kroz pregršt primera dobre i loše životne prakse, program nam pruža slikovite i žive smernice za odrastanje i vaspitavanje, vodeći se receptom: red ljubavi i povezivanja sa detetom, red rada i red igre. Jer je život zabavno iskustvo.
Ovi redovi su tek delić onoga što radionica “Dovoljno Dobar Roditelj” ima da pruži. Ushićenje, koje su ostali učesnici podelili sa mnom po završetku radionice, meri se dužinom srećnog uzdaha i olakšanja, dok se izgovara rečenica “biti roditelj nije bauk”, količinom doživljenih “a-ha” momenata i osećanjem velike zahvalnosti na prilici da budemo tu.
Kažu da postoji škola za sve, ali ne i za roditelje. Nažalost, ova slavna i ne dovoljno dobra krilatica za opravdanje našeg neuspeha u nekom roditeljskom zadatku, pada u vodu. “Dovoljno Dobar Roditelj” je škola vođena Nikolininim i Katarininim razumevanjem i osmehom. A one nisu sasvim obične učiteljice, već dovoljno dobre, koje su učile na svom putu odrastanja i daju nam dovoljno dobar razlog da budemo dovoljno dobri roditelji. I time nam poklanjaju poklon koji neprekidno daje. Jer smo mi, kao dovoljno dobri roditelji, najveći poklon koji možemo da poklonimo svojoj deci na izazovnoj stazi odrastanja.
Featured image: unsplash.com
