Onog trenutka kada se spomene odlazak u bioskop, detinje oči objave štrajk treptanju i zauzmu oblik dve ogromne kokice. Transformaciju ljupkog lica prati uvodna numera filma pre filma, cičećeg karaktera “jupi, bioskop, idemo, jesmo li stigli, šta ćemo da gledamo, kupi mi kokice!” Nijedan roditelj ne može da ostane imun na glasno izražavanje sreće svog podmlatka, te se i on hvata u cik opšte radosti. Vraća se natrag u detinjstvo, kada se jurišalo ispred bioskopa, koji je po svoj prilici bio tik uz prometnu ulicu. To je roditeljstvo dovodilo u trotoarski živi zid, u formi fudbalskog garda, pred izvođenje slobodnog trka dece na ulicu.
Uvodna špica iz prvog pasusa nastavlja se napetom, ali simpatičnom scenom pregovora u dečijoj sobi, u kojoj razmenjujemo šaljive dosetke i ideje na temu “šta ćeš obući za bioskop”. Po postizanju estetskog i faktičkog dogovora, napeti kadar se seli na roditeljstvo, koje je dobilo počasnih deset sekundi da se spremi. Kako ne bi falilo akcije i tenzije, roditeljstvo se šarmantno sapliće o patofne, gubi novčanik, cepa čarapu, ali sve to spontano rešava osmehom, jer njih to, u filmu pre filma, ne može da iznervira. Roditeljstvo je opušteno. Brzinsko spremanje i raspremanje, prati muzika za film i epovi o kokicama, koja traje dok iste ne bivaju kupljene. Mož’ da pričaš o tome šta ćete da gledate do mile volje, ukazuješ na vaspitno-maštovitu funkciju filma, prepričavaš svoje dogodovštine iz bioskopa, ali podmladak se ne da spustiti na ta prizemna raspredanja. Jerbo, kokice. Slede impresivni kadrovi i znakovi pored puta, dok se u prevoznom sredstvu žvaćemo do geografskog nalazišta bioskopa. Kada odgovor na pitanje “jesmo li stigli napokon” postane potvrdan, muhoglavo se vrši prepad na nespremnog bioskopskog prodavca kokica. Roditelji, u ovim završnim minutima filma pre filma, sada već u ustima drže kesu sa kokicama ljubazno se osmehujući mimoidućim posetiocima bioskopa, jednom rukom hvataju novčanik i kasicu prasicu, drugom drže jakne, trećom jedva pridržavaju karte, dok četvrtom vijaju vazduh za trčećim decama. Finale se odigrava u sali, tihotapkajući ultra osvetljenim stepenicama, naglas brojeći redove posve nesigurno kao da su zaboravili prvih petnaeast brojeva. Podmladak zavrće vrat u neverici hodajući unatraške, upirući prstom u belo, oprano i uštirkano bioskopsko platno koje suvereno vlada prostorijom i pita “zašto nemamo ovako kod kuće?”. Tada u mračnom mraku bioskopa, zum pronalazi decu, već ušuškanu u crvena plišana sedišta kako grle kese kokica veličine kanua u krilu. Kasnije će ih okolnosti, a ponajviše umor, naterati da u njima doveslaju do kuće. Iza kanu-kese dva ovolika oka hipnotisano vire, dok ručice arheološki kopaju. Životne, ovozemaljske stvarne kulise nestaju, honorari sa mnogo nula i zareza izostaju, počinje pravi film. Hepiend.
Kad se samo setim… Ako pravilno brojim, u tom trenutku u vremenu, imam devet ili tek nagriženih deset godina. Prva poseta bioskopu, školski, u vrsti dva po dva, tik do prometne ulice, sa učiteljicom na čelu. Gledamo filmsko ostvarenje naučno-obrazovnog sadržaja o bubama, s naučnom etiketom insekti, nemog karaktera. Upad u bioskopski mrak smo izvršili kao izbačeni iz tostera. Trkom šuškajućih kesa iz kojih su previrale grickalice, zauzimali smo drvena sedišta, koja su nekad davno bila obučena u crveni pliš. Onda su se odala vremenskom striptizu. U najavi smo fasovali i dečiji išijas od silne udobnosti drvene stolice. Uz prilog škripavog urlika stolica, belo platno odalo se bubama različitog broja ekstremiteta i krilaca. Zvezda filma, buba jelenak, kao afrički slon galopira, po vlagom isflekanom bioskopskom platnu, u zumiranoj prirodnoj veličini, ostavljajući mi traume do dana današnjeg. Ništa strašnije od bube jelenak. U normalnoj veličini, nenormalnog zuma.
Nego, jedno je sigurno. Bioskop je bio i ostao prilika i gušt. Svečana prilika za decu i roditelje, bake i deke, drugarice i drugare, tetke, ujake, stričeve i ostalu famijarne počasne titule. U bioskopu, filmske bajke, imitiraju život u raznim formama, ožive razlivene po belom platnu i odsanjane priče pakuju u kadrove. Tu bajke stanuju već dugo, na detinju radost. A deca duboko veruju u bajke, junake i priče bez kraja. Jer kraj bajke ne mora nužno da bude kraj. Kraj je početak. To potvrđuje svaka filmska bajka koja nastavlja svoj put rasutih kokica u čupavim glavicama. Tada u čupercima sakrivena spava na jastuku. Ujutru, na pospanim kapcima zeva i seli prethodno veče u sada da ga u reprizi prepričava. Da se ne zaboravi, jer je bilo tako zabavno.
Bioskop je mesto gde mašta i stvarnost izgube kompas. Samo ukratko, evo svedočanstva od naše babe višeg reda – prababe. Ona je, jedared, maltene krepala od gladi u toku filma kad se pekla pogača. Bio je potreban jedan šal i mornarski čvor da je zadržimo na sedištu. Za nas je gledanje filma do konca bio izraz pristojnosti, a za nju izgladnjivanje, jer je njoj zamirisalo. Toliko je stvarno bilo.
I tako, dok mašta i stvarnost gube granice na uštirkanom platnu, emocije ostaju u svojoj najlepšoj formi, svezanih u jednu lepu, veliku mašnu, najveću, sa velikim “Lj” iz koje deca postanu i rastu. Sve se bajkovite priče dešavaju zbog ljubavi. Ljubav je junak, jedini pravi stasali za borbu sa zmajevima, mrakovima, čudovištima raznih glava i krljušastih krilaca. Da se razumemo, nisu bajke rezervisane samo za prinčeve i princeze. Ima tu mesta za svakojaki antropomorfizam i bića iz dalekog svemira, da mašta bude utoliko bujnija i slikovitija. Zato bioskop prima sve one, slepe za godine koji vole bajkovite priče i ljubavlju zalivaju svoje izdanke, rastu uz njih i sa njima. Sedma umetnost stanuje na sedmom nebu, domu sanjivih, izmaštanih čuperaka koji znaju da su bajke stvarne. Zato kokice i liče na oblačiće.
*Tekst je napisan za roditeljski portal NajboljaMamaNaSvetu.com, možete ga čitati i u njihovom ružičastom ambijentu.
