Kažu da su doslednost i disciplina ključni elementi u vaspitanju ljudskih bića. Ti elementi su pilule, za roditelje, koje čuvaju živce, pokrivaju narušenu prirodnu opuštenost i određuju granice roditeljskog zanata. Doslednost je, između ostalog, siguran znak, vašim produktima ljubavi, da uvek znaju šta mogu da očekuju od vas. Kako je za produkciju ljubavi, upakovane u delikatni zamotuljak-dete, potrebno dvoje, doslednost oboli od šizofrenije. Tu negde, u intervalima nemerljivim vremenom, već debljinom živaca, doslednost se nađe na klackalici. Na toj klackalici sede „ opušteno, može“ i „opušteno, ne može“, pa ko ostvari pravo demokratske većine. Ili ko ostane sam i zbunjen. U tom roku roditelji, zaplešu tango balansiranja opuštenog i neopuštenog pristupa doslednosti i discipline, te pokušavaju da tihotapkanjem usade pravila i pridržavaju ih se koliko-toliko. Čisto da se ne bi neko zbunio. „Neko“ marke dete. Jer, ako se neko zbuni, počinje igra „požarni roditelj koji spašava stvar“, dok drugi srećković beži negde drugde, sve nadajući se da njegova smena neće doći u skorije vreme.
Srećković prebeg vrši u drugu prostoriju ili dežura na poslu, ali se uvek vrati kući. Situacija porodičnog balansa dobija problematične razmere, kada se desi “ono”. “Ono” zvano razvod. Stvarni razvod, ne onaj brzinski pred put, kad neko zaturi onu kesu s hranom. Ako su granice i doslednosti imale problem sa harmonijom do tada, sa razvodom nastaje prava kakofonija. Sledi jedna lunapark vožnja po životnom putu, nalik na one regionalne, seoske, džombave, truckave i živopisne, gde se iza svakog grma u krivini krije policija. Ili neka divlja životinja, tipa jelen(a). Potrudiš se da se dobro privežeš za sedište, pa voziš, po paroli „snađi se“. A oni živci iz prvog pasusa, postaju konopci za brodske čvorove.
Mom emotivnom trenutku razvoda, falio je samo filmski, pozadinski zalazak sunca sa odlazećom siluetom, (samoproklamovane) napuštene, senke mog bivšeg supruga. Posledično tome, usledio je beg od pravila i doslednosti koje se tiču vaspitanja deteta. Kako je on bio nakostrešen na mene, kao mačor pubertetlija, koji nit romori nit govori, pravila sam određivala ja, a on ih klimoglavo (ne)zainteresovano prihvatao. I većinu vremena proveo kao nedovoljno upućen. Sama sebi sam delovala tragično i komično, dok sam deklamovala: “ponudi vode”, “pitaj da li joj se piški/kaki/da li je gladna“, “nemoj da joj bude go stomak”, “ne daj slatkiše, ananas je u frižideru” i te takve banalnosti. Sve dok me stvarna slika stvari nije vratila u stvarnost, gde granice nisu postojale i gde se ananas transformiše u ono bljutavo, puckavo čudo iz kesice, ono što ti pravi usta na vatromet kad zineš.
Bio je dan kućne posete, dan za tatu i kćerku. Kako je za izlazak napolje tog dana bio potreban kanu, vesla i gumene čizme do ušiju, koje nismo stigli da naručimo na vreme, ostalo se kod kuće, na teritoriji dečije sobe. Ja sam, ipak morala da napustim suvi dom i u pratnji krhkog, izvrnutog, kineskog kišobrančeta, odem u kišno završavanje obaveza. Nije me bilo taman toliko da se cela cedim i topim, jer je kiša padala pod nemerljivim uglovima, koje kinesko kišobranče, prosto, nije hvatalo. U realnom vremenu, nije me bilo manje od sat vremena. Kad tamo…
Dva para ukebanih zjapećih, u čudu gledajućih, očiju, jedan goli stomačić, znojem slepljene šiškice oko slepoočnica, na pečate mokra bluza i odrasla zadihana osoba, otvarila su vrata i viknula „zar si se već vratila?!“. Na prvoj liniji fronta, u hodniku, tik do vrata kupatila, desno, virio je plišani medved, zatrpan nekakvim kršem iz ostave. Vrata od cipelarnika otvorena, kako bi dete obulo jednu gumenu sandalu. Naopačke, jer je tako zabavnije. Uostalom, nisu ostali kod kuće da se dosađuju i kontempliraju. Daljim njuškanjem teritorije, ustanovila sam da nam vreme nije proticalo u istom ritmu, i da se sada, posve sigurno, nalazim u paralelnom svetu. Situacija u stanu, bila je, blagorečeno, nepregledna. Kao kada bi tasmanijski đavo imao ljubavnu aferu sa hobotnicom, toliko nepregledna. Stan kao oboleo od deficita pažnje, ličio je na „taknuto-maknuto-ostavljeno-baš-nas-briga“. U kupatilu sam pronašla tragove pokušaja kupanja lutke. Kao i plastičnu varijaču iz kuhinje u kadi. “Nedirajuće” fioke su magično postale “dirajuće”, pa su moja dokumenta upakovana u providne gaće, virila. Polurazgaćena. U dečijoj sobi, namenjenoj za igru, i decu, i sve avangardne aktivnosti dečijeg duha na slobodi udruženog sa detetom u telu odraslog čoveka, zatečen je haos. Plus neki krš iz ostave. Čak i pristalica haosa, poput mene, nije mogla da obuzda šokantno iznenađenje, jer se činilo da je higijena direktno ugrožena. U obilju slobodnog vremena, koje su imali na raspolaganju, duo „tata-kćerka“ se bavio i akvarelom. Bojilo se dlanovima. Na vratima frižidera. Bilo je vreme za lekciju “slikanje na nekonvencionalnim površinama”. Moja jedina preživela i aktivno rastuća biljka – palma, na terasi, vapila je od muke. Duo je pokušavao da posadi pasuljčić, te je taj poduhvat zahtevao isterivanje kilo zemlje iz saksije. Bagerom. Srećna je okolnost, da se dete nije dosetilo da potopi stan, kako bi izgledao kao bazen. Verovatno joj je silna mogućnost obrtanja stanja naopačke, zamaglila oči, uz prilog onih slepljenih šiškica na jednom oku.
Na sav taj bezgranični nered, došla sam ja, sva u granicama. Loš policajac. Podložna svrabežima na nervnoj bazi, od svega što me je sačekalo, došlo mi je da se očešem o tepih kao seoski džukac, pod napadom buva. Kako je starija polovina dueta, tinjala na tihoj vatri griže savesti, rešila je da se prepusti čarima „opušteno, može sve!“. Taj jedan dan je proizveo hiljadu i jedno „meni je tata to dozvolio!“. Usledilo je intenzivno zasukanje rukava i rasprava kroz šaputanje i nevericu. Ugrozili smo tišinu i spretnost mačaka tihim dogovorom i šištanjem. Šištala sam ja, kao ekspres lonac. Konvencija ljudskih prava mi nije dozvoljavala da ugrozim ljudsko biće, koje je odlučilo da sav moj roditeljski zanat, ispečen sa mojih neurona, usana, ruku i neprospavanim noćima, zgazi jednim popodnevom. Jer, kad tata dođe pravila ne postoje. Razvila sam tikove opuštenog razvedenog roditelja, sve se pitajući kako će “ovo” izgledati kasnije, kad na scenu dođu i malo krupniji brojevi godina, veće dete, jasnija pravila. Jesam ja i za kreativni haos i izraz i nesputanu dečiju slobodu, ali ovakve anarhije, vala ne mogu. Lepo kažeš, a ono sedi na ušima.
Featured Image: unsplash.com
