*upozorenje: tekst koji sledi je bez slika, jer dočarati slikom svoju zbunjenost i nesnađenost numem.
Iskustvo mi je pokazalo da je moje dete jedno zaista lepo dete, preduzimljivo, stručnjak za dekomponovanje živaca i raspršivanje svih roditeljskih ideala. Kad samo pomislim da idem jedan korak napred u toj veštini, moje potomstvo, podstaknuto nekim neopisivim unutrašnjim nagonom započne kampanju da mi dokaže suprotno, za šta meni ne ostaje ništa drugo sem da trepćem.
Kako samo volim one naslove: dete vas ne sluša? U par koraka rešite taj izazov, problem je u vama, ne u detetu. Kako to mislite problem je u meni?! Ja pričam, a njemu uši štrajkuju. Sad sam u onom stadijumu da se busam u grudi i zaorim narodnjački –
„ja propadam, ja propadam, jer se drogiraaaam roditeljskim tekstovima i špijuniranjima na instagramima!!!“
Evo, ne znam, možda je do moje anksiozne prirode, ali mene internet i razni roditelji po tim istim internetima i tekstovi vezani za uspešno roditeljarenje, zbunjuju. Nekad me i oduševe, da ne grešim dušu, ali najčešće me prepadnu svojim umećima.
Tako ti ja zagazim put instagrama. Mnogo češće nego što bi trebalo. Kako se nasukam na krevet, tako mi neki (ne)prirodni refleks prevlači po ekranu. Eto me, malo da špijuniram, malo da se inspirišem, a ponajviše da se ukanalim. Vidim te slike sređenih i uređenih. I shvatim – ženo, imaš problem.
Depresija rise and shine fazon.
Na pogled minimalnog minimalizama, dece obučene u pastelne boje sa istim takvim pozadinama ili rustičnim momentima, mama koje ne razvlače cegere, sve to popeglano i očešljano. Ako se pitate šta je to tako posebno u činjenici da je dete očešljano u 21.veku, sad ću da vam prebistrim. Znate onu deca koja, čudna mi čuda, ne vole da se češljaju? Imam jedno takvo. Smišljam strategije, primenjujem crtane filmove, youtube klipove, one češljeve koji navodno ne čupaju, umilne glasove i humor. Jer dete, brate, da se očešljaš moraš, nećeš iz kuće izaći kao Čupakabra. Uspeh mi se meri u mili procentima. Slučaj često hoće da uopšte „ne stignemo“ da očešljamo kosu.
Nego, gde sam stala. Da, roditelji instagrama i njihova fotogenična deca. Nemojte vi meni sad „nije život instagram“. Instagram je postao naša životna scenografija na virtuelnoj platformi, pa to strgneš posle kad se umoriš i menjaš kad ti se ’oće. Peglaš svoju vremensku liniju, s vremena na vreme, da sve bude u istoj estetskoj atmosferi.
Da vam kažem nešto, ne postoje za džabe, istraživanja na temu – kako vas društvene mreže deprimiraju. One, inače, kao da znaju kad se osećaš kao otpadak, da mogu dobrano da te dokusure.
…a ti sediš, kusaš nutelu i plačeš.
Opet, u pokušaju reanimiranja one preostale psihičke stabilnosti, kažeš sebi život nije instagram. Podsvest se prišunja, sedne ti na rame i kaže nego šta nego je život instagram Helou, više vremena provedeš tamo nego u stvarnom životu.
Moja sposobnost instagram sceniranja ukazuje na to da nisam sposobna. Ne trudim se dovoljno. Ne pletem kike, čarape, ne mesim koliko bi trebalo. Od domaćice imam samo kupovnu za iznenadne goste. Ako uopšte i to. Ne slikam dovoljno dete, a vreme leti, fale mi maj, septembar, možda i februar od pre tri godine. Kako da nadoknadim to?! Ne mogu da se vadim na hronični umor, jer svi pate od te boljke. Ne mogu da se vadim na posao, jer svi rade. Kako onda svi ostali sve stižu? I treninzi i šopinzi i detetove obaveze i uzgoj krompira na Marsu i maslačka na Veneri, i sve to organske proizvodnje na organskim farmama u zemljinoj orbiti i van nje.
Spašavajuća okolnost se krije u činjenici da ako neko zna da laže to su roditelji. Mhm. I instagram laže ravno u liniji sa sledećim stavkama, koje mogu da se podvedu pod radni naziv „kako sve roditelji lažu“:
- DexyCo ne radi danas, zamisli, kakva šteta, nećemo potrošiti onih par hiljada na nepotrebno
- Kako bezveze, MekDonalds takođe ne radi danas, nemaju burgera više
- Sav sladoled u gradu se prodao
- Ne, to što stoji na rafu je čokolada za ukras, nije za prodaju
- Baš mi je žao, i ovo stoji samo za ukras
- E, kakva šteta, i to je ukras, spusti prst dole
- Mi kad smo bili mali, nismo imali nijednu igračku
- Mi kad smo bili mali, nismo smeli da zucnemo mami i tati – zato smo i dobijali batine
- Mi kad smo bili mali, nama nikada nije bilo dosadno
- Oslepećeš od buljenja u tablet
- Oslepećeš od masturbiranja – to je za roditelje dece višeg čina, straha i trepeta, u formi tinejdžera
- E, da smo mi imali sve to što ti imaš danas
- Da, deca se prave od zagrljaja
- Moje dete je progovorilo kineski uz pomoć prodavca iz LAO CE ĆI ČU MING TUNG PANDA radnje
- … lista je, bez preterivanja, beskonačna.
Vidite, zato sam omanula. Jer mi roditelji lažemo.
Pustim da me život omete, i sve ostavljam za neki drugi put. I dok gazim dane i ostavljam za drugi put, drugi se češljaju, kreativišu, fotkaju, aranžiraju, a ja blejim i pričam sa detetom kao da ima mnogo više godina nego što je slučaj. Treba mi vremena za sve, da se posvetim, da uhvatim trenutak i zaista budem prisutna i da budem tu. Moram da vežbam. Kao i pilates. Taj nesretni pilates planiram kao da treba svojim rukama da sagradim raketu i lansiram. Pre ću raketu da osmislim nego na trening da odem. Do tada – pihtija.
I jeste, da, priznajem organizacija mi je veoma loša. Ali gde dan traje 49 sati koliko meni treba?
Kad već spomenuh vežbanje, da se osvrnem i na instagramske mame koje vežbaju. One zategnute, ne-pihtije, trbuha koji porođaj kao da videli nisu. Znate one mini snimke, mama u dnevnoj sobi razapela podlogu za vežbanje i tera jogu, dogu ili već neki drugi vid vežbanja. Dete je oko nje, ispod nje, na njoj. Mama hladna poput špricera, verovatno puhće, ali to kamera ne može da uhvati. To je nedopustivo, jer instagram. Ona nastavlja da vežba kao da se ništa ne dešava.
Je l se to koristi ona droga koju često zaboravljam pod nazivom volja i upornost?
Probala sam i ja, nije da nisam. Odustanem od atmosfere iznenadnog opsadnog stanja koje moj mali preduzetnik osmisli. Baš tada, kada se posvetim sebi, ni minut ranije ni minut kasnije, nešto se polomi, prospe, nešto traži moju hitnu intervenciju, nešto mora da se pita i to pod obavezno nešto komplikovano, tipa, a zašto ja postojim i u kakvom agregatnom stanju voda najviše voli da bude?!
Znaš šta, i ja se pitam zašto ja postojim u pihtija stanju?!
Dignem ti ja tad ruke, što u sklopu vežbe, što metaforički, u znak protesta i odustajanja.
Nisi ti to dobro dovela u red, već čujem razne jezike iz okoline, mi bismo to ovako ili onako. Nema frke, evo vam je, dovedite je u red, vratićete je čim vam postavi filozofsko pitanje. Potpisujem.
Jednom sam tako pokušala da vaspitavam i ukazala jasno na činjenicu da ne može sa mnom da razgovara tako, jer sam joj mama. Znate šta sam dobila za uzvrat?
Preduzetnik dete je reklo: ti si mama samo zbog mene, da me nisi rodila ne bi bila mama.
Trepćem. To sigurno ne rade instagramska deca.
Featured image: unsplash.com
