Mi fa sol sol
Mi fa sol sol
Mi fa sol
Mi fa sol sol
Mi fa sol
Sol sol fa fa miiiiiiiiiiii
Ako niste prepoznali, to je rečenično-notni-ubogi zapis dečije pesmice “Na kraj sela žuta kuća”. Čudo jedno, kako vlada mišljenje da je to nevina, dečija pesmica, prostog notnog zapisa, za prvo drndanje metalofona. Jer ko vele nastavnici, to može i majmun da nauči. Držim se smatranja, podstaknuta dosadašnjim iskustvom, da je na kraj sela žuta kuća jedna manipulativna, tragična, dramatična kompozicija o krahu porodice, gde je sirota majka stekla pridev “sirota” preselivši se u žutu kuću na kraj sela. Nije čak ni na proplanku, da se kupa na suncu, nije međ borovima. Žena-stara-majčica je na obodu sela, u kućici, žutoj, van svake civilizacije. A ta žuta kućica je psihijatrijska ustanova za roditeljske redove slomljenih živaca i strpljenja. Dođe prosto taj dan da se roditelj pokupi i da u beg u žutu kućicu. Makar i figurativno, kada kažiprstom para vazduh i preti: “kad se jednog dana pokupim i odem…videćete!” Ta ta ta, žu-ta ku-ći-ca, a ono nervni slomić baš. Pa sve to na melodičnom metalofonu. Ovacije.
Evo, na primer, ja. Tabam put ka žutoj kućici. Pri tom sam za sve sama kriva. Sve je počelo ne tako davno i baš tako davno…Što će reći, dva početka. Idemo redom.
Početak prvi vuče korenje pre šest i kusur godina kad sam bila u drugom stanju. Nećemo mešati sa mojim ostalim drugim stanjima, šizofrenim i nestalnim.Ovo drugo stanje je bilo blagosloveno stanje, na koje su ljudi, za razliku od mojih ostalih stanja, reagovali blagonaklono. Klanjali se gde prođem, kao japanske službenice, naklon unatraške. Koliko god moja malenkost bila malena ostalih dana, tada em što mi je trebalo prostora da prođem, em što sam svoja stopala pozdravljala tek kad dignem noge na tabure, em sam stomak koristila kao držač za poslužavnik.
Nego, u to moje doba blagoslovenog staža, dok sam se svojski trudila, shodno trudnoći – jer je tada i prosto kretanje od tačke A do tačke B, zahtevalo popriličan trud, ja sam ulagala posebne trudove u zamišljanje da mi dete u stomaku bude plavo i pahuljičasto i ni pod tačkom razno preslikanog mog senzibiliteta. Ali, ona Priroda Majka, sedela je, posmatrala me, slušala i kikotala se.
Plavo da bude, evo može, reče Majka Priroda. Pahuljičasto, šta god ti to značilo, evo nek je providna i kao nema karta, samo vene da obojadišu kožu, može, reče Majka Priroda. Kako ono reče, da ne bude kao ti, e, može ali kad ja ne budem na dužnosti, reče Majka Priroda. I tako i bi. Dete koje sam rodila bilo je plavo, providno i kao ja, što ću saznati kasnije, sa pri prvim naznakama temperamenta. Ćudljivo, ćudljivo i još ćudljivije.
Više od trideset godina davno, moja mama je doplivala preko Drine u Istočnu Srbiju pa puštala korenje. Kad sam bila mala, verovala sam da je moja mama jedno egzotično biće, jer govori po ijekavicu. Sva mi je bila posebna u onom kupusu od timočkog akcentovanja. Ta moja egzotična mama, rodila je mene egzotičnu tempiranu bombu, povazdan očešljanu na posledicu nuklearke. Nije ona to tako sigurno htela, nego ja nisam dala da me češlja, jer to boli. Elem, zamišljala je i ona svašta, ali Majka Priroda ima svoje teorije zavere. Obeležila sam joj svoje odrastanje neprekidnim ciklusima tempiranja i paljbe, na 3,2,1 pravila performanse koji bi postideli i predstave na Brodveju. Jednom rečju, bila sam drama na dve kratke noge, zavijena u plave oči i duge trepavice. Gde god nije bilo prilike za paniku i haos, ja, kao budući pobornik teorije haosa, svojski sam se trudila da ne razočaram. Moja egzotična majka je kiptela, crvenela, klecala joj kolena, bila u predšlog stanju, a baba s istočne strane, što bi se reklo prva i domaća, je oko nas, dok pijem grdnju i teram dupe uza zid, išla kao šaman, u niskom čučnju, rukama poput krila mahala gore-dole, kako bi nas umirila. Domaća baba, bila je početni stadijum moje razmaženosti i moje tajno oružje, kada kod roditeljskih snaga nešto nije prolazilo. Zahvaljujući njoj verovala sam da sam jedina na svetu rođena 13. oktobra, da imam veto na datum, mesec, pa i godinu. Prema uvaženim babinim smatranjima ja sam bogu iz oka ispala. Nevidljiva i neraskidiva veza babe i mene je širila groznicu verovanja da svet postoji zarad mene, da sam mu ja ukras, koji nikako ne sme da se svede na puko blejanje na polici sa kristalnim džidža bidžama. Jer, ja sam bila sve samo ne džidža bidža. Ako ćemo iskreno, ja sam bila klasični primerak detinjeg bidžovana, nego…baba imala prevlast. Egzotična majka je u trenucima babine i moje udruženosti, dobijala još egzotičniju notu blagim prolećnim crvenilom lica.
Sama prošlost zna gde sam pronalazila razloge za negodovanje. Bila sam specijalista da izazovem moju egzotičnu majku na pucanje po svim šavovima, da joj osovine lete u nebo. U nebroj navrata su njeni roditeljski živci sazivali sindikat, jer su nabirali i prekovremeni rad. Izgledalo je kao da sam puštena iz dečije žute kuće na produženi vikend. Za ozbiljno.
U svaku operaciju da me dovede u red, egzotična majka je uvodila buduće činjenice brenda: “videćeš-kada-ti-budeš-imala-dete.com”, te “daće-bog-da-i-ti-dobiješ-jedno-ovakvo-dete-kao-ti.com”. Najradije bi nestala poput Hudinija sa licinog mesta, ali je trpela i uvek ostajala na prvoj liniji fronta, suočena sa bićem koje je govorilo detinji jezik. Ič se mi nismo razumele. Tada sam samo znala da ja-dete-nikada-neću-imati.com.
…I tu negde u drugom početku priče, vraća se prvi početak iz prvih pasusa… nakon upražnjavanja glagola pogrdnog prizvuka i značenja, jer tako se prave bebe, nalazim se u ulozi ne-egzotične majke. Domen ja-dete-nikada-neću-imati.com. likvidiram. Egzotike u sebi nemam, totalno sam blanko. Elem, došlo doba, na koje me je egzotična majka upozoravala: doba da se teška ljubav proba. Nakon što je moj plod, porastao, izvukao se u visinu, dobio na težini, a ja promenila svoj ritam života i celokupnog funkcionisanja, pozdravljajući jutro očnjacima, u zaveri sa Majkom Prirodom lično, dočekalo me je otrežnjenje. Mala ja, samo plave boje i drugog imena, moj glagol “dete” u značenju – sve te tvoje stiglo.
Potpuno rasulo, a ono tek šest i kusur. Sve sam godine prebrojala na prstiće i ubacila u memoriju sećanja. Grlato kao da ima, minimum, 13 godina, praćeno neodoljivim vriscima poslednje tehnologije i mode, meni načisto nerazumljivo i neshvatljivo. Moj životni cilj je postao: upratiti sve, izboriti se sa svim i ostati van žute kuće.
Baška što me posle mnogobrojnih istresanja iz gaća svojim ponašanjima, uhvati na milost i nemilost pitanja kao što su:
- u kom stanju voda najviše voli da bude?
- da li svi moramo da umremo?
- da li te crvi pojedu ako te zakopaju u zemlju?
- gde ćeš da me sahraniš? – ne znam šta da mislim o ovome, uvek su mi oči na sarme i sijaju ko tepsija bureka.
- da li ćeš ti kada umreš da budeš talas, zvezdica ili galaksija?
- šta je to penis?
Tu negde se ispostavlja da sam jedan sasvim netalentovani i nelegitimni roditeljski primerak, jer očigledno moje vaspitačke metode zasnovane na slobodi, hvala, molim, oprosti i izvoli, prave jedan ambis u kome dete rađa majku. Još sam i singl roditelj. Retko se nalazim, kao prava belgijska čokolada, van Belgije. Doduše, cenim ovoj repertoar svoje današnjice, imam bar neku korist od silne prenapregnosti. Zadnjica mi staje u farmerke broj 34, ali ja jedva stojim. Ti-ti-ti-ta-ta-ta-sto-ji-maj-či-ca.
