PMS savatava isključivo žene, i vrši direktnu diskriminaciju muškog roda, čuvajući ga od moždane kaše, nervoze, insomnije i prejedanja. Za razliku od PMS-a, ljubomora ne bira. Ona je najravnopravnija i najkorektnija imenica. Nju ne zanimaju ni godine, ni pol, ni boja kože, ni statusni simboli. Od nje ne možeš kukavički da zbrišeš. Dosije-X debljine britanike nije dovoljan da se obim katastrofe, posledične ljubomori, notira. Ljubomora ti je kao da žvaćeš kartonsku ambalažu. Fol žvaćeš nešto, a ono hranljivo u minus radijusu. Rezultat izbezumljenost.
Zaključak: svi smo žvakali karton.
Žvakala sam ga i ja. Datume mu pamtim. Nije mi bilo lepo. Poljuljanog egzistencijalnog mira, gubila sam kontakt sa realnošću. Ovako nekrštena sam se, od same sebe, oberučke krstila. Osećaju da sam roba, sa isteklim rokom za reklamaciju, defektna i pohabana, nisam mogla da pobegnem. Prema nepisanim pravilima, ljubomora je sva u imperativu. Detaljna. Sistematska, sa posebnim osvrtom na forenzičarsko tumačenje izraza lica, poruka, otisaka prstiju. Možda i urina.
Prve ljubomore se jasno sećam. Bio je ponedeljak. Početak avgusta, pre skoro 30 godina. Saznala sam da sam dobila brata. Mislila sam, to je sasvim u redu. Dobiti poklon, pa čak i biće umotano u veknu i pelenu, je divno. Taj zamotuljak, bio je jedno mirno bebence, potpuno netipično prema bebećim karakteristikama, meni sušta suprotnost. Kao da je došao da nagradi roditeljske snage odmorom i tihim odrastanjem. Mislila sam da će njegov staž u našoj kući, gde sam godinama imala prevlast, i uložila i te kakave napore da stvorim strahovladu, trajati kratko, pa će ga penzionisati tamo gde su ga i uzeli, ali jok. Kako to mislite ostaje zauvek tu, zauvek je dugo, toliko neću ni ja da živim, jecala sam. Uprkos svemu, nisu se dali pokolebati i to malo, plavo, biće ostalo je tu, da ga ja, u formi starije sestre, terorišem svojim ljubomornim igrama. On, kao i uvek iznenađujućeg obima pameti za svoje godine, kao da je povazdan bio stariji od mene, uvek mi je popuštao. Znao je da ima posla sa minijaturom pobesnelog Maksa. Danas, gde se nalazi zaključak godina koje su prolazile, malo, plavo, biće, postalo je veliko i ozbiljno, a meni najlepši životni dodatak. Lepši poklon od roditelja nisam mogla da dobijem, samo sam morala da mu dorastem. I tu negde se i završilo prvo žvakanje kartona.
Kroz vreme ti se, na kvarno, a zakonom obavezujuće, ubace osnovnoškolske i srednjoškolske drugarice, sapatnice i simpatije i ljubavisanja. Zaljubitisi koji vuku korene u vreme dalekog pleistocena, služe isključivo tome da sam sebi budeš smešan. Još kad pomisliš na to koje si vreme, trud i poglede ispod obrva pljesnuo na personu, sloši ti se. O suznom vodostaju i staklenim očima, ne želim ni da pričam.
Uzmimo, za iskustveni primer, mene. Kad se Mobi Dik pojavio na muzičku scenu, i dopuzao poput nevidljive zmije u svaku rođendansku kuću, od V do VIII razreda, moje jade sa ljubomorom olakšao je, tek toliko, da mogu da ih opevam na sav glas. Ono “ljubomoran sam na vetar, što ti kosu dira” i ti fazoni. Ni moje sapatnice, ni ja, nismo shvatale koncept ljubomore, znale smo samo da budemo ljute, u imperativu, na svaki ženski objekat koji je, makar, disao u pravcu, našeg objekta želje. Akcenat na “naše”. Taj više nije bio svoj, mamin ili tatin. Bio je “naš”. Budibogsnama od egocentričnosti i posesivnosti.
Kad su telefoni izgubili žičani rep, i postali “pametni”, ljubomorne pripreme, odrađivane su i smsovanjem. Po svoj prilici, u zlo, noćno doba. Pretpostavke, često pogrešne, su nevidljive spore ljubomornog poniženja, i veju kao iz pomahnitalih paprati, padaju na plodno tle, gde se šire u svim pravcima da očupaju i rasčereče individue koje su joj podlegle. Boles’.
Odrasteš uz život, pa te lupi demant ko’ kec. Ono detinje smatranje “moje i ničije više” moraš da očistiš. Shvatiš da niko nije tvoj. Ti nisi svačiji. Poverenje je nevidljiva nit koja spaja i razdvaja.
U mom svetu, žvakanje kartona iz drugog reda, odavno ne zauzima mesto. Ni na tribinama, ni tamo u zapećku. Ne bih nikada dotle stigla da se nisam u sezoni hranjenja kartonom, pošteno nažvakala. Ništa hranljivo, ni ukusno u sebe nisam unosila. Samo škart. Dođe ti iz dupeta u glavu, da onog, kome prirediš ljubomorni atak, hvataš za ruku i namerno vodiš preko užarenog uglja. Da i on oseti ono što tebe jede. Opet, ništa hranljivo. Već tužno, jadno, musavo. Beskorisno i avetinje.
Šta da radiš kada postaneš nečiji karton? Recimo. Zadesilo se, šta ćeš. Nađeš se u epizodi ljubomornog napada. Deluje kao dekadentna, nadrealna umetnost, čiju poruku ne možeš da razumeš. Kao moderni umetnički performansi, nalik na performanse Marine Abramovič, kada ona izgovara nasumične imenice. Radi ona nešto, govori, ali ti ne razumeš ič, ma ni reč, ni smisao, ni svrhu. To u njenom umetničkom nahođenju ima smisla. Ali, samo za nju. Tako je i sa ljubomorom. Ona ima smisla samo za onog ko je doživljava. Njemu je potpuna, objašnjena i jasna. Samo njemu.
Izvestan problem sam imala i ja. I osećala sam se kao karton. Kao pokisli karton. Bljuc karton. Da sam neki ulov ili košnica koju svi žele da maznu, nisam. Naletela sam na kombinaciju sa greškom. Kao kad kupiš pretesne farmerke, pa ne smeš da čučneš, jer će ti zadnjica obasjati prisutne. Neka hvala. Lepo uzmeš nešto komotno, u čemu možeš slobodno da se krećeš, bez da steže i preti izabcivanjem veša, nešto u čemu ti možeš da budeš ti. Uprkos tome što zvuči kao reklama za uloške, za život odgovara ta gomila, naizgled praznih, prideva – koji čuvaju i bele pantalone.
Nema se vremena da budeš žvakan i da žvaćeš na prazno. To je činjenica. Spektakli treba da se čuvaju za prigodne prilike, kada ćeš da se popneš na štikle i sijaš, a ne za one izazvane umišljenim kosmičkim pitanjima i kretanjima.
Moguća spasenja: mogla bih da progutam ključ od stana ili bih mogla da stvaram srca, šta je tu teško? Evo, ovako:
